Др Предраг Драгутиновић - текстови

[Guest - . . .-]

Наративна метода

Предавање др Предрага Драгутиновића,

Београд, ПБФ, амфитеатар бр. 2,

мај 2008.

За разлику од диахроне методе, синхроне методе се концентришу на текст онакав какав је дошао до нас данас, по принципу solus textus (само текст).
Феномен савремен библијске ерминевтике је тај да се доахроне методе не оспоравају, али се акценат све више ставља на синхроне приступе једном тексту. Дакле, проучавање текста онаквим какав он јесте пред нама и шта он данас нама може да поручи такав какав јесте, без потребе да га враћамо у његове историјске оквире.
Наративна метода управо припада породици синхроних метода које се орјентишу на сам текст онакав какав он јесте. Наративна метода је један од приступа у новој литерарној критици. За разлику од структурализма који се орјентише на знакове, речи, реченице, текстуалне фрагменте и тражење односа међу њима, наративна метода се бави приповешћу као таквом. Њу занима начин функционисања приповести и радње коју та приповест описује. Та приповест има своју структуру, има начин на који је уређена, повезују се извесне приповедачке целине на један одређени начин, постоје приповедачки механизми које аутор користи у циљу да изрази своју теологију и да убеди своје читаоце да размишљају и делују у извесном правцу.
Наративна метода као таква има извесне слабости. Као и свака метода и она је недостатна за тумачење текста, потребне су јој друге методе да да свој прави допринос. Нпр. наративна метода не може да објасни феномене везане за литерарну критику, а то је постојање извесних напетости у једном тексту, контрадикторности, понављања итд. Наративна метода мора да узме ове момента у обзир. Друга њена слабост је то што је она примењива само на наративне текстове, у НЗ само на Јеванђеља, Дела апостолска и донекле на неке наративне целине у Посланицама и Откровењу.
Са друге стране, ова метода је врло корисна пошто се са становишта историјско критичке методе која је пуно пажње поклањала настанку текста, наративна метода се концентрише на текст који је пред нама. Затим, ова метода нам указује на једну другу врсту теологије, тзв. наративне теологије. Подсећа нас да теологија не мора увек да буде апстрактна, концептуална, систематска да би била теологија. Теологија и те како може бити наративна.
Ова метода је значајна и због тога што Библију узима као једно значајно књижевно дело, као једну од најзначајнијих књига у историји сведочанства. Ова метода се најпре примењивала и на профану књижевност: на Шекспира, Хомера и друге великане светске књижевности. Тако је полако почела да прелази на поље библистике.
Наративна метода настаје, иначе, као једна изразита критика историјско-критичке методе и у својим екстремним облицима је чак и негира. Међутим, данас је на делу једна више уравнотежена ситуација где библисти и тумачи комбинују историјско-критичку и наративну методу. Ту онда долази до лепих увида у библијске текстове.
Појам аутора у наративној методологији: прави се разлика између историјског аутора и имплицитног аутора, који је иманентан тексту. Наиме, наративна метода сматра да историјски аутор у основи није битан за тумачење једног текста. Историјски аутори библијских текстова су углавном анонимни.
Наративна метода предлаже да се зато „заборави“ аутор и да се покуша проналажење имплицитног аутора у тексту. Текстови, након писања, настављају да постоје независно од свог аутора. Међутим, наративна метода тврди да у сваком тексту се крије имплицитни аутор. Имплицитни аутор је онај који организује једну приповест, који јој даје један облик. То је онај који бира начин приповедања, који ставља акценте на извесне ствари, који испушта извесне ствари, који коментарише извесне ствари, итд. На тај начин он конституише своју тачку гледишта са које посматра приповест и формира свој текст. Зато је он у свом тексту, као имплицитан аутор, присутан као тумач, као онај који интерпретира оно о чему пише.
