Божји закон - 10 заповести

[marija]

Заиста кратак је овај закон, али њиме је много речено свакоме ономе, ко уме да мисли и ко тражи спасења души својој.

Сваки онај, ко не усвоји душом овај први Божји закон, не може прићи Христу ни Христовом закону. Јер ко се не научи пливати у плићаку, не сме се пуштати на дубину; утопиће се. И ко најпре не научи корачати, не сме трчати; пашће и сломиће се. И ко најпре не научи рачунати с јединицама, неће никад моћи рачунати с хиљадама. И ко најпре не научи да сриче, неће никад научити да течно говори и чита. И ко прво не подигне темељ кући, узалуд ће се трудити да подигне кров.

ко не испуни закон Мојсијев, узалуд ће куцати на дворац Христов.

Постоје три Божја закона:

Најстарији,

Стари, и

Нови или последњи.

Најстарији Божји закон није био писан. Он је упечаћен у људска срца и савести, као што каже св. апостол Павле о незнабошцима, који иако „не имајући закона, сами од себе чине што је по закону; они не имајући закона сами су себи закон", наиме, „закон је написан у њиховим срцима, будући да им савест сведочи" (Рим. I, 19—20; II, 14—15).

Овај најстарији написани закон је општи за све потомство Адамово. Он је такође преношен усмено са генерације на генерацију преко праотаца и сачуван је као Свето предање кроз многе векове.

Али непрестаним утицајем Сатане и због људске изопачености, овај основни и природни закон је ишчезавао из људских срца. Стога је Бог преко Мојсија, око петнаест векова пре Христа, предао писани закон. Овај писани закон зове се Старозаветни Божји закон.

Ниједан од ова два закона није могао да спасе људски род од три главна зла: од Сатане, од греха и од смрти. Они су били само припремни закони за нови или последњи закон Божји. И овај нови и последњи закон Божји је дат преко Господа нашег Исуса Христа.

Шта је Старозаветни Божји закон?

То је закон који је Бог дао преко Мојсија на брду Синају написан на две камене таблице и који је садржавао десет заповести.

[marija]

Како гласе ових десет заповести?

1. Ја сам Господ Бог Твој; немој имати других богова осим мене.

2. Не прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити.

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.

4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и свршуј све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме

5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

6. Не убиј.

7. Не чини прељубе.

8. Не кради.

9. Не сведочи лажно на ближњега свога.

10. Не пожели куће ближњега свога, не пожели жене ближњега свога, ни слуге његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити ишта што је ближњега твога.

Како је било изложено ових десет заповести на две таблице?

На првој каменој таблици биле су написане четири заповести које уређују наше односе према Богу; а на другој каменој таблици било је написано шест заповести које уређују наше односе према човеку.

[marija]

Прва Заповест Божја

Шта нам је наређено првом заповешћу Божјом?

Да верујемо у једнога Бога, који је једини истинити Бог, и да одбацимо веровање у многе богове као грех и обману.

Није ли било природно за људе у оно време да верују у једнога Бога као што је и данас за нас?

Било је природно у почетку, али умножавањем људских грехова и преступа помрачена је људска свест и људи су фантазијом измислили многе богове према својим страстима и утицајем Сатане.

Како грешимо против вере у једнога Бога?

1. Обожавањем тзв, великих људи уместо Бога; [Напомена: Као што су Римљани обожавали своје императоре]. Обожавањем ствари уместо Бога, било Божјих створења или људских дела;[напомена: Обожавање сунца, звезда и природе уопште]

3. Допуштањем да у наша срца уђе сумња о постојању Бога; [напомена: To се зове скептицизам]

4. Учењем о Богу које се разликује од вере наших отаца; [напомена: To се зове јерес]

5. Одвајањем од Васељенске цркве; [напомена: To се зове раскол].

Да ли ова заповест забрањује да поштујемо свету Дјеву Марију, анђеле и светитеље?

