Протођакон Андреј Курајев, „У потрази за златним веком“

[Иван Недић]

Протођакон Андреј Курајев

 

У ПОТРАЗИ ЗА ЗЛАТНИМ ВЕКОМ

 

 

Са руског превели Иван и Јелена Недић.

Изворник: „В поисках золотого века“, у: протодиакон Андрей Кураев, Перестройка в Церковь, Москва, 2009.

Први део текста објављен је у васкршњем броју часописа Видослов за 2015. годину. Овде објављујемо цео текст, подељен, због обима, на два дела.

 

Када зли дух човека држи подаље од Цркве, он то чини на више начина. Понекад му намеће мисао да је Црква гомила гнусних фарисеја, користољубивих ситних душа и развратника, из које следи закључак: „И сам разумеш, ти си поштен човек и није ти место међу њима“.

Понекада човека од Цркве удаљује управо супротна мисао. Чини му се да је Црква сабрање светих и само светих (са поимањем светости као потпуне одвојености од света, безгрешности и „анђеоске“ кротости). „Тамо су људи тако духовни, а ја... Не, мени тамо није место“. Човек стиче превисоку, преидеализовану представу о животу Цркве, а затим се сусреће не чак ни са грехом, већ са некаквом свакодневном, овоземаљском појединошћу живота црквених људи, и ту је крај: „Разочарао сам се...“

По себи се сећам како сам идеализовао вернике док сам тек био пред вратима вере („Ум тражи Бога, сцре не налази“^*). Мислио сам да су сви монаси велике аскете, да дневно поједу само по једну просфору и попију кашику свете воде. Да свештеници не користе тоалет. Да семинаристи по цео дан иду са рукама у молитвеној пози (као херувими на римокатоличким сликама). Једном приликом, када сам вероватно по први пут дошао у Тројице-Сергијеву лавру као поклоник, наиђем на изузетно крупног монаха. Избезумљено га погледам и мислим се: ма какав „аскетизам“! Неочекивано, отац ми се обраћа: „Шта мислиш, што сам ја овако дебео? Због тога што сам, када сам био младић, осудио једног дебелог монаха“. Тада сам, узгред, био веома мршав...

Касније је ми је један архијереј испричао како због једне свакодневне ситнице замало није одустао од намере да постане служитељ Цркве. Отишао је у семинарију да полаже пријемни испит, право са воза кренуо на рану литургију, и видео како је ђакон на солеји, очекујући своју јектенију, зевнуо. „Аха, ево какви су овде молитвеници и свеци!“, помислио је. „Све је ово лицемерје и привид!“ Требало му је веома много напора да препозна откуда је дошла та „благочестива“ помисао, да је одагна и да ипак крочи на пут служења Цркви.

Средином деведесетих видео сам исто ово искушење код других. Сцена се догодила, ако се не варам, у Јарослављу, на конференцији градских наставника. После мог предавања устаје једна наставница: „Ви сте нам говорили о духовности. Не знам, можда код вас у Москви и има духовности, али у нашем граду нема ни трага духовности. Код нас је чак и свештенство недуховно. Замислите, улазим једном у храм, тамо је у току неко ваше богослужење, у средини свештеник у оним вашим златним одеждама и – замислите – прстом чачка нос! Где је ту духовност?!“ Збунио сам се. Сцена као из Шушкинове приповетке Скресао. И док покушавам да се саберем, у помоћ ми притиче један мудри и искусни московски свештеник. Узима микрофон из мојих хладних руку и обраћа се мојој саговорници: „Опростите, драга, нисам разумео ваше питање. Ако у храму видите како свештеник чачка нос, то значи да има слине. Не разумем какве то везе има са духовношћу“.

Био је то веома трезвен поступак. Али ако човек није способан да трезвено увиди разлику између људских немоћи и силе Божије,¹ ако не уме да испитује своје прве импресије, онда веома лако може пасти у прелест. Између осталог мислим и на прелест маничног колекционирања знакова „скорог зацарења“ антихриста, исецања новинских чланака на ову тематику. „Гле, гле, опет је пао авион. Нема друге, ускоро ће крај света!“ – „А јеси ли чуо шта се догодило у суседном храму? Ако нам је већ и свештенство такво, онда је крај света сигурно близу“.

Интересовање људи за приче о томе како су последња времена већ дошла храни се не само књигама и брошурама. Ту је и свакодневица. Вернику је тешко да гледа хаотичност и болести црквеног живота, „гнусобу опустошења на светом месту“ (в. Мт 24, 15). Исувише мрачан поглед на црквени живот може нас истерати из Цркве. А поглед је тим мрачнији, што нам се досадашња црквена историја чини светлијом.

Историја Цркве у семинаријама се предаје као историја светих. У памћењу слушалаца уводних црквено-историјских предмета остају само имена светих и јеретика. Сви памте митрополита Филипа и патријарха Хермогена, преподобног Сергија и митрополита и мученика Арсенија Мацијевича. Али се не сећају да су управо остали епископи, њихова сабраћа, саборно лишили чина и осудили и Филипа (целокупан епископат Руске Цркве, њих десеторица, једногласно су одлучили да склоне митрополита кога је Иван Грозни сматрао неподобним), и Хермогена, и Арсенија...

Управо је наивност предавача црквене историје узрок апокалиптичног страха који парализује њихове ученике, ненаучене да се осврћу на реални црквени живот. Раније је сваки монах био преподобан и сваки епископ светитељ, а данас – „неста преподобнога“.^* Више, једноставно, није могуће не отићи у раскол („у знак протеста“), и најбоље би било када би двосмисленост и бесконачна одговорност постојања у историји била разрешена муњом апокалипсе.

Због тога има смисла подсетити на плач којим је прожета целокупна светоотачка литература, али који никако да се пробије на странице уџбеника из историје Цркве. Има смисла подсетити се чињенице да у историји Цркве нема века који је сам себе сматрао „златним“. У историји хришћанства не може се пронаћи време када није било проблема. Ми нисмо научили да грешимо на неки нови начин. Наравно, онај ко не познаје историју Цркве могао би помислити да је распрострањеност „скраћеног“ богослужења знак „апостасије“. А ко је познаје, тај ће се сложити са речима К. Победоносцева: „У историји старе Цркве није било времена када је, по сведочанству споменика, црквено богослужење у парохијским храмовима вршено ваљано, како доликује. Сви споменици од XVI века надаље сведоче супротно“.²

И није само у храму све било како не треба. Нити то важи тек од XVI века.

Већ апостоли пишу горке речи о својим ученицима: „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите.“ (Гал 5, 15); „Трчасте добро! Ко вас спречи да се покоравате истини?“ (Гал 5, 7); „Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса“ (Флп 2, 21). Већ је апостол Јован чуо ужасне гласове о ранохришћанским заједницама (в. обраћање Цркви у Лаодикији у Отк 3, 15–17).

Још мање разлога за самозаљубљеност имали су хришћани потоњих столећа.

 

II век

 

„Говорим вама који началствујете и председавате у Цркви: не будите слични злочинцима. Злочинци свој отров макар носе у посудама, а ви свој отров и јед држите у срцу“.³

„Сва слава вам је дата, и испунило се што је написано: ’Јео је и пио, угојио се и удебљао, и постао непокоран, вољени’ (уп. Понз 32, 15). Отуда љубомора и завист, непријатељство и раздор, прогони и немири, рат и ропство. Због тога су се удаљили правда и мир, јер је свако напустио страх Божији, постао затупљен за веру његову, не ходи по правилима заповести његових нити води живот достојан Христа“.⁴

 

III век

 

Ориген, уверен да је црквени живот у његово време знатно лошији него раније (в. Беседа 4 на Књигу пророка Јеремије и Тумачење Јеванђеља по Матеју 17, 24), овако објашњава јеванђељско упозорење на мноштво неверних хришћана: „Јасно је да се у мрежи Цркве налазе и добри и зли. Ако би сви били чисти, шта би остало суду Божијем? Према другој причи, на гумну су заједно пшеница и плева. Не кажем да је цео свет гумно. Гумно је целокупан хришћански народ. О гумну се говори да је пуно пшенице и плеве. Нити је све пшеница, нити је све плева. Исто је тако и у земаљској Цркви: један је пшеница, други плева. Ако неко некада на нашим сабрањима види грешника, нека се не збуњује и не говори: ’Ево грешника на сабору светих’. Док смо у овом веку, тј. на гумну и у мрежи, добри и зли се налазе заједно“ (Беседа 1 на Књигу пророка Језекиља 11). Због тога, „ако је Исус имао разлога да оплакује Јерусалим, далеко више их има да оплакује Цркву, која је изграђена да постане дом молитве, али је срамном похлепом, која мржњом помрачује ум неких (нажалост, тако многобројних), претворена у разбојничку пећину. Због тога би Исус, имајући у виду грешнике који бораве у живој светињи коју је он изградио, могао поновити речи псалмопојца: ’Каква је корист у крви мојој када будем силазио у пропаст?’ (Пс 29, 10)... Он тумара у потрази за остацима летине, али налази свега неколико згњечених гроздова и бедних плодова. Ниједног изврсног плода, па и оних лоших мало. Ко би од нас могао да му понуди гроздове врлине? Ко би могао да принесе плодове благодати Божије?“ (Тумачење Јеванђеља по Матеју 16, 21; Беседа 15 на Књигу пророка Јеремије 3).⁵ Ориген се „жали на распрострањеност деспотизма у Цркви, због тога што епископи више нису Христове слуге, него су се претворили у црквену господу. Заборавили су Христове заповести о снисходљивости према свима, о кротости са којом треба да уче оне који се противе, о томе да треба да потпомажу и охрабрују слабе... Они којима је поверена брига за насићење гладних, пастири, и сами пирују са пијаницама, допуштајући себи и друго шта томе слично“. Ђакони, „учествујући у управљању црквеним ризницама, користе их на личну корист. Да би се обогатили, дају новац под камату, претварајући се у зеленаше“.⁶

Живот верног народа није био ништа бољи од живота свештенства: „Зар не треба да плачемо и ридамо када видимо како ви не долазите да слушате Реч Божију, да се појављујете у цркви само у дане празника, и то не толико из жеље да послушате Реч Божију, колико привучени свечаношћу, жељом да узмете учешћа у јавној свечаности? Велики део свога времена или, тачније, скоро све своје време проводите на јавним местима, у световним пословима, или се бавите трговином. Што се, пак, тиче Речи Божије, никога за њу није брига, или се, у крајњој линији, мало може наћи оних који налазе да је задовољство слушати је. Али зашто жалити због одсутних? Чак и ви, присутни у цркви, и ви сте слабе пажње. Будући робови навике, ви окрећете леђа Речи Божијој или свештеном тексту који вам се чита. Плашим се да би Господ и на вас могао применити речи пророка: ’Окренуше ми леђа, а не лице’ (уп. Јер 2, 27). На који начин пренети ове бисере светих речи глувима, народу који одвраћа своје уши?“⁷

„Како се време света одужило и нашкодило учењу које нам је предато свише, сам небески промисао је обновио веру која је лежала и, ако се тако може рећи, готово спавала... Сви су почели да се брину за умножавање своје наследне својине, и заборавивши како су поступали верни за време апостола и како увек треба да поступају, са незаситом жељом се устремили ка увећању своје имовине. Код свештеника се више не примећује искрена побожност, код служитеља чиста вера, у делима милосрђе, у обичајима пристојност. Са гордом надменошћу презиру поглаваре Цркве, отровним устима клевећу једни друге, упорном мржњом стварају међусобне раздоре. Многи епископи, који треба да поучавају друге и да служе као пример, престадоше да се старају о божанском и почеше да се брину о световном. Оставише катедре, напустише народ, и сада скитају по туђим областима, трудећи се да не пропусте пијачне дане зарад користољубиве добити, а када браћа у Цркви гладују, они, обузети стицањем, лукаво овладавају братским приходима и чешће дајући новац на зајам увећавају своју зараду... Чим је непријатељ изговорио прве речи претње, велико мноштво браће издало је своју веру, и премда их није оборила бура гоњења, сами су себе оборили добровољним падом. Нису дочекали чак ни да беже када их ухвате нити да се одрекну када их буду питали. Многи су побеђени и пре битке, збачени без борбе, а себи нису оставили чак ни могућност изговора да су жртву идолима принели из принуде. Радо трче на тржницу, добровољно журе у смрт, као да се радују прилици која им се указала и коју су са нестрпљењем чекали! Властелини су многима одлагали казну због тога што је наступило вече, али су многи чак и молили да не одлажу њихову пропаст!“⁸

„Раније је објашњавање било одлучно и кратко, због тога што се тумачи нису трудили да присутнима пруже задовољство, већ корист. Касније, када је објашњавање Писма постало без икаквог проблема дозвољено свима, а сви постали крајње умишљени и тупи за чињење добра и почели да напредују у красноречивости, окренули су се испразним расправама и богохулствима“.⁹

 

IV век

 

Први црквени историчар, Јевсевије Кесаријски, даје нимало похвалан извештај о црквеном животу у III веку, у периоду између два гоњења: „И та потпуна слобода изменила је ток наших ствари. Све је кренуло којекако, само од себе, почели смо да завидимо једни другима, да обасипамо једни друге увредама, па је срећа ако се не латимо и оружја. Старешине Цркве ломе једни о друге речи као копља, верници устају на вернике. Неизрециво лицемерје и притворност досегли су границу гнусности. Божији суд нас је по обичају штедео... Као да смо се потпуно лишили разума, није нас било брига како да умилостивимо Бога. Као да смо безбожници, сматрајући да наша дела нису предмет бриге и старања, чинили смо зло за злом, а наши вајни пастири су одбацили заповест о побожности и у страсти и бесу се уплитали у међусобне свађе, умножавајући само једно – завист, међусобно непријатељство и мржњу, раздоре и претње. Власт су желели подједнако похлепно као и тирани тиранију. Тада се испунила Јеремијина реч: ’Како помрачи Господ облаком у гневу свом кћер Сиона! Сврже с неба на земљу славу Израиљеву, и потре немилице све станове његове’ (уп. Плач 2, 1–2)... Све се ово заиста испунило у наше дане. Својим очима смо видели како се домови молитве руше од врха до самога темеља, а божанствене и свете књиге усред трга предају огњу; како се пастири Цркве срамно крију час овде, час тамо, како их непријатељи грубо хватају и подсмевају им се... Управо тада многи поглавари Цркава храбро претрпеше страшне муке – много се може говорити о њиховим подвизима. Хиљаде других, који су се заборавили од плашљивости, већ приликом првог притиска изгубише сву снагу“.¹⁰

Црква коначно постаје доминантна. Значи ли то благостање и пораст духовности?