Појам приповести. Оно што је у наративној методи значајно и што је разликује од структурализма, то је да свака приповест почива на једној радњи. Свака приповест, без обзира што она жели да приповеда о једном историјском догађају, она је ипак једна литерарна творевина. Приповест никада не пресликава историјски догађај, већ је она једна литерарна творевина која покушава да организује стварност, ону коју жели да исприповеда и која је у основи хаотична и комплексна. Зато о њој није лако известити просто фактографски. Тако, временске и просторне одредбе у једној приповести, поред тога што имају своју фактичност, често имају своје дубље теолошко значење.
Код приповести је најпре важан термин поретка. Поредак у приповестима није линеаран, значи догађаји се не одвијају од почетка до краја, већ имамо тзв. феномен аналепси и пролепси. Аналепса је нагли повратак у прошлост (класични примери су старозаветни цитати код еванђелиста). Пролепсе су најава нечега што ће се тек догодити у приповести (нпр. најава Христовог страдања код Мк, где он три пута најављује своје страдање). Пролепсе и аналепсе су јако важне јер често кнституишу смисао приповести.
Појам трајања. Ни трајање у приповестима није историјско, није линеарно трајање. Не описује се читаво трајање једног догађаја већ приповедач у својој приповести једном догађају даје простора онолико да временски траје колико је тај догађај за њега важан.
Фреквенција. Фреквенција означава то колико пута приповедач приповеда један догађај. Нпр. у Дап три пута се проповеда обраћење апостола Павла. То значи да је аутору то веома битан догађај.
Закључујемо из свега овога, да аутор кроз распоређивање времена већ врши један интерпретативни рад, он већ интерпретира стварност коју жели да опише. Дакле, аутор креативно реорганизује историјску стварност коју жели да опише и ствара једну приповест кроз коју изражава своју теологију.
Термин личности, или фигуре које се појављују у приповестима, је такође значајан за наративну методу. Историјске адресате Еванђеља, коме су тачно она упућена тешко је реконструисати. Постоје различита мишљења која варирају од тога да су еванђелисти имали у виду конкретну заједницу до мишљења да су они пред очима имали већ једну ширу публику.
Међутим, наративна метода то сматра за непотребно знање, као и у случају аутора. Није потребно тражити историјске реципијенте Еванђеља, они се налазе у тексту и ту се уводи појам имплицитних читалаца. Као што постоји имплицитни аутор који је сакривен у свом тексту, исто тако постоје и имплицитни читаоци који су иманентни тексту и треба их изнаћи.
Бавећи се наративном методом, најчешће се портрет читалаца прави на основу текстуалних налаза и то на основу следећег: писац подразумева одређена знања код својих реципијената (код Мт познавање СЗ, тако да се може закључити да су они Јудејци). Начин на који аутор нешто аргументује често може да нам открије нешто о реципијентима, јер аутор подразумева да они разумеју известан начин аргументације. Затим, за коју идеју аутор треба да придобије своје реципијенте. У тексту постоје све ове информације на основу којих правимо портрет реципијената којима је текст намењен.
Личност које фигурирају у тексту често нису само историјске личности, већ су то и транспарентне личности које читаоцима нуде могућност дистанцирања или идентификације.

