СРПСКИ 20. ВЕК (пдф)

[Човек Жоја]

Српски 20. век - век "изгубљене историје"

 

АПСТРАКТ: Идеју о 20. веку као веку "изгубљене" историје српског народа први су изнели поједини српски политичари. Та идеја још увек нема своје историографско место, као што још увек не постоји ни покушај "свођења историјског биланса" српске историје током постојања југословенске државе. У овом раду дају се основни елементи који би објаснили шта подразумева идеја о "улудо потрошеном" веку историје.

 

Цео рад у ПДФ-у.

 

Аутор: Коста Николић, научни саветник Института за савремену историју

[Човек Жоја]

Извод из поглавља СРПСКО ДРУШТВО У 20. ВЕКУ:

 

Српско друштво је и у новој држави наставило да живи под доминацијом егалитаристичких идеја, које су имале снажно упориште у политичкој култури Србије још од стицања државне независности (1878). Идеја о једнакости подразумевала је истовремено и отклон од модерне цивилизације и супротстављање структурним реформама српског друштва. Такве идеје изродиле су површност духа, употребу неистине или подешавање привидне истине, као и неспремност за одрицање које би тек накнадно донело духовне плодове. Тако су духовна изо- лација и враћање архаичним облицима живота постали доминантни процеси.

 

Први нововековни идеолог који је ушао у колективно памћење српског народа био је Светозар Марковић. Он је утемељио идеју о „заосталости као пред- ности“, тј. о „непонављању пута“ који су у свом развоју прошли народи Западне Европе. Његови следбеници, оличени у Народној радикалној странци која је дуго владала Србијом, утемељили су идеју радикализовања решења општих пробле- ма народа коме су припадали. То су идеје о убрзању историје и скраћењу путева развоја, али не са циљем да се створи богато друштво, без кога нема праве елите, већ да се у једнакости оствари „народно благостање“.

 

Те идеје биле су алтернативни одговор на идеје либерализма који је сво- јим избором западноевропског пута представљао изазов модернизације српског патријархалног друштва. Из социјализма је изникао радикализам и тако је створен суштински проблем модернизације српског друштва, који је био актуелан и током 20. века. Основна линија поделе био је однос према Западу као културно-цивилизацијском и политичком моделу. Тада је уобличен пројекат „народне државе“ у којој су антинидивидуализам, држава као патријархална заједница, економски егалитаризам и национално-територијални митови били суштинске одреднице политичке свести. Народна радикална странка је народњачки социјализам претворила у политички програм народа. Карактер ове странке и њена социјална снага условили су да се политичке опције у Србији дефинишу према посебном критеријуму, чију суштину не чини избор између конзерватизма, либерализма и радикализма у европском значењу тих појмова, већ прихватање или неприхватање европског цивилизацијског модела у најширем смислу, укључујући и карактер државе. Велики део интелигенције имао је и има предрасуда према модерном друштву, па се глорификовала традиционална сеоска култура управо од страха од продора модерности. Прихватале су се само оне вредности западноевропске цивилизације које су се могле довести у привидни склад са националном традицијом. То је довело до стварања посебног конзервативизма који део српске интелигенције „народњачког“ усмерења још видео као фактор напретка српског друштва. 19 

____________________

 

19 Никола Пашић је 1887, у писму које је упутио руском цару, оптуживао Либералну и Напредну странку у Србији да подједнако желе, прва поступно а друга одмах, да Србију „преобразе у западну малу државу, не обазирући пажњи ни нашта српско и словенско“. Насупрот томе, Пашић је истицао да у српском народу има „толико добрих и здравих установа и обичаја да би их требало само чувати и допуњавати оним дивним установа- ма које се налазе у руском и осталим словенским племенима, а са запада узимати само техничка знања и науку и користити се њима у славеносрпском духу“.

___________________

 

Тако је и у модерној епохи доминантна била архаична свест. Срби су ве- лике социјалне и националне покрете увек схватали само као враћање почетку. Представа о „новом“ као о нечему што истовремено не би значило и враћање првобитном, била је страна том мишљењу. Срби су увек показивали чудну скло- ност да у нове друштвене облике улазе уз истовремено оживљавање ретроград- не свести, па је тешко утврдити када је тај народ и да ли икада и јесте прешао из области митског, ирационалног у модерну цивилизацију. Напредак се увек доживљавао као обнова онога што је некада било, као ново рађање. Унутрашњи ирационални контакт са правременима посебно је уочљив код хуманистичке интелигенције.

 

Митско и ирационално наслеђе битна је чињеница српског реалног идентитета током 20. века. То наслеђе, стечено током дугих векова, представља фак- тор који српски народ и данас чини онаквим какав он заиста јесте. За разлику од зрелих цивилизација, у којима се јасно разликује шта је ирационално а шта историјско мишљење, српски народ се тешко ослобађа архаичног мишљења. Иако митски, ирационални свет није стварност, ирационална подлога је изузетно присутна, а митске импулсе замењују, како је доста давно написао Миодраг Поповић, исфорсирани патриотизам и религиозно-мистичне егзалтације: „Савремено мишљење, у основи критичко, усмерено је и према нама самима, према аветима које извиру из нас, као и према фасцинацијама и страшилима која делују из заостале средине на човекову свест. Ваља признати да смо оно што јесмо да бисмо, еманциповани од слепог робовања свему што смо наследили од искона, могли да будемо оно што бисмо хтели да јесмо“. 

 

Наслеђе митског и ирационалног одликује се одређеним карактеристика- ма које се могу препознати у индивидуалном понашању и колективном животу српског народа. Срби су имагинативни, импулсивно реагују, ирационално расуђују, склони су замењивању реалних творевина фиктивним, логика им је крајње мистична, непрестано се крећу између послушности према власти (ауторитету) и бунта, тј. оспоравања власти. Уједињују се само око вође и његових обећања, али их неиспуњена обећања доводе до разочарења и тражења новог вође. Српски народ још увек нема чврсто оформљен верски и културни образац, па осећање инфериорности надокнађује фиктивним творевинама. Зато се сопствене могућности преувеличавају, после чега долази до враћања у знатно нижи статусни положај од почетног. Као појединци, Срби су духовно неукорењени и непрофилисани, што ствара препреке за адекватно исказивање и остварење реалних на- ционалних и политичких интереса.

 

И непостојање праве српске интелигенције која би створила елиту спо- собну да модернизује Србију, представља проблем дугог трајања. Још у другој половини 19. века многи странци уочавали су да српска интелигенција није на нивоу на коме би требало да се налази да би потпуно одговорила развоју народа. Више је него уочљиво било одсуство разлика између интелигенције и народа. Ништа се битније није променило од времена када су поједини истраживачи пре више од једног века истицали „полуобразованост српске интелигенције“ и њено „полузнање“ које се одликовало „тумарањем и колебљивошћу“, тј. „еклектицизмом и дилетантизмом“ како су писали други. Тако се деловање српске интелигенције у улози вође народа и репрезента народне воље претворило у посебан интерес супротан општем интересу. То је било могуће због природе самог српског друштва. Та и таква интелигенција створила је тзв. колективни демократизам који је постао фактор менталитета који се изузетно тешко мења. Сви политички покрети које је инспирисала српска интелигенција у модерној историји српског народа били су колективистички. Како је пре скоро једног века написао Душан Николајевић, таква оријентација настала је из уверења да друштвени живот Србије није толико дубок да би могао да прими једну већу културу која је потпуно индивидуалистичка. Интелигенција се служила „западњачком фразеологијом“ па је тако, свесно и несвесно, спречила да се схвати да српски народ није „демократски народ у једном западњачком смислу те речи“ и да између западне демо- кратије и српске постоје битне разлике.

 

Србија јесте прихватила форме западноевропске демократије, али у не- промењеној друштвеној структури оне су биле само „вербалне фасаде за про- казивање стварне власти“. Социјални и духовни живот у Србији био је у знаку колективистичког детерминизма и у првој и у другој југословенској држави. 

[Ненад Р.]

Има једна ствар која се мени не свиђа, а то је да смо склони и превише да омаловажавамо себе.Како можемо да очекујемо од других да нас цене када ми сами себе понижавамо?

Радикализам је био донекле присутан у нашем друштву и неприхватање савремених токова до пре неколико деценија.

Сада када се ћирилица заступљена испод 10% и када и када млади људи скоро и не знају шта је традиција, илузорно је говорити о било каквом радикализму.

Са друге стране историја је таква каква јесте и ми не можемо да је променимо ни на који начин, већ је боље да гледамо у будућност како би она била боља за нас.

[Човек Жоја]

MIT O KOMUNISTIČKOM JUGOSLOVENSTVU

 

APSTRAKT: Članak se bavi konstrukcijom mita o partizanskom jugoslovenstvu u Drugom svetskom ratu. U prvom planu nalazi se kritička analiza tumačenja da je ratna strategija i nacionalna politika KPJ bila odlučujui faktor za revitalizaciju ideje južnoslovenske solidarnosti („bratstvo i jedinstvo“) i obnavljanje same jugoslovenske države.

 

Ceo rad u PDF verziji.

 

Autor: Kosta Nikolić, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju

[Човек Жоја]

U POTRAZI ZA IZMIŠLJENOM STVARNOŠĆU

 

Jugoslovenski identitet u časopisu Jugosloven 1931–1932

 

APSTRAKT: Na osnovu članaka iz periodike i relevantne multidisciplinarne literature, iz sociologije, psihologije, istorije i antropologije, istražuje se studija slučaja potrage za politički poželjnim nacionalnim identitetom u vreme vladavine integralnog jugoslovenstva. Da bi se nacionalne i kulturne suprotnosti pomirile bilo je potrebno da se postavi ideološki zadatak, kako bi se otklonila svaka mogućnost sukobljavanja. Časopis Jugosloven stvarao je političku iluziju o narodnom jedinstvu nepostojeće nacije.

 

Ceo rad  u PDF formatu.

 

Autor: LJubomir Petrović, naučni saradnik, Institut za savremenu istoriju

[Човек Жоја]

СРБИ И СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

АПСТРАКТ: За историју српског народа карактеристични су чести дубоки преломи и прекретнице, који су стварали потпуно нове историјске околности. Највећи дисконтинуитет настао је сломом српске средњовековне државе и расељавањем народа ка северу и западу. Миграције су биле обележје времена робовања под Османлијама, тако да је велики део српског народа живео ван некадашње матичне државе. Тај проблем имао је и другу димензију – одређивање животног простора и, у складу са тим, граница српске државе. Тако се историјски фактор преплитао са етничким и усложњавао планве и напоре за дефинисањем територије на којој би српски народ формирао своју државу. Зато је у последња два века српско национално питање, увек кроз ратове, више пута отварано, али никада није коначно решено.

 

Цео рад у пдф-у ОВДЕ.

 

Коста Николић, научни саветник

Институт за савремену историју