Божји закон - 10 заповести

[marija]

Десета Заповест

Не пожели куће ближњега својега; не пожели жене ближњега својега;

ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова,

нити ишта што је ближњега твојега.

А ово значи:

Чим си пожелео, већ си пао у грех. Питање је сад, хоћеш ли се тргнути брзо од низбрдице, на коју те је твоја жеља навела, или ћеш се котрљати и даље на ниже.

Жеља је семе греха. Грешно дело је жетва псоејаног и узраслог семена.

Запази разлику између ове, десете заповести Божје и претходних девет заповести. У претходних девет заповести, Бог те предупређује од чињења грешних дела, управо од жетве греха. А у овој, десетој запивести, Бог силази на корен греха и грешења, и предупређује те, да не грешиш ни жељама својим.

Стога ова заповест чини мост између Старог и Новог Закона Божјег, првог, датог Богом кроз Мојсеја, и другог, датог Богом кроз Господа Исуса Христа. Јер кад будеш читао Нови Закон Христов, видећеш, да Христос не заповеда више људима, да не убијају рукама, и не чине прељубу телом, и не краду рукама, и не лажу језиком, него Он силази дубоко у душу људску и заповеда, да се не убија ни помишљу и да се не чнии прељуба ни жељом, и да се не краде ни у мислима, и да се не лаже ни ћутке.

Тако, дакле, ова десета заповест чини прелаз ка Закону Христовом, који је духовнији, узвишенији и тежи од закона Мојсејевог.

Не пожели ишта што припада ближњем твом. Јер чим си пожелео, већ си посејао семе зла у срцу, и семе ће расти, и расти, и расти, и ширити се, и гранати се, и гурати твоје руке на грех и твоје ноге и твоје очи и твој језик, и цело тело твоје. Јер тело је, браћо, извршни орган душе. Тело извршује наредбе, које му душа издаје. Оно што душа хоће, тело мора; и оно што душа неће, тело не  мора.

Која биљка, браћо, најбрже расте? Је ли папрат? Заиста, посејана жеља у срцу човечјем расте брже од папрати. Данас узрасте врло мало, сутра је већ двапут већа, прекосутра четири пута, наксутра шеснаест пута, и тако даље.

Јеси ли данас пожелео кућу свога ближњега, сутра ћеш већ кројити план, како да му је узмеш; прекосутра ћеш му је тражити да ти да, а наксутра ћеш му је отети или запалити. Јеси ли данас погледао његову жену са жељом; сутра ћеш вазда мислити, како да је отмеш од свога суседа; прекосутра ћеш се нечисто везати са њом, а наксутра ћеш заједно са њом, смишљати план, како да умориш свога суседа и жену му присвојиш.

Јеси ли данас пожелео вола твога суседа, сутра ћеш га пожелети два пута јаче, прекосутра – четири пута јаче, а наксутра ћеш му украсти вола. Тужи ли те он, што си му вола украо, ти ћеш се на суду бранити и заклети да је во твој.

И тако, из грешне жеље расту и развијају се сва грешна дела. И још запази, да ко погази ову десету заповест, погазиће, једну за другом, и осталих девет заповести.

Чуј један мој савет: старај се да испуниш ову последњу заповест Божију, па ће ти лакше бити испунити све остале. А веруј ми, да онај, чије се срце испуни ружним жељама, толико помрача своју душу, да постане неспособан и за веру у Господа Бога и за рад у одређено време и за светковање недеље и за поштовање својих родитеља. Истина, то важи и за све остале заповести: погазиш ли једну, погазићеш свих девет.

Неки праведан човек, по имену Ловро, остави своје село и повуче се у планину, где све своје жеље, сем жеље за Богом и Царством Божијим, искорени из совје душе. Кроз неколико година, Ловро је само мислио о Богу, молио се Богу и постио. Када се поново врати у село, сви сељаци задивише се светитељству Ловрином. И сви га поштоваху као правог Божјег човека.

А бејаше у истом селу неки Тадија, који позавиди Ловри, па рече сељацима, да и он може бити исти као и Ловро. И удаљи се Тадија у планину, и предаде се самоћи и испаштању. Но после месец дана врати се Тадија у своје село.

И кад га сељаци упиташе, шта је радио за прошли месец дана, он рече: „Убијао сам, крао, лагао, опадао људе, хвалисао се, прељубодејствовао, паликућио, речју, чинио сва могућа безакоња.“

„Како то, кад си био тамо сам?“

„Јесте, био сам телом. Но душом и срцем био сам у друштву с људима непрестано, и што нисам могао чинити рукама и ногама, и језиком и телом својим, чинио сам душом и срцем.“

Тако, дакле, браћо, човек може грешити баш и кад се издвоји од људи и побегне у осаму. Јер ако рђав човек остави друштво људи, нису њега оставиле грешне жеље, његова ружна душа и нечисте мисли.

Зато, браћо, помолимо се Богу да нам помогне, да испунимо и ову последњу заповест Његову и тиме се припремимо да чујемо, разумемо и примимо Нои Закон Божији, т.ј. Закон Исуса Христа, Сина Божјег.

Господе Боже, Господе Велики и Страшни, Велики у делима Својим, а Страшни у неумитној правди Својој! Позајми нам Твоје снаге, Твоје мудрости и Твоје добре воље, да следујемо и овој великој и светој заповести Твојо. Угуши, Боже, сваку грешну жељу у срцу нашем пре него што узрасте и поне нас она гушити.

О Владико свих светова, испуни наше душе и тела Твојом снагом, јер својом снагом ми не можемо чинити ништа; и Твојом мудрошћу, јер наша је мудрост глупост и мрак; и Твојом вољом, јер наша је воља увек зла без Твоје. Приближи се нама, да би се и ми приближили Теби. Пригни се к нама, да би се ми придигли к Теби.

Усади Боже, Твој свети закон у наша срца, усади га и накалеми га, и залевај га и разгранај га, и расцветај га и оплоди га. Јер ако нас оставиш саме с Твојим законом, ми се не можемо спријатељити с Твојим законом.

Слава нека је Теби, Једини Господе, а част нека је Мојсеју, Твоме изабранику и пророку, преко кога си нам дао овај јасни и моћни закон.

Помози нам, Господе, да научимо дословце овај први закон, да би се кроз то припремили за велики и преславни закон Сина Твог Јединорођеног, Исуса Христа, Спаситеља нашег, Коме заједно са Тобом и са Животворним Светим Духом, нека је слава и хвала, песма и поклоњење, из покољења у покољење, из столећа у столеће, до свршетка света, до Страшнога Суда, до одвојења непокајаних грешника од праведника, до победе над сатаном, до сокрушења његовог царства и до засијања вечитог царства Твога на свима царствима, знаним и виђеним оком и умом људским.

Амин.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Zakon_Boziji/Zakon_Boziji.htm

И још једном: ко не испуни закон Мојсијев, узалуд ће куцати на дворац Христов.

[marija]

"Ne mislite da sam ja dosao da pokvarim zakon ili proroke: Nisam dosao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kazem: Dokle nebo i zemlja stoji, nece nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrsi. Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauci tako ljude, najmanji nazvace se u carstvu nebeskome; a ko izvrsi i nauci, taj ce se veliki nazvati u carstvu nebeskome. Jer vam kazem da ako ne bude veca pravda vasa od knjizevnika i fariseja, necete uci u carstvo nebesko." (Matej 5,17-20)

[marija]

Fariseji i knjizevnici su bili poznati po strogom i slepom drzanju Bozjeg zakona, pa opet, Isus im kaze:

"Ne dade li vama Mojsije zakon i niko od vas ne zivi po zakonu? Vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vasa; jer sto je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom." (Jovan 7,19; Luka 16,15)

Nije dovoljno da sa zakonom budu uskladjena samo nasa osecanja, misli i ponasanje. Reforma mora poceti iz srca:

"Blago onima koji su cistoga srca, jer ce Boga videti." (Matej 5,8)

Isus je podsetio Jevreje na istinu koja im je bila otkrivena mnogo ranije:

"Covek gleda sto je na ocima, a Gospod gleda na srce." (1.Samuilova 16,7)

Fariseji su zbog svog formalnog i povrsnog shvatanja Bozje pravednosti izopaceno predstavljali drzanje svih zapovesti moralnog Dekaloga. Isus je na konkretnim primerima drzanja Bozjih zapovesti pokazao pravi karakter moralnog zakona.

Kada, na primer, govori o krsenju Sedme zapovesti, tada Isus kaze:

"Culi ste kako je kazano starima: Ne cini preljube. A ja vam kazem da svaki koji pogleda na zenu sa zeljom, vec je ucinio preljubu u srcu svojem." (Matej 5,27-28)

To je takodje ponavljanje zanemarenog ukora iz vremena Starog zaveta:

"I da se ne zanosite za srcem svojim i za ocima svojim, kojima cinite preljubu, nego da pamtite i tvorite zapovesti moje, i budete sveti Bogu svojemu." (4.Mojsijeva 15,39-40)

Sledeci Isusov poziv takodje sadrzi ponavljanje starozavetnih zahteva:

"Culi ste kako je kazano: ljubi bliznjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kazem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. ... Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne cine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braci, sta odvise cinite? Ne cine li tako i neznabosci?" (Matej 5,43-47)

U Starom zavetu je pisano "Ljubi bliznjega svojega", dok zapovest "Mrzi na neprijatelja svojega" nije pisana u Starom zavetu, jer Isus kaze "culi ste kako je kazano", zato sto ona vodi poreklo iz crkvenog predanja.

Zapovest "Oko za oko, zub za zub." (3.Mojsijeva 24,20) je bila zapovest gradjanskog zakona (sen Bozje pravde koja ce u dan suda pohoditi nepravednike), ali su je neposveceni Jevreji tumacili kao da je zapovest moralnog zakona da bi opravdali gnev i mrznju u svom srcu. Medjutim, moralni zakon je i u Starom zavetu govorio:

"Ne budi osvetljiv..." (3.Mojsijeva 19,18)

"Nemoj govoriti osveticu se za zlo!"

"Ne govori: kako je on meni ucinio, tako cu ja njemu uciniti."

"Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati."

"Ako je tvoj neprijatelj gladan, hlebom ga nahrani." (Price 20,22; 24,29.17; 25,21)

[marija]

ODNOS MORALNOG I GRADJANSKOG ZAKONA

Vidimo da postoji razlika izmedju zakona Bozje pravde, koji govori o pravednoj kazni zbog greha ("Oko za oko, zub za zub"), i Bozjeg moralnog zakona, koji se ne bavi pravdom (kaznom), vec pravednoscu (pobudama) covecjeg srca ("Ne govori osveticu se za zlo", "Ljubite neprijatelje svoje").

Neki pokusavaju da ospore karakter Bozje ljubavi, pokusavajuci da ga dovedu u sukob sa Bozjom pravdom. Medjutim, pravda upravo postoji iz Bozje ljubavi prema svim stanovnicima svemira. Ona postoji upravo zato da greh ne bi bio ovekovecen i time ugrozen Poredak vecne harmonije i blagostanja.

Greh, koji caruje u nasem srcu, jednoga dana ce sigurno biti unisten: ili u ovom zivotu - nasim pokajanjem, ili u Dan suda - zajedno sa nama. Kada bi greh bio ovekovecen, on bi bio prokletstvo i za dobre i za zle.

Neki, u svom pokusaju da ospore Bozju pravednost, tvrde da je biblijski Bog "osvetoljubiv zato sto preti coveku da ce biti unisten ukoliko se ne pokaje i ne prihvati Njegove principe".

Ako otac opominje svoje dete da ne stavlja prst u struju da ne bi poginulo, da li cemo reci da je "otac osvetoljubiv zato sto preti"?! Da li cemo nazvati osvetoljubivom pretnjom opomenu kojom nas Bog preko Mojsijevog zakona opominje da stavimo ogradu oko terase da ne bi neko sa nje pao i poginuo?!

"Ako sagradis novu kucu, nacinices naslon oko krova svoga da ne bi navukao krvi na dom svoj, kad bi ko s njega pao." (5.Mojsijeva 22,8)

Ako nas Bog upozorava na posledice krsenja Njegovog zakona i vecno unistenje, to ne znaci da nam "On osvetoljubivo preti", ili da nas "On mrzi", vec upravo to pokazuje da nas On voli.

"Reci im: Tako bio ja ziv, govori Gospod Vecni, nije mi milo da umre bezboznik, nego da se vrati bezboznik sa svoga puta i bude ziv." (Jezekilj 33,11)

Da li u Bozjoj reci i Njegovoj pravdi vidimo ljubav ili osvetoljubivost, to u velikoj meri pokazuje principe koji nas same rukovode u osudjivanju zla.

Umesto Bozjeg moralnog zakona, mnogi na svoje srce primenjuju zakon Bozje pravde, i njime izgovaraju svoju osvetoljubivost i mrznju.

Kada su Hristovi ucenici predlozili da oganj padne sa neba i istrebi Samarjane koji su odbili da pruze gostoprimstvo njihovom Ucitelju, tada Isus "okrenuvsi se zapreti im i rece: Ne znate kakvoga ste duha; jer Sin covecji nije dosao da pogubi duse covecje nego da sacuva." (Luka 9,55-56)

[marija]

ODNOS MORALNOG I CEREMONIJALNOG ZAKONA

Primetili smo kako su Jevreji, da bi opravdali neposvecenost svoga srca i svoj verski fanatizam, pridavali gradjanskom zakonu atribute moralnog zakona. Mesali su pravdu i pravednost; zakon koji govori o kazni sa zakonom koji se upisuje u srca.

Danas slicnu stvar primenjuju mnogi hriscani. Da bi opravdali svoju neposvecenost i fanatizam koji ih pokrece, oni takodje pokusavaju da ospore zahteve moralnog zakona, ali ovoga puta pridajuci mu atribute ceremonijalnog zakona. Kako je ceremonijalni zakon zbog svog prorockog karaktera ukinut na krstu ispunjenjem plana spasenja, oni smatraju da je to sudbina i moralnog zakona, te da su Deset zapovesti ukinute na krstu.

Oni smatraju da izmedju ta dva zakona ne postoji razlika. Naravno da oni ne mogu biti dosledni svome shvatanju, jer se ipak pridrzavaju onih zapovesti Dekaloga cije je formalno pridrzavanje plod one vrste fanatizma kojom su pokrenuti.

Da je zakon ukinut onda bi se razlozi zbog kojih je zakon ukinut odnosili na sve zapovesti (Ne ubij! Ne cini preljube! ...). Isus ne bi bio dosledan sebi ako bi od svojih sledbenika zahtevao da drze i jednu jedinu zapovest, pa ni zapovest "Ljubi!", ukoliko je Njegova posrednicka krv ukinula ceo zakon. Ako je krv Novoga zaveta ukinula sav zakon, onda je besmisleno ponovo uspostavljati zapovesti koje su tom krvlju ukinute.

Da je zakon ukinut, apostol Jakov ne bi imao prava da kaze:

"Jer koji sav zakon odrzi a sagresi u jednome, kriv je za sve. Jer onaj koji je rekao: ne cini preljube, rekao je i: ne ubij. Ako dakle ne ucinis preljube a ubijes, postao si prestupnik zakona. Tako govorite i tako tvorite kao oni koji ce zakonom slobode biti sudjeni. ... Ti verujes da je jedan Bog; dobro cinis; i djavoli veruju i drscu. Ali hoces li razumeti, o covece sujetni! da je vera bez dela mrtva?" (Jakov 2,10-20)

A ako se razlozi ukidanja zakona odnose samo na neke a ne i na sve zapovesti, tada oni pokazuju da ipak postoji razlika izmedju zapovesti i zapovesti. Opet su neke zapovesti vecne a neke privremene. U cemu je njihova medjusobna razlika? Koje zapovesti Isus nije ukinuo?

Krenimo od zakona koji je pre pada u greh bio upisan u ljudskim srcima.

Razumno saznanje da je plod poznanja dobra i zla zabranjen (1.Mojsijeva 2,16-17), a sedmi dan posvecen i blagosloven (1.Mojsijeva 2,1-3) odredjivalo je nacin izrazavanja covekove ljubavi prema svom Stvoritelju.

Ceremonijalni (ili prorocki) zakon, koji govori o prinosenju zrtava, nije postojao u vreme stvaranja zato sto nije postojala potreba za otkupljenjem.

Posle pada u greh Bog je davao otkrivenje svojih zakona preko svojih vernih slugu. Kada Isaku izrice blagoslov, Bog kaze:

"Sedi u toj zemlji, i ja cu biti s tobom, i blagoslovicu te; ... Zato sto je Avram slusao glas moj, i cuvao naredbu moju, zapovesti moje i zakone moje." (1.Mojsijeva 26,3.5)

Prilikom velicanstvene objave na Sinaju, moralni zakon je izgovorio Bog svojim glasom (2.Mojsijeva 20,1.22), dok je zakon o zrtvama objavljen glasom coveka (3.Mojsijeva 1,1-3).

Moralni zakon - Deset zapovesti, koji treba da bude upisan u nasim srcima, je zapisan na najtrajnijem materijalu (2.Mojsijeva 31,8; 24,12), a ceremonijalni koji ukazuje na Hristovu zrtvu, na trosnom (2.Mojsijeva 24,7; 5.Mojsijeva 31,24).

Prvi je Mojsije stavio u Kovceg zaveta (2.Mojsijeva 40,20), a drugi su Leviti stavili pored Kovcega (5.Mojsijeva 31,26).

Moralni zakon je vecan (Psalam 111,7-8), dok je ceremonijalni vremenski ogranicen (Danilo 9,27; Jevrejima 7,12; Kolosanima 2,17).

Moralni zakon ne spasava (Galatima 5,4), vec je njegovo drzanje plod posvecenja (Rimljanima 3,31; Jeremija 36,26-28). Ceremonijalni zakon takodje nije uspostavljen da bi se ljudi njegovim drzanjem spasli (Isaija 1,11-18; Mihej 6,6-8; Jevrejima 10,1-4), vec ukazuje na Spasitelja i plan spasenja (Jovan 1,29).

Da je moralni zakon (izrazen u Deset zapovesti) bilo moguce promeniti ili ukinuti, Isus ne bi morao da umre za nase spasenje, vec bi Bog jednostavno promenio zakon i covek se vise ne bi nasao pod Njegovom osudom. Ali, Bog tada ne bi bio pravedan jer ne bi bio dosledan svojim sopstvenim principima. Promena zakona znacila bi promenu Njegovog karaktera. Legalizovao bi se greh, a samim tim i njegovi produkti: nesreca, ropstvo, besmisao i smrt.

Priroda greha je uvek ista, bez obzira na to da li ga nazivamo njegovim pravim imenom ili onako kako nam se svidi. Promena definicije ili njeno ukidanje ne mogu promeniti prirodu greha i njegove kobne posledice. Ona samo otkriva nas pokusaj da pred svojom savescu opravdamo fanaticne rodove nase ljudske pravednosti, te da ih predstavimo kao motive Hristove pravednosti.

Kada se predamo Hristu, On svojim Duhom zivi u nama. I Njemu nije tesko da drzi zakon kroz nas kada zivi u nama:

"Koji je god rodjen od Boga ne cini greha, jer njegovo seme stoji u njemu, i ne moze gresiti jer je rodjen od Boga. I koji drzi zapovesti Njegove u Njemu stoji, i On u njemu. I po tom poznajemo da stoji u nama, po Duhu koga nam je dao." (1.Jovanova 3,9.24)

[marija]

NEOPHODNOST POZNANJA ZAKONA

"Sta cemo dakle reci? Je li zakon greh? Boze sacuvaj! Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon, jer ne znadoh za zelju, da zakon ne kaza: Ne zazeli!" (Rimljan.7,7)

Bez zakona mi nemamo kriterijuma na osnovu koga bismo mogli da razlikujemo dobro od zla i da pravilno upotrebimo svoju volju u zivotnim iskusenjima. Zato je jedan od glavnih predmeta sotoninih napora osporavanje zakona; bilo tvrdnjom da je on ukinut, bilo pokusajem da se izopaceno predstavi njegova prava priroda (kao sto je to bio slucaj kod fariseja).

Pravilno razumeti prirodu zakona znaci biti mudar. Kada voljno izabiramo greh, tada nam smeta mudrost, jer nas sposobnost razlikovanja dobra od zla navodi da budemo ukoreni za sopstvene grehe.

Istina nas preko savesti opominje i trazi reformu nasih pobuda. Zato pokusavamo da istinu shvatimo na takav nacin na koji nas ona nece uciniti moralno odgovornim; na nacin na koji ce nasa savest ostati umirena. Od mudrosti bezimo u povrsnost. Razliciti mehanizmi bezanja od istine rezultuju razlicitim zivotnim filozofijama (zabludama).

Ukoliko svesno i iskreno idemo protiv svoje savesti cineci greh, tada nam savest otupljuje, a razum moze ostati ocuvan. Ali, ukoliko smo ljudi osetljive savesti i ne zelimo ici protiv nje, tada moramo da je prevarimo izgovarajuci pred njom svoje grehe. U prvom slucaju mi gubimo - savest, a u drugom - zdrav razum.

Kada smo odvojeni od Boga, zabluda donosi "mir" nasoj savesti, kao sto greh donosi "srecu" nasem srcu. Dakle, bez neciste savesti, niko ne bi bio sklon da poveruje u zabludu, kao sto niko, bez praznine u srcu, ne bi bio sklon da padne u greh. Kao sto je - uzivanje - telesna potreba gresnog coveka, tako je - zabluda - intelektualna potreba njegove neciste savesti.

[marija]

Блажени који плачу...

Да ли плачем? Да ли тугујем над патњама људским? Да ли жалим због невоља у цркви и држави, породици и друштву? Да ли патим са свима који пате, у беди и прљавштини, у очају и греху? Да ли жалим због болести, зараза, несрећа и смрти? Или све једноставно прихватам "такво какво је", прелазећи преко свега, и мислећи да је храброст оно што је у ствари окамењеност срца и недостатах саосећајне бриге? Имам ли саосећања за просте, пожудне, острашћене, себичне, невољне, зле и грешне овог света без осуде и погрде? Да ли ме туђи греси и безакоња жалосте? Или им се смејем, уживам злурадо, ликујем и подругујем у изопаченом задовољству над оним што истински хришћанин, попут Христа, оплакује?

Блажени кротки...

Јесам ли кротак кротошћу Христовом? Јесам ли кротак побеђујући зло добрим? Да ли прихватам и живим према чињеници да су смерна љубав, истина и храброст у врлини једина расположива оружја. у СВАКОЈ борби против греха и грешних? Да ли умишљам да сам господар над другима, у кући, на. послу, у цркви? Да ли волим и чак користим силу, брутално наређујући, управљајући слепо, застрашујући, принуђујући, да бих постигао оно шта желим? Да ли благосиљам оне који ме псују, да ли се молим за оне који ме злостављају, чиним добро онима који ме мрзе, служим онима који ме злоупотребљавају, говорим онима који ме избегавају? Да ли волим своје непријатеље и опраштам онима који ме вређају? Да ли верујем да је Христова кротост једини начин постизања истинске врлине? Блажени гладни и жедни правде...

Да ли сам гладан и жедан Бога? Да ли желим да будем праведан? Да ли настојим да постанем свет? Да ли читам, проучавам или се било како трудим, непрестано, због Љубави, Истине, Божјег Духа? Да ли се молим? Да ли постим? Да ли вршим "духовне вежбе" које ме утврђују у доброти? Да ли идем у Цркву? Да ли учествујем у Светим Тајнама? Да ли се трудим да помогнем, поучим, послужим некоме? Чиним ли ствари за које знам да шире праведност?

Блажени милостиви...

Имам ли милости за друге? Да ли опраштам онима који ме вређају? Да ли се трудим да разумем оне који се разликују од мене? Да ли уживам грдећи и осуђујући? Да ли причам о другима? Да ли се забављам оговарајући? Да ли говорим ствари, иако можда. тачне, које не би требали говорити јер могу само да повреде? Да ли се наслађујем неправдом? Да ли сам ја један од Законика који закон воли више од Живота? Да ли се трудим да изгладим ствари и кријем увреде, или узбуркавам ствари приговарањем и осуђивањем? Јесам ли ситничав и ускогруд? Да ли клеветам и срамотим друге? Јесам ли пун предрасуда, осуђујући и процењујући без прикладних чињеница већ раније утврђене ставове? Да ли више волим оштре осуде од нежног милосрђа?

Блажени чисти срцем...

Волим ли чистоту, простоту и светост? Јесам ли искаљан нечистим помислима, речима и делима? Је ли мој ум упрљан демонским рационализацијама и предрасудама? Или сам чист и отворен према. свему што је добро? Да ли је моје тело подјармљено животињском чулношћу и пожудом? Да ли су моје помисли и дела чисти, или иза њих увек стоје скривене намере и потребе? Јесам ли поверљив и истинољубив, у доследности остварења циљева. и потпуно честит у свему? Или прећуткујем, и обмањујем, варам и лажем? Јесам ли лицемеран и претенциозан? Јесам ли роб неке страсти: јела, пића, пушења, рада, играња, спавања или нечег другог за шта се пре може рећи да поседује мене него обратно? Постоји ли мрак или нечистоћа која ме ослепљује и удаљава од слободе и светости у Богу?

Блажени миротворци...

Да ли волим и творим мир? У кући, на послу, у цркви, у друштву, и читавом свету? Јесам ли гневан и нестрпљив? Да ли се упуштам у расправе и доказивања? Да ли друге наводим на гнев? Да ли верујем у истинитост речи "окрени други образ"? Или узвраћам физичком снагом? Да ли волим насиље? Да ли ценим агресију или моћ? Да ли трагам за унутрашњим миром и тишином који су основа мира у свету?

Блажени прогнани правде ради...

Да ли сам икад гоњен због правде? Јесам ли спреман да будем? Јесам ли спреман да дам свој живот за истину без жеље за осветом? Да ли учествујем у нечем добром што изазива осуду у мојој околини? Или идем линијом мањег отпора не упуштајући се у послове који су на корист људима, у оквиру породице или посла, Цркве или друштва у целости? Да ли прећуткујем ствари које су лоше из страха, кукавичлука или лењости? Да ли избегавам одговорност? Да ли волим сигурност? Да ли браним свој сопствени ништавни живот без обзира на правду Божију? Да ли се у ствари стидим Христа?

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима...

Да. ли су моја радост и весеље у Богу или су у овом свету и његовим ^страстима, моћима, имањима и славама? Јесам ли зловољни подлац, љубоморан и ћудљив?

Да ли очајавам, јесам ли без наде? Јесам ли песимиста и сумњичав? Да ли се жалим и ширим мрак и неспокојство на друге?

Да. ли моја вера нема никаквог утицаја на моја дела и ставове према дешавањима у животу?

Да ли заиста обраћам пажњу на "љиљане у пољу" и верујем Богу и радујем се у том поверењу?

Да ли је моје благо у Богу или у мени самоме?

Да ли је мој живот "уз Христа, у Богу, на небесима" или сам заиста човек овог доба и телом и умом и душом ?

Да ли верујем и заиста уживам радости вере?

[marija]

О ПРОМИСЛУ БОЖИЈЕМ

Исус Христос је учио, да Бог промишља, тојест брине, о свим створењима, али посебно промишља о људима.

Господ се брине о нама више и боље, него најбољи, разумни отац, о својој деци.

Он нам указује Своју помоћ у свему, што је неопходно у нашем животу и што служи нашој истинитој користи.

"Не брините се (непотребно) о томе, шта ћете јести и пити, или у шта ћете се обући", рекао је Спаситељ. "Погледајте на птице небеске: оне не сеју, нити жању, не сабирају у житнице, и Отац ваш Небески храни их; нисте ли ви много претежнији од њих? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? А зна и Отац ваш Небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати".

О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊЕГА

Исус Христос није наредио да осуђујемо друге људе. Он је рекао: "не судите, и неће вам се судити; не осуђујте, и нећете бити осуђени; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити (тј. ако ви будете милостиви према поступцима других људи, тада ће и Божији суд бити милостив према вама). И каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. А зашто видиш трун у оку брата свога (тј. сваког другог човека), а брвно у оку своме не осећаш? (то значи: зашто волиш да запажаш код других чак и безначајне грехе и недостатке, а у самом себи не желиш да видиш велике грехове и пороке?) Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога: а ето брвно у оку твоме? Лицемере! Извади најпре брвно из ока свога (постарај се пре свега да исправиш самог себе), па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога" (тада ћеш умети и у другом да исправиш грех, не вређајући, и не понижавајући њега).

О ОПРАШТАЊУ БЛИЖЊЕМУ

"Опраштајте, и опростиће вам се", рекао је Исус Христос. "јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески; а ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша".

О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМУ

Исус Христос је наредио да волимо не само блиске људе, већ и све људе, чак и оне који нас вређају и који нам чине зло, тј. непријатеље наше. Он је рекао: "чули сте да је казано (вашим учитељима - књижницима и фарисејима): љуби ближњега свог, и мрзи непријатеља свог. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца својега Небеског. Јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре и даје дажд (кишу) праведнима и неправеднима".

И ако љубите оне који вас љубе; и ако чините добро онима који вама чине добра, и ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, за шта Бог да вас награди? Не чине ли тако и грешници? Не чине ли тако и незнабожци?

Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив, будите савршени, како је савршен Отац ваш Небески.

ОПШТЕ ПРАВИЛО У ОДНОСУ ПРЕМА БЛИЖЊИМА

Како смо дужни да се понашамо према ближњима својима увек, у сваком случају, за то нам је Исус Христос дао ово правило: "све, дакле, што хоћете да чине вама људи (а ми, наравно, хоћемо, да нас сви људи воле, да нам чине добро и опраштају), тако чините и ви њима". (Не чините другима оно, што себи не желите).

О СИЛИ МОЛИТВЕ

Ако се ми будемо усрдно молили Богу и молили Њега да нам помогне, Бог ће учинити све, што ће послужити нашој истинитој користи. Исус Христос овако је рекао о томе: "молите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који моли, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Има ли међу вама таквог човека, који, ако син његов заиште хлеба, подао би му камен? Или ако рибе заиште, да му да змију? Дакле, када ви, будући зли, умете дарове добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који моле од Њега".

О МИЛОСТИЊИ

Свако добро дело ми смо дужни да чинимо не због похвале пред људима, не показујући се другима, не ради награде људске, већ ради љубави према Богу и ближњему. Исус Христос је рекао: "Пазите, да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе нећете имати плату од Оца вашег Небеског. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби (не разглашавај) пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама, да их људи хвале. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја (сам пред собом не хвали се добрим, које си учинио, заборави на њега), да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно (све, што је на души твојој и ради чега све то чиниш), узвратиће теби јавно" - ако не одмах, онда на последњем суду Својему.

О НЕОПХОДНОСТИ ДОБРИХ ДЕЛА

Да би људи знали, да за ступање у царство Божије није довољно имати само добра осећања и жеље, већ да су неопходна и добра дела, Исус Христос је рекао: "неће сваки, који говори Мени: Господе! Господе! - ући у царство Небеско; но само тај, који твори вољу (заповести) Оца Мојега Небеског", тојест недовољно је бити само верујући и богомољан, већ треба чинити и добра дела, која Господ тражи од нас.

Када је Исус Христос завршио проповед Своју, народ се дивио Његовом учењу, јер је Он учио као онај који има власт, а не као књижници и фарисеји. Када је Он сишао са горе, за њим је ишло мноштво народа, и Он је, по милосрђу Своме, учинио велика чуда.

[marija]

 

О Закону Божијем размишљајмо дан и ноћ

Свети Игњатије Брјанчанинов

Земаљске бриге стално везују мисао за земаљско, привремено и трулежно, крадући од ње сећање на вечност. Па ипак, то не би смело доводити хришћанина у стање унинија. Ако већ не може непрестано пребивати у области оног вечног и духовног, он је зацело кадар често управљати ка њој поглед свој и благовремено се припремати за смрт. За смрт се ваља припремати чувањем од сваког дела, речи и помисли забрањених заповестима Христовим. За њу се ваља готовити свакодневним или, већ према могућностима, честим исповедањем својих сагрешења како пред духовним оцем, тако и у душевној клети пред Јединим Срцезналцем - Богом. Ваља се припремати за смрт уздржавањем од јестива и пића, уздржавањем од празнословља, шала, смеха, расејаности, забава и игара, уздржавањем од раскоши на коју људе нагони сујета овога света, и од свега прекомерног, што помишљање на смрт удаљује од ума и преластно живот на земљи приказује као вечан и бесконачан. Припремати се ваља молитвама из срца скрушеног и смерног, сузама, уздисајима, ридањем; припремати се обилним дељењем милостиње, опраштањем увреда, љубављу према непријатељима и чињењем добра, подношењем свих земаљских патњи и искушења, којима се искупљују вечна злострадања адска. Затекне ли смрт хришћанина у том подвигу, разуме се, наћи ће га опасаним, односно приправним за одлазак на далеки пут са земље на небо, и са упаљеном светиљком, односно са благоразумношћу и владањем осветљеним истином Божанском.

Шта да чинимо, упитаће људи у овоме свету, да не отпаднемо од Искупитеља и не будемо подвргнути гневу Божијем? "Због тога," - одговара на то питање Свети Апостол Павле, - "морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо" (Јевр. 2, 1). Ово значи да смо дужни живот проводити у особитом управљању пажње на Нови Завет, у који је Бог благоволео да ступи са нама, сјединивши нас са Собом Светим Тајнама, обзнанивши нам у Еванђељу свесвету и савршену вољу своју и дарујући верним синовима Новога Завета очигледни и опипљиви дар Духа Светога. Сећајмо се смрти и суда Божијег, коме ћемо бити подвргнути одмах по разлучењу душе од тела; опомињимо се блажене или чемерне вечности, која ће бити удео наш према одлуци изреченој на суду Божијем. При сталном сећању на смрт, на суд Божији, на блажену или кукавну вечност што нас чека мења се однос срца према земаљском животу: човек почиње да на себе гледа као на туђинца на земљи, у срцу његовом појављује се залог хладноће и равнодушности према земаљским стварима, целокупна његова пажња управља се на изучавање и испуњавање Еванђелских заповести. Као што се путник, изгубивши се по мрклом мраку у густој шуми, труди да до куће дође управљајући се по звуку звона или трубе, тако и истински хришћанин настоји да, пазећи на учење Христово, изађе из области лажно названога знања, које рађа и потхрањује живљење по плоти.

За време земаљског живота људима се дарују различити положаји неиспитљивим путевима Господњим: једни уживају у богатству, слави, моћи и здрављу; други су сироти и тако безначајни међу људима, да их свако може увредити; неки живот свој проводе у чемеру и јаду, подносећи патњу једну за другом, мучећи се у болестима, у прогонима, у унижењу. Сви ови положаји и околности никако нису случајни: њих, као задатке за решавање, као лекције намењене усвајању, расподељује промисао Божија с тим да сваки човек у звању и околностима у које је постављен, испуњавајући вољу Божију, сагради спасење себи. Они што носе бреме патње дужни су да то чине са смирењем, са покорношћу Богу, знајући да им је то бреме од Бога дато. Ако су такви грешни, патње им служе као привремена плата за грехе њихове: постану ли свесни своје греховности, и буду ли благодушно трпели те патње, избавиће се плате у вечности. Ако су пак невини, патња коју им је Бог послао или допустио, пошто их је задесила по одлуци Божијој, са свеблагим циљем који је Богу знан, уготовљава им особито блаженство и славу и вечности. Роптање на послате патње, роптање на Бога Који их је допустио, поништава Божански циљ патње - лишава спасења и подвргава патњи непролазној.

Онај ко жели да се спасе дужан је да припада јединој, светој Православној Цркви, да буде верни син њен, да се у свему покорава одредбама њеним...

Ко жуди за спасењем, дужан је макар и мало, али често узносити молитве Богу. У обичне дане Богу се моли у кући: изјутра, пошто устанеш иза сна, увече, када полазиш на починак, пре ручка и пре вечере. Немој ни доручковати ни вечерати а да се не опоменеш Бога и не начиниш на себи крсно знамење. У празничне и недељне дане ваља узимати учешће у заједничким црквеним молитвама. Одлази на јутрење, на свеноћно бдење, на Свету Литургију и на вечерње. Велика је срећа за грешнога човека то што му је дато да одлази у цркву Божију: он може да умоли Бога за опроштај својих греха и за дар спасења.

Коме је мило спасење, дужан је да по моћима својим чини милостињу душевну и телесну. Дела душевне милости састоје се у опраштању ближњима сагрешења њихових, односно увреда и зала која су нам нанели. Дела телесне милости подразумевају помагање ближњима хлебом, одећом, новцем и гостопримством, већ према моћима нашим.

Ко би да у спасење достигне, дужан је да се пред Богом са сваким старањем каје за сагрешења своја - како приликом свакодневних молитви својих, тако и, нарочито, пред оцем својим духовним у Светој Тајни Исповести. Након очишћења свога исповешћу пред оцем духовним неопходно је са страхом Божијим, вером и љубављу причестити се свесветим Телом Христовим и свесветом Крвљу Христовом, што је насушно потребно за спасење.

Ко жели да се спасе дужан је да благодушно подноси све патње које га по допуштењу Божијем снађу у време овог кратког туђиновања на земљи. Ако човека задеси неродица, или већ сазреле усеве униште скакавци, или их побије град, или га задеси помор стоке, пожар, болест - сопствена или чланова породице, смрт неког од најближих сродника, или буде неопходно да се претрпи прогон, или увреде од силника, све се то мора поднети са благодушјем, без роптања, и нарочито без хуљења.

Ко чезне за спасењем треба да упражњава читање светих књига. "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не сједи, него му је омилио закон Господњи и о закону Његову мисли дан и ноћ" (Пс. 1,1-2). Ум наш, будући грехом помрачен, никако се не може задовољити у погледу спасења властитим помислима - слабашним, усковитланим, варљивим: њему је насушно потребно да пажљивим читањем или пажљивим слушањем речи Божије из ње црпи помисли свете и да се њима умудрује. Изучавањем речи Божије ваља се занимати са великим трепетом и веома често, како би нас она руководила у делу спасења, будући да нас наше властите помисли лако могу удаљити са спасоносног пута, уколико неистину и неправду прихвате као истину и правду. Наше су помисли толико позлеђене грехом, да оне чак и противрече речи Божијој и противе јој се на делу. Велика је невоља препуштати им се! Насупрот томе, велико је благо када се неко неизоставно у свему држи речи Божије, као што се човек слеп држи за руку онога ко га води. За читање и слушање речи Божије Свети Оци казују да над свим врлинама влада ("Цветник" свештеноинока Доротеја, Свети Петар Дамаскин о читању по Богу и о расуђивању - у "Добротољубљу", том 1, део 3, и многи други Оци). Реч Божија открива нам све греховне страсти, живе и делотворне у грехом озлеђеној природи нашој, открива све зле накане њихове, обличује злобу, када се она ради прелашћивања нашег прикрива маском врлине. Реч Божија на видело износи замке и замисли непријатеља нашег ђавола, умудрује нас на који смо начин дужни одбијати нападаје тога лукавог противника који чезне за пропашћу нашом. Реч Божија непрестано нас на покајање призива, обзнањујући нам бескрајно милосрђе Божије према палом и грехом обремењеном страдалном роду људском; она нас учи како да покајање приносимо, и на који начин да покајање учинимо делотворним и плодним. Реч Божија показује нам сву превртљивост и пустошност овога света; пред очима нашим живопише погубне последице прелашћивања светом и грехом; износи пред нас слику вечности у свој величанствености њезиној, са наградама за благочестиво живљење на земљи и страшним казнама за безакоња наша. Реч Божија преноси нам најисцрпније и најпрецизније могуће учење о врлинама и о средствима за њихово задобијање, о томе како да постанемо угодни Богу. Најкраће речено, реч Божија учи нас спасењу.

Ко је верни син Цркве Православне, ко се свако-дневно, а још је боље ако то чини свакога часа, на свакоме месту владавине Божије, опомиње Бога и мољења Му за милост и помоћ узноси, ко у недељне и празничне дане ревносно посећује храм Божији, а у дому своме се моли свако јутро и свако вече, ко је милостив према убогима и туђинцима, ко покајање за грехе своје приноси и причешћује се Светим Тајнама Христовим, ко благодушно подноси патње које му Бог шаље, ко се марљиво бави изучавањем речи Божије, тај поседује драгоцену залогу спасења. Таквоме још предстоји подвиг: он је неизоставно дужан чувати благо своје - своје спасење од греха, особито од оних што у погибао суновраћују.

Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и дубоко преиспитивање Ваших грехова и греховних особина. Саберите их све у један сасуд покајања и препустите их пучини милосрђа Божијег. Човеку који води световни живот не полази за руком да потанко сагледава све своје грехе: то га само може доводити до унинија, недоумице, смућења. Бог зна грехе наше, тако да, будемо ли Му стално прибегавали у покајању, Он ће постепено исцелити и саму греховност нашу, односно наше греховне навике и особине срца. Грехе учињене речју, делом, помислима ваља открити на исповести духовном оцу, али у детаљно приспитивање греховних особина, понављам, човек који живи у свету не треба да се упушта, јер га ту чека замка постављена од онога који би да улови душе наше у мреже своје. Та се замка препознаје по смућењу и унинију које у нама изазива, иако је, споља посматрано, заоденута у рухо добра.

Вечношћу се ваљано занима онај ко без престанка упражњава читање Новога Завета и списа Светих Отаца који нас уче правилном разумевању Еванђеља Христовог, онај ко, познајући на тај начин вољу Божију, добру и савршену, по њој исправља свој начин мишљења, своје душевне пориве, док своје грешке и рђава хтења исцељује покајањем. Хришћанин који живи у свету не би требало да чита Свете Оце који су писали за монахе. Јер каква је корист од читања о оним врлинама које човек није у стању да оствари на делу? Никакве ту користи не може бити, него само штете, а она се састоји у томе што се у човеку буди маштање о духовном стању које њему никако не пристаје. Те маштарије временом ће у човеку изазивати преластну насладу, подстичући представљање у уобразиљи узвишених врлина; затим ће на душу наводити униније и очајање, када видимо да нисмо кадри те врлине испунити; и стално ће нас, без престанка, одвлачити од добрих дела која нам уистину приличе, чинећи на тај начин живљење наше испразним и бесплодним. Хришћанину чији је удео да живот свој проводи и кончину његову дочека у свету ваља да чита Свете Оце који су писали за све хришћане уопште. Такви су и аутори чија су дела написана на руском језику или на њега преведена: Свети Јован Златоуст, Свети Димитрије Ростовски, Свети Тихон Вороњешки, Никифор Астрахански, Георгије Затворник. Заиста плодно поље за читање! Уистину је то богата паша духовна, на којој се до ситости и претилости могу напасати словесне овце Христове!

Ко жели да исправно служи Богу, тај се не сме Господу молити за задобијање неког дара, рецимо дара суза или нечега другог, већ према маштањима својим; ваља се молити само за задобијање онога што је корисно души нашој. А човек не зна шта је конкретно на корист души његовој. Ко се у прозбама својим одриче своје воље ради воље Божије, кадар је истинско смирење задобити.

Осамљивање је увек било на корист, па и када је, благодарећи ваљаном духу времена, у друштву било много благочестивих људи; а данас, када је разврат толико раширен, осамљивање и удаљавање од познаника и познанстава представља неопходни услов за спасење.

Веома је добро када човек стално увиђа и признаје греховност своју. Од оваквог виђења себе дух човеков стално пребива у смирењу и Богу милој тузи. Али потребно је да виђење свога бића буде зачињено благоразумношћу и да не прелази неопходну меру. У противном оно може бити и штетно, може да човека доведе у апсолутну недоумицу у погледу његовог живљења.

Наша је природа озлеђена грехом. Из тог разлога срце свакога човека рађа само по себи много корова. И зато, онај ко види како коров ниче у души његовој, никако не треба да се томе чуди као нечему необичном и не сме да пада у недоумицу и малодушност. Тако и мора да буде! Коров у срцу чини своје, расте и буја; и када га човек искорени, он се опет појављује. Ми зато морамо чинити оно што је до нас -без престанка га искорењивати. На тај се начин у човека усађује смирење, а смирењу милост Божија приступа. Свесилни и Свеблаги Господ нетремице мотри на нас: Он нам и допушта околности које нас доводе до смирења, како би нам милост Своју подарио. Све има своје време: постоји време за обраду земље уочи сејања, постоји време за сетву, за жетву, за вршидбу, за млевење жита, за печење хлеба и, најзад, време да се од хлеба окуси.

Мир имајте у мислима и срцу своме; благодушјем одгоните од себе смућење. Када Вас почну смућивати свакојаке помисли, казујте себи: "Предајем се Богу са свим слабостима својим и свим околностима у којима се налазим. Нека Он нада мном испуњава свету вољу Своју". Промисао Божији устројио је да је народ Његов приликом изласка из Египта примио награду своју за послове које је обављао у Египту. Зато мирно крените на пут свој, са сваком ревношћу се трудите да извршите оно ради чега крећете, и чувајте душу Вашу, коју сте дужни сачувати за суд Христов. Када не можете да се уклоните од бучног друштва, старајте се да се сачувате од многословља и прекомерних шала, а деси ли Вам се да се не сачувате, умивајте се покајањем. Чувајте у себи мир душевни! Знајте да, ако у Вама постоји смућеност, то представља знак да Вам се поткрала некаква погрешна мисао.

Нека воља Господња буде над свима нама, јер Господ Бог наш далеко боље од нас зна шта нам је уистину на корист. Зато се са вером предајмо Господу. Таква је вера, по речима некога од Светих Отаца, смирење, будући да оно представља потпуну привољеност Богу са апсолутним неповерењем према себи. Немој се смућивати због тога што с времена на време осећаш озлојеђеност, хладноћу и деловање страсти. Такве периоде душевног немира ваља подносити са трпљењем.

Када се мете нека одаја, нико не разгледа смеће, него га трпа на гомилу и избацује напоље. Тако и ти чини: исповедај грехе своје духовнику, и на томе се заустави, а у преиспитивање њихово немој улазити. Свети Оци то строго забрањују онима који нису у стању да ваљано сагледавају своје биће: њих оваква разматрања само збуњују и изазивају у њима раслабљеност, доводећи их до растројства. Клони се греха, кај се за оно што си учинио у слабости и под дејством страсних порива, не допуштајући себи да при кајању долазиш у недоумицу и униније; а безгрешност од себе не очекуј.

преузето из књиге

"Како се спасавати у свету -

савет и поуке древних и савремених Светих Отаца и стараца хришћанима у свету

Библиотека "Свети Петар Цетињски"

Светигора

наслов изворника

Спасение в миру

[marija]

O Zakonu Božijem i zakonu grehovnom
Sveti Jovan Damaskin
(„Tačno izloženje Pravoslavne vere“, knjiga IV, glava XXII)

Božanstvo je – dobro i predobro; takva je i volja Njegova. Jer ono, što Bog želi je – dobro. Zakon je zapovest, koja uči tome, da bi mi, prebivajući u njemu, bili u svetlosti; narušavanje zapovesti jeste greh. Greh proishodi od predloga satane i našeg, neprinuđenog i dobrovoljnog primanja. Tako se i greh naziva zakonom.
I tako, zakon Božiji, ulazeći u naš um, privlači ga u sebe i budi našu savest. A naša savest se naziva takođe i zakonom uma našega. (Sa druge strane) predlog lukavog, t.j. zakon greha, ulazeći u delove našeg tela, kroz njega deluje na nas.
Jer, jednom prestupivši proizvoljno zakon Božiji i podavši se predlogu lukavoga, mi tom predlogu otkrivamo pristup (k nama), predavši na taj način, sami sebe grehu. Od tada se naše telo (već) lako uvlači u greh. Zato upokojivši se u našem telu, zadah i osećanje greha, t.j. pohota i čulno zadovoljstvo, nazivaju se zakonom u članovima našeg tela.
Zakon uma mog, t.j. savest, saoseća sa zakonom Božijem, t.j. zapovestima i želi ih. Zakon greha, t.j. predlog kroz zakon, koji se nalazi u udovima, ili kroz pohotu, čulnu sklonost i pokret i kroz nerazumni deo duše, protivi se zakonu uma mojega, t.j. savesti i iako ja želim zakon Božiji i ljubim (ga), a greh ne želim, porobljava me posredstvom mešanja (sa udovima mog tela) i korz prijatnost zadovoljstva, kroz telesnu pohotu i kroz nerazumni deo duše, kako rekoh, laska mi i ubeđuje me da se učinim robom greha.
Ali nemoći zakona, pošto je bio nemoćan kroz zakon tela, Bog je Sina Svog poslao u obličju tela grehovnog (Rim. 8:33). Jer, On je primio telo, ali bez greha; osudio je greh u telu, da se opravdanje zakona ispunjava, ne po onima koji žive po telu, nego po duhu (Rim. 8:4). Jer Duh nam pomaže u nemoćima našim (Rim. 8:26) i daje silu zakona uma našeg protiv zakona, koji se nalazi u udovima našim. (Tako upravo ima smisao ova izreka): “jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego Sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim“, t.j. uči nas, o čemu treba da se molimo.
Zato je nemoguće da ispunimo zapovesti Gospodnje, osim molitvom i trpljenjem.