Пример функционисања наративне методе на тексту: Јеванђеље по Јовану као стратегија вере.
Аутор Јеванђеља по Јовану не нуди дефиницију вере. Одабир његове књижевне врсте и начин на који он приповеда не оставља му могућност да он дефинише веру.
Јеванђеље као приповест тежи томе да пробуди, ојача и структурише веру кроз нарацију. Прво што радимо је то да узимамо конкорданцу и проверавамо где се све налази реч pi,stij. Значајно је да се обрати пажња да ли тај појам долази на почетку или на крају једног књижевног дела, јер нам се тако нуди ерминевтички кључ за његово тумачење.
Видећемо да реч pi,stij долази на једном врло значајном месту, на крају Јеванђеља по Јовану 20, 30-31. Овде се приповест завршава и аутор узима реч и каже: „А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој. А ова су записна да верујете (pisteu,w) да Исус јесте Христос Син Божији и да верујући имате живот у име Његово.“ Два пута се глагол pisteu,w користи на крају Јеванђеља што указује колико је то битно аутору. Ту се показује прагматична функција Јеванђеља, оно је написано да се верује.
Када се пажљиво чита Јеванђеље по Јовану види се да веровати значи бити сагласан са христолошком тезом овог Јеванђеља да је Исус из Назарета Син Божији. Поред христолошке, постоји и сотиролошка димензија која се изражава кроз глагол pisteu,w, „да верујући имате живот...“ То нам открива да стихови Јов 20, 30-31 схватају јеванђеље као посредујућу инстанцу која води ка вери.
Следеће питање које се поставља: какав је однос Јов 20, 30-31 са остатком текста? Долазимо до следећег увида: читава приповест Јеванђеља по Јовану је конципирана тематски, по епизодама при чему доминирају говори (Христови) и дијалози. То је спецификум Јеванђеља по Јовану у односу на синоптике. Пролог је тај који формулише програм које се може описати: задатак оваплоћеног Логоса је да открије Оца људима, да уз познање Њега дођу у познање Оца. У приповестима Исус у току испуњавања овог задатка наилази на отпор, Јудејци га непрестано оспоравају. Тако, може се рећи да је једна од централних тема у овом Јеванђељу сукоб вере и неверја.
Сада се поставља питање: одакле овом тексту легитимитет да он буде та инстанца која посредује веру? Тај легитимитет Јеванђељу по Јовану да је фигура „љубљеног ученика“. Љубљени ученик је сведок који је привилегован у три кључна догађаја у Јеванђељу. Он је на последњој вечери, односно на прању ногу ученицима, он је испод крста и он први долази до празног гроба. Љубљени ученик је актер у сва три ова догађаја и он се показује као привилеговани тумач речи Господњих. Његова блискост са Исусом је толика колика је Исусова блискост са Оцем (користи се исти израз „ у наручју“).
Значајно је то да се љубљени ученик ставља у исту важност апостолства са Петром који доминира код синоптичара. Име љубљеног ученика се нигде не наводи, њега црквено предање препознаје као апостола Јована.
Следеће питање: ко су адресати? Симболички језик у Јеванђељу по Јовану сведочи о једној заједници која је упућена у тај симболички језик. Та заједница је вероватно искључена из синагоге. То рефлектује једно болно искуство хришћанске заједнице која је била изложена прогону од стране синагоге у време када настаје Јеванђеље. То болно искуство се прерађује кроз ове текстове.
Христолошки сукоб са фарисејима такође сведочи о тома да је заједница која је прва реципирала Јеванђеље по Јовану живела у једно јудејском окружењу где је имала сукоба са фарисејима, где је њена вера често довођена у питање. Јеванђеље покушава да наново формулише веру и да адресатима расветли Христов идентитет. То је једна врста реконтекстуализације хришћанског идентитета.
Јован своју стратегију вере, кроз своју приповест, гради у четири етапе. Прав етапа је пролог где се прва четири стиха односе на преегзистентног Бога Логоса, док се стихови 5-18 односа на оваплоћеног Логоса.
Друга етапа је тзв. stuphenhermeneutic, односно ерминевтика постепеног узилажења ка дубљем познању истине. То се у тексту примећује на више места, да јеванђелист наративном организацијом својих материјала читаоце узводи од елементарног ка продубљеном.
Трећи литерарни поступак су коментари самог имплицитног аутора. У јеванђељу по Јовану се дешава феномен да се прекида приповест и да аутор коментарише то што је написао. Ти коментари могу бити имплицитни и експлицитни.
Четврта етапа су личности. Личности у Јеванђељу по Јовану имају дубоки симболички карактер. То нису само историјске личности већ се оне могу упојмовити и на тај начин нам показују један теолошки захват. Нпр. симбол за одбијање Христа су Јудејци. Необавезно прихватање Исуса Христа симболизује Никодим. Прихватање Исуса као чудотворца симболише народ. Само веровање у речи Исусове симболизује жена Самарјанка и слепи од рођења. Ученици су негде симбол непостојаности, они симболишу хришћанску заједницу у својој непостојаности, кризама и недоумицама. Врхински пример вере је љубљени ученик. Јуда је симбол отпадања од вере.
Све личности у овом Јеванђељу испуњени су искуственим и појмовним садржајима, нису само историјске личности већ носе извесну поруку.
Јеванђеље по Јовану, као стратегија вере, позива и нас данас на перманентно теолошко трагање, промишљање и непрестано продубљивање у вери. Овај текст као такав прошао је кроз многе ступњеве редакциеј. Јеванђеље по Јовану није јединствен текст у смислу да је одједном написан. Претпоставља се да је овај текст настајао током дугог низа година, да се у њему налазе многи захвати у виду појединих реченица и глава. Јеванђеље по Јовану је било тако конципирано да се непрестано на њему ради. Показало се да су вера и теологија увек изазов једна другој.
Тако, Јеванђеље по Јовану, кроз своју наративну стратегију нуди нам пуно потенцијалних смислова и врло је интересантно да је оно ушло у канон као такво, мада се веома разликује од синоптичких Јеванђеља. То улажење Јеванђеља по Јовану у канон НЗ сведочи о потреби коресподенције са другачијим теолошким мишљењима и потреби једне теолошке плуралности која је присутна у НЗ. Наративна метода нам може помоћи да по истом принципу сагледамо многе теолошки важне аспекте Јеванђеља по Марку, по Луки, по Матеју и да се наново посветимо тим текстовима не остајући само на њиховом објашњењу, са становишта историјско-критичке методе, већ да заиста покушамо да унесемо једно црквено и лично тумачење.

