Béseme el Señor con el beso de su boca: Тереза Авилска и Песма над песмама

[Лазар Нешић]

Béseme el Señor con el beso de su boca:

Тереза Авилска и Песма над песмама

 

Пред нама је позната прича. Чувена шпанска светица, игуманија, списатељица, реформаторка западног монаштва и мистичарка, Тереза Авилска (Teresa de Ávila) рођена је у месту Авила (Кастиља) 28. марта 1515. године. Ћерка богатих родитеља, страсна читатељка житија светаца – али и витешких романа – Терезин живот се одвија попут живих слика у легендама. Жеља за монаштвом од малена, бежања од куће и лутања Шпанијом, онда још лутања по манастирима и свету. Ни њени родитељи нису мировали, па ће Тереза на силу бити враћена у родитељску кућу. Осамнаест јој је година када оболева од чудне болести. Болести која је доводи до ивице смрти. Не зна се узрок, не зна се дијагноза. Ова болест ју је пратила читав живот. Ипак, Тереза се опоравља. За то време у постељи чита западне мистичаре. Управо тада почињу њена рана виђења и друга необјашњива чудеса. Терезу је ово збуњивало готово до краја живота. И даље немирног духа, коначно се након прележане болести некако скрасила у женском кармелићанском манастиру близу родног града. Ово је њено „прво преобраћење“. Ту је провела осамнаест неплодних и – како сама каже – „осредњих година“. Манастирска реалност била је сасвим другачија од Терезиних очекивања. Било је потребно „друго преобраћење“, Божија интервенција, нешто сасвим друго. Тако се и збива, те Тереза после искуства јављања Христа добија божанске инструкције да оснује нову обитељ (Манастир светог Јосифа), ново место у коме ће моћи да живи према аскетским идеалима раног монаштва. Долазе године у којима се нижу многобројни новоизграђени манастири реформисаних кармелићана. Терезина мистичка искуства се такође умножавају. Постаје славна, али и контроверзна. Шпанска инквизиција ју је чак четири пута јавно извела на суд због превише смелих ставова. Авилска монахиња је – као што се данас добро зна – из свега изашла још уверенија у свој пут, још снажнијег ауторитета пред својим савременицима. У ноћи 4. октобра 1582 – рецитујући на самртничкој постељи стихове из Песме над песмама – упокојила се у манастиру који је основала, близу места Албе. Црква такође није остати равнодушна: већ 1614. је беатификована, 1622. канонизована, а 1970. године постаје прва жена у историји Римокатоличке цркве коју је Света столица прогласила за doctor ecclesiae.

 

Писала је целог живота. Иза ње је остало мноштво списа, мноштво тема. Аутобиографска дела, поуке монахињама, поезија, описи многобројних мистичних искустава, безбројне странице о тихој молитви, духовности, Светом писму, али и хумористичко-иронични описи времена у коме је живела и људи са којима је делила манастирску свакодневицу. Тереза је у свему одличан писац, бритког језика и живог духа. Низали су се наслови: Књига живота, Пут савршенства, Станишта унутрашњег замка душе, Медитације на Песму над песмама, Књига оснивања манастира, Песме, као и многобројна мања дела, фрагменти, дневничке и молитвене белешке, те обимна преписка.

 

Посебно место заузима њено дело Медитације на Песму над песмама (Meditaciones sobre los Cantares). Управо је овај спис изазвао најжешћу реакцију Терезиних неистомишљеника и немилосрдне шпанске инквизиције. О чему је заправо реч у овом несвакидашњем спису? Историја коментара на Песму над песмама је дуга. Терезин коментар је био само једна цртица у том корпусу. Писан за интимни круг њених монахиња, спис је некако дошао у руке и шире читалачке публике. Било је жена које су пре Терезе користиле стихове из Песме за описе својих мистичких искустава. Но, Тереза ће прва написати овако опширан коментар, иако је тумачила свега неколико стихова. Нема ту строге систематске мисли, нити високопарних теолошких појмова. Медитације, у правом смислу речи: нешто попут записа, белешки, путничког дневника на унутрашњим стазама којима се Тереза кретала. Или љубавних писама упућених Женику. Њен покушај да дâ језик неизрецивом, име неименованом, мисао немисливом. Да се отворено и смело ухвати с проблемима ероса и жеље. Савременог читаоца изненађују њене речи пуне мистичне алегорије и екстазе: Сједињена у љубави са својим Жеником (Esposo), душа окуша крајња задовољства (regalos), несвестице (desmayos), умирања (muertes), слатке муке (aflictiones) и радости (gozos) с Њим. Кључни део списа, део који сажима читав овај коментар – тј. оно најплодније и најживље у њему – представља следећи одељак.

 

„Када овај најбогатији Женик (Esposo) пожели да још више обогати душу и обаспе је задовољствима (regalar), Он је преображава (conviértela) у Себе до таквог степена да се чини – баш као у случају особе коју захвата несвестица (la desmaya) од великог уживања (el gran placer) и среће – како душа бива одузета (suspendida) у овом божанском наручју (divinos brazos), наслањајући се на Његову свету страну и на Његове божанске груди (pechos divinos). Она тада не зна шта би друго радила осим да се весели, одржавана божанским млеком (leche divina) којим је њен Женик храни ... Када се пробуди из овог сна и ове небеске опијености (embriaguez celestial), душа бива као забезекнута (espantada) и ошамућена (embovada) светим лудилом (santo desatino). Тада може изговарати речи: Груди су твоје боље од вина. Јер, као што одојче не разуме како расте, нити зна како добија млеко – јер често му без сисања и његових покрета млеко бива стављено у уста – тако и душа у наведеном случају остаје у потпуном незнању (totalmente el alma no sabe). Не зна ни како, ни одакле овај велики благослов долази на њу, нити може ишта разумети (ni lo puede entender).“

*

Како бисмо на самом крају разумели све речено, треба да начинимо скок из Терезиног у двадесети век. У зиму 14. децембра 1951. Мартин Хајдегер пише Арентовој: Хана, ствари постају све тајанственије што се чешће о њима промишља. Промишља (како каже немачки филозоф), или сагледава (рекли би древни теолози истока), или медитира (рекла би Авилска мистичарка). Тамо где се ступа у мистичну terra incognita – непознату земљу без знакова и путева. Тамо где се исцрпљују унапред зготовљени одговори из приручника, а иска се пољубац Другог. Одатле и онај зазив из наслова: Пољуби ме, Господе, пољупцем уста својих. Када, на који начин и хоће ли се уопште овај сусрет догодити, не може се сигурно знати. Мало ко је (икада био) спреман да поднесе овакву неизвесност чекања и закорачи у место тишине. Што је знао Хајдегер, знала је и Тереза Авилска; а знали су и људи попут Григорија из Нисе, Дионисија Ареопагита, Симеона Новог Богослова, Еригене, Мајстора Екхарта, Јована од Крста, па све до савремених нам Јосифа Пећинара и Јустина Поповића. Знали су, наиме, да се на концу свега, када се пређе праг смртничких појмова, описа, речи, текстова, песама, па чак и молитава у најузвишенијим доксологијама – неизрециво мора славити у ћутању, према речима знаменитог Евагрија из Понта.

 

Л.Н.

 

(ПРАВОСЛАВЉЕ, 1. октобар 2015. г. — 1165)

[Лазар Нешић]

Ima kod nas prevedena ova knjiga od Tereze: