Мртве душе – поглед свештеника на неке појаве у парохијском животу – Свештеник Георгије Казанцев

[Stanoje Stankovic]

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисиoнара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу. У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију.

 

Ево само неких од његових размишљања:

 

"За многе друштвене организације нашег времена „трка за клијентима“ је оправдана трговачким мотивима. Са огромним ентузијазмом они у своје редове убрајају свакога ко је показао макар и најмањи интерес. У Цркви су сличне појаве недопустиве као противречне њеној природи. Хришћански живот се не потчињава законима дијамата: овде количина не прелази у квалитет. Духовне промене, како у животу једног човека, тако и целог друштва не зависе од броја узалуд извршених Крштења, Венчања, освећења, молебана и других обреда. „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" учи нас Јеванђеље. Ове речи се не односе само на Крштење. Исто се може рећи и за све остале Тајне и обреде. Који повјерује и венча се… који повјерује и освети стан, аутомобил, крст, икону и остало, примиће благодатну помоћ од Бога. Без вере, Причешће и све друге Тајне и обреди носе човеку осуду по речи Христовој."

 

"Спој слабе посећености храмовног богослужења од стране људи са високим процентом људи који примају Крштење, Венчање, заказују помене, молебане и друго, сведоче о дубокој деформацији црквене свести. Ова деформација се показује у конфликту између формалне религиозности и искуства живе вере. Притом, приврженост формалној религиозности се показује чак и код сталних парохијана, а понекада и код свештенослужитеља. Данас формална религиозност претендује на право постојања као јединствени израз хришћанске духовности. Она је лагодна и не захтева од човека подвиг и сагласност са моралним идеалима. Формална религиозност је популарна у световном друштву. Њено ширење у црквеној средини изазива посветовњачење црквеног живота, слагање са обичајима света."

 

"Не може се рећи да Цркви нису потребни сви они који су заборавили на завете које су дали или они или њихови кумови за време Крштења. Чак ако се човек, крстивши се, несвесно налази у непријатељству са Црквом – не смемо га одбацивати. Црква је призвана да се брине о спасењу сваке душе. Међутим, управо ради спасења заблуделих душа није корисно признавати их у потпуности пуноправним члановима Цркве који имају иста права на учешће у Тајнама и обредима, као и верни хришћани. Таква пракса противречи канонским темељима Цркве."

 

"Занимљиво је да се погубна заблуда о могућности постојања некаквог „хришћанства“ независно од Цркве која је дошла са Запада до нас, данас облачи у одећу нове богословске „теорије“. Ову „теорију“ нећете нађи у уџбеницима из канонског права или догматике, али ће вам о њој говорити скоро сваки парохијанин, можда, чак и неки свештеници. Назваћемо ова расуђивања „теоријом пасивног чланства у Цркви“. Обично се ово „богословствовање“ огледа у томе што се крштени људи који не воде хришћански начин живота називају лукавом речју „неуцрквењени“. Подразумева се да је човек већ постао православни хришћанин, али му, ето, недостаје најмања ситница – држање норми црквеног живота. Ипак, сматра се да је у питању ситница, главно је да је човек крштен."

 

Цео текст на:

 

http://www.svedokverni.org/mrtve-duse-svestenik-georgije-kazancev/