[LukaZ]

"већ да заиста покушамо да унесемо једно црквено и лично тумачење."

То лично може да буде опасна категорија. Може да застрани без Духа Светога којим су свети оци расуђивали. Отуд толико секти и тумачења у свету.

[Guest]

У Првој Посланици Коринћанима, у дванаестој глави, апостол Павле говори о различитим даровима које Свети Дух раздаје члановима Цркве. На којим еклисиолошким принципима апостол Павле темељи своја излагања у 1Кор 12? У 12. глави Прве Посланице Коринћанима могу се разликовати три тематске целине у којима апостол излаже своје виђење пројаве духовних дарова, као јединства и различитости у Цркви. Први део је 1Кор 12,1-3 (увод), други 12,4-11 (јединство дарова Духа) и трећи 12,12-31 (јединство у различитости).
 

УВОД У ТЕМАТИКУ (12,12-31)

У 1Кор 12,1-3 апостол Павле уводи своје читаоце у општу тему коју намерава да обради: „А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате“ (ст. 1). За даљи ток мисли апостола важно је обратити пажњу на ст. 3 у коме он постулира улогу Светога Духа у животима верника: „И нико не може рећи: Господ је Исус, осим Духом Светим.“ Само Дух Свети је дакле тај који вернике узводи ка исповедању Христа као Господа. Други важан моменат је да исповедање Христа за Господа Духом Светим није само лична, приватна ствар појединца, већ се тиче целокупне заједнице и њеног јединства. На тај начин је постављен први принцип: на сабрању хришћана Свети Дух чини да сви буду једно, једнодушно исповедајући Христа као Господа.

ЈЕДИНСТВО ДАРОВА ДУХА (12,4 -11)

У 1Кор 12,4-11 доминира тематика Светог Духа: „Различити су дарови, али је Дух исти“ (ст. 4). Апостол овде развија ранохришћанску пневматологију. Дух дарује разне и различите дарове, истовремено омогућавајући да сви они буду јединствени, пошто је Он њихов извор и гарант њиховог јединства. Различитост и јединство главне су карактеристике хришћанског сабрања у Духу Светом. У оквиру ових излагања немогуће је превидети извесну тријадолошку димензију апостолове еклисиологије, што се нарочито види у 12,4-6: „Различити су дарови, али је Дух исти и различите су службе, али је Господ исти и различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима.“ У ст. 4 Дух је тај који раздаје дарове, док у ст. 6 Бог је тај који дејствује. „Дарове“ Духа и „дејства“ Божија тешко је разликовати. Свети Јован Златоусти каже: „Они се разликују по називу, али су у суштини исти.“ Исти свети отац наведене стихове тумачи тријадолошки чиме се даровима даје тријадолошка димензија: јединство извора из којег потичу и различитост у дејствима.

После ове тријадолошке утемељености јединства дарова апостол Павле се посвећује њиховој различитости. То је тема која доминира у 12-14 глави Посланице. Богатство духовних дарова апостол демонстрира у три каталога:

1) 12,8-10: „реч мудрости, реч знања, вера, дар исцељења, чињење чуда, пророштво, разликовање духова, различити језици, тумачења језика“ и 12,28-30: „апостоли, пророци, учитељи, чудотворци, дарови исцељења, помагање, управљање, различити језици.“

2) 13,1-2: „језици, пророштва, знање, вера, несебичност, мучеништво“, као и ст. 8: „пророштва, језици, знање.“

3) 14, 6 и 26-27: „псалам, поука, језик, откровење, тумачење.“

Каталог духовних дарова налазимо и у Рим 12,3-8. Многи ту наведени дарови поклапају се са онима из 1Кор Поређење наведених дарова доводи до следећих увида:

А) Дарови и њихово практиковање на црквеним сабрањима нису били карактеристични само за заједницу у Коринту, већ и за остале црквене заједнице раног хришћанства. Тако се може рећи да све оно што апостол наводи у 1Кор важи за општа теолошка убеђења, важећа за све заједнице. По апостолу Павлу свака заједница црпи свој живот из Светог Духа који је без разлике у сваком члану Цркве (1Кор 12,11: „А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће“) на корист (ст. 7: „Но свакоме се даје пројава Духа на корист“) која није само појединачна, индивидуална корист, већ на корист заједници Цркве.

Б) Главна карактеристика каталога духовних дарова је мноштвеност, као и недостатак неког критеријума који би их класификовао по важности и значају за црквени живот. Из наведених каталога се такође јасно види да духовни дарови покривају разне сфере црквеног живота (богослужење, поука, пророштво итд.). Апостол Павле дарове не наводи систематски, нити их рангира. Њему је пре свега стало да укаже на изобиље духовних дарова као дар једнога Духа и богатство црквеног живота. Готово ритмичко набрајање дарова наглашава њихову партикуларност и распрострањеност у свим члановима заједнице, а не концентрисаност у једној „духовној“ личности.

ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ (12,12-31)

Идеја јединства у различитости дарова тема је трећег дела. Да би описао ово фундаментално теолошко убеђење апостол користи, из грчко-римског познату, метафору тела. Као што се тело састоји из много удова од којих сваки има своју јединствену и незаменљиву функцију која је неопходна за живот тела као целине, тако и чланови Цркве, сваки са својим духовним даровима чине Тело Христово. Сходно томе, њихови дарови функционишу комплементарно – надопуњују једни друге – доприносећи тако расту Цркве као Тела Христовог. Метафора тела и химна љубави у гл. 13 у којој се љубав јасно постулира као „узвишенији пут“ (1Кор 12,31) указују на један нови критеријум по коме се мере дарови, наиме по томе у којој мери доприносе изградњи Цркве као Тела Христовог. Положај метафоре тела у тексту је индикативан: она се налази уоквирена са два каталога дарова (ст. 4-11/28-31). Још у ст. 4 апостол је својим читаоцима поручио да се мноштво дарова даје „на корист“ заједнице (уп. такође 8,7-11; 10,23).

Из свега наведеног може се извући закључак да су по апостолу Павлу дарови појединца у оквиру заједнице, дарови Светога Духа и да је исти тај Дух гарант јединства појединачних дарова. Дарови се препознају као дарови само ако су црквено утемељени, односно ако од њихове пројаве „корист“ има Црква као Тело Христово, као јединство у различитости.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1071/tekst/darovi-duha-svetoga/

[Џуманџи]

Fenomenalan tekst, veliko hvala!    8086.gif