Говор професора Миладина Томовића

[Милан Ракић]

Професор Миладин Томовић, који је преминуо 2011. године, предавао је руски језик у можда не најбољој, али свакако најелитној средњој школи у бившој нам држави-Ваздухопловнј војној Гимназији "Маршал Тито" у Мостару. 

 

Ова војношколска установа, основана 1961. године у граду под Вележом, била је специфична по томе, што је уз класичан гимназијски наставни план и програм-за гимназије природно-математичког смера, била и својеврсна припремна школа за наставак студија на Ваздухопловној војној академији и стицања пилотског звања. Поред класичних предмета, у обуци питомаца се посебан акценат давао на физичку спрему, односно на теоретску наставу из основних ваздухопловних предмета, односно практичну наставу из падобранства, једриличарства и након Велике матуре, а пред упис на Академију-из моторног летења. 

 

За тридесет година постојања ове школе у Мостару, ова установа је постала засигурно међу три до пет асоцијација на овај дивни град. Свакако после Старог моста и Емине (Шантића), а (субјективно) пре Вележа, "рођених", Буне и Неретве,... 

 

Да не дужим, прослављајући 30 година од завршетка-2004. године, Десетој класи ове Војне гимназије се обратио њихов професор, тада у пензији (преминуо је 2011. године)-Миладин Томовић...

 

“...Тридесет година у односу на вјечност и није неко вријеме. Позваћу у помоћ Јесењина: `...лицем у лице, ништа се не види, велико се види на даљини...`Зато је, ваљда, и требало чекати три деценије да се донесе закључна оцјена и изведе стање. Јесте ли реално оцијењени на испиту зрелости? Није ово ламент над Ваздухопловном гимназијом, него потврда да је ова школа имала пун резон, да су њени творци били визионари, генерали Бубањ и Лончар, и да су обиљежили једно вријеме.

 

Болно је сазнање учитеља да нема више што да каже својим ђацима, да се замагљује свако размишљање о будућности, а враћање прошлости остаје једина утјеха као ријека коју су напустиле обале. Са радошћу се сјећамо оних туга које су прошле, а са тугом мислимо о исчезлим радостима, што нам даје унутарњу равнотежу, до немоћног прихватања свих збивања у животу. Све је пролазно осим ружноће. И вријеме као категорија је непролазно, нама се само чини да вријеме тече. У ствари, оно нас само круни и троши. Вријеме се може мјерити прошлошћу...

 

И све се враћа: птице селице, годишња доба, вјетрови, дјетињство се враћа кроз старост, родитељи кроз дјецу, учитељи кроз ученике... Само је заборав крај свих ствари.

 

Ја вас тражим у ликовима голобрадих дјечака, а вама живот избраздао лица, као да сте за животни кредо узели да се мукама брже стари и дуље живи.

 

Била је једна школа чудо, један град невиђене љепоте и једна земља предивна, и својом љепотом уклета да нестане. Зато смо данас донијели овај јубилеј у здање ове гимназије, која је израсла из наше да би се ми улили у њу. Бит ће то дивно кад овакве јубилеје будемо славили у нашој школи... Под плавим небом мостарским, прије 34 године окупљена ова генерација 15-годишњака, голобрадих дјечака, дошла је да стаса у људе, одабрала је храброст за професију, да би вам заувијек срце остало негдје на обалама Неретве.

 

Ви, што сте мостарске жуте кише понијели са собом као пртљаг у бијели свијет, јер сте тамо живјели бајку да су трешње најслађе у Јасеници, да су груди Мостарки извајане у камену и да миришу на мајску росу. Вратите се данас у ту бајку кад сте просипали дерт по мостарским сокацима, топили љубавне јаде у вину код Зује, првом чашицом и првом цигаретом, првим пољупцима и миловањима улазили на врата живота, да би Вам све остало било други пут... Као код дјевојке која се први пут превари да би сваком следећем љубавнику просула причу да је он тек други, али ће првог скривати у срцу за незаборав... Нисте имали дилеме, пузати или летјети, одабрали сте висине и лет, зов висина, шапат звијезда... Опростите нам што нисмо знали да унапријед предвидимо најтежу лекцију из историје. Што је географска карта, из које сте учили домовину, застарјела...

 

Али смо вас истински и непогрешиво учили: Да ће љепота спасити свијет, да је највећи смисао љубав и да она нема почетак и крај. Да је то једна ријеч, а у њој су радња, стање и збивање...

 

Учили смо вас да је човјек читав живот дужан отаџбини, као што се дјетињство болује цијели живот. Два синонима, домовина и отаџбина, тако близу а тако далеко! Домовина је гдје је дом, па их човјек може имати више и може се мијењати као у латинској мудрости - ibi bene patria est, домовина је гдје је добро. А отаџбина је само једна, земља очева и ђедова, родна груда гдје се главом удара кад се из мајке испада.

 

Она није кошуља да се мијења, њој се припада рођењем, крвљу и ткивом...Увијек је историја на овим просторима тражила много да би нам дала мало. Кад је историја попримала мирис крви и људског меса, нове крваве бајке исписује наше покољење. Настаде смутно вријеме и несретни народи опет почињу писати историју споменицима. Ви замијенисте химну `Од Вардара...` неким новим текстом `Моји су другови бисери расути…` као и свака шкољка која од истог зрна пијеска направи свој бисер, с тугом у завежљају, сватко од нас је узео свој дио бола да би се расули овом планетом... Нисмо дали одговор гдје је сјеме зла, гдје је у том бесмислу смисао? Смисао је Ваше данашње окупљање, као и жеља оних који данас не присуствују овом значајном тренутку, а у мислима су овдје. Све вас срдачно поздрављам, желим вам још много окупљања.

 

Поздрављам и оне које живот однесе на другу обалу, са жељом да вас чистота душе брани од наноса које живот оставља, а нека вас гимназијске клупе и даље чувају да вас мржња не отрује. Нека вам дружење буде сретно и пријатно!“

 

[Милан Ракић]

"Небо је од памтивјека мамило човјека. Од дана када је први пут видио птицу, пожелио је да и сам узлети. Проћи ће миленијуми, а то ће остати само пуста жеља. И тако до Икара и даље претакали су мит у стварност. Сви покушаји да се човјек вине у небо завршавали су неуспјехом и спознајом да лет није својствен човјеку. И све до браће Рајт, али жеља човјека да се вине међу звијезде као да се појачавала до данашњих дана, да би данас постала професија најодважнијих, који су узлијетали вјерујући да одважне срећа прати, учећи да снагом воље побјеђују страхове, опијени говором звијезда спознали су да небо није празан простор и постали његови љубавници. Професија летача одвајкада је била на врху најатрактивнијих занимања, јер летење човјеку није примјерена активност, зато није чудо што се сваке године за упис у ову јединствену школу јављало по неколико хиљада младих из читаве земље, а на школовање је уписивано мање од двјеста кандидата послије ригорозне селекције, од беспрекорног здравственог стања и десетине разних провјера и тестова, да би та селекција трајала континуирано током читавог школовања и летачког позива, уз перманентно дообразовање, преобуку и специјализације, да би усавршавање престало са завршетком радног вијека и заслуженом мировином оних који су имали срећу да то доживе, јер овај позив тражи огромна одрицања, жртве, носи опасности. То су испити који се стално полажу, на којима нема поправних, грешка се може направити само једном.

 

  Одакле почети писати или, говорити о јединственој школи каква је била Ваздухопловна гимназија у Мостару, од почетака, или од краја? Могуће је једино од почетка, јер само је заборав крај свих ствари, а ова школа постоји док су живи њени ђаци. Ово је прилика да одамо пошту бројнима, да се са тугом сјетимо свих који нису међу живима, да поздравимо све које нераскидиво повезују гимназијске клупе  и мостарска бајка.

 

Ви који се одважисте да станете у то јато као голобради петнаестогодишњаци шездесетих година прошлог стољећа, тако близу а тако далеко, вођени жељом да се идентификујете са птицама, да господарите небом, сабрасте се као одабрани међу биранима са разних страна. Било је то у једној дивној земљи сељака на брдовитом Балкану, у једном заносном граду сазданом од сунца, неба и љепоте, у њему школа Икара, птића полетараца којима су у Шантићевом граду израстала крила. Ту је бајка почела и као да је својом љепотом све било уклето да у једном смутном времену нестане.

 

Почело је скромно прије 50 година на мјесту гдје је базирала ескадрила, која ће се 6. априла 1941. године винути у одбрану Београда и прославити се.  На тим традицијама и ви сте израстали у племе одважних господара неба, које је у школским клупама учило храброст за професију. Модерна авијација,изазов који  пред ваздухопловце поставља нове захтјеве. Потреба да се иде у корак са временом захтијева савремен начин школовања пилота  - официра и намеће потребу за оснивањем припремне школе за Ваздухопловну академију. Као најпогоднија локација одабран је Мостар, град са ваздуопловном традицијом. Родоначелници ове јединствене школе били су визионари пилоти – генерали Виктор Бубањ и Здравко Лончар, који ће као дугогодишњи директор својим ентузијазмом учинити ову школу јединственом до данашњих дана. Од припремне школе за ВВА, од њене пете класе прераста у верификовану пуну гимназију са изузетним наставним кадром и материјалном базом, са савременом гимназијском зградом са базенима и спортским теренима за све спортове, са афирмисаним спортистима. Први матуранти испит зрелости положили су шк.1968/69 године. Била је то Пета класа, будућа окосница модерног ваздухопловства.  Плејада младих, свестраних личности, понос читавој земљи која ће афирмисати наше ваздухопловство и увести га у европски врх. Из школских клупа ВГ у Мостару, ове јединствене школе јунака, изићи ће тридесетак класа, или неколико хиљада најодабранијих међу изабранима, које ће писати химну „Од Вардара па до Триглава“, да би је, расути васцијелим земљиним шаром, са тугом замијенили пјесмом „Моји су другови бисери расути...“   и остали чисти и незатровани мржњом, јер сте учили само лекције љубави.

 

Ви сте племе рођено да лети, јер пузати не знате! Својим идеалима остали сте вјерни.

 

Тешко је учитељу кад нема ништа ново да каже својим ученицима, јер и ми ваши учитељи учећи вас, изграђивали смо себе и идентификовали смо се у потпуности са вама. Ваше тешкоће смо преживљавали, ваше успјехе славили, поносни вама.

 

Са поносом вам могу рећи да сте завршили једну дивну школу и понијели из ње импуте за цијели живот.

 

Веома ми је жао што сам спријечен да подијелим са вама јубиларно славље, али остајем увијек са вама!

 

Желим вам пријатно дружење и још много заједничких сусрета.   

 

Срдачно ваш професор Миладин Томовић"