Др. Милош Ковић: Историја српске националне идеје (фељтон)

[Човек Жоја]

Сами створили државу

 

Јован Скерлић: Срби су сами створили своју државу, у којој је сва влада у рукама Срба, а не у рукама туђинаца, као што је случај са другим ослобођеним државама на Балкану

 

Јован Скерлић, кључна личност српске мисли

 

ЈОВАН Скерлић је умео да сажме целу епоху у неколико језгровитих реченица. У чланку под насловом "Србија, њена култура и њена књижевност", објављеном 1910. године на насловној страни "Босанске виле", овако је описао пут који је Србија прешла у 19. веку:

"Као што дете научи ићи посрћући, тако је и модерна Србија за сто година клецања, пипања по мраку, посртања и падања, после целог једног низа скупо стечених искустава и задобивених рана, научила ићи својим ногама и својим путем ... Срби су сами својом рођеном снагом створили своју државу, у којој је сва влада у рукама Срба, а не у рукама туђинаца, као што је случај са другим ослобођеним државама на Балкану. Народ у Србији, у слободи васпитаван за слободу, политички сазрео и без тутора, управља сам собом, и подигао је државу ни династичку ни сталешку, но искључиво своју, само народну и националну".

 

Овај текст имао је, без сумње, програмски карактер. Прошлости је дат смисао, а садашњости политички програм. Српска национална идеја утемељена је у народном суверенитету и демократији, у одбрани слободе од "тутора", у достојанству и самосвести "малих људи" и "малих нација".

 

ВАЖНОСТ овог исказа је, међутим, у томе што је представљао доминантно тумачење српске националне идеје у добу 1903-1914; сажетије, сликовитије и јасније од тога оно се није могло изразити. Јован Скерлић је, наиме, био једна од кључних личности у главном току српске политичке мисли 19. века. Исидора Секулић се сећала да је Скерлић у свом добу био "maitre" самодржац такорећи тадашњег литерарног живота, и дословно идол универзитетске омладине. Штавише, Срби који су живели у Хабзбуршкој монархији, Османском царству и Црној Гори, управо у Скерлићу су, као и у краљу Петру Карађорђевићу, видели оличење Краљевине Србије: "Поред краља Петра, чије је име било синоним Србије, мало се чије име чешће спомињало од Скерлићева" - писао је, сећајући се својих младобосанских дана, Иво Андрић.

 

НА ИСТИ начин, у духу народног суверенитета и демократије, самосвести и жеђи за независношћу, српску прошлост, садашњост и будућност видео је и Јован Цвијић. Иако није имао Скерлићев романтичарски полет и утицај на младе, у самој Србији, тамо где су се доносиле одлуке, Цвијић је био утицајнији од Скерлића. У чланку "Географски и културни положај Србије", који је, такође, објавио у Сарајеву (1914), Јован Цвијић је подсећао да је српски народ, почевши од Карађорђевог устанка, "створио и доста брзо организовао државу, не туђом помоћу и као имитацију и копију, већ из себе и на својим народним основама колико се слаже с његовим народним духом". "Ти бескрајни и стални напори, муке и патње учинили су да народна душа, и поред вековног ропства, није душа роба, већ душа револуционара, који тражи једнакост, правичност, `божју правду`". У беседи О националном раду (1907) Цвијић каже да "у целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију". Србија је требало да настави у том, како он каже, "демократском правцу":

 

"Тако радећи развитак Србије ће бити у сагласности и са општим идејама које у свету превлађују и са циљевима нашег националног рада, који ће бити оснажен ширењем напредних идеја у осталим нашим зе мљама. Врло је важно што је Србија у том погледу одмакла од свих околних држава".

 

KОНАЧНО, исте идеје исповедао је и Никола Пашић, средишња личност српског политичког живота у добу од 1903. до 1914. У необјављеном рукопису "Слога Србо-Хрвата", насталом, како се сматра, између 1889. и 1891, по први пут штампаном скоро 70 година после његове смрти, Пашић каже:

"...Народ српски подигао је сам српску државу, подигао је крвљу, трудом и умењем својим и она носи на себи печат њеног творца а тај је потпуно демократска држава, таква какве у Европи нема изузев Швајцарске. Ко поња замашај значаја кад један народ сам створи своју државу и кад скроз прожмат том идејом, да ју је сам подигао, кад живи традицијом том и потпуно је свестан свога значаја у тој држави, тај ће поњати да таква држава почива на најчвршћем темељу - да није лако ни разрушити је ни оборити. У свести народа да је сам ковач своје државе почива народни суверенитет, народна вишња власт, која се увек лаћа заштите државе или поретка, чим се покажу послеци хрђаве или ненародне управе".

 

НИКОЛА Пашић, Јован Цвијић и Јован Скерлић припадали су различитим поколењима и политичким партијама. Пашић је био вођа Народне радикалне странке, Скерлић скупштински посланик Самосталне радикалне странке, док се за Цвијића знало да је, такође, био близак "самосталцима". Сви су, међутим, били социјалисти, који су се с временом приближили демократској, либералној левици, оличеној у српском радикализму. Одатле је долазио тај спој демократије и национализма, који је представљао заједнички именитељ кључних учесника у српском јавном животу и најзначајнију српску политичку струју у добу од 1903. до 1914. године. "Из те везаности демократије и национализма развила се идеологија времена Јована Скерлића" - закључио је још један "самосталац", Милан Грол.

 

У ДОБУ 1903-1914. гласови Јована Скерлића, Јована Цвијића и Николе Пашића најдаље су се чули; па ипак, била су то само три тумачења тешко ухватљиве стварности. Овде, међутим, није најважније питање колико су заиста биле тачне идеје Пашића, Цвијића или Скерлића. Реч је о томе да су њихови искази драгоцени извори за увид у "дух времена", у главне токове српске културе тога доба, у стање свести најзначајнијег дела тадашњих српских политичких и културних елита.

 

Савременици су осећали да живе у преломном добу; веровали су да је њиховом нараштају дато да оствари, како се тада говорило, "заветну мисао ослобођења и уједињења", баш као што су то учинили Италијани (1859--1870) и Немци (1864-1871). Ближе, стрпљивије посматрање показаће, ипак, да је реч о веома сложеном времену, препуном питања на које ни данас немамо једнозначне одговоре. Раздвојени државним, политичким и верским границама, Срби се, уосталом, ни у том добу нису кретали једним, него најразличитијим "путевима". Јесмо ли данас, после сто година, и свих пораза које нам је донео крај 20. века, способнији да разумемо своје прадедове и њихово победничко, велико време? Дужни смо да покушамо. Уосталом, ослобођени смо њихових илузија и идеолошких обзира. Не смемо више да чекамо. Нове илузије и обзири већ нам се нуде и намећу.

 

ОДБРАНА СЛОБОДЕ

У српској историографији се наглашава да је, почевши од 1903. године, Србија све успешније штитила своју слободу и независност од туторства и притисака Аустро- - Угарске; Царински рат 1906-1911. донео је економску еманципацију; Анексиона криза 1908-1909. завршила се поразом Србије, али и отварањем српског питања пред европским јавним мнењем и великим силама; коначно, у Првом балканском рату 1912, Србија је ослободила Стару Србију и Македонију, и одлучујуће допринела ослобођењу Балкана од турске власти. Добила је и рат против Бугарске 1913, изазван аустро-угарским утицајима и старим националистичким размирицама.

 

Извор

[Човек Жоја]

Успон југословенске идеје

 

Разнородни политички покрети Срба у суштинским стварима били су јединствени. Заснивали су се на начелима народног суверенитета и демократије, а спајало их је и заједничкa судбинa. Одлике двопартијског система

Краљ Петар полаже заклетву у Скупштини

 

У АУСТРОУгарској, Османском царству и Црној Гори политички живот Срба ушао је, понајвише због сукоба Србије с Двојном монархијом, у доба опадања и криза. У Аустроугарској њихово главно средиште преселило се из Новог Сада у Загреб. Подељени и завађени, притиснути промишљеном, асимилаторском угарском политиком, наследници Светозара Милетића изгубили су дах. Захваљујући настанку хрватско-српске коалиције, у политичком животу Срба у Хрватској, Славонији и Срему било је, међутим, значајнијих помака. Већина хрватских странака престала је да оспорава постојање Срба у земљама "хрватског политичког права"; у исто време, у хрватском друштву, јача и нетрпељивост према Србима, охрабривана из Беча, с коренима у политичком католицизму и правашком, франковачком расизму. Босна и Херцеговина су на силу припојене Аустроугарској; тамошњи колонијални режим почивао је на насиљу и непосредно је водио у Сарајевски атентат. У Османском царству Срби нису могли да рачунају ни на основну правну сигурност; на Косову и Метохији албански одметници су их, уз подршку турских власти, истребљивали огњем и мачем. У Црној Гори аутократски режим кнеза и краља Николе Петровића посветио се прогону опозиционара и лову на "београдске агенте"; његови сукоби с демократама из Народне странке умногоме су подсећали на управо окончане обрачуне Обреновића с радикалима.

 

НАИЗГЛЕД разнородни политички покрети Срба у суштинским стварима били су јединствени. Управо онако како су то захтевали Јован Скерлић, Јован Цвијић и Никола Пашић, сви су се заснивали на начелима народног суверенитета и демократије. Уз то, спајало их је осећање заједничке историјске судбине; све су их захватили узбуна и клонуће у Анексионој кризи, и полет после победа у балканским ратовима. Београд је за све био неприкосновено средиште. После 1912. успон је доживела и југословенска идеја, нарочито у Далмацији, Босни и Херцеговини. Срби су је прихватали као пут у превазилажење верских подела и јачање редова у отпору вишеструко јачем непријатељу. Али како решити сложену испреплетаност верског и националног? Политиком "Срби три вере" или југословенском идејом? У основи, две политике и идеје су, у том тренутку, најчешће ишле заједно, руку под руку. У јавном животу Далмације и Дубровника истакнуту улогу имали су Срби католици, док су Срби муслимани били посебно видљиви међу млађим нараштајима Босне и Херцеговине. Мостарски средњошколци, Срби муслимани, били су 1912. огорчени када су њихови земљаци, београдски гимназијалци, почели да им проповедају југословенску, уместо српске идеје.

 

УПРАВО у овом добу, почевши од краја 19. и почетка 20. века, нагло расте број Срба у расејању, нарочито на далеком, америчком континенту. Поједностављене представе о њиховом неугледном друштвеном положају и тужном трошењу снага у најтежим физичким пословима, оспорава чињеница да су се међу њима нашли и научници који се убрајају у најважније покретаче Друге индустријске револуције, Михајло Пупин и Никола Тесла. Њих двојица су, међу свим личностима о којима је реч у књизи "Срби 1903-1914", највидљивији у светској науци; са њима се, по томе, могу упоредити још само Милутин Миланковић, Михаило Петровић Алас, Бранислав Петронијевић и Јован Цвијић. Пупинов пример понајбоље сведочи да се српска национална историја не може писати без Срба из расејања.

 

У СРБИЈИ ће, после 1903, под влашћу краља либералних и демократских схватања, коначно завладати сагласност о нужности демократског поретка. "Природна права" сваког појединца, опште право гласа, слобода штампе, владавина права, подела власти, парламентаризам, били су принципи о којима није било начелних спорова између краља Петра Карађорђевића и вођа највећих политичких странака - Николе Пашића, Љубомира Стојановића, Стојана Новаковића или Стојана Рибарца. Напредна странка обновљена је после повратка Стојана Новаковића из дипломатске службе; либерали су се, под новим именом, вратили у политичку арену; социјалдемократи су успели да уђу у скупштину. Превласт либералне левице, српских радикала, била је, међутим, потпуна и неспорна; скупштински живот Србије имао је скоро све одлике двопартијског система захваљујући чињеници да су били подељени на "старе радикале" и "самосталце". Време уочи 1914. у Европи упамћено је као "златно доба радикализма".

 

ПОСЛЕ владе, скупштине и круне, војска је представљала посебно тежиште политичке моћи. Завереници из 1903. били су, захваљујући Пашићевој упорности и британско-холандском дипломатском бојкоту, потиснути из политике, да би се у њу вратили 1911, у општој узнемирености изазваној анексионом кризом, и ратном опасношћу. Улазак војске у политику и њени сукоби с цивилним властима у овом добу били су, опет, шири феномен, видљив у Бугарској, Грчкој, Турској, Шпанији, Португалији, Аустроугарској, Немачкој, па и у далеком Јапану и Кини. Иако оптерећена унутрашњим поделама, српска војска је показала своју вредност у ратовима 1912-1918. Још од доба краља Милана Обреновића, официри су били истинска друштвена елита; војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић, били су само њени најистакнутији припадници.

 

ОПШТИ препород јасније се види када се поглед скрене с државе, политике и ратова, на науку и уметност. Од 18. века, елитна српска култура уобличавана је у Хабзбуршкој монархији; културна еманципација Србије, започета још 1878, после 1903. постаће једна од главних тема српске историје. Водећи српски интелектуалци овога доба су, наиме, у режиму успостављеном у Босни и Херцеговини и у продору Аустроугарске преко Србије, Црне Горе и Старе Србије даље ка југоистоку, видели типично колонијално освајање. Одбијали су аустроугарске и немачке културне и академске обрасце, као оруђа колонијалног потчињавања; позивали су се на француске, британске, швајцарске, па и америчке књижевне и уметничке узоре. Демократским, републиканским и лаичким културним моделима ових земаља супротстављали су се немачком и мађарском политичком конзервативизму и римокатоличком прозелитизму.

 

ГЛАВНУ реч у свесном и смишљеном процесу културне еманципације имали су интелектуалци школовани у Француској и Швајцарској: Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Милован Миловановић, Војислав Вељковић, Павле Поповић, Јован Јовановић Пижон, Јован Скерлић, Милан Грол, Михаило Гавриловић и други. У јавни живот ове генерације улазе око 1894. године, са оснивањем радикалског часописа "Дело" и либералско-напредњачког реда, чији ће сарадници, после његовог брзог гашења, прећи (1895) у "Српски преглед" Љубомира Недића. У српској култури тога доба, као и у остатку Европе, часописи су били главна средишта културног живота и окупљања интелектуалаца.

 

УПОРИШТА СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА

Главно упориште франкофилског и англофилског отпора аустроугарским и немачким културним обрасцима биће Српски књижевни гласник, у коме су се 1901. окупили до тада завађени "деловци" и "недићевци". Он ће, у својим почецима, бити једно од упоришта српских либерала и демократа у отпору аутократији Обреновића и империјализму Аустроугарске; с временом, израшће у најбољи српски књижевни часопис свих времена. Епоха Српског књижевног гласника (1901-1914. и 1920-1941) била је златно доба српске културе.

[Човек Жоја]

 

 Свако време има водиљу

 

Национализам је подразумевао слободу нације од унутрашње тираније или стране окупације, њено право да сама одлучује о својој судбини и свом богатству и дели заједничку културу

 

Зграда Скупштине Србије од 1882. до 1914.

 

НАЦИОНАЛИЗАМ је представљао најважнију политичку идеју у Европи 19. века. Укорењен у сећањима, заснован на језику, образложен и опеван у делима просветитеља и романтичара, национализам је у време Америчког рата за независност, Француске револуције и Наполеонових ратова стекао стварну политичку снагу. Француска револуција наступала је у име достојанства "малих људи"; постали су грађани, припадници нације, са правом да одлучују о њеној судбини и обавезом да је, када је угрожена, одбране. Одбраном отаџбине, националне државе, штитили су, у ствари, своја лична права, која су у њој стекли. Од тада је, у сукобу са апсолутистичким монархијама и колонијалним империјама, заснованим на традиционалним лојалностима трону, олтару, привилегованој класи или раси, национализам нераздвојан од идеја народног суверенитета, либерализма и демократије. Подразумевао је слободу нације од унутрашње тираније или спољне, стране окупације; њено право да сама одлучује о својој судбини и свом богатству; право њених припадника да слободно живе у својој отаџбини, да поштују исте законе, уживају иста права и деле заједничку, од предака наслеђену културу.

 

ДО КРАЈА 19. столећа национализам ће се суочити са супарничким идеологијама, које су се заснивале на другачијим врстама припадности. Империјализам је наглашавао расни, социјализам класни, а клерикализам верски идентитет. Империјалисти су гушили националне покрете у својим колонијама; социјалисти су покушавали да национализам потисну из средишта политичког живота; римокатоличка црква је своје "културне ратове" са националистима и либералима започела већ у време Француске револуције, да би их наставила против тек створених националних држава, Немачке и Италије.

 

Упркос свему, у добу од 1878. до 1914, није се могло избећи спајање ових идеологија са национализмом. Империјалисти су исповедали специфичан, расистички шовинизам; Хана Арент, а у новије време Марк Мазауер, с правом ће тврдити да је управо империјалистички расизам, а не либерални и демократски национализам 19. века, послужио као основа злоћудних идеја које ће изазвати два светска рата.

ДРУГУ интернационалу уништили су националистички сукоби између самих социјалиста. Клерикалне странке кроз такозвано приближавање папе Лава XIII новим идеологијама прихватају и националну идеју, али ипак с највећим жаром подржавају империје (хабзбуршко, белгијско, француско колонијално царство) које су невернике Балкана, Африке и Азије приводиле римокатолицизму. У исто време, национална идеја ће, упркос спајању са овим идеологијама, све до Великог рата, остати неодвојива од демократије и либерализма. Коначно, уочи рата, национализам је доживео нови успон и потврдио се као најснажнија политичка идеја у Европи.

 

СРПСКА култура и политика биле су део ових процеса; српски интелектуалци с краја 19. и почетка 20. века пажљиво су пратили европска кретања. Радикал Драгољуб Павловић, професор опште историје на Великој школи, у књизи Уједињење Немачке из 1898. године приметио је да "свако време има своју мисао водиљу" која "није једини, али је најглавнији покретач у политичкоме животу тога времена", да би закључио: "Нашим столећем, дакле једним делом Новога Века, господари народносна идеја".

 

Напредњак Стојан Новаковић, припадник старије генерације са значајним утицајем на тумачења националне идеје у добу 1903-1914, у интервјуу уреднику будимпештанског листа Pester Lloyd, непосредно после анексије Босне и Херцеговине, рекао је да је "националистичка идеја - идеја века", и да "главна слабост Аустроугарске јесте и остаје то што није држава националистичка (национална држава - прим. М. К.), већ што се у њој једне народности свима средствима уздижу изнад осталих" (Новаковић [1910] 1972: 349).

 

СОЦИЈАЛИСТА и самосталац Јован Скерлић ће 1912, позивајући се на француског историчара Шарла Сењобоса, тврдити: "XIX век је био век народности, сав испуњен националним комешањима и ратовима". Наредне године, уочи Великог рата, Скерлић је писао: "У другој половини 19. века изгледало је да политички и социјални проблеми потискују у страну национални проблем, и у унутрашњим борбама, политичким и социјалним, национализам је био од спореднога значаја. Од почетка 20. века ствари у Европи су се из основа промениле. У великој борби коју нације воде за опстанак, у општој државној и националној несигурности и у предосећању једне велике међународне борбе, народи стављају на прво место свој животни интерес, своју националну особеност, и Европа је ушла у период оштрих националних борби какве су биле пред 1848. годину".

 

Осим што је показао да је имао добар увид у европска збивања, Јован Скерлић је овде, сасвим очигледно, образлагао и своје окретање од социјализма ка патриотизму и националној идеји.

 

ИСТОРИЈА национализма, као европског и светског феномена, и данас се опире коначним тумачењима; то се може рећи и за историју српског национализма. Милорад Екмечић, је у својим истраживањима историје јужнословенских национализама и српске националне идеје у 19. веку, приметио да различити народи и њихови језици постоје од самих почетака писане историје, као и да постоји мноштво доказа о уобличеном српском идентитету у средњем веку. Маурицио Вироли проналази републикански патриотизам већ у старој Грчкој и у Римској републици, и прати његову судбину, преко Макијавелија и Мацинија, до данас . Појам "нација" и прве изразе националног осећања у Енглеској и Француској, Доминик Шнапер види у 13. веку. Ентони Смит проналази "етније", као претече нације, па и саме нације, већ у старом веку.

 

Руски, eнглески, француски и шкотски национални идентитет "хијерархијског типа", повезан с деловањем државе и феудалних елита "одозго", Ентони Смит види у позном средњем веку. Смит наглашава да Стари завет није само документ о постојању нације у древним временима, него и свеприсутни узор и образац; почевши од доба реформације, нарочито је снажно утицао на стварање "заветних нација", уједињених вером, култовима, па и митом о "изабраности". Најбољи примери за то били су Кромвелови пуританци, холандски побуњеници против Хабзбурговаца, швајцарски и амерички калвинисти.

 

ЗАВЕТНА ТРАДИЦИЈА

Почетак национализма, као политичког пројекта, по тумачењу Ентонија Смита, требало би да се пребаци из доба Француске револуције на време реформације. Коначно, "републиканска нација", рођена у америчкој и француској револуцији, заснована на начелима грађанских врлина, народног суверенитета, либералних и демократских начела, сукобљена с традиционалном хијерархијом, умногоме се ослањала на традиције "заветних нација". Она се, до данас, сматра победничким обрасцем.  

[Човек Жоја]

Језик темељ патриотизма

 

И конзервативна и либерална британска штампа 1914. године пишући о Босни и Херцеговини и Далмацији, све становништво без обзира на веру, сматрала је искључиво Србима. Српска припадност уобличена је у Пећкој патријаршији

 

Теразије у Београду 1914. године

 

ЕНТОНИ Смит тврди да су модерни национализми најчешће комбинација различитих типова национализама. Грчки пример, тако, укључује у себе сва три обрасца. Образоване елите ту су наметале "републикански" модел, док је традиција, заостала из турског доба, захваљујући цркви, била "заветна", па, кроз сећање на Византију, и "хијерархијска". Смит, наиме, примећује да је у православном свету, код Грка, Срба и Бугара, "заветна нација" повезана с националном црквом и култовима, била старија од реформације. Унутар грчког национализма 19. века склоност једном од ових модела нације и национализма зависила је од социјалног, па и географског порекла њихових носилаца. Нове генерације националних идеолога изнова су тумачиле сложено национално наслеђе, прихватајући или одбијајући његове поједине слојеве. Сличну мешавину "заветног" и "републиканског" национализма нуди и швајцарски пример.

 

СРПСКИ образац је, уз све међусобне разлике, сличан грчком, па и швајцарском моделу; то примећује и Ентони Смит. И "етносимболиста" Смит и "модерниста" Ерик Хобзбаум сагласни су да је, слично Русима, Енглезима или Французима, "прото-национализам" Срба видљив пре модерног доба, и да га је уобличила Српска црква. Српски аутори су дошли до сличних закључака. Милан Кашанин примећује да је Пећка патријаршија "извршила ону улогу коју су имале на Западу апсолутне монархије - да је створила српску нацију, извршила духовно уједињење српског народа". Идеју "заветне нације" код Срба и одлучујућу улогу коју је у њеном стварању имала Пећка патријаршија проучио је нарочито Жарко Видовић. И Радован Самарџић примећује да је, у дугим вековима турске, аустријске и млетачке власти, српска припадност уобличена у Пећкој патријаршији и да је значила, пре свега, заједничке култове и сећања на Немањиће, Светог Саву и Светог Симеона, кнеза Лазара и "Косовски завет".

 

ВЕЛИКИ ратови између муслиманског Османског царства и католичких европских империја били су део верских ратова који су, у 16. и 17. веку, потресали Европу; у њима су, како смо видели, на западу Европе, развијане и идеје о "заветним нацијама". Ти ратови су, на тлу Балкана, баш као и у Енглеској, Француској или Немачкој овога доба, попримали облике грађанских ратова између истојезичних припадника различитих вера. После Вестфалског мира (1648) верске поделе у западној и средњој Европи, међутим, више не покрећу велике ратове. Ратови између Хабзбуршког, Руског и Османског царства, од Беча до Азова и од Босне до Јерменије, чак и у 19. веку, задржали су верски карактер.

 

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО и романтизам умањивали су значај верских подела у Француској и отварали могућност уједињења Немаца различитих вера. Француски просветитељи отворено су се сукобљавали с Римокатоличком црквом и потискивали је из политике у сферу приватности, личне савести и одговорности; за немачке романтичаре национални идентитет значио је језик, обичаје, предања.

 

ЈЕЗИК је, како је то показао Јохан Хојзинга, заједно са пореклом, обичајима и лојалностима појединим владарима, вековима служио за препознавање и разликовање нација (Хајзинха 1996: 25, 37). Питер Берк примећује да се, почевши од средине 18. века, нација одређује као, пре свега, језичка заједница и да у то верују не само водећи немачки писци, 18. и 19. века, какви су Јохан Готфрид Хердер, Јохан Готлиб Фихте, Фридрих Шлегел и други, него, све више, и образована европска елита. У духу просветитељске тежње за поправљањем положаја најширих слојева, али и романтичарске жеље за изворношћу и аутентичношћу, народни језик се узима за књижевни стандард.

 

РОМАНТИЗАМ и просветитељство имали су исту улогу у уобличавању српског националног покрета. Новија истраживања показују да се, са проширивањем изворне подлоге и теоријских модела, најразличитији видови српског патриотизма могу пратити кроз цео 18. и 19. век. Од преломног доба Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, српска национална идеологија се, од верске припадности, понајвише окреће ка народном језику; био је то почетак напуштања модела "заветне нације". Доситејева и Вукова секуларна национална реторика била је срачуната на обједињавање "Срба три вере" који су, како је Доситеј писао, живели између Дунава и Јадрана. У "Писму Харалампију" (1783) он је тврдио да су "славеносерпским језиком" говорили "житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кроме муж), славонијски, сремски, бачки и банатски". Распростирање српског језика на сличан начин је описао и Вук Караџић. И за њега, као и за водеће слависте тога доба, Јернеја Копитара, Јозеф Добровског, Павла Шафарика, штокавски је био српски дијалект, чакавски хрватски, кајкавски хрватски или словеначки. Тако су, како ћемо видети, мислили и водећи српски интелектуалци доба 1903-1914: Јован Цвијић, Стојан Новаковић, Слободан Јовановић и други.

 

И кОНЗЕРВАТИВНА и либерална британска штампа, у то време, 1914. године, становништво Босне и Херцеговине и Далмације, без обзира на веру, сматрају Србима. Одатле ће, исте године, потицати и понуде заокруживања ових земаља у оквиру уједињене српске државе, а српска влада изабраће југословенско уједињење. Секуларизација српске националне идеје и истицање језика као њене основе, отворили су, наиме, врата и југословенској идеји. Заокупљен односом између верског "национализма судњег дана", који је, како је наглашавао, изазивао бескрајне верске ратове и "језичке нације", која је водила у парламентарну демократију, Милорад Екмечић ће у "Стварању Југославије" написати да је Доситеј 1783. југословенским народима купио возну карту до Лондона, али да су се они обрели у Лондондерију, где их је оставио "кочијаш историје".

 

ЗЕМЉА СИТНОГ ПОСЕДА

Оно што су Доситејеве идеје и Вукова реформа донеле српској култури, Карађорђева и Милошева револуција учиниле су у друштву и политици. Употреба народног језика дала је српској култури егалитаристичку боју; у исто време, Србија је постала земља ситног сеоског поседа. Устројена као уставна монархија, она ће, већ уставом из 1869. постати и земља скоро општег права гласа. Како смо видели, Јован Цвијић и Јован Скерлић, главни идеолози српског националног покрета 1903-1914, и Никола Пашић, средишња личност тадашњег српског политичког живота, истицали су да су се Срби сами изборили за своју слободу, да су сами изградили своју државу, и да им је то давало посебну врсту самосвести.

[Човек Жоја]

У загрљају бечке империје

 

Аустроугарску опасност Срби су тумачили као део шире, светске јагме великих сила за стварањем колонијалних царстава, праћене потчињавањем и уништавањем. Сукоби са Бечом и Пештом довели су до ширења југословенске идеје

 

Сарајево на почетку двадесетог века

 

ДЕМОКРАТИЈА, либерализам, егалитаризам и световна култура су биле лозинке српског национализма у његовој самоодбрани од хабзбуршког аристократског, конзервативног, клерикалног империјализма. Како каже Ален Џ. П. Тејлор, био је то "сукоб два света", врло сличан сучељавању италијанског либералног и демократског национализма са Хабзбурговцима, који се окончао уједињењем Италије. Томаш Гариг Масарик, сељачки син и демократа, идеолог националних покрета Чеха и Словака, на исти начин је тумачио њихов сукоб са Хабзбуршком монархијом; и за њега то је, у суштини, било одмеравање снага између нације и империје, демократије и конзервативизма, друштва слободних, равноправних појединаца и ауторитета круне и државе, засноване на привилегијама.

 

У СУКОБУ са Аустро-Угарском, по речима Ентонија Смита, и са "хијерархијским" тумачењем нације последњих Обреновића, уобличена је српска "републиканска нација", ослоњена на традиционалну, "заветну нацију". На том уобличавању промишљено и упорно радили су Јован Скерлић, Јован Цвијић, Милован Миловановић, Никола Пашић и други водећи српски идеолози и државници.

 

КОНАЧНО, сучељавање са Аустро-Угарском довело је, слично чехословачком примеру, до ширења југословенске идеје; то је била још једна специфичност српског национализма из доба 1903-1914, у односу на време пре 1903. Усвајање новог, југословенског идентитета подразумевало је тумачење нације и националног идентитета као променљивих категорија, подложних свесном и намерном деловању људске воље и државе.

 

АУСТРОУГАРСКУ опасност Срби су тумачили као део шире, светске јагме великих сила за стварањем колонијалних царстава, праћене потчињавањем и уништавањем целих људских популација. У историографији и друштвеној теорији се, наиме, још од појаве књиге "Империјализам" (1902) британског либерала Џона Хобсона, време између, приближно, Берлинског конгреса и Првог светског рата назива "добом империјализма" или "добом империја". Данас је сасвим јасно да се ова појава није окончала 1914. године. Зато управо у нашем времену нагло расте академска литература о феноменима империјализма, колонијализма и постколонијализма.

 

МЕЂУ образложењима која су служила за оправдање ратничких похода и економских подјармљивања, од расизма до социјалдарвинизма, за разумевање динамичног односа између српског национализма и аустроугарског империјализма у добу 1903-1914, посебно је важна била доктрина "цивилизаторске мисије" (la mission civilisatrice). Она се понекад назива и "теретом белог човека" по песми Радјарда Киплинга (The White Man`s Burden), из 1899, написаној у славу америчког освајања Филипина; ту се проповедала дужност белог човека да помогне "тек уловљеним, јогунастим народима, напола ђаволима и напола деци" да усвоје благодети западњачке цивилизације. "Цивилизаторска мисија" је, дакле, објашњавана чистим алтруизмом: намером да се покореним народима донесу мир, добре комуникације, услови становања и здравствена нега. За узврат, требало је само да признају супериорност и власт странаца.

 

НА ПРОДОР Аутро-Угарске ка југоистоку после 1878. заиста се гледало као на "цивилизаторску мисију". Хабзбуршки министар спољних послова гроф Калноки објашњавао је познатом белгијском економисти и путописцу Емилу де Лавелеју да се у Бечу заиста "сања о освајањима", али "оним које ће извести наше фабрике, наша трговина и цивилизација"; да би се то постигло "морамо да имамо пруге у Србији, Бугарској, Босни и Македонији и везу са османским железницама"; "усуђујем се да верујем да нећете бити незадовољни нашим активностима када вас Пулманово возило превезе од Париза до Цариграда за три дана. Ми радимо за вас, Западњаке". Лавелеј се дивио, како је писао, "цивилизаторској мисији" Хабзбурговаца и њиховог намесника Бењамина Калаја у Босни и Херцеговини, и са одобравањем ишчекивао наставак њиховог продора све до Солуна; јер, како је писао, када се једном закорачи "на Исток", тешко је зауставити се, што се показало са британским освајањем Египта и потоњим уласком у Судан. Исте, цивилизаторске аргументе овај либерални католик користио је и када је поздрављао европско освајање и колонизацију Африке.

 

ХАБЗБУРШКО царство било је древна империја, која је освајала и припајала суседне земље, у име вере и династије, без обзира на њихову етничку припадност. Била је то империјална традиција блиска турској, руској и немачкој царевини, старија од прекоокеанских британских, француских или белгијских колонијалних империја из доба од 1878. до 1914. Аустро-Угарска, међутим, више није била Хабзбуршко царство из 16. века; окупација и анексија Босне и Херцеговине одиграле су се у "добу империја". Царевина је сачувала свој конзервативни, династички и верски карактер, али је за њу владавина над овим покрајинама суштински била оно што је за Британију била владавина над Египтом или Индијом, а за Француску над Алжиром или Индокином. Она је на Балкану бранила свој пољуљани престиж и доказивала своју виталност. То што се и данас, у делу литературе, на управу Двојне Монархије над Босном и Херцеговином, гледа као на пример "модернизације" сведочи о виталности идеје "цивилизаторске мисије" и у нашем времену. Потрошена као техничко оруђе у друштвеним наукама "модернизација" је данас оруђе за теоријско оправдање колонизације. Мало напора је потребно да би се у аустроугарској управи у Босни и Херцеговини препознала цивилизаторска мисија, карактеристична за "доба империја".

 

КРАЈЕМ 19. и почетком 20. века српски интелектуалци и политичари различитих генерација и политичких усмерења писали су о феномену империјализма; балканску политику Аустро-Угарске тумачили су управо у том контексту, као колонијално освајање. Професор Велике школе и радикал Глигорије Гершић је 1893, у својој приступној беседи у Српској краљевској академији, доказивао да је члан 25. Берлинског уговора из 1878, којим је Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, био састављен по угледу на британско-турску конвенцију којом је Британија, у исто време, стекла право да окупира Кипар; приметио је и да је у делу литературе статус Босне и Херцеговине под Аустро-Угарском поређен са положајем Туниса под влашћу Француске.

 

КОЛОНИЈАЛНА УПРАВА

у БОСНИ Вршњак Глигорија Гершића, конзервативац Стојан Новаковић, у аустријској окупацији и анексији Босне и Херцеговине видео је наставак традиционалних, средњовековних припајања суседних територија, супротних вољи локалног становништва, "основним правима човековим" и духу савременог доба. Новаковић је писао о феудалној, али и колонијалној суштини аустроугарске управе у Босни и Херцеговини.

[Човек Жоја]

Невесела слика Европе

 

Да би владала над милион и по становника БиХ, Аустроугарска је користила скоро исто онолико трупа колико је Британија имала у Индији, са њених триста милиона људи. Беч је свој колонијализам видео у освајању јужнословенских земаља

 

 

У АУСТРИЈСКОЈ окупацији и анексији Босне и Херцеговине, конзервативац Стојан Новаковић видео је наставак традиционалних, средњовековних припајања суседних територија, супротних вољи локалног становништва, "основним правима човековим" и духу савременог доба. Новаковић је писао о феудалној, али и колонијалној суштини аустроугарске управе у Босни и Херцеговини. Поводом анексије 1908. објавио је текст под насловом "Балканско полуострво или Средња Африка", у коме се каже:

 

"Балкански народи нису никад ни слутили да се с њима тако може чинити. Зна се да се тако поступа са црнцима и дивљим расама у Централној Африци, некад у Америци и на азијском континенту. Зна се да се тако поступало с народима и земљама од обесних господара у средњем веку." Аустроугарска је, зато, требало да "остави своје теорије средње-африканске, да се сети да је у Европи".

 

СОЦИЈАЛИСТА Јован Скерлић је, као припадник знатно млађе генерације, још на студијама у Лозани (1900), приказујући једну књигу француског историчара Едуара Дриоа, закључио да је "колонијално ширење" било "најкарактеристичнији појава при крају 19. века". Тврдио је да је "манија за колонизацијом" имала економске узроке, али је примећивао и да је "капиталистичка класа" својим "полугусарским жељама и тежњама ударила маску интереса цивилизације и хришћанства". Код Дриоа је, међутим, Скерлић пронашао и тврдњу да је, док су Британија, Француска, САД, Русија, Немачка и Италија између себе делиле Азију и Африку, аустроугарска колонизација била окренута ка Балкану: "Аустрија је једина од великих сила која нема колонија, али то је само привидно. Дрио тврди да је Балканско полуострво у плану да постане аустријска колонија и пут којим ће Немачка продирати за Малу Азију".

 

"Никада на кугли земљиној сила није била бруталнија, слаби бесправнији, а велики злочини прикривани крупнијим речима", закључио је, са Дриоом, Јован Скерлић.

 

СЛИЧНА тумачења српског националног питања као нужне самоодбране од маније за колонизацијом Аустроугарске и великих сила видљиво је и другим Скерлићевим текстовима. У Омладинским конгресима (1904), пошто је упозорио на опасност од полуфеудалне и клерикалне Аустрије, и утврдио да ће балкански народи или сарађивати, или ће дочекати дан када ће се постати или руска губернија или аустријска провинција", Скерлић је закључио "да је Запад извор светлости и жижа живота на земљи; да за нове народе има два пута, или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот, и бити прегажен, као амерички Црвенокошци или аустралијски црнци".

 

СКЕРЛИЋ је главног противника видео у средњоевропском империјализму; уочљив је, ипак, и његов двосмислен однос према Западу, под којим је подразумевао, пре свега, Француску, Британију и САД. У исто време, Запад је уништавао читаве народе и представљао извор светлости и жижу живота на земљи". Примање западне културе тако је постајало, у исто време, и ствар наклоности и покушај да се личи на освајача, да би се преживело. И Скерлићеве предрасуде према Русији попустиће после суочавања са стварношћу у Анексионој кризи.

 

НЕВЕСЕЛА слика Запада и Европе, али без ове двосмислености, била је видљива и у Скерлићевом уводнику Светли дани написаном осам година касније, поводом победа српске војске и балканских савезника 1912: Оно што се зове Европа, а што је у ствари скуп међусобно суревњивих, грабљивих и бездушних силника". И тада је Скерлић, који је у међувремену прешао у табор самосталних радикала, наглашавао разлику између речи и дела великих државника европских сила:

 

"Европа, која је данас зајмодавац, берзијанац, индустријалац"... "...одрекавши се свих својих традиција, слала је своје флоте у турске воде кадгод су били у питању бедни интереси њених концесионара и лифераната у Турској, а остајала је слепа и глува када су се вршили периодични покољи Старо-Србијанаца, Маћедонаца и Јермена. И по хуманости хришћанске и цивилизоване Европе, која је лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост, Балкан би данас био једно велико гробљиште".

 

РАЗОБРУЧЕНО насиље било је главна одлика овог доба; у таквим условима требало је преживети. Скерлић 1913. пише:

"Ми живимо у добу културног назатка, оживљавања мрског 'права песнице', када су човечански идеали, право и правда бачени под ноге, и када се у немилосрдном гажењу малих и слабих чује варварски крик: тешко малима, тешко побеђеним. Брутална сила једино има реч, и канцелари великих сила, када се ради о праву на живот малих народа, говоре језиком из доба када су тевтонски ритери 'мачем и огњем' истребљивали балтичка словенска племена".

 

Јован Скерлић је, дакле, слично Стојану Новаковићу, увиђао унутрашњу везу између модернизаторске реторике империја и њихових премодерних намера и метода. Ту двојност у аустроугарској управи над Босном и Херцеговином увиђао је и Јован Цвијић. У брошури Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем (1908) он је писао о "средњовековној територијалној политици" Хабзбурговаца, која је Аустроугарску подстицала да "онога часа кад изгуби суверенство над једном облашћу, одмах упорно, жилаво тражи да прошири свој суверенитет над ма којом другом облашћу, где је моментално најлакше, где је најмањи отпор". Режим заведен у Босни и Херцеговини Цвијић није називао колонијалним, али су све његове особине које је описао биле типичне за "доба империја": бирократија страног порекла, са статусом посебне касте; намерно одржавање локалног становништва у стању феудалне потчињености, образовне запуштености и сиромаштва; туторски, аутократски политички систем без основних слобода; уместо изградње школа, улагања у полицију, војску, репрезентативне фасаде и елегантне хотеле; ту су смештани гости које је требало уверити у успехе "културне мисије" Аустроугарске на османском Истоку. Цвијић је поредио управу у Босни и Херцеговини са влашћу Британије над Индијом; један енглески политичар рекао му је да је Аустроугарска, да би владала над милион и по становника Босне и Херцеговине, користила скоро исто онолико трупа колико је Британија имала у Индији, са њених триста милиона људи.

 

ТЕОРИЈЕ О НЕЈЕДНАКОСТИ РАСА

На потпуно супротном полу од социјалиста и самосталаца Скерлића и Цвијића стајао је Живојин Перић. Противник "демократских крајности" и конзервативац, он је у српској јавности заузимао донекле усамљен, проаустријски став. И он је, међутим, у чланку Империализам и балканска криза (1908) писао о модерном империјализму и његовим последицама по Србе. Поред осталог, уочио је противречност између бруталних ратничких похода и њиховог правдања "цивилизовањем човечанства" и "дужношћу" белаца "да начине срећним народе који припадају другим расама а не белој, дајући им могућности да уживају благодети европске културе". Иза тога су, међутим, како је Перић тврдио, стајала уверења инспирисана Ничеом, да се човечанство дели на "над-народе" и остале, као и схватања о суштинској неједнакости раса; у основи, била је то "теорија неједнакости међу људима, теорија на којој су, у главном, пре велике револуције француске европске државе биле организоване".

[Човек Жоја]

Отпор духовној окупацији

 

Све што ће Србија учинити после 1903, од економског отпора до југословенске политике, биће последица решености да се од Беча одбрани тешком муком стечена држава и национална независност

 

Слободан Јовановић, први здесна, са пријатељима

 

ЖИВОЈИН Перић је био противник "демократских крајности" и конзервативац. Он је у српској јавности заузимао донекле усамљен, проаустријски став. У поређењу са Скерлићем и Цвијићем дошао је до потпуно супротних закључака о последицама ових кретања по српски национални покрет.

 

"Балканске земље, у том погледу, могле би се упоредити са колонијама азијским и афричким, где европски империјализам дела без одмора и милосрђа" - писао је Перић. Крајњи циљ била је, према његовом мишљењу, "духовна окупација". Немци су, чак, насељавали балканске земље онако као што су се друге колонизаторске нације селиле у Америку или Африку. При томе, Француска и Британија на Балкану су наступале у име демократије и "права човекових", док су Аустро-Угарска и Немачка "подлегле утицају Карлајла и Ничеа и мисле да поред народа и према њему постоји један човек или група људи који су, обдарени вишим интелектом, Богом одређени, ако не да своју вољу свуда наметну народу, а оно бар да контролишу његове тежње а, по потреби, и да их сузбијају".

 

ПЕРИЋ је био, наиме, уверен да је српском "демократизму који нагиње револуционаризму" неопходан управо такав, конзервативан, немачки и аустроугарски утицај. Јер, српски "демократизам" сводио се на безвлашће и крајњи индивидуализам, због чега је угрожавао "идеју националног уједињења" и "појам о отаџбини". "Демократизам се занима више човеком, док је конзервативизам тај који је чувар снаге државне", закључио је Перић.

 

СРПСКИ интелектуалци су били спремни да признају постојање империјализма и тамо где су тражили своје идеолошке узоре. Перић је, у име конзервативаца, осуђивао немачки империјализам, али је прихватао немачке политичке идеје. Али и они који су давали тон српској култури и политици - стари радикали, самосталци и либерали - сви они који су заступали окретање Француској и Британији, умели су да разликују културна и политичка достигнућа ових земаља од њихове себичне спољне политике и њихове јагме за колонијалним царствима.

 

НАШИ либерали и вероватно најзначајнији англофили свога доба, Владимир и Слободан Јовановић осуђивали су "бруталну филозофију" Радјарда Киплинга, Џозефа Чемберлена, Бенџамина Дизраелија и осталих британских империјалиста, према којој "овим светом влада сила". Војислав Вељковић, либерал и пријатељ Слободана Јовановића је 1901. године, у извештају са међународне мировне конференције одржане две године раније у Хагу, са мешавином неверице и ироније препричавао захтеве британских делегата да се дозволи коришћење "дум-дум метака" ван Европе, у ратовима са "дивљацима":

"Војник цивилизованих народа, говорио је енглески делегат, кад је рањен, престаје ићи напред и повлачи се у амбуланцију; док, међутим, дивљак, ако је и неколико пута погођен зрном малога калибра, наставља јурити напред, и пре него што би му човек могао објаснити да ради противно одлукама Конференције мира, он своме противнику одсече главу."

 

Вељковић је подсећао своје читаоце да конференција није спречила "дивљаштва" Енглеза над Бурима и европских колонијалних трупа у гушењу "Боксерског устанка" у Кини. "Ирци, Финци, Јермени, Македонци, Старосрбијанци", узалуд су молили конференцију за помоћ. Вељковић је зато приметио да су "оваке појаве" упозоравајуће "за нас мале народе", који све своје наде полажу у ишчекивање "победе великих идеја међународне правде и правице". "Али докле то време не дође - ако уопште икада дође - Конференција мира пружа нам један наук, а тај је да нам мач буде вазда оштар, а барут вазда сув" - закључио је Војислав Вељковић.

 

Представници данашње "школе реализма" у теорији међународних односа са одобравањем би примили ове Вељковићеве речи. У сваком случају, оне су одражавале настојање да се сопствени положај и стање у светској политици процене хладно и реално. Све што ће Србија, наиме, учинити после 1903. године, од економског отпора у Царинском рату, до Балканског савеза и југословенске политике, укључујући стварање "Народне одбране" и "Црне руке", биће последица решености да се од Аустро-Угарске одбране тешком муком стечене држава и национална независност.

 

Сводећи резултате српске спољне политике у 19. веку Слободан Јовановић није случајно, у исто време када је Вељковић преносио "наук" хашке мировне конференције, у првом броју и првој свесци "Српског књижевног гласника" из 1901, писао да је Тајна конвенција кнеза Милана Обреновића довела Србију "у положај једне државе под протекторством, стојећи према Аустрији отприлике у оним односима у којима на нпр. Тунис према Француској". Радикал Љубомир Јовановић је, у истој свесци "Гласника", у осврту на "национално-политички живот српски" у 19. веку, тврдио да је, с почетком новог продора Аустро-Угарске ка југоистоку (1878), она, уместо Турске, постала главни противник Срба, као и да ће "XX век моћи видети многу борбу између ње и српства".

 

Политички, дипломатски, економски и, на крају, војни сукоб Србије са Аустро-Угарском од 1903. до 1914. представља великим делом истражену тему. Историја идеја би, међутим, могла да буде подједнако заинтересована за српски отпор аустроугарском културном империјализму, кроз уобличавање националне културе и одбијање да се прихвати оно што је Живојин Перић називао "духовном окупацијом", а Антонио Грамши "културном хегемонијом".

 

Борбени текстови Војислава Вељковића, Слободана Јовановића и Љубомира Јовановића, објављени у првој свесци "Српског књижевног гласника", имали су и унутрашњополитичку функцију; њима је изражаван опозициони став према проаустријској политици последњих Обреновића. Око овог часописа окупила се, наиме, група интелектуалаца, школованих углавном у Француској и Швајцарској, која је започела свеобухватну, осмишљену и далекосежну политику одбијања до тада преовлађујућих аустроугарских и немачких утицаја; уместо њих, систематски су усвајани француски и британски културни обрасци. Са падом Обреновића ова група интелектуалаца је, по речима једног од њих, Милана Грола, "дошла на власт", стекавши значајан утицај у српској култури и политици.

 

"СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК"

 

У "СРПСКОМ књижевном гласнику" има много примера овакве, смишљене културне политике његових уредника, Богдана Поповића, Павла Поповића и Јована Скерлића, од уопштених, негативних судова у непотписаним уредничким белешкама Богдана Поповића о дометима тадашње аустријске и немачке књижевности, до примедаба Милана Грола да у "београдском Народном позоришту није место ни аустријским валцерима ни капларским галантеријама".