Не. Духовни ниво свештенства постаје још нижи. За Цркву више нема претњи. Треба основати мноштво нових заједница, потребан је велики број нових свештеника. Резултат: многи постају пастири без Божијег призива.

Постоји читаво једно дело Григорија Богослова посвећено овом проблему. Оно звучи толико сурово да није ушло у предреволуционо руско издање његовог опуса.

„Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и види у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.

Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.

Јер у очима лоших ја сам био терет, зато што сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ’од срца’ очишћујуће дарове, и осветити народ речима свете тајне.

То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).

Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.

Теже нагоре, као балегари према небу, котрљајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињу више главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.

Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.

Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.

Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.

Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!

Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.

А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити некога кога не познаје? И док лоше кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих, па због чега онда ми старешине проналазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку?

О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!

Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сада си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!

Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?

Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.

Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.

Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе као и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?

Како је све замршено!

Како се наше учење показало тако јефтино?

Ко је беседио или лечио болести пре него што би проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!

Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?

Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.

Дакле, држите ви и даље у рукама престоле и власт, ако вам се чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед“.¹¹

„Не хвалим наш хаос и неуређеност. Сада постоји опасност да најсветији чин код нас постане највише исмејан, због тога што се старешинство не стиче врлином већ сплеткама... Нема лекара који најпре не испитује својства болести... А у Цркви се старешина проналази веома једноставно: без труда, без припреме за чин, тек што је посејан – одмах и израста, попут дивова у причи.¹² За један дан унапређујемо их међу свете и наређујемо им да буду мудри, њима који ништа нису учили и, осим воље, ништа у себи немају када узлазе у чин... Он мисли да је, самим тим што је добио моћ, постао мудрији – толико мало зна, у тој мери га је власт лишила способности размишљања!“¹³

Св. Григорије Богослов наводи један од мотива због којих је, после дугог одбијања, ипак примио свештенство: „Било ме је срамота због других, који се, иако нису нимало бољи од осталих (ако нису и гори), како се каже, неопраних руку и нечистих душа прихватају најсветије ствари, и пре него што постану достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, тискају се и гурају око свете трпезе, сматрајући свој чин не сликом врлине него средством прехране, не служењем које подлеже одговорности него влашћу која никоме не полаже рачуне. Такви људи, сиромашни побожношћу, достојни жаљења и по самом изгледу, безмало су бројнији од оних којима управљају“.¹⁴ „Нико нека не остане подаље [од свештенства] – ни земљорадник, ни дрводеља, ни кожар, ни ловац, нити ковач. Нико нека не тражи себи другог вођу тј. пастира над собом. Боље је сам имати власт тј. свештенство него се покоравати ономе ко има власт. Баците из руку ко велику секиру, ко рукохват плуга, ко мехове, ко дрва, ко клешта, и сви хајдете овамо, сви се гурајте око божанске трпезе!“¹⁵

„Нисам занесен епископским духом, не наоружавам се заједно са вама да се тучем као што се туку пси за бачени комад“.¹⁶

„Питаш како код нас стоје ствари. Веома лоше. Цркве су без пастира, добро нестаје, зло је ту. Као да пловимо ноћу – нигде нема светионика, Христос спава“.¹⁷

„Сви смо ми побожни само захваљујући томе што осуђујемо непобожност других... Свима смо отворили не врата правде, него врата оговарања и дрскости једних према другима. Код нас није савршенији онај ко из страха Божијег не изговара празну реч, него онај ко што је могуће више опањкава ближњег, или непосредно или алузијама, носећи болест под својим језиком. Ми ловимо грехе једни других не да бисмо их оплакивали, већ да би смо пресудили, не да бисмо излечили, већ да бисмо ранили и ране ближњега имали као оправдање за своје недостатке. За нас обележје добрих односно злих није живот, него пријатељство односно неслагање са нама... Као у ноћној бици, не разликујући лица непријатеља и својих, ми нападамо један другога и један од другога гинемо. И није да верник тако поступа, а свештеник другачије. Напротив, чини ми се да се сада очигледно испуњавају речи давног проклетства: ’Биће свештенику као и народу’ (Ос 4, 9)... Онога коме се ово догађа због тога што брани веру, највише и прве истине – тога не поричем... Али сада постоје људи који са крајњим незнањем и дрскошћу сами бране ситнице и нимало корисне ствари... Довде су нас довеле размирице, довде су нас довели они који се преко мере подвизавају за Доброга и Кроткога, који воле Бога више него што треба... Зар ће онај ко се подвизава за Христа не по Христу угодити овоме свету (в. Еф 2, 14), ратујући за њега на недозвољен начин?.. Не плашим се ја спољашње борбе... Али што се тиче борбе која ми предстоји, не знам шта да радим, какву помоћ да тражим, какву реч мудрости, какав дар благодати“.¹⁸

„Изговор за наше свађе је Тројица, а стварни разлог несхватљиво непријатељство“.¹⁹

„Очигледно је наш садашњи живот у свему остављен без Божијег старања, које је чувало Цркве у свим временима пре нас“.²⁰

„Где бујица спере земљу, тамо остаје само ситно камење. Страшна јаруга пуна провалија – то смо ми, тј. наш сталеж, који је заборавио свој чин. То смо ми, који смо не на добро узишли на високе престоле, ми, старешине народа, учитељи лепоте... А ова преграда²¹ нас не одваја нарављу, него охолошћу“.²²

„Други пороци су се у различитим временима час ширили, час престајали, али ничега никада, ни сада ни раније, није било тако много, колико је данас у хришћана ових срамних дела и грехова“.²³

Поглед св. Василија Великог на стварност црквене свакодневице је ништа мање трезвен и тужан: „А Цркве су у готово истом стању као и моје тело: не назире се ни најмања нада, све се незаустаљиво погоршава“.²⁴

„Епископи који су са мном у заједници, да ли из лењости или из сумњичавости и неискреног односа према мени, не желе да ми помогну. Не помажу ми чак ни у најпотребнијем“.²⁵

„Будући на духовним празницима, срео сам само једног брата који се, очигледно, бојао Господа, али и њега је држао ђаво. Истина, много сам чуо и душекорисних речи, али ни у једном од учитеља нисам нашао врлину која би одговарала речима“.²⁶

„Веома сам жалостан што отачка правила више не важе и што је из Цркве истерана свака строгоћа“.²⁷

„Љубав је охладнела, руши се учење отаца, чести су падови у вери, уста побожних ћуте... И мада су муке тешке, нигде нема мучеништва, зато што наши мучитељи носе наше име“.²⁸

„Када обраћамо пажњу на дела, падамо у потпуно очајање у погледу себе. Малаксава сва Црква“.²⁹

„Овдашњи житељи ниједан начин живота не сматрају толико порочним, колико завет подвижничког живота“.³⁰

„Они које сам учио вратили су се ранијим животним навикама“.³¹

„Господ на видљив начин оставља нас, у којима је због премногог безакоња усахла љубав“.³²

„Тада, у давнини, ми хришћани смо чували међусобни мир, онај мир који нам је оставио Господ, а од кога сада код нас нема ни трага – тако смо га немилосрдно отели једни од других!“³³

„Не могу да не заплачем од муке! Некада је наша својина била љубав – то наше отачко наслеђе, које је кроз своје ученике нашим благом учинио Господ. Потоњи наследници су ову својину добијали од отаца и чували до наших дана, али га овај потпуно развраћени род није сачувао. Како се из наших руку отело и ишчезло ово богатство нашег живота? Осиромашили смо у љубави, и други се хвале нашим добрима... Они (јеретици) су уједињени међу собом, а ми се међусобно делимо. Они једни друге ограђују, а ми рушимо сопствену ограду... Срца браће су постала неосетљива и тврдокорна, позивају се на заједничке оце а не прихватају наслеђе које од њих долази, изјављују да полажу право на заједничку племенитост, а одричу се од сродства са нама. Противе се нашим непријатељима, али ни нама нису наклоњени“.³⁴

Св. Григорије Ниски у посети неком епископу Еладију: „Пошто сам поздравио Еладија и постојао мало у очекивању хоће ли бити позива да седнем, а како ништа слично није уследило, ја сам се окренуо и сео на један од даљих степеника, очекивајући хоће ли рећи нешто пријатељски, човекољубиво, или макар погледом показати нешто тако. Али све је било упркос нашим очекивањима... Прошло је пуно времена у тишини, као усред дубоке ноћи... То ћутање ми се чинило као икона живота у паклу... Оно што се тада догодило заиста је изгледало као пакао, када сам размишљао о томе каква добра смо наследили од наших отаца, и шта ће о нама рећи потомци...“³⁵

„Када би унутар зидова Јерусалима била велика благодат, грех се не би уселио у оне који тамо живе. А сада нема те врсте нечистоће на коју се они не усуђују – ту је и лукавство, и прељуба, и крађа, и служење идолима, и тровање, и завист, и убиство. Нарочито је уобичајено ово последње зло, тако да нигде нема такве спремности на убиство као у тим местима. Сународници као звери траже крв једни других, зарад гнусне користи“.³⁶

„Колико се већ догодило смртоносних бродолома у Цркви због неискусних старешина! Ко ће набројати несреће које су се догодиле пред нашим очима, а којих не би било када би старешине Цркве имале макар мало искуства у управљању?“³⁷

„Осиромашила је у свету преподобност, удаљила се од нас истина. Раније је макар име мира било у устима свих нас, а сада не само што нема мира, него није остало чак ни његово име“.³⁸

„У Цркву се настанила погубна безбрижност“.³⁹ „Боли ми срце, пати ми душа! Одакле да узмем довољно суза и уздаха да бих оплакао оскудицу светости међу нама? Где су нам оци? Где свети? Где неспавајући? Где трезвени? Где смирени? Где кротки? Где ћутљиви? Где уздржљиви? Где богобојажљиви? Где су скрушени срцем, који би у чистој молитви стајали пред Господом као анђели Божији и орошавали земљу сузама умиљења? Где су бесребреници, који не би стицали ништа пропадљиво на земљи, него би непрестано следили Христа тесним путем, са крстом на грудима, спремни на сваки животни крст? Нема сада међу нама њихових врлина, нема њиховог подвижништва. Уздржање нам је тешко, за молитву смо лењи, за ћутање немамо снаге, а пустоловинама смо веома склони. За добро немамо воље, а на зло смо увек спремни. Ето каква су времена у којима живимо“.⁴⁰

„Хришћани уништавају оно што припада Христу више него противници и непријатељи“.⁴¹ „По имену смо браћа, а по делима непријатељи. Називамо се члановима једног тела, а туђи смо једни другима као звери“.⁴²

„Заиста су сви пали и не желе да устану, а ми треба да их подстичемо не да не падају, него да се лежећи потруде да устану. Устанимо, дакле, вољени! Докле ћемо лежати? Сви су постали глуви за учење о врлини, и због тога се испунили многим пороцима! Ако би било могуће обнажити душе, онда би се, као међу војницима после пораза, видели мртви и рањени – такав призор бисмо видели и у Цркви“.⁴³

„Анђели којима смо поверени – сви су у очајању. Нико се не обраћа, све пропада узалуд, и изгледамо вам као пајаци. Сви су забринути само како да стекну још новца, а нико како да спасе своју душу. Једна бојазан обузима све – како кажу: ’Да не постанемо сиротиња’“.⁴⁴

„Пламен зависти који све прождире окружује свештенике. Као што се тиранин боји својих телохранитеља, тако и свештеник преже највише од оних који су му блиски и који служе са њиме, због тога што нико тако не жели да се домогне његове власти нити ико други познаје његова дела као они“.⁴⁵

„Где је Маркион, где Валент, где Манес, где Василид, где Нерон, где Јулијан, где Арије? Где су сви који су се борили против истине, о којима је Црква узвикивала: ’Окружише ме пси многи’ (Пс 21, 17)? Расејани су, због тога што су наишли на противнике у тадашњим старешинама Цркве. То су били истински пастири! Али ја видим велику разлику између тадашњих и савремених пастира. Они су били борци, а ови су кукавице; они су се усавршавали у књигама и учењу, а ови се истичу одећом и украсима. Ови, као најамници, остављају овце и беже, а они су своју душу полагали за овце“.⁴⁶

„За свештенике узимају ништавне људе и постављају их над оним стварима зарад којих се јединорођени Син Божији није одрекао да унизи славу своју“.⁴⁷ „Никога се не бојим као епископа, изузев неколицине“.⁴⁸

„Или не знаш да је тело Цркве подложно већим болестима и искушењима него наше тело, да се брже разболи и спорије оздравља“.⁴⁹

Причешћу се приступа „не са трепетом, него гурајући се, ударајући друге, ћушкајући се у гневу, вичући, псујући, гурајући ближње, пуни пометње“.⁵⁰ Многи излазе из храма одмах пошто се причесте, не чекајући да се причесте други. Светитељ узвикује: „Када си позван на ручак... не смеш да изађеш пре пријатељâ... а овде, док се још увек врше... Христове тајне... ти... остављаш све и излазиш?!“⁵¹

Тај „златни век патристике“ био је налик на наш чак и по томе што су слушаоцима Јована Златоуста и Григорија Богослова биле добро познате наше „бакице“. „Ми, Галилејци, људи презрени, ученици рибара, ми који седимо и певамо псалме заједно са старицама“.⁵² И још један препознатљиви детаљ: и тада су „уши народа биле светије од срдаца јерархије“.⁵³

Ни у следећем призору нема ничег што би нам било непознати: „Срамота је и рећи колико девственица свакодневно губи невиност, колико њих из свог окриља одбацује мајка Црква. Види како многе од њих, поставши удовице пре него ли жене, прикривају своју нечисту савест варљивом одећом. Ако их не издаје испупчени стомак или плач бебе, оне ходају као да плешу, високо уздигнуте главе. Поједине унапред пију средства против зачећа и убијају човека и пре него што је зачет. Друге, осећајући да су зачеле у греху, узимају средства да отрују плод, и неретко умиру и саме и одлазе у пакао, са три кривице: самоубиством, прељубом према Христу и убиством још увек нерођеног детета. То су оне које воле да понављају: ’Чистима је све чисто. Мени је довољно моје уверење. Бог жели чисто срце. Због чега треба да се уздржавам од хране, коју је Бог створио за нас?’ А када се, да би изгледале мило и весело, опијају неразблаженим вином, пијанку пропраћају хулом: ’Да не буде да одбијам крв Христову!’ И ако виде тужну и бледу жену називају је мученицом, калуђерком, манихејком и другим сличним именима, јер за њих је пост јерес... Срамота ме је да говорим о томе. Жалосно, али ствари стоје управо тако“.⁵⁴

Узгред, цензори XVIII века су избацили следећи детаљ: „Нека нико од девственица не говори да о њој лако може посведочити бабица и потврдити њену невиност. Зар око и рука бабице не могу погрешити? Па и ако се покаже да девственица није повређена у погледу оног дела тела по ком се сматра женом, можда је грехом упрљала други део тела, на ком, мада је сачуван целовит, остаје упрљаност оку невидљива“.⁵⁵

Уосталом, блажени Јероним није огорчен само начином живота лаика. Још је већи проблем што „нису сви епископи истински епископи. Обраћаш пажњу на Петра, али не заборави ни на Јуду. Црквени чин не чини човека хришћанином“.⁵⁶

 

V век

 

Епископство „приличи само... малобројнима... који се држе мисли да је оно очинска брига, а не самоуправно самозакоње. А како су га изменили и од њега начинили власт или, боље речено... аутократију, знај да се ово видљиво и жељено старешинство... не цени високо. Јер најчешће над једнима владају а другима се улизују, једнима упућују наредбе а другима су на услузи, једне угњетавају а пред другима сами падају. Због тога се не чуди што је презвитер Јеракс, будући паметан човек, бежао од овог чина као од најтеже болести“.⁵⁷

„Док је Римско царство било у таквом стању, људи којима је била поверена свештеничка служба нису, на штету хришћанства, престајали да праве једни другима смицалице, јер су управо тада духовни брижно нападали један другога“.⁵⁸ „А епископи нашег времена, епископи само изгледом, глинени род, окомили су се на богатство, дужности и почасти, дарове Светога Духа протраћивши на завере, прогоне, заточења и тамнице“ – сведочи аутор Лавсаика 408. године.⁵⁹

„Питао неко старца: ’Како то да се неки труде у градовима, а не добијају благодат као стари?’ Старац му оговори: ’Тада је постојала љубав и свако је вукао ближњег свога горе, а сада, када је љубав охладнела, свако вуче ближњег свог доле, и зато не добијамо благодат’“.⁶⁰

 

VI век

 

Север Антиохијски сведочи о побожности свога времена: „Постоје дани када се служе спомени на које би требало да дођу сви, али на којима, искрено говорећи, ми не видимо ниједног верника. Само ми смо и присутни на богослужењу, те морамо истовремено да узносимо молитве и да одговарамо на њих“.⁶¹

„Ава Орент је једном ушао у Синајску цркву изокренуте одеће:

– Старче, зашто нас срамотиш пред туђинима?

– Ви сте изопачили Синај и нико вам ништа не говори, а мене прекоревате што сам изокренуо одећу? Идите и исправите оно што сте ви изопачили, па ћу и ја исправити оно што сам ја изокренуо!“⁶²

„Оци наши су до саме смрти чували уздржање и нестицање, а ми само ширимо трбух и новчанике“ – говори ава Атанасије.⁶³

Старац има виђење душе новопресељеног инока у огњеном језеру до врата и јадикује: „Зар сам те зарад ове муке молио, чедо, да се побринеш за своју душу?“ И чује одговор: „Захваљујем Богу, оче мој, што ми је макар глава слободна од мучења. По твојим молитвама ја сам изнад главе епископа“.⁶⁴

„Оно што је Господ рекао, тугујући због фарисејâ, ја примењујем на нас, садашње лицемере. Не везујемо ли и ми тешка и неподношљива бремена и не стављамо ли их на леђа људима, док сами не желимо ни прстом да их додирнемо? Не чинимо ли све само да бисмо се показали пред људима? Не волимо ли прва места на трпезама и скуповима, и оне који нам недовољно сервилно указују такву част не доживљавамо ли као смртне непријатеље? Нисмо ли узели кључеве знања и не затварамо ли Царство небеско пред људима, уместо да и сами уђемо и пустимо и њих да уђу? Не пролазимо ли ми море и копно да бисмо обратили макар једнога, а када се то догоди, не чинимо ли га сином пакла, два пута горим од нас? Нисмо ли ми слепе вође, које цеде комарца а гутају камилу? Не чистимо ли пехаре и посуђе споља, док смо изнутра пуни грабежи, похлепе и неуздржања? Не градимо ли надгробне споменике и не украшавамо ли гробове апостолâ, док смо сами слични њиховим убицама?“⁶⁵

Је ли сада јасније због чега је професор патрологије на Московској духовној академији (и 1938. стрељани новомученик), И. В. Попов, приликом читања Ареопагитског корпуса приметио: „Када човек, знајући какви су били епископи IV–VI века, чита ово лицемерно убеђивање у њихову светост и богонадахнутост, просто му се повраћа“?⁶⁶

 

VII век

 

Господ је рекао: „Ја вас шаљем као овце међу вукове“. „Али многи, када преузимају права управљања, постају разјарени и муче потчињене, са страхом владају на штету онима којима би требало да буду на корист. А немајући унутрашње љубави, желе да изгледају као господа... Али шта ми, пастири, чинимо? Помислимо само: какве је осуде достојно добијање награде за труд без труда? Ми живимо од прилога верника, а колико се трудимо за њихове душе? Непрестано треба да имамо на уму речи које су написане о некима: ’Гресима народа мога хране се’ (Ос 4, 8). И ми, који живимо од прилога верних, које они приносе за своје грехове, ако једемо и ћутимо, несумњиво се хранимо њиховим гресима. Видите, свет је пун свештеника, али се ретко може срести посленик на њиви Божијој, јер ми прихватамо да обучемо на себе епископски чин, али не и да испуњавамо обавезе које тај чин носи. Постоји, највољенија браћо, у животу епископâ једно велико зло, које ме много жалости. Да ко не би помислио како желим да увредим некога, за то зло окривљујем најпре самога себе, јер се, упркос мојој вољи, предајем захтевима варварског времена. Ово зло се састоји у томе што смо се предали пословима овога века и што наши поступци не одговарају достојанству нашег чина. Запустили смо проповед. Ако смо позвани у епископско звање, то је, вероватно, да бисмо били кажњени, јер имамо само име епископа, а не и достојанство. Они који су нам поверени удаљавају се од Бога, а ми ћутимо. Они пропадају у злу, а ми им ни руку не пружамо да их извучемо. Будући заузети световним пословима, потпуно смо незаинтересовани за судбину душа... Мислим да Бог никога не трпи више него свештенике... Виновници смрти народа који пропада смо ми, који је требало да будемо његови водичи у живот... Са чиме да упоредимо зле свештенике, ако не са водом крштења, која крштенима спира грехе и шаље их у Царство небеско, док сама отиче у нечиста места?.. Боже који си благоизволео да нас наименујеш за пастире у народу, учини, молим те, да имамо снаге да у очима твојим будемо они којима нас назива људски језик“.⁶⁷

„Колико вас се много сабрало на празник мученика. Падате на колена, ударате се у груди, испуштате уздахе, молитве и исповедања, квасите лице сузама. Али, молим вас, размислите о својим молитвама: да ли се молите у име Исуса, тј. да ли молите за радост вечног живота? Јер у Исусовом дому ви не тражите Исуса, ако се у храму вечности молите за привремено онда када за то није време. Један у молитви тражи жену, други жели село, трећи одећу, четврти се моли да му се да храна. Онај се моли да умре његов непријатељ, јури молитвом онога кога не може стићи мачем“.⁶⁸

 

VIII век

 

„Веома се развратио садашњи век, препун гордости и лицемерја. Телесни трудов по примеру наших древних отаца можда и показује, али се њихових дарова не удостојава, зато што се Бог не јавља труду, него једноставности и смирењу“.⁶⁹

У овом веку императору Константину Копрониму упућено јњ писмо потписано именом преподоног Јована Дамаскина: „Епископи нашег времена се брину само за коње, стада, поља и новчану глобу, како повољније да продају своју пшеницу, како боље да прелију вино, како да продају уље, како да извуку већу добит од вуне и памука, и пажљиво разматрају само вредност и тежину новца. Брижљиво пазе да им трпеза свакога дана буде сибаритска, са мирисним вином и рибама необичне величине. Што се тиче пастве, о њиховим душама они ни не размишљају. Пастири овога века су заиста постали, по речи Писма, вуци. Чим примете да је неко из поверене им пастве учинио макар и најмањи пропуст, одмах скачу и бацају на њега све могуће епитимије, нимало не размишљајући о стварном циљу пастирског служења, односећи се према пастви не са мислима пастира, него са рачуницом надничара“.⁷⁰ Ако узмемо у обзир да су тек научници оспорили ауторитет ове посланице, биће нам јасно да хришћани тога времена нису сматрали како слика коју она даје не одговара стварности или баца сенку на име светог оца.

 

IX век

 

„Епископи су ту да би учили народ како треба веровати и како се молити... А епископи рода овог ни за шта се друго не брину, осим када да прилегну и шта да поједу“.⁷¹

 

X век

 

Византијски цар Никифор Фока (лично склон монаштву и близак преподобном Атанасију Светогорцу) 964. године издаје новелу о манастирским имањима. Текст новог закона садржи и моралну оцену актуелних црквених прилика: „Божанствена Реч Очева, старајући се за наше спасење и указујући на пут к њему, учи нас да је много стицање суштинска препрека. Упозоравајући нас на излишност, Спаситељ забрањује чак и да се бринемо за храну коју ћемо сутра јести, а не само за штап, торбу и други комад одеће. Посматрајући шта се сада догађа у манастирима и другим светим домовима и примећујући очигледну болест (јер то је најбоље назвати болешћу) која у њима влада, нисам могао смислити каквим би леком могло бити исправљено зло и каквом казном треба казнити прекомерну љубав према стицању. Ко је од светих отаца учио томе и које савете су слушали када су дошли до таквог сувишка, до таквог празног безумља? Зар се не труде свакога часа стичући хиљаде десетина земље, градећи велелепна здања, гајећи бесконачна волујска стада, камиле и другу стоку, усмеравајући ка томе сву бригу своје душе, тако да се монашки чин више ни по чему не разликује од световног живота са свом његовом ужурбаношћу? Зар Реч Божија не говори супротно томе и не заповеда ли нам потпуну слободу од таквих брига? Зар нас не постиђује безбрижношћу птица? Погледај како су живели свети оци који су засијали у Египту, Палестини, Александрији и другим местима, и видећеш да је њихов живот био у тој мери једноставан као да су имали само душу и постигли анђеоску бестелесност. Христос је рекао да ће само насилник доћи до Царства небеског и да се оно стиче кроз многе патње. Али када погледам оне који дају завет да ће се удаљити од овога живота и променом одеће наводно сведоче о промени живота, а видим како своје завете окрећу на лаж и својим понашањем противрече спољашњости, не знам како то да назовем, ако не комедијом, измишљеном да би било осрамоћено име Христово“.⁷²

Закон забрањује оснивање нових манастира са унапред издвојеним имањима и селима, док са друге стране дозвољава изградњу пустињачких келија за оне који ће сами себе прехрањивати и који су спремни да заиста живе у сиромаштву, молитви и уздању у Божији промисао.

Нимало светлу оцену црквеног живота коју даје цар потврђује и светац. У истом веку преподобни Симеон Нови Богослов забринуто пише: „Али шта рећи онима који воле да буду важни и да постану јереји, архијереји и игумани, када видим да не знају ништа од неопходних и божанских ствари... О, безосећајности наше и презира према Богу и свему божанском! Јер ни чулом не разумемо шта се говори, нити разумемо шта је хришћанство, нити тачно познајемо свете хришћанске тајне, а друге учимо. Али, одричући се од његовог вида, ми јасно показујемо да нисмо рођени, да нисмо настали у светлости која силази са висине, него да смо још увек деца у утроби или, боље речено, мртворођенчад, а не либимо се да се на било који начин домогнемо свештених места и узлазимо на апостолске катедре. И што је горе од свега, већином новцем купујемо свештенство и, премда никада нисмо били овце, желимо да напасамо царско стадо, и то само да бисмо, као какве звери, напунили свој трбух“.⁷³ „Одагнали смо битну одлику наше вере – љубав“.⁷⁴

* Пушкинов стих (прим. прев.)

1 Свима који улазе у црквени живот најискреније саветујем да прочитају роман Грејема Грина Моћ и слава, у ком се ова разлика веома јасно подвлачи.

* Пс 11, 2 (прим. прев.)

2 Победоносцев К. П., О реформах в нашем богослужении, у Москва, Москва, 1998, бр. 5, стр. 211.

3 Ерм, Пастырь, у Ранние отцы Церкви, Брюссель, 1988, стр. 179.

4 Святитель Климент Римский, Первое послание Коринфянам, у исто, стр. 44.

5 Нав. према Клеман О., Богословие отцов древней Церкви: Тексты и коментарии, Москва, 1994, стр. 124.

6 Лебедев А. П., Духовенство древней вселенской Церкви от времен апостольских до X века, Санкт-Петербург, 1997, стр. 271–272.

7 Ориген, Беседа 10 на Књигу постања. Нав. према Антоний (Вадковский), митрополит Санкт-Петербургский и ладожский, Святоотеческие творения как пособие проповедникам. История проповедничества, у Богословские труды: Сборник, посвященный 175-летию Ленинградской духовной академии, Москва, 1986, стр. 343.

8 Святитель Киприан Карфагенский, Книга о падших, у Отцы и учители Церкви III века: Антология (у 2 тома), Москва, 1996, том 2, стр. 280–282.

9 Святитель Мефодий, епископ и мученик, отец Церкви III-го века, Полное собрание его сочинений, Санкт-Петербург, 1877, стр. 176.

10 Евсевий Памфил, Церковная история, Москва, 1993, стр. 286, 287, 288.

11 О себи самоме и о епископима. Руски превод епископа Илариона Алфејева в. у Церковь и время, Москва, 2003, бр. 1 (22).

12 Реч је о миту о Титанима.

13 Святитель Григорий Богослов, Слово 43, у Творения, том 1, Троице-Сергиева Лавра, 1994, стр. 620.

14 Святитель Григорий Богослов, Слово 3, исто, стр. 26.

15 Святитель Григорий Богослов, К епископам, исто, том 2, стр. 399.

16 Святитель Григорий Богослов, Письмо 49. К Василию Великому, исто, стр. 447.

17 Святитель Григорий Богослов, Письмо 71. К Евдоксию ритору, исто, стр. 460. Последњи израз треба повезати са Јеванђељем по Луки (в. Лк 8, 23). Касније ће исти овај израз – „Христос спава“ – употребити преподобни Теодор Студит (Посланице 333, 2 и 1, 9–12): Треба оплакивати оно што се догађа: људи су постали покварени и недостојни, цркве неме и оскрнављене, посвуда се хули на Бога, а Христос спава. Нав. према Каждан А. П., История византийской литературы (650–850 гг.), Санкт-Петербург, 2002, стр. 323. „Христос још увек спава, једнима отварајући врата покајања и испитујући љубав других“. Преподобный Феодор Студит, Послание 80. К Антонию епископу, у Послания, део 2, Москва, 2003, стр. 178.

18 Святитель Григорий Богослов, Слово 3, исто, том 1, стр. 53–55.

19 Святитель Григорий Богослов, К епископам, исто, том 2, стр. 400.

20 Святитель Григорий Богослов, Послание 2, К Нектарию, епископу Константинопольскому, исто, стр. 6.

21 Ради се о олтарској прегради, претечи данашњег иконостаса.

22 Святитель Григорий Богослов, Стихотворение, в котором святой Григорий пересказывает жизнь свою, исто, стр. 350–351.

23 Святитель Григорий Богослов, Слово 3, исто, том 1, стр. 26.

24 Святитель Василий Великий, Письма, у Творения (7 делова), Сергиев Посад, 1892, део 6, стр. 77.

25 Исто, стр. 282.

26 Исто, стр. 103.

27 Исто, стр. 135.

28 Исто, стр. 319.

29 Исто, стр. 181.

30 Исто, стр. 242.

31 Исто, стр. 267.

32 Исто, стр. 282.

33 Исто, стр. 318.

34 Святитель Григорий Нисский, На свое рукоположение, у Творения (8 делова), део 4, Москва, 1862, стр. 365 и 367.

35 Святитель Григорий Нисский, Письмо 1, Флавиану, Творения, део 8, Москва, 1872, стр.  442–443.

36 Святитель Григорий Нисский, Письмо 1. О тех, которые путешествуют в Иерусалим, исто, стр. 452.

37 Святитель Григорий Нисский, Письмо 17, пресвитерам Никомидийским, исто, стр. 501.

38 Святитель Григорий Нисский, Письмо 1, Флавиану, исто, стр. 439.

39 Преподобный Ефрем Сирин, О братском вразумлении друг друга, у Творения (6 делова), 4. издање, Сергиев Посад, део 5, 1901, стр. 227.

40 Речи преподобног Јефрема Сирина, нав. према Священномученик митрополит Владимир, Слово на литургии 5. 7. 1909 на слова «Спаси мя, Господи, яко оскуде преподобный», у Первый съезд монашествующих 1909 года. Воспоминания участника, Москва, 1999, стр. 99.

41 Святитель Иоанн Златоуст, Шесть слов о священстве, у Творения (12 томова), том 1, књ. 2, Санкт-Петербург, 1898, стр. 438.

42 Святитель Иоанн Златоуст, Беседы на Второе послание к Коринфянам, исто, том 9, књ. 2, Санкт-Петербург, 1904.

43 Святитель Иоанн Златоуст, Беседы на Первое послание к Коринфянам 23, 4, исто, том 10, књ. 1, Санкт-Петербург, 1904, стр. 229.

44 Святитель Иоанн Златоуст, Слово 44. О сокрушении, терпении и пожелании будущих благ и о втором пришествии, исто, том 12, књ. 2, Санкт-Петербург, 1906, стр. 869.

45 Святитель Иоанн Златоуст, Шесть слов о священстве, исто, том 1, књ. 2, Санкт-Петербург, 1898, стр. 436.

46 Святитель Иоанн Златоуст, Слово о лжепророках и учителях, исто, том 8, књ. 2, стр. 704.

47 Святитель Иоанн Златоуст, Шесть слов о священстве, исто, том 1, књ. 2, Санкт-Петербург, 1898, стр. 438.

48 Святитель Иоанн Златоуст, исто, том 3, стр. 643.

49 Святитель Иоанн Златоуст, Шесть слов о священстве, исто, том 1, књ. 2, Санкт-Петербург, 1898, стр. 453.

50 Святитель Иоанн Златоуст, Слово в день Богоявления, исто, том 2, књ. 1, стр. 412.

51 Святитель Иоанн Златоуст, Письма к Олимпиаде 14, 4, исто, том 3, књ. 2, Санкт-Петербург, 1897, стр. 413.

52 Святитель Григорий Богослов, Слово 5, у Творения, том 1, Троице-Сергиева Лавра, 1994, стр. 134–135.

53 Речи св. Илариона Пиктавијског, нав. према Новоселов М. А., Письма друзьям, Москва, 1994, стр. 126.

54 Блаженный Иероним, Письмо 21. Евстохии о сохранении девства, у Творения блаженного Иеронима Стридонского (27 делова), део 1, Киев, 1893, стр. 111–112.

55 Нав. према Лебедев А. П., Духовенство древней вселенской Церкви от времен апостольских до X века, Санкт-Петербург, 1997, стр. 278.

56 Блаженный Иероним, Письмо 14. К монаху Илиодору, исто, стр. 39.

57 Исидор Пелусиот, Письмо 625. Пресвитеру Феодосию, нав. према Аксаков Н., Предание Церкви и предания школы, у Богословский Вестник, Москва, 1908, том 1, бр. 3, стр. 523–524.

58 Сократ Схоластик, Церковная история, Москва, 1996, стр. 247.

59 Диалог Палладия, епископа Еленопольского, с Феодором, римским диаконом, повествующий о житии блаженного Иоанна, епископа Константинопольского, Златоуста 20, у Ученые записки Российского Православного Университета апостола Иоанна Богослова, св. 3, Москва, 1998, стр. 242.

60 Древний патерик, стр. 324.

61 Нав. према Де Любак, Анри, Католичество, Милан, 1992, стр. 306.

62 Иоанн Мосх, Духовный луг, 1915, стр. 151.

63 Исто, стр. 157.

64 Исто, стр. 59.

65 Преподобный Максим Исповедник, Творения (2 књ.), Москва, 1993, књ. 1, стр. 89.

66 Письмо С. И. Смирнову от 16. 07. 1907, обј. у Протодиакон Сергий Голубцов, Стратилаты Академические, Москва, 1999, стр. 210.

67 Святитель Григорий Великий Двоеслов, Беседа 10. слово к епископам и к народу, сказанное в день святых апостолов Петра и Павла, у Избранные творения, Москва, 1999, стр. 125–141.

68 Святитель Григорий Великий Двоеслов, Беседа 27, исто, стр. 251.

69 Преподобный Иоанн Лествичник, Лествица, стр. 198.

70 Нав. према Лебедев А. П., Духовенство древней вселенской Церкви от времен апостольских до X века, Санкт-Петербург, 1997, стр. 319.

71 Слово святителя Мефодия, архиепископа Константинопольского, о святых иконах, у Афиногенов Д. Е., Константинопольский патриархат и иконоборческий кризис в Византии (784–847), Москва, 1997, стр. 194.

72 Нав. према В. Лебедев А. П., Очерки внутренней истории византийско-восточной Церкви в IX, X и XI веках, Москва, 1902, стр. 269–270.

73 Преподобный Симеон Новый Богослов, Слово 79, у Санкт-Петербургские епархиальные ведомости, Санкт-Петербург, 1991, св. 6, стр. 15.

74 Нав. према Архиепископ Василий (Кривошеин), Преподобный Симеон Новый Богослов, Paris, 1980, стр. 298.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Недић]

 Најмрачнија од свега је слика коју преподобни Симеон даје у Општој поуци са разобличењем свима: царевима, архијерејима, свештеницима, монацима и лаицима, изреченој и изрицаној из уста Божијих:

 

Између владика има и оних

Који се чином веома поносе

Увек се издижу изнад свих осталих

Гледајућ' друге ко ништавне, ниске.

Много је владика чији је живот

Веома далек од достојног чина.

Не мислим на оне чије су речи

У складу са делима и са животом –

Живот им одраз речи и учења.

О владикам' многим ја говорим сада

Што живот им није налик на учење

Страшне и славне ми тајне не познају

Мисле да огњени хлеб држе мој,

Ал' они хлеб мој к'о обичан презиру

Мисле да простога хлеба је комад

И хлеб ми једу, ал' славу моју

Невидљиву никако не могу видети

Мало је владика, дакле, достојних.

Много је оних што с високим чином

Глуме смирење – лажно смирење

Одвратно, притворно, глупо смирење

Трчећи свагда за похвалом људи

А мене презиру, Творца всељене

К'о да сам сиромах ништавни, презрени

Тело ми узимљу нимало достојно

К'о да се труде да од свију најмање

Имају благодат моју к'о одећу

Коју и никада имали нису.

Незвано и дрско у храм мој улазе

У неизрециве ступају скривнице

Чијег су гледања споља недостојни.

Ал' ја, милосрдан, трпим све дрскости.

Кад уђу, к'о пријатељ да сам им говоре –

Не желе да буду слуга но пријатељ –

И сасвим без страха унутра ми стоје

Немајућ' нимало благодат моју

Обећавају да ће заступати људе

Иако сами у многим су гресима

На себе облаче блиставе ризе

Ал' чисти чине се једино споља

Душа од мочварног муља поганија

Гори од отрова сваког смртоносног

Злочинци ови, наизглед праведни

...

Највише главе епархија, престола,

Свештеноначални често су савести

и пре причешћа потпуно спаљене

а после сасвим њиме осуђене.

Улазе дрско у божанске дворе

Без срама брбљају у мом олтару,

А мене не виде

...

Све што написах, вај, сушта је истина

И свако ко жели може се уверит'

По делима нашим, јереја недостојних,

Никакву лаж пронаћи неће

И признати мора да Бог мноме говори.

Признаће, наравно, ако и сам није

Један од оних што све ово творе

И ако узалуд он не покушава

Срамоту сопствену како да сакрије.

Пред свима људима, небеским силама,

Све тајне таме Бог ће открити.

Ко ли је данас од свих нас, јереја,

Понајпре пороке своје омио,

По онда тек свештенству приступио?

Ко рећ' би мог'о са смелошћу да је

Презрео славу и свештенство примио

Једино зарад божанствене славе?

Ко је то Христа заволео јединог

Злато и благо душом одбацио?

Ко скромно живи, за мало захвалан?

А ко ли туђе присвојио није?

Кога због мита не притишће савест?

А ко пак није са помоћи мита

Сам пост'о јереј и другог учинио –

Купопродавац дара свештенства?

Ко није примио недостојног друга,

Давши му предност над достојним киме?

Ко нема жељу да другове своје

К'о владике види за катедре друге

Да и тамо стекне утицај и власт?

Ал' то се нормалним потпуно сматра

Па чак и безгрешним, међу онима

Што све епархије под влашћу желе.

Ко није дав'о по наредби власти

По молби лаика, кнежева, богатих

Части свештенства оном што не треба

И није достојан пастир да буде?

И заиста нема у наше време

Никога ко срце чисто имаде

Никога ког савест не мучи за то

Свако је сигурно нешто учинио

Од свега овога што сам набројао

...

То чека и нас што служимо Цркви

Што црквене новце грабимо дрско

За сопствене потребе, рођаке, другове

Сасвим без бриге за бедне и гладне

Што градимо куће, сауне, куле

Зграде и замкове. Исто ће бити

Онима што мираз купе и свадбаре

Докле за цркве ни најмање не маре.

На дуго времена од њих се праштамо

Свој живот у другим земљама водимо,

Жене к'о удове самотне остају

За то нас није нимало брига.

Они што остају тамо где јесу

Немају љубав за верне и цркву

Него им требају велики приходи

Да би отплатили зло расипништво.

Који је свештеник који се труди

Да спасе душу, Христову невесту?

Макар ми једног међ' нама покажи

И он ће бити ми велика радост!

Јадни смо сви ми – јереји, монаси

Владике, клирици седмога века,

И кад би се случајно нашао такав

Мали пред људима, велик пред Богом,

Познат од Бога, страсти не снисходи –

Ми бисмо изгнали таквог к'о злочинца

Из наше средине, са наших сабора

Као што Христа нам изгнали беху

из храма старешине, архијереји.¹

 

У истом веку, веку крштења Русије, бугарски учењак поп Козма 970. године објашњава због чега је богумилска јерес тако незаустављива: „Јер одакле излазе вуци ови, зли пси, јеретичка учења? Зар не из лењости и грубости пастирске?“² Козма признаје да су богумили у праву када православно свештенство оптужују за лењост, пијанчење и поткрадање црквене касе: „Послушајте, пастирске старешине, не почивајте, не кријте бисер Господњи у пијанству“.

Ни изван граница Византије није боље стање. На пример, париски епископ Гијом д'Оверн у XIII веку говори да је стање у Цркви толико запуштено да је свако ко га види запрепашћен и ужаснут: „То више није невеста, него чудовиште, ужасно, наказно и свирепо“.³

Митрополит владимирски св. Серапион својој православној пастви упућује нимало слатке речи: „Чак ни пагани, који не познају Божији закон, не убијају своју браћу по вери, не отимају, не оптужују лажно, не клевећу, не краду, не завиде туђем. Ниједан паганин неће продати свога брата, а ако некога задеси невоља искупиће га и у потреби му помоћи, и пронађено на тржници свима ће показати. Ми себе сматрамо православнима, крштени смо у име Божије и заповести његове смо чули, али смо увек пуни неправде, зависти и немилосрђа. Од браће своје отимамо, неверницима их продајемо. Кад бисмо могли, потказивањима и завишћу бисмо појели једни друге, али Бог нас чува. Велможа или обичан човек – свако добит жели и тражи начина да учини неправду. Јадниче, кога изједаш?“⁴

Касновизантијски споменици канонског права осликавају веома жалостан призор црквених безакоња. У XIV веку Матија Властар јадикује: „Требало би завапити: ’Ако на безакоња будеш гледао, Господе, Господе, ко ће опстати’, јер ко добија управу над часним домом, или било какво служење у Цркви, или постаје клирик, или добија манастир на управу без неког мита? А ако све њих – и оне који незаконито дају, и оне који од њих примају – свештени канони подвргавају крајњим казнама, какву наду на спасење имамо ми који се не одричемо од заједничења са њима?“⁵

Цариградски патријарх Васламон је жалостан: „Ја не знам који то лаик без икаквог мита добија управу над богоугодним домом или црквену дужност, или постаје клирик, или добија манастирску келију“.⁶ О истом овом греху говори се и у Пидалиону: „Симонија се сада тако укоренила и функционише као да се сматра врлином, а не богомрском јереси. Сада сви клирици незаконито добијају свој чин, незаконито живе и умиру. Због тога ланци ропства постају све тежи“.⁷

У руској црквеној књижевности, почев од XII века тј. из предмонголског периода, позната је Реч о лажним пастирима, која се у Златоструну приписује св. Јовану Златоусту.⁸ Ма ко био њен аутор, вековима су руски црквени читаоци у њеним горким речима препознавали околности свога живота: „Речено је: када се пастири претворе у овце, тада треба овца овце да напаса, у дан глади наситиће се. Речено је: близу је време смрти, и када нема епископа ни учитеља, па ако добро научи ко прост, и то је добро. Из приче треба разумети: када би послата војска на неки град, неки прост човек узвикну: ’Људи, бежите у град, војска иде на вас!’ Кад то чуше, промишљени људи бежаху у град и избегоше зло, а непромишљени рекоше: ’Не заповеда кнез, нећемо бежати у град’. Дошавши, војска једне поби, а друге зароби... Разумите, пак, браћо, како је сада: ратници су демони, а светитеља који учи како избећи зло нема. Век је овај кратак а мука дуга, крај је близу а вође нема, то јест учитеља. Јер се учитељи наши испунише богатством имања и ослепеше, па више ни сами не уче нити другима заповедају. О њима пророк рече: ’Удебља се срце људи ових, ушима својим тешко чују, очи своје затворише, и не желе да прихвате разум спасења, него и оне који га прихватају мрзе. И сами посташе непријатељи свом спасењу’. Одакле уђе у нас незнање? Очито од непоштовања књига!.. Њима је сада право време рећи: ’Тешко вама, наставници слепи, који се нисте учили добро нити сте утврђени у познавању књига, украшени ризама а не књигама, који остављате Реч Божију а трбуху служите, ви чији је бог трбух и слава, који од оваца вуну и млеко узимате, а овце моје не напасате!’“⁹

У XIV веку, преподобни Максим Грк о Русији говори тоном потпуно једнаким оном којим су старозаветни пророци говорили о Израиљу: „Изненадна пропаст величанственог и моћног Грчког царства, која га је задесила по праведном гневу неколико година пре овога, нека вас натера да ме више не гневите, ако не желите да будете подвргнути истом. Сетите се какво ми је красно појање уз каква милозвучна звона и са каквим миомирисним кађењима тамо приношено сваки дан; какви велелепни, високи и чудесни храмови су ми тамо подизани и колико је у њима чувано апостолских и мученичких моштију, које су истакале изобилне изворе исцељења; какве су тамо чуване ризнице најузвишеније мудрости и сваковрсног знања. Па опет им све то није било ни од какве користи, јер ’удовицу и дошљака убише, и сирочад погубише’, као што је написано (Пс 93, 6). Напустили су уздање у моју дарежљивост и све приписали звездама. Побеђени златољубљем, омрзли су сваки закон правосуђа, за мито оправдавајући сваког преступника. Исто тако, у свештене чинове су узводили не оне који су тога достојни, него онога ко да највеће мито – њега су постављали за учитеља над мојим народом. Уплашите се од овог примера! Престаните са безакоњима! Каквим служењем ми можете благоугодити? Видећи ме представљеног на икони, ви мој лик украшавате златним венцем, а мене самога, који живим међу вама, остављате да патим од глади и хладноће, док се сами увек укусно храните и напијате и украшавате разном одећом. Снабди ме оним што ми недостаје! Не тражим од тебе златни венац, јер мој украс и ковани венац је посећивање и прехрањивање сиромашних, сиротих и удовица. Какву радост ми може пружити ваше слаткогласно певање, поред вапаја и уздаха које ми у великој глади упућују моји сиромаси?“¹⁰ У једној причи преподобни Максим на пустом и тужном месту сусреће жену по имену Василија, што значи „царство“, која му се обраћа следећим речима: „Овај пустињски пут представља садашњи, последњи, јадни век, који је већ лишен побожних царева, у ком нема ревнитеља Оца мога небеског, јер сви сада траже своје, а не Божије, не траже да га прославе добрим делима, доброчинствима и борбом против оних који се непрестано труде да истиниту веру у Бога збришу са лица земље. Сви се труде само да прошире границе своје власти, и због тога се један против другога непријатељски наоружавају, један другога вређају, радујући се крвопролићу и једних и других верних људи. Лукавством својим измишљају један о другоме разне клевете, као неке звери. А оно што ме више од свега баца у крајњу жалост, то је што више немам онакве поборнике какве сам имала раније, који би се заузели за мене по ревности Божијој и исправили самовољне обручнике. Нема великог Самуила, свештеника који је смело устао против непослушног ми Саула, нема чудесног Амвросија, архијереја Божијег који се није уплашио царске власти Теодосија Великог, нема Василија Великог који је својим премудрим учењем утерао страх гонитељу Валенту, нема великог Јована Златоуста који је разобличио среброљубље и подмитљивост царице Евдоксије. Будући лишена таквих поборника и ревнитеља, зар нисам у праву када себе упоређујем са женом удовицом и седим поред пустињског пута овог јадног века?“¹¹

Крајем XVII века грчки проповедник св. Илија Минијатис посматра своју паству и сећа се Диогена, који је усред сунчаног дана са фењером у руци на тргу тражио човека. „Тешко ми је да направим поређење, али истину треба рећи. Док као сунце у подне сија православље, палим и ја лампу јеванђељске проповеди, идем у цркву и тражим хришћанина. Желим да пронађем макар једнога у многобројном хришћанском граду, али не налазим. Хришћанина тражим, хришћанина! Тражећи га, идем од места до места. Тражим га на трговима, међу велможама, али видим само славољубиву умишљеност. Нема хришћанина! Тражим га на базарима међу трговцима, али видим само незаситу похлепу. Нема хришћанина! Тражим га на улицама међу омладином, и видим крајњи разврат. Нема хришћанина! Излазим изван зидина града и тражим га међу сељанима, а видим сву лаж овога света. Нема хришћанина!.. Желео бих да уђем у дворове велможа и моћника, да видим има ли тамо хришћанина, али се не усуђујем, плашим се... Сви клирици и лаици, кнежеви и сиромаси, мушкарци, жене и деца, младићи и старци удаљили су се од вере, живе бескорисне животе. Нема ниједнога да живи по вери. Хришћани, који без суза гледате све ово, ако не желите да плачете од жалости, плачите од стида!“¹²

У XVIII веку црквени живот Новгорода описује се овим речима: „Због небриге презвитера већ је велики део нашег руског народа скренуо у погубне јереси. У Великом Новгороду је до ове, 1723. године у црквама било тако празно, да ни недељом није било два или три права верника. А сада, захваљујући архијерејском указу, хвала Богу, помало почињу да иду у свету цркву. Где је било два-три човека у цркви сада недељом буде и двадесет-тридесет, а на велике празнике и више, и то из страха, а не из истинског обраћења“.¹³

Св. Димитрије Ростовски, у проповеди на дан жена мироносица, сећа се речи које им анђео упућује код гроба васкрслог Спаситеља („Устаде, није овде“, Мт 28, 6): „Где је Христос после свог васкрсења? Наравно, као Бог он је свуда, али није свуда својом благодаћу... Зар није у храмовима подигнутим у његову част? Не, његов свети дом је претворен у разбојничку пећину. Сакупе се људи у цркву, ко бајаги на молитву, међутим празнослове о трговини, о рату, о гозбама, осуђују друге, ругају се ближњима, хулним речима прљају њихово добро име. Други, стојећи у храму, иако се моле устима, у уму свом размишљају о породици, о богатству, о ковчезима, о новцу. Један стоји у цркви и дрема, други помишља на крађу, убиство, прељубочинство или смишља како да се освети ближњем. Поред тога, дешава се да се пијана духовна лица свађају, хуле и туку у олтару. Не, то није храм Божији, него разбојничка пећина. Благодат Божија је одагнана од светог места као пчела димом. Једном је Господ бичем из цркве истерао оне који су продавали и куповали. Шта би било сада, када би на видљив начин дошао у свој свети храм са тим бичем? Али не, Господе, већ је прошло време када су ти истеривао разуздане из храма. Сада је дошло наше јадно време, сада ми тебе истерујемо. Сада се за храм Господњи може рећи: нема овде Бога, био па отишао. Устаде, није овде... Многи су крштени и просветљени истинитом вером, али је мало оних у којима би Господ обитавао као у свом храму: и лопов је крштен, и хулник, и разбојник, и прељубочинац, и сваки злочинац је просветљен правоверјем, али Христа у њему не тражи: није овде. Некада давно је у овом лопову још увек био Христос, док је овај био дете, а када је одрастао Христос га је напустио! Устаде, није овде! Други се наизглед чини врлинским и побожним човеком, изгледа као богомољац, испосник, сиромахољубац, подвижник... Али све је то лицемерје. Не тражи у њему Христа. Није овде! Тешко је пронаћи драгоцени бисер на дубини мора, злато и сребро у недрима земље, а још теже Христа у људима. Многи од нас су само по имену хришћани, а живе као стока, као свиње. Крстом Христовим се ограђујемо, а Христа на крсту распињемо мрским делима. Погледајмо духовног чиновника и упитајмо га: са каквом намером и жељом си стекао свој духовни чин? Зарад славе и части Божије, или зарад своје части и славе? Зарад придобијања душа људских на спасење, или зарад стицања сопственог богатства? Заиста се не би пронашао ниједан који чин није стекао зарад људске користи, већ зарад своје користи. Није дошао да служи спасењу људских душа, него да би њему служили они који су му подређени. Погледајмо нижу духовну власт, јереје и ђаконе, и упитајмо свакога: шта те је довело у свештени чин? Жеља да спасеш себе и друге? Не, дошао си овамо да би прехранио себе, жену и децу. Потражио си Исуса не зарад Исуса него зарад парчета хлеба. Један је узео кључеве знања, па нити сам улази, нити оне који желе да уђу не пушта, а други их ни сам није узео. Сам ништа не разуме – слепац слепце води и заједно у јаму падају. Ни овде највероватније нећеш пронаћи Христа: није овде! Можда у манастирима потражити Христа? Али и у њима се све искварило. Ништа није остало А можда у народу потражити Христа? Али где је више крађе него у народу? Ако у народу и има добрих људи, и они су због својих послова и оптерећености заборавили Бога и удаљили се од молитве. Можда у великим људима, бољарима и судијама, тражити Христа? Али они су неприступачни. У њима тешко да је икада и био Христос. У наша зла времена и правда је оскудна, и милосрђа нема, а где нема ни правде ни милосрђа, тамо не тражи Христа: није овде! Где га, онда, пронаћи? Остаје нам само да сетујемо са Магдалином: ’узеше Господа мога, и не знам где га положише’ (Јн 20, 13 – прим. ред.). Греси наши узеше од нас Господа нашега, и не знамо где да га тражимо. Неко други ће рећи: ’Господ је са мном и ја са њиме, ја верујем у њега, молим му се и клањам му се’. Па шта ако му се клањаш? Клањали су му се и они који су у време његовог вољног страдања клечали пред њиме, а затим га тукли трском. Клањаш се Христу и тучеш Христа, зато што озлојеђујеш и мучиш свог ближњег, присиљаваш га и пљачкаш, и неправедно отимаш његову својину. Молиш се Христу и пљујеш му у лице, испуштајући из својих уста погане речи, прекоревајући и осуђујући свог ближњег“.¹⁴

„Јао окајаном времену нашем! Јереји су безбрижни, а људи блуде; јереји не уче, а људи не знају; јереји Реч Божију не проповедају, а људи ни не желе да слушају. Са обе стране је лоше: јереји су глупи, а људи неразумни; слепи слепе воде, и заједно у јаму падају!“¹⁵ Поједини свештеници, „не отрезнивши се од јучерашњег пијанства, и због мамурлука неприпремљени за служење, осмељују се да литургишу. Други, зле нарави, у цркви и светом олтару псују као кочијаши“.¹⁶ Чтеци и појци читају и поју без пажње, свештеници и ђакони у олтарима псују, а понекад се и туку“.¹⁷

Једном су св. Димитрију саслужитељи из његовог храма испричали да су видели како је неки свештеник вршио литургију без служебника. На њихово питање: „Због чега не читаш тајне молитве?“, одговорио је да их је прочитао код куће...¹⁸

„Ако поставимо питање да ли је свештенство успело да научи наш народ како исправно постити, тј. да се сваке године треба исповедати и причешћивати, низ покајних исповести у нашим изворима, почев од XI па све до XVII века одговориће нам да у свим периодима староруске црквене историје нису постили веома многи хришћани... Св. Димитрије Ростовски сведочи да се у Великорусији^* не само обични људи, него ни ’многе јерејске жене и деца никада не причешћују... Јерејски синови долазе да буду постављени на места својих очева, и када их питамо јесу ли се одавно причешћивали, многи искрено говоре да се не сећају када су се причешћивали’. И. Т. Посошков (1670–1726) сведочи да ’пре него што остаре, мушкарци са села на исповест нису ишли, а тако су неки, не доживевши старост, и умирали’. То је забринуло већ цара Алексеја Михајловича. У грамати послатој 1650. године у Свијажск, он се јада: ’У градовима, селима и засеоцима хришћани живе без духовних отаца, многи и умиру без покајања, нимало се не трудећи да исповеде своје грехове и причесте се телом и крвљу Господњом’. У другој грамати цар сведочи о Новгородцима, да многи од њих ’људи разних чинова... никада нису имали духовне оце’ и да тек пред смрт размишљају о причешћу“.¹⁹

Неколико деценија касније св. Тихон Задонски уздише: „Садашњи хришћани се већином противе Христу, уместо да уче од Христа... Христос нас учи да се клонимо зла, а многи хришћани зло чине. Христос нас учи да живимо трезвено, а многи хришћани се опијају. Христос нас учи да живимо чисто, а многи хришћани блудниче... Христос нас учи да будемо милосрдни, а многи хришћани, када виде сиромаха, без срама говоре: ’Шта ће ми он?’ Када виде нагога, не желе да га обуку... Када виде гладнога, не желе да га нахране... О, како многи хришћани презиру Христа! О, како се из часа у час смањује плод семена Речи Божије, како се умножава плева... Како расте бешчашће! Све је мање истинске побожности, а изобилује лицемерје, све је мање хришћана и све више лицемера!.. Не гледај на оно што садашњи хришћани чине, него на оно што Реч Божија проповеда и учи. Јер један од другога пример узима и бива обманут... Све је мање истинских хришћана, а све више лицемерја. Ево ти дар! Спасавај се у Христу!“²⁰

Ево и увида зачетника руске науке, М. В. Ломоносова: „Приближава се светло Христово Васкрсење, свеопшта хришћанска радост. Док се готово непрестано читају и много пута понављају Господња страдања, ваше мисли су већ у Светлој седмици. Један замишља пријатну мрсну храну, други размишља хоће ли му одело бити готово до празника, трећи замишља како ће се веселити са рођацима и пријатељима, четврти очекује када ће стићи намирнице из села, пети спрема фарбана јаја и без сумње ишчекује могућност да пољуби коју лепотицу и са њом пријатно проведе време. У поноћ коначно почиње јутрења, а литургија се завршава до свитања. ’Христос васкрсе!’ је само у ушима и на језику, а где му је место у срцу, у ком су и најмање поре испуњене жељама овога живота? Као пси пуштени са ланца, као накупљена вода из отворене бране, као провала облака чупају, ломе, обарају, разбацују, кидају. Онде разбацани комади разних врста меса, разбијено посуђе, проливено пиће, тамо леже обезнањени од хране и пића, онамо се вуку обнажени и блудом исцрпљени дојучерашњи строги испосници. О, истинског хришћанског поста и празновања! Зар то нису они због којих Бог негодује код пророка: ’Празнике ваше мрзи душа моја, и кађење ваше је гадост преда мном’? Али јадан желудац, који је у току дугог периода навикао на слабу храну, одједном је принуђен да у сужене пролазе прими масну и јаку храну, те немајући потребну количину животних сокова кроз жиле шаље несварена јела, оне се запуше и течење крви престаје, па душа из тескобе тела право лети кроз тада отворена рајска врата. Као потврда овога могу послужити црквене белешке: у које доба године попови троше највише меда на кољиво?“²¹

У XIX веку св. Игњатије Брјанчанинов осликава духовну пустош: „Оскудно духовно знање које сам затекао у вашој обитељи ме је запрепастило. Али где ме, у ком манастиру, није запрепастило? Световни људи који духовно руковођење добијају у Сергијевој пустињи имају неупоредиво веће и одређеније знање него ови манастирски житељи. Живимо у тешком времену. ’Неста преподобнога са земље’. Наступила је глад за Речју Божијом! Кључеви знања су код књижника и фарисеја – сами не улазе и забрањују другима да уђу. Хришћанство и монаштво су на последњем издисају. Привид побожности још увек некако, а највише лицемерно, опстаје, а од силе побожности људи су се одрекли. Треба плакати и ћутати“.²² „О монаштву сам Вам писао да му у Русији, па и свуда, истиче рок. Полако истиче његово време и време хришћанства. Обнову не очекујем. У савременим монашким круговима изгубљен је исправан појам умног делања“.²³ „Многи манастири су се из пристаништа моралности и побожности претворили у провалије неморала и бешчашћа. Усијаном мњењу слепаца који све виде у ружичастој боји не треба придавати никаквог значаја“.²⁴ Ваше мишљење о манастирима у потпуности делим. Њихово стање је слично пролећном снегу... Споља снег као снег, а испод само жљићкава пролећна вода, која ће га појести приликом прве повољне атмосферске промене. Важан знак краја монаштва је свеопште напуштање унутрашњег делања и задовољавање видљивом спољашњошћу... Због таквог живота, ком је унутрашње делање, то једино средство општења са Богом туђе, људи постају непотребни Богу, као што је Бог био обзнанио и претпотопним прогресивцима. Па ипак, дао им је 120 година да се покају“.²⁵

„Имамо добру спољашњост: сачували смо све обреде и симболе првобитне Цркве. Али све је то мртво тело у ком слабо има живота“.²⁶

Св. Теофан Затворник свом адресату изражава жељу да у епархију у којој овај живи дође архијереј „паметан, добар и, што је најважније, православан. Јер кажу да има и веома неправославних“.²⁷

Неколико деценија касније, потоњи митрополит Евлогије Георгијевски, који се после провинцијске семинарије уписао на Московску духовну академију у Сергијевој лаври, приметивши да се поједини студенти и наставници свакога дана пре почетка наставе моле пред светим моштима, чуди се тако необичној пројави вере²⁸ (после катастрофа у XX веку, ујутро доћи код преподобнога за данашње семинаристе је, напротив, унутрашња, недисциплинарна потреба).

У истом том XIX веку, који посматран из наше „гарежи“ изгледа као век црквеног благостања, Ј. Голубински, професор Московске духовне академије, сматра да је приоритетна и незаобилазна потреба „приморати да се у духовним школама и семинаријама предаје и учи добро, и у семинаријама укинути пијанство међу професорима и ученицима“.²⁹ Али, „што је страшно, пијанство не само да се не смањује, него се још и повећава. Пре четрдесет година ми смо као дете расли на селу, окружени ноторним пијанством свештенства у целој околини, али макар нисмо чули за случајеве да су људи умирали од пијанства, а међу својим школским друговима и у блиским нам генерацијама познајемо чак петорицу које је на онај свет засигурно послало пијанство“.³⁰

Ево и горких речи св. Николаја, просветитеља Јапана: „Недавно се овде завршио сабор. Колико сам се на њему намучио и колико се и даље мучим – сачувај, Боже! Црква ме доводи у очајање. Понекад се чини да нема ничега осим пене – довољно је дунути да се све распрши“.³¹ Ни у Русији није друкчије него у Јапану: „Како је сив и одвратан живот овде, без живог дела! Сви саосећају са Мисијом, али несносни формализам се отегао у бескрај. Такав је систем? Зар је добар? У њему и сам постајеш досадан, гадан, умртвљен“.³²

У XX веку, уочи жалосних догађаја најновије руске историје, последњи протопрезвитер руске царске војске види, такође, нимало светлу слику црквеног живота: „Тешко је замислити било коју другу службу на земљи која би се могла тако изопачити и унаказити, као што је наша архијерејска служба. Довољно је бацити летимичан поглед на пут напредовања према архијерејском чину да би нам било јасно колико се непријатељ рода људског потрудио да изопачи и за себе придобије највишу Божију службу у Цркви“.³³

О истим овим годинама старац Варсануфије Оптински говори: „Погледајте какво је у духовним семинаријама и академијама неверје, нихилизам, мртвило, и све због тога што се само учи напамет, без икаквог разумевања. Револуција је у Русији произашла из семинарије. Семинаристи је чудно и несхватљиво да човек сам може отићи у цркву, стати по страни, а плач и умиљење су му потпуно страни. Тако нешто је могуће када је у питању гимназијалац, али не и семинариста. Слово убија“.³⁴

Ево и увида професора Московске духовне академије, архиепископа Илариона Тројицког: „Десету годину посматрајући академски живот, невољно, са тугом и жалошћу, понекад са негодовањем, примећивао сам да се студенти академије исувише мало баве богословљем и да их оно још мање занима. Ситуација је крајње ненормална: студент на крају духовне академије има одређене филозофске, историјске, па чак и политичке ставове, али му богословски ставови нису одређени. Чисто богословска питања њега не занимају. Он као да ни не разуме како то да богословско питање може дотаћи саму срж душе, преломити и преокренути читав човеков живот, приморати га да се баци у ватру и воду“.³⁵ Убрзо после ових речи професор ће постати новомученик.

У писму св. Серафима Чичагова од 14. новембра 1910. стоји: „Пред очима свакодневно слика распадања нашег свештенства. Никакве наде да ће доћи себи и схватити свој положај! Све само пијанство, разврат, парничење, уцењивање, бављење световним стварима! Последњи верници се стресају од разврата и безосећајности свештенства, и ускоро ће секте преовладати... Никога, на крају, ни нема ко би могао да разуме на каквој је ивици пропасти Црква и да схвати шта се догађа... Повољан тренутак је пропуштен, болест духа је обузела читав државни организам, болест је сада незаустављива и свештенство срља у пропаст, без супротстављања, па чак и без снаге којом би се могло супротставити. Још само годину дана, и око нас неће бити чак више ни обичан народ, све ће устати, све ће се одрећи од таквих безумних и одвратних старешина... Шта се, пак, може догодити са државом? И она ће пропасти заједно са нама! Сада већ није битно какав је Синод, какви су прокуратори, какве су семинарије и академије. Све је у агонији и смрт се наша приближава“.³⁶

Али и у временима прогона, далеко од тога да се у Цркви се могу пронаћи само исповедници и дијаманти вере. М. Новоселов, који је по неким сведочанствима почетком двадесетих година постао епископ прогоњене Катакомбне Цркве,³⁷ теши паству горким речима: „Неће нас збунити ни неверност мноштва пастира и архипастира као неочекивана појава. То није новост за Цркву Божију, чији су морални потреси полазили увек од јерархије, а не од верног народа, будући тако чести и снажни да су дали повод пословичној мудрости: ’Ако епископи нису победили Цркву, врата пакла је неће победити’“.³⁸

Св. Лука Војно-Јасењецки у посланици свештенству Кримске епархије крајем четрдесетих – почетком педесетих година тугује због пастирâ: „Одвикао је наш несрећни народ од свакодневног одласка у цркву, како је било у старини. И свештеници су заборавили своју дужност да буду свагдашњи молитвеници за народ. Нико не врши спомен светих којима су свакодневно намењене службе. Многи сеоски свештеници ми отворено говоре да немају шта да раде у току седмице, од недеље до недеље... Није ли свештенослужење као такво, а у наше време нарочито, тежак подвиг служења народу, који малаксава и мучи се од глади и жеђи за слушањем речи Господњих? А зар су бројни свештенослужитељи који себи за циљ постављају такав подвиг? Не гледају ли на служење Богу као на средство да се прехране, као на занат вршења требâ?.. Наша Црква је поднела тешка искушења и страдања за време Велике револуције, и то, наравно, не без сопствене кривице. Одавно, одавно се био накупио гнев народа због користољубивих, пијаних и развратних свештеника, којих је, на нашу срамоту, био велики број. И са очајањем видимо да многе и многе револуција ничему није научила. Као и пре, па чак и горе него пре, показују прљаво лице најамника уместо пастира. Као и пре, људи због њих одлазе у секте, у пропаст... Пастири ћуте... Када са вама говорим о овоме, најчешће чујем одговор: „Немамо приручнике за проповед“. Није вас срамота да тако одговарате? Зар се проповед састоји у понављању туђих проповеди? Зар нисте чули од св. апостола Павла: ’Реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе’ (1Кор 2, 4 – прим. ред.)? Према томе, шта? То значи да, ако не желите да проповедате, у вама нема ни Духа ни силе. Немате зборнике туђих проповеди? Немате своје мисли о Богу, па тражите туђе! Шта ће вам зборници туђих проповеди, ако је сама Библија неисцрпни приручник за проповед? Али, на нашу срамоту, морам да вам скренем пажњу на секташе, који неуморно проповедају искључиво по Библији, коју свакодневно усрдно читају. А ја сам видео многе свештенике који ниједном нису прочитали целу Библију. Зар то није срамота?.. Знам да многи имају спреман одговор на оптужбу за лењост. Знам да ће многи рећи: ’Зар сам ја крив што ми Бог није дао дар беседништва, па не могу да саставим проповед, а штампане зборнике проповеди је сада готово немогуће пронаћи?’ Не врдај, лењи свештениче! Није ствар у зборницима проповеди, него у твом срцу... Ако свештеник или епископ не проповеда, то не значи само да у његовом срцу нема светог сувишка. Срце му је празно, и он нема о чему да говори и проповеда“.³⁹

Дана 31. августа 1950. године архиепископ Лука свему свештенству и ђаконству своје епархије упућује Братску поуку о братољубљу: „Познавао сам добре и побожне свештенике који су на сваки начин избегавали блиску комуникацију са другим свештеницима. Познајем многе који одбијају службу у храмовима у којима има више клирика. Познајем протојереја са којим готово нико не жели да служи. Спорови и свађе међу свештеницима, одбацивање једних од стране других – то је тешка рана наше Цркве. Пишу ми верници из Керча: ’Смучили су нам се спорови међу свештеницима. Треба нам побожност и молитва у храму, а не да слушамо како свештеници вређају једни друге’. Са болом у срцу морам да одржим завет св. апостола Павла: ’Оне који греше прекори пред свима, да и остали имају страх’, и да наведем име протојереја Виктора Куцепалова, који свим снагама истискује друге свештенике, и који је несрећног младог свештеника Петра Горбачова довео до очајања, да би овај у изјави упућеној опуномоћеному Савета за питања Руске православне Цркве замолио да буде избрисан из списка свештенства и лишио се свештеног чина. Уосталом, за то није крив само протојереј Куцепалов... Многи су отишли од Цркве у нашем тешком времену и пре њега, многи су отишли у секте, и у томе није мала кривица оних свештеника о којима ми други пишу: ’Смучили су нам се спорови међу свештеницима. Треба нам побожност и молитва у храму, а не да слушамо како свештеници вређају једни друге’. У основи тешког греха небратољубља и раздора међу свештеницима и ђаконима лежи, пре свега, њихова непобожност, немање страха Божијег, лењост за молитву и читање Речи Божије. Други, подједнако важан узрок небратољубља је среброљубље, које је св. Павле веома мудро назвао кореном свих зала. Свештеници и ђакони ратују и истискују једни друге управо због црквених прихода“.⁴⁰

Нешто каснијег времена сећа се санкт-петербуршки митрополит Јован Сничев. У време Хрушчовљевих прогона, под притиском власти, архијереји су (лично!) издавали језиве наредбе да децу не треба пуштати у храмове. „Да, тужне дане доживљава Руска Црква. Сами епископи разарају њене темеље, кидају је, јадну, и на све начине јој се ругају. То су епископи последњих дана за које се св. Серафим Саровски молио и добио одговор да се не моли, јер их Господ неће помиловати! И заиста, за шта да их помилује? Треба да их казни! Како си ти, Господе, дуготрпељив према нама грешнима! Спаси, Саздатељу, Цркву твоју, која умире због безумља старешина“.⁴¹

У исто време у Русији је живео човек чији редови, по мом мишљењу, су готово јединствен пример чистог светоотачког злата међу огромном масом црквене и околоцрквене литературе друге половине XX века. То је игуман Никон Воробјов. За његова писма карактеристична је она врлина коју је преподобни Антоније Велики назвао првом хришћанском врлином – трезвеност, и то веома природна и веома светла. Ево његовог виђења наше Цркве у доба Хрушчовљевих прогона, изложеног у писмима упућеним семинаристи Алексеју: „Сматрам злочином то што ’старији’ без испитивања и указивања на прави пут примају људе у монаштво зарад сопствене користи. Сигуран сам да тако не би поступили са својом децом, а туђу не жале... То је плод погрешне поставке духовне школе. Механички је преузет спољашњи систем старе школе, без његових некадашњих предности, без искусних и образованих наставника, без обзира на савремене околности – и сви су мирни. Чак се и према ученицима односе као према логорашима, а не као према слободним живим личностима, којима на сваки начин треба помоћи да се утврде пре свега у вери, у живој вери у Бога, а не захтевати од њих да уче напамет гомиле сировог материјала. Долази ли до ума – срце да и не спомињем – макар један предмет? Постаје ли близак ученику? Сумњам. То је гомила чињеница, сировог, несвареног материјала. И још горе: у недостатку вере лажно именовани разум разматра духовне истине и ’умањује’ њихов значај. Са њих се скида покривач тајанствености, дубине Божије мудрости. Ове истине постају предмет ’спорова у народу’, туђ душама ученика. Вера слаби, штавише нестаје... Све би требало изменити, почев од програма, закључно са администрацијом, па чак и просторије. Рећи ће да није време за то. У реду, можда се не може урадити све, али нешто сигурно може. Главно је да би сви требало да имају у виду тај циљ и да чине што им је у моћи, а због осталог да тугују. Тада и однос према ученицима сам по себи више не би био овакав какав је сада, већ као према живим душама, пред којима би сви, почев од ректора па све до послуге, себе требало да сматрају дужницима који не могу да исплате свој дуг... Спонтано се присећам речи св. Тихона Задонског да хришћанство неприметно напушта људе, а остаје само пуко лицемерје. То је речено пре двеста година. А сада? Духовна школа је мртва и из ње излазе крајњи мртваци. Ускоро ће мртви сахранити и те мртве (уп. Мт 8, 22 – прим. ред.), што се већ и чини. Господе, спасавај нас све!“.⁴²

Не може се рећи да су све ове болести пребољене до тренутка када је промисао Божији наш црквени живот ослободио из атеистичког ропства. У преломном моменту црквени живот није био нимало здравији него раније. Ево једног гласа који се чуо на Помесном сабору 1988. године: „Ја сам епархијски архијереј већ 14 година. Не знам чиме се, уопште, бави Патријаршија. Десет година шаљем извештаје из Курске епархије. Ниједном нисам добио ниједан коментар – да ли правилно управљам, грешим ли у нечему... Мислим да свако од вас, епархијских архијереја, зна да смо, без обзира на то што живимо у једнаким околностима, једни другима веома далеки. Рекло би се да се, када живе у тешким околностима, људи уједињују. А ми смо сви подељени... Ми сами свесно разарамо Цркву... Шта ми можемо рећи верницима и неверницима, не само речју, него пре свега својим примером? Наша свечаност је започела служењем литургије у Богојављенском саборном храму. Служили су чланови Синода, хорови су дивно певали. Али како смо се ми, архијереји, клирици, понашали? Било ме је срамота због свих нас. Да смо погледали себе и друге са стране, очима човека неверника, изгледали бисмо нимало добро. Богослужење је протекло добро, али се ми према њему нисмо понели чак ни као према представи, јер се на представи гледаоци не понашају онако како смо се ми понашали. Многи јерарси су стајали на видљивом месту, разговарали, смејали се, и њихов изглед у целости је показивао да нису прожети молитвом. И то је, такође, проповед, само чега? Како ми можемо да проповедамо и да позивамо на молитву ако смо сами одвикли од молитве?.. Сећам се четрдесетих година... Од 1943. до 1954. и код нас се догодио препород: отворене су хиљаде храмова. Свештенослужитељи су добили могућност да врше и административну и пастирску делатност. Од чега су почели и чиме су завршили – мислим да знају сви који су живели у том времену. Почели су од тога што су куповали раскошне куће на најистакнутијем месту и ограде фарбали у зелено. У сваком месту најбоља кућа (са зеленом оградом и опасним псом) била је кућа свештеника. А аутомобили не чак ни ’волге’, него ’зилови’...^* Морамо да принесемо покајање, морамо да увидимо своје недостатке, морамо да се одрекнемо од своје величине... Што је наша Црква опстала, то није захваљујући нама и нашим напорима“.⁴³

А онда се завршила прошлост и почела садашњост. Многе њене одлике, које са жалошћу препознају сви црквени људи, видели смо у сведочанствима из прошлих времена. Уосталом, „понекад склиско бива крочити на друго камење, о ономе што нам је блиско понекад боље је ћутање...“^*

Овде ћу навести само једно размишљање, преузето свакако не из новина. Монах који је написао предговор издању писама игумана Никона остао је анониман, али се позива на наше савременике чија су имена драга сваком православном хришћанину. „Када је пре неколико година један од јерараха на високом положају ступао на дужност, посетио је Псково-Печерски манастир. Један од духовника, чије је име познато целој Русији, саветовао му је да не отвара нове обитељи док не обнови монашки живот у већ постојећим (тада их је било нешто више од сто). Нарочито је било тешко стање у женским манастирима. Духовник Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Кирил Павлов, у разговору са студентима Московске духовне академије (у фебруару 1996. године), на питање зна ли за женске обитељи у којима се данас без бојазни може замонашити особа која за то добије благослов одговорио је: ’Ја не знам’. Саветовао је да треба посетити неколико манастира и осмотрити духовну атмосферу. ’Невоља је у томе’, наставио је о. Кирил, ’што нема духовних лица. У мушким манастирима нема искусних духовника, а у женским духовних старица, да се брину о младима који тек започињу свој духовни живот. То је велики јаз. Недостатак истинских духовних наставника доводи до тога да на њихово место долазе прелешћени људи, или чак разноразне протуве. Такви самозвани наставници врше егзорцизме над ђавоиманима, исцељују болесне, у свакој згодној прилици демонстрирају своју прозорљивост, проповедају крајњи аскетски подвиг, а хришћанство и монаштво представљају као неједење и неспавање. Према човеку који у наше време не једе и не пије треба бити крајње опрезан, као и према духовницима који захтевају апсолутну и беспрекорну послушност. Знаци истинске праведности пре свега су смирење и љубав према ближњем’“.⁴⁴

Црква је увек осећала и оплакивала своју недостојност. И само захваљујући томе успела је да сачува свој дух. Управо плач њених светаца због својих грехова и црквених порока био је знак још увек не сасвим изгубљеног духовног здравља.

Ево још једног давног сведочанства о овом плачу: „Ове мисли⁴⁵ ме даноноћно не остављају, суше ми мозак, изнурују тело, одузимају снагу, не допуштају да ходам уздигнутог погледа. То смирава моје срце, обуздава језик и приморава да размишљам не о власти и исправљању других, него о томе како да сам макар колико састружем са себе рђу порока“.⁴⁶

А ево и савременог:

 

Спаситељу ноге је целивала

Коса њена шушти још и данас

И кад је пала, одјек тога бола,

И тама болних очију – до нас,

И њена порфира, сва искидана,

Њених наруквица погребни звон.

У гресима је била постојана

И газила и милост и закон.

Свих пећина света глиб је носила,

Устајући, падала сто пута,

Ал' главу Његову миром облила –

Горњица ароматом посута.

Тако и Црква, у муци и паду.

Дотиче Његове чисте ноге

И сузе лије да грехови оду,

Признаје своје болести многе.

Устаје опет у светлој одећи,

Чиста, омивена, опроштена,

Црква наша, светионик у ноћи,

Невеста Логоса, вечита Жена!⁴⁷

 

Непознавање стварне црквене историје чини савремен живот немогућим без бега у утопију пројектовану у далеку и идеализовану прошлост. А утопија је место где се рађају секте и расколи. Да би их било мање, не треба да чекамо да човек који нам се издалека приближава сам увиди наше болести и буде ужаснут.

Сами поштено треба да упозоравамо околину: ми смо болесни. Са нама је тешко живети. И ми само учимо да будемо хришћани, и већином заслужујемо једва двојке. Па ипак, Христос нас не изгони, него нас трпи, и понекад нам даје да доживимо и схватимо на који начин он исцељује људе. „Када би земаљска Црква била Црква светих, онда не би имала циљ свога постојања. Црква је исцелитељка – не заједница спасених, него заједница оних који се спасавају“.⁴⁸

И зато, према утешним речима преподобног Јефрема Сиријског, „цела Црква је Црква оних који се кају... цела је Црква оних који пропадају“.⁴⁹ Ми смо у Цркви, и такви смо какви смо. А то значи да смо ми болест Цркве.

Што се тиче теме ове књиге, закључак из свега реченог је једноставан: не треба сваки грех у Цркви сматрати знаком њене безблагодатности или безблагодатности времена у ком живимо. Ако приметимо грех међу свештенослужитељима, не треба одмах сву Цркву да закључавамо у тамницу ропства сатани, како често чине присталице разних раскола.⁵⁰ Ствар није у томе колико смо ми праведни, ствар је у Божијем стрпљењу. Христос је Бог човекољубља. Он је много тога претпрео од хришћана у току две хиљаде година, па има наде да ће претрпети и наша безакоња.

1 Преподобный Симеон Новый Богослов, Прииди, Свет Истинный. Избранные гимны. В стихотворном переводе с греческого игумена Илариона (Алфеева), Санкт-Петербург, 2000, стр. 167–176.

2 Бегунов Ю. К., Косма Пресвитер в славянских литературах, София, 1973, стр. 388.

3 Нав. према Рацингер Й., Введение в христианство, Брюсель, 1988, стр. 272.

4 Святитель Серапион Владимирский, О маловерии, у Красноречие Древней Руси (XI–XVII вв.), Москва, 1987, стр. 121.

5 Алфавитная Синтагма М. Властаря. Собрание по алфавитному порядку всех предметов, содержащихся в священных и божественных канонах, Москва, 1996, стр. 443.

6 Нав. према Троицкий С., Халкидонский Собор и восточный папизм, у Вестник Русского западно-европейского патриаршего экзархата, Paris, 1959, бр. 32, стр. 259.

7 Исто.

8 У његовим сабраним делима објављено је у делу Spuria. Святитель Иоанн Златоуст, Слово о лжепророках, и об лжеучителях, и об еретиках, и о знамениях кончины века сего. Было сказано в ожидании близкой смерти, у Творения, том 8, књ. 2, Санкт-Петербург, 1898, стр. 695–715.

9 Слово о лживых учителях святого отца нашего Иоанна Златоустого, у Клибанов А. И., Духовная культура средневековой Руси, Москва, 1996, стр. 307–308.

10 Преподобный Максим Грек, Слово XX. О том, какое исповедание надлежало бы епископу Тверскому принести Создателю..., у Творения (3 дела), Свято-Троицкая Сергиева лавра, 1996, део 1, стр. 165–167.

11 Преподобный Максим Грек, Слово XXVI, в котором пространно и с жалостию излагаются нестроения и бесчиния царей и властей последнего времени, исто, стр. 212–213.

12 Проповеди святителя Илии Минятия Кефалонитского, ТСЛ, 1902, стр. 115–117.

13 Посошков И., Книга о скудости и богатстве, Москва, 1937, стр. 106.

14 Нав. према Костомаров Н. И., Русская история в жизнеописаниях ее главнейших деятелей (7 свезака), Санкт-Петербург, 1874, део 2, св. 5, стр. 526–528.

15 Творения святителя Дмитрия Ростовского, Москва, 1848, део 2, стр. 592.

16 Исто, стр. 214.

17 Исто, део 3, стр. 287.

18 Исто, део 1, стр. 213–214.

* Термин из политичке историје. У 19. веку називи трију данашњих источнословенских земаља гласе: Великорусија (данас Русија), Малорусија (данас Украјина) и Белорусија (прим. прев.)

19 Смирнов С., Древне-русский духовник, Москва, 1913, стр. 195–198.

20 Святитель Тихон Задонский, Творения (5 томова), Москва, 1989, том 5, стр. 289–292.

21 Ломоносов М. В., О сохранении и размножении российского народа, у Избранные произведения (2 тома), Москва, 1986, том 1, стр. 137.

22 Епископ Игнатий (Брянчанинов), Письма к разным лицам, Сергиев Посад, 1913, св. 1, стр. 151.

23 Епископ Игнатий (Брянчанинов), Письма к Антонию (Бочкову), игумену Череменецкому, Москва, 1875, стр. 25.

24 Нав. према Новоселов М. А., Письма друзьям, Москва, 1994, стр. 95.

25 Епископ Игнатий (Брянчанинов), Письма к Антонию (Бочкову), игумену Череменецкому, Москва, 1875, стр. 22–23.

26 Нав. према Протоиерей Георгий Флоровский, Пути русского богословия, Париж, 1981, стр. 394.

27 Святитель Феофан Затворник, Собрание писем (8 свезака), Москва, 1994, св. 3, стр. 52.

28 Митрополит Евлогий (Георгиевский), Путь моей жизни, Париж, 1947, стр. 33.

29 Голубинский Е. Е., О реформе в быте Русской Церкви, Москва, 1913, стр. 94.

30 Исто, стр. 21.

31 Запись от 16 августа 1889 г., у Николай-До, Святитель Николай Японский. Краткое жизнеописание. Выдержки из дневников, Санкт-Петербург, 2001, стр. 105.

32 Запись от 22 февраля 1880 г., у Дневники святого Николая Японского, Санкт-Петербург, 2004, том 2, стр. 184–185.

33 Протопресвитер Шавельский Георгий, Воспоминания последнего протопресвитера русской армии и флота, Нью-Йорк, 1954, стр. 213. Овде је веома умесно навести једно сећање чувеног француског римокатоличког филозофа, Жака Маритена. Године 1910, када је Маритен као дечак по први пут узео у руке црквени календар, његов духовник, „о. Клерисак се јако засмејао због ужаса који ме је обузео када сам видео фотографије наших бискупа“. Maritain J., Carnet de notes, Paris, 1965, стр. 92.

34 Нав. према Осипов А. И., Русское духовное образование, у Журнал Московской Патриархии, Москва, 1998, бр. 3, стр. 58.

35 Архиепископ Иларион (Троицкий), Без Церкви нет спасения, Москва, 1998, стр. 349.

36 Нав. према И даны будут Жене два крыла, Москва, 2002, стр. 521–522.

37 За епископа сергијево-посадског хиротонисан је 1923. године, од стране архиепископа Теодора Поздњејевског и епископа Арсенија и Серафима Звездинског. В. Епископат Истинно-Православной Катакомбной церкви: 1922–1997 гг., у Русское Православие: Всероссийский вестник ИПХ, 1997, бр. 4 (8), стр. 11.

38 Новоселов М. А., Письма друзьям, Москва, 1994, стр. 126.

39 Протодиакон Василий Марущак, Святитель-хирург: Житие архиепископа Луки (Войно-Ясенецкого), Москва, 1997, стр. 135–152.

40 «Секретно»: архиепископ Кримский Лука (Войно-Ясенецкий) под надзором партийно-советских органов, Симферополь, 2004, стр. 96–97.

41 Игумен Иоанн (Снычев), Воспоминания, у Санкт-Петербургские епархиальные ведомости, Санкт-Петербург, 1992, св. 11, део 2, стр. 83.

42 Игумен Никон (Воробьев), Нам оставлено покаяние: Письма, Москва, 1997, стр. 298, 319, 347.

* У совјетској Русији, аутомобили марке „волга“ су сматрани изузетно добрим, док је „ЗИЛ“ производио елитне аутомобиле намењене политичком крему друштва (прим. прев.)

43 Выступление архиепископа Иркутского и Читинского Хризостома, у Поместный Собор Русской Православной Церкви, Троице-Сергиева Лавра, 6–9 июня 1988 года. Материалы, Москва, 1990, стр. 396–397.

* Стихови руског песника XIX века Алексеја Константиновича Толстоја (прим. прев.)

44 Покаянием жива Церковь. О книге писем игумена Никона (Воробева), у Игумен Никон (Воробьев), Нам оставлено покаяние: Письма, Москва, 1997, стр. 11.

45 Реч је о познатим нам светоотачким мислима о јазу између хришћанског живота и вере.

46 Святитель Григорий Богослов, Слово 3, у у Творения, том 1, Троице-Сергиева Лавра, 1994, стр. 50.

47 Павлович Н., В лучах рассвета, у Альфа и омега, Москва, 2000, бр. 24.

48 В. Епископ Михаил (Семенов), Избранные статьи из журнала «Церковь» за 1908–1915 гг., Санкт-Петербург, 1998, стр. 169.

49 Преподобный Ефрем Сирин, О покаянии, у Творения (6 делова), изд. 4, Сергиев Посад, 1900, део 4, стр. 142.

50 „Виновница свих невоља и зала нашег народа је Московска патријаршија... Суштина ’сергијанства’ је у томе што је сатанократија ушла у Московску патријаршију путем пакта митрополита Сергија са ђаволом. Сатанократије у Цркви не може бити, према томе, Патријаршија је псеудоцрква и антицрква“. Иванов П. Н., Отечество зовет, у Православный вестник Нью-Йоркской и Канадской епархии: Ежемесячный церковный печатный орган РПЦЗ, New-York, 1993, бр. 60/61, стр. 12–14.