Не забрањује, јер их не обожавамо као Бога, већ их поштујемо као најдостојније чланове Божје породице.

Зашто це онда молимо светитељима?

Зато што је речено да Бог испуњава вољу оних који Њега љубе. Светитељи су највећи љубитељи Бога. Њиховим посредништвом Бог нам помаже, а то знамо из искуства.

Друга Заповест Божја

Шта нам је наређено другом заповешћу Божјом?

Да не обожавамо никога другог осим једнога Бога. Као што је раније речено, забрањује нам це да обожавамо ма које створење Божје или дело људско као Бога. Бог је изнад свих својих и људских дела.

Зашто онда поштујемо иконе?

Ми поштујемо иконе као благословене представе јединог живог Бога, Његових анђела, светитеља и мученика, који су наши пријатељи и посредници.

Када се молимо пред иконом, коме се молимо?

Живоме светитељу на небу, чије је лице изображено на икони, а преко светитеља једноме Богу, Цару свих светитеља.

Када целивамо икону, шта целивамо?

Нашим уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској цркви.

Ко приговара Православној цркви због поштовања и молитава упућених светитељима?

Искључиви протестанти, који нису имали духовног искуства у заједничарењу са светитељима и који не разумеју да је главно Христово дело у томе да од верних и препорођених људи створи породицу Божју са најближим односима и додиром Божје деце на небу и Божје деце на земљи.

Како се још греши против вере у једнога Бога?

Када поступамо тако да нам стомак постане бог прекомерним једењем и пијењем (Филип. III, 19), или новац, или имање (Кол. III, 5), или наша сопствена личност, или држава, или нација, цивилизација и др.

Трећа заповест Божја

Шта нам је наређено трећом заповешћу Божјом?

Да не помињемо име Божје узалуд и у непристојним разговорима.

Шта нам је нарочито забрањено овом Божјом заповешћу?

Забрањено је:

Да се служимо непристојним речима кад говоримо о Богу;

Да се служимо именом Божјим ради потврђивања безначајног причања или чак и лажи;

Да говоримо просте, срамне речи и да се кунемо;

Да кршимо завет дат Богу заклетвом.

Како треба да помињемо име Божје?

Ретко, само у молитви и увек са великим поштовањем, јер то је најсветије име од кога демони дрхте, којим се благосиљају личности и ствари, лече болести и освећују уста која га изговарају.

[marija]

Четврта заповест Божја

Шта нам је наређено четвртом заповешћу Божјом?

Да празнујемо Божји дан као дан одмора.

Шта значи субота на оригиналном језику?

Значи дан одмора, јер за шест дана1 је Бог створио небо и земљу, а седмог дана се одморио. [1 "Али ово једно да вам не буде непознато, љубазни, да je један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан". (II Посл. Петр. 3,8; Псал. 90,4)]

Зашто признајемо недељу као дан одмора?

Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их.

Који је био дан одмора за Христа?

Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора.

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Читањем Светог писма и других духовних књига;

Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана;

Посећивањем болесника и делима милосрђа;

Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

Пета заповест Божја

Шта нам се наређује петом заповешћу Божјом?

Да поштујемо свог оца и своју матер.

Како треба да поштујемо своје родитеље?

Треба да их ценимо, да слушамо њихове савете, да будемо пажљиви према њиховим искуствима, да им будемо захвални и да их волимо као што они нас воле; да. их помажемо у старости, а после њихове смрти да их се сећамо у молитвама и да чинимо доброчинства за њихов помен.

Зашто треба толико да поштујемо своје родитеље?

Прво, из јасних разлога: преко њих Бог нам је дао живот и биће, њиховом самопрегорном бригом и непроцењивим старањем и жртвама ми смо одрасли и васпитани.

Друго, јер наши родитељи као једно тело символишу Бога Оца, као што ми символишемо Бога Сина. Тако су наши односи према нашим родитељима символ наших односа према Богу, Светој Тројици у Јединици.

Треће, како ми поштујемо или не поштујемо своје родитеље, тако ће и наша деца да нас поштују или не поштују, као што доказује дуго искуство рода људског.

Каква је казна због непокоравања овој заповести Божјој?

Врло тешка. У Старом завету Бог је наредио да ће онај „ко псује свога оца или своју матер бити погубљен" (Изл. XXI, 17). Ноје је проклео Хамово потомство, јер се Хам наругао голотињи свога оца. Такође је Авесалом кажњен страшном смрћу, јер се побунио против свога оца цара Давида (II Самуил. XVIII, 9).

Има ли у Светом писму примера да су благословена деца која слушају своје очеве?

Врло много. Диван је пример синова и унука Рахавових, који су послушали заповести својих отаца да не пију вина, због чега их је Бог благословио (Јерем. XXXV, 6, 19).

Да ли је Господ Исус поштовао ову заповест?

Јесте, и делима и речима (Мат. XV, 3—7; Лк. II, 51; Јн. XIX, 26).

Да ли нас поштовање родитеља помаже у нечем другом?

Да, поштовањем родитеља ми се вежбамо и спремамо на поштовање ауторитета, било духовних, било световних.

[marija]

Шеста заповест Божја

Шта нам је забрањено шестом заповешћу Божјом?

Забрањено је да убијамо свога ближњега из зависти, или мржње, или због користи, или због освете.

Зашто је забрањено убијање ближњега?

Бог је створио човека по својој слици и Он му је дао живот. Следствено: убијањем човека устајемо против Божјег подобија у њему и против Божје својине. Што не можемо дати, немамо право ни одузимати.

Како треба да гледамо на самоубиство?

Оно је равно убиству. Наш живот не припада нама већ Богу.

Шта треба да мислимо о убиству у рату?

Постоје различите врсте рата. У Старом завету је често говорено о рату као „Божјем рату". Под овим се разуме рат за правду против ужаса неправде. У таквом рату оправдано је убијање и сматрано заслугом бити убијен (Изл. XIV, 13—14; XXXI, 6—8; II Днев. ХХ, 15).

Постоје ли различите врсте убица у мирном времену?

Постоје убице тела и убице душа. Убице душа су они који убијају људске душе кварећи их и одвајајући их од Бога, будући да су сами искварени и безбожни.

Зашто су двобоји забрањени?

Јер који учествују у двобоју не поштују ни црквене ни државне законе. У двобоју може невина страна да буде убијена, а крива да буде поштеђена.

Како да схватимо библијско одобрење двобоја између Давида и Голијата?

То није био двобој због личних размирица између Давида и Голијата, већ борба између војске истинитог Бога и војске Божјих непријатеља, идолопоклоника. Давид је ишао против заштитника незнабоштва и Божјим надахнућем и Божјом силом је победио. То нам је дивна поука о Божјем руковођењу и Његовој моћи, и нема сличности с обичним двобојима.

Ко је најстарији и највећи убица у свету?

Ђаво, за кога је Христос рекао: „Он је убица од почетка" (Јн. VIII, 44). Да га Бог не спречава, он би поубијао сва људска бића. Остале људске убице су оруђа и инструменти ђавола.

Из којих мотива ђаво жели истребљење људског рода?

Из мржње и злобе, јер он зна да је људима одређено да наследе Царство небеско које је лудо изгубио. Стога се ђаво и зове човекомрзац.

Из којих мотива Бог штити и чува људске животе?

Из љубави према људима. Стога се Бог зове Човекољубац.

Седма заповест Божја

Шта се забрањује седмом Божјом заповешћу?

Забрањује се незаконити полни однос, као: прељуба, полни однос пре брака и друге врсте „ниских склоности", које природно употребљавање тела „мењају у противприродно", као што каже св. ап. Павле (Рим. I, 26).

Шта је циљ ове Божје заповести?

Да се сачува светост, чистота, срећа и циљ брачног живота.

Шта је узрок нарушавања ове свете заповести?

Пре свега, замке Сатане, који је непријатељ сваке чистоте и светости, и који мрзи размножавање људског рода и пораст Божје духовне породице, тј. Цркве.

Друго, незнање људи и жена који пожудно гледају у тела једни другима уместо у душе, и мало знају о људима и женама као духовним бићима и Божјој деци. Ово незнање је последица рђавог васпитања и утакмице у друштвеним изопаченостима.

С којим је грехом прељуба упоређена у Библији?

Кроз цео Стари завет идолопоклонство се зове прељубом, браколомством, блудом. А идолопоклонство спада у највећи грех против Бога.

Који су плодови блуда?

Пропадање тела и душе, самообмана, одвратне болести, душевна узнемиреност, нервоза, несрећа, болесна и саката деца, очајање, и на крају лудило.

Осма заповест Божја

Шта се забрањује осмом заповешћу Божјом?

Забрањује се да крадемо. Лице које краде зове се лопов. Нама је забрањено да будемо лопови.

Шта се зове крађом?

Тајно узимање имовине која припада ближњем или друштву;

Отворена пљачка насиљем нечије имовине;

Лагање сиромашних и невештих у куповини или продаји;

Избегавање дужности у јавној служби и мањи рад него што се тражи и него је плаћен;

Живот од преваре, обмане и фалсификовања.

Шта од нас Бог очекује да чинимо у позитивном правцу у односу на ову заповест?

Да поштујемо свачију имовину, да будемо поштени и праведни у свим својим пословима: да живимо од свог сопственог рада и да помажемо наше ближње који су мање сретни, да будемо верни и марљиви у јавним службама и да евентуално више радимо него што се од нас тражи.

[marija]

Девета заповест Божја

Шта се забрањује деветом заповешћу Божјом?

Забрањује се да говоримо лаж о својим ближњима, било тајно, било јавно, или пред судом.

Која је лаж најопаснија?

Лажно сведочење против човека на суду када се лажно кунемо именом Божјим.

Какве су последице лажног сведочења?

Материјална и морална штета лица које је лажно оптужено, али још је већа штета лажном сведоку. Јер говорећи лаж, он замрачује, трује и разара своју сопствену душу.

Да ли је могуће да лажни сведок не буде откривен и кажњен?

Не. Јамац за ово је сам Бог, који каже: „Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати" (Мат. X, 26).

Који је класични пример из историје хришћанства о истини која је била откривена?

Када су стражари гроба Христовог дошли старешинама свештеничким и вођама и рекли им о Христовом васкрсењу, „они им дадоше довољно новаца говорећи: кажите, ученици његови дођоше ноћу и украдоше га докле смо ми спавали" (Мат. XXVIII, 11—15). Али ова лаж није успела у прикривању чињенице о Христовом васкрсењу, већ је покрила лажове вечним срамом.

Да ли су апостоли опомињали хришћане против говорења неистине?

Као главни борци за оваплоћену Истину, апостоли су говорили врло оштро против лажи. Тако св. ап. Јаков пише: „Ако неки од вас мисли да верује, и не зауздава језика свога, него вара срце своје, његова је вера узалуд" (Јак. I, 26). Читај што каже и св. ап. Петар (I Петр. Илл, 10).

Одакле све лажи и преваре извиру?

Од Сатане кога Господ Исус Христос назива: „Лажљивац и отац лажи". „Када говори лаж, своје говори" (Јн. VIII, 14).

Стога сви људи који лажу говоре у име Сатане, а не у име Божје.

Десета заповест Божја

Шта се забрањује десетом заповешћу Божјом?

Себичне жеље и неправедне жудње за нечим што припада нашим ближњим.

Зашто се забрањују жеље докле још нису постале дела?

Зато што рђаве жеље производе рђава дела. Наше срце је радионица свега што мислимо, говоримо или чинимо. Наш Господ Исус Христос је рекао: „Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуда, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. Ово је што погани човека ..." (Мат. XV, 19, 20).

Имају ли смисла наше жеље за имовином ближњег?

Нимало. Овим жељама мислимо да градимо своју срећу на несрећи свог ближњег. Стога су овакве жеље потпуно безумне.

Како можемо спречити овакве рђаве жеље?

Контролисањем својих жеља, чишћењем срца молитвом и страхом Божјим, исповешћу пред свештеником свих наших грешних жеља, сећањем на смрт и Страшни суд Божји на коме ће свако добити награду „према својим делима".

[marija]

Први Божји Закон

Свети Владика Николај Србски

Прва Заповест

Ја сам Господ Бог твој немој имати других богова уза Ме.

Ово значи:

Један је Бог, и нема других богова сем Њега.

Од Њега долазе сва створења, Њиме живе и к Њему се враћају. У Богу је сва моћ, и нема моћи ван Божје. И моћ светлости, и воде и ваздуха, и камена јесте Божја моћ. Моћ, којом мрав мили, риба плива, и тица лети, јесте Божја моћ. Моћ семена да  расте, и траве да дише, и човека да живи јесте Божја моћ. Сва моћ је својина Божја, и сва створења позајмљују своју моћ од Бога. Бог свакоме позајмљује колико хоће и узима натраг кад хоће. Зато кад тражиш моћи тражи је само од Бога, јер Бог је извор живе и страшне моћи, и ван тога извора других нема. Овако се моли Богу:

Боже Господе, непресушни и једини изворе моћи, обдари мене слабога са више моћи, да бих Ти више могао служити. И дај ми мудрости, Боже, да дану ми моћ не употребим на зло, но на добро своје и својих ближњих, а на велику славу Твоју.

Амин.

Па онда, у Богу је сва мудрост, и нема мудрости, нити ма знања и најмањега ван Бога. Свакој створеној ствари Бог је позајмио нешто од Своје мудрости. Зато не мисли, брате, да је Бог дао мудрост само човеку, јер ћеш погрешити. Мудрости има и пчела и мува, и ласта и рода, и дрво и камен, и вода, и ваздух, и ватра и ветар. У свему има Божје мудрости, и ништа не би могло постојати без имало мудрости. По мудрости Божијој, животиња наслути опасност, и пчела прави сат, и мува предосећа кишу, и ласта плете гнездо, и рода зна за свој пород, и дрво уме да расте, и камен уме да ћути и кристалише се, и вода зна да тече низ брдо и да лети у облацима, и ватра да гори и светли и да спава закључана у свакој ствари, и ветар зна да ходи својим одређеним путевима и доноси чистоћу нечистоћи и здравље болести.

Заиста, нико нема своје сопствене мудрости, коју је он створио или родио из себе, неги сва мудрост извире из једног, јединог извора свуколике мудрости. А тај извор је у Богу. Зато кад тражиш мудрости тражи је само у Богу, јер Бог је извор живе и страшне мудрости, и ван тога извора других нема. Овако се дакле моли Богу:

Свемудри, Свезнајући Господе Боже, обдари мене маломудрог са више живе мудрости Твоје, да бих Ти више умео служити. И руководи ме, Господе, да дато ми знање не употребим на зло, као Сатана, но на добро своје и својих ближњих, а на велику славу Твоју.

Амин.

Па онда, у Богу је сва доброта. Зато и Христос вели, да нико није добар осим једино Бог. Његова доброта укључује Његову милост, трпљивост и опраштање грешницима. Своју доброту Бог је позајмио сваком Свом створењу. Зато у сваком створењу Божјем има и Божије доброте. Чак и у ђаволу има Божје доброте, по којој ђаво жели себи добра а не зла, но по глупости својој мисли да ће злом доћи до добра, то јест, да ће чинећи зло свим створењима Божјим учинити себи добро.

О колико је доброте Божје у сваком Божјем створењу! У камену, биљци, у животињи, у огњу, у води, у ваздуху! Сва та доброта позајмљена је од Бога, непресушног и безданог и страшног извора свуколике доброте. Зато, кад желиш више доброте не ишти је нигде до у Бога. Јер само је Бог има и на претек. Овако се, дакле, моли:

Сведобри, Свемилостиви, Свтрпељиви Боже,обдари мене злога са више Твоје доброте, да би се од Твоје доброте зарадовао и засјао, те да бих Ти више и боље могао служити. Поведи ме и одржи, Господе, да доброту своју не бих на зло упутио, као Сатана, но на срећу и радиост и обасјање своје и свих бића Твојих, с којима у суседству живим.

И немој имати других богова осим Мене, заповеда Господ.

На шта ће ти други богови, ако имаш Господа Бога Саваота? Чим имаш два бога, знај, један од њих је ђаво. А ти не можеш служити и Богу и ђаволу, као што не може један во орати две њиве у исто време, и као што не може једна свећа светлити у две куће у исто време.

Не требају волу два домаћина, јер ће га растрзати; нити гори требају два сунца, јер ће је сагорети; нити мраву требају две капи воде, јер ће га утопити; нити детету требају две мајке, јер неће имати ниједне.

Не требају ни теби два бога, јер нећеш бити богатији но сиромашнији, а ти остај сам са твојим једним Господом Саваотом, у Кога је сва моћ, мудрост и сва доброта, неподељена, неисцрпна, бесконачна. Њега јединог поштуј, Њему се клањај и Њега се бој.

А кад Му се молиш, моли Му се овако:

Господе Боже, Ти можеш имати бербројно много створења, но створења Твоја не могу имати више од Тебе Јединога Бога свога. Разагнај, Боже драги, све моје ружне мисли и снове о другим боговима, као што снажан ветар разгони отровни рој мува. Очисти моју душу, осветли је, рашири је, Боже, и настани се Ти једини у њој као цар у својој палати. То ће мене подићи, оснажити, уљудити, поправити и совежити.

Слава Ти и хвала, једини Истинити Боже, Који се уздижеш над свима лажним божанствима као висока гора над сенкама у бари.

Амин.

[marija]

Друга Заповест

Не обожавај никакав лик резан нити икакву слику од онога, што је горе на небу, или доле на земљи, или у води и испод земље.

Ово значи:

Не обожавај створење као Створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са Јединим Господом Богом, на што се обзиреш на сенке у бари под гором? Када један човек жуди да види цара и после дугог труда успе да изађе пред лице његово, на што се онда обзире лево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лево и десно иуз два разлога: или зато, што не сме сам да стоји у присуству цара, или пак зато, што мисли, да му сам цар не може помоћи?

1. Но, зашто човек не сме да стоји сам у присуству цара Бога? Није ли тај цар у исто време и  отац његов? А ко се још бојао, да стане лицем у лице са својим оцем? Није ли Бог мислио о теби, човече, и пре твога рођења? Није ли те Он дотицао Својим прстима и у сну и на јави, и кад ти ниси то ни слутио ни осећао? Не мисли ли Он о теби сваки дан више него што ти сам о себи мислиш? Зашто Га се онда бојиш? Заиста не бојиш Га се ти као човек, него као грешник.

Грех је увек трудан страхом. И порађа се тамо где није место ни њему ни његовом породу. То је грех што одвлачи твоје погледе с цара на слуге. Међу слугама греху је лако; он тамо господари и пирује, у своме друштву. Но ти треба да знаш, да је цар милостивији до слугу. Зато не обзири се, но слободно погледај цара оца свога. Царев поглед сажећи ће грех у  теби, као што сунчев зрак сажеже отровног инсекта у води, те вода постане чиста и питка.

2. Или мислиш, да ти сам цар не може помоћи, те погледаш и по слугама његовим?

Заиста, ако ти Бог не може помоћи, све Његове слуге моћи ће још мање. Не очекују ли сва Божја створења помоћи од Бога; какву помоћ онда ти очекујеш од Божјих створења? Ако се жедан не може напојити на јаком извору у планини, како ће се напојити лижући кап по кап росе са ливаде?

Ко обожава лик резан или какву слику? Онај ко не познаје ликоресца или сликописца – онај само обжава лик и слику. Онај ко не верује у Бога или не познаје Бога, приморан је да обожава ствари, јер човек нешто мора да обожава. Бог је изрезао планине и долине, и тела животињска и биљна, и Бог је насликао ливаде и поља, и облаке и језера. Онај ко то зна, одаје славу и хвалу Богу, као великом ликоресцу и сликописцу, а онај који то не зна одаје славу и хвалу самим тим резббама и сликописима Божијим.

Но то још није последњи грех. Најцрњи је грех, кад човек обожава своје сопствено дело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета; па му се онда клањају и моле. Но дивљим људима да се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вечити Бог, снисходљив и милостив, те оне молитве, које они упућују својој направи од дрвета, Он прима као да су Њему упућене и шаље Своју помоћ и заштиту непросвећенонј деци Својој.

Али иам и питомих људи, кој направе нешто својим мозгом или својим рукама, па ту своју направу сматрају божанством. Има сликара, који обожавају своју слику као право божанство. Има књижевника, који напишу књигу и уврте себи у мозак да је њихова књига боља од неба и земље, па се онда клањају својој књизи. Има богаташа, који нагомилавају богатство, као хрчак зимницу, па дигну свој нос и очи изнад Бога и Његовог света, и клањају се свом прашљивом и мољчаном богатству. Тамо где су човекове мисли и све срце, тамо је и његов Бог.

Ако један човек посвећује све своје мисли и све своје срце својој фамилији, и не зна за другог Бога, онда је његова фамилија за њега божанство. То су болесници душевни једне врсте.

Ако ли један човек посвећује све своје мисли и све своје срце злату и сребру, и неће да зна за другога бога, онда је злато и сребро његово божанство, коме се он клања дан и ноћ, док му не стигне и смртна ноћ и не затрпа га својим мраком. То су болесници душевни друге врсте.

Ако ли један човек усредсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи пошто-пото, да се слави од других, са се хвали од других, и ако сматра себе бољим од свих људи на земљи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав човек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна треће врсте.

Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правога Бога. А здраве су душе, здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, Који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на темљи.

Ако ли неко напише Име Божје на хартији или дрвету, или камену, или по снегу, или по блату, ти поштуј ту хартију и то дрво и тај камен, и снег и блато, због Имена Најсветијег, које је написано по њима. Но не обожавај оно, на чему је Најсветије Име написано.

Или кад неко наслика лик Божји ма на чему, ти се поклони; но знај да се не клањаш материји, на којој је Бог насликан, но Живоме и Великоме Богу, на Кога те слика опомиње.

Или кад неко изговори језиком или отпева Име Божје, ти се поклони; но знај, да се не клањаш људскоме језику и људскоме гласу, но Живоме и Страшноме Богу, на Кога те је људски језик опоменуо.

Или кад ноћу погледаш по величанству звезда небесних, ти се дубоко поклони, но не клањај се створењу руку Божјих, но клањај се Господу Свевишњем, вишем од звезда, на Кога те пресјајне звезде опомињу.

И кад увече клекнеш да се молиш, реци:

Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту Твоју, кроз красоту Твојих дела и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог са Тобом.

Амин.

[marija]

Трећа Заповест

Не узимај узауд Имена Господа Бога својега

Шта? Зар има некога, ко се усуђује узети узалуд и страшно Име Господа Свевишњег?  Кад се на небу помене Име Божје, Небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, Архангели и Ангели почињу певати: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, а Светитељи и Богоугодници падају ничице.

Ко се онда од смртних усуђује поменути Име Најсветије без трепета душе и без дубококг уздисаја чежње?

Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити, нити му мир души дати. Но кад му поменеш једно, једино Име, Име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тог мелемног Имена.

Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Када навале на човека зли суседи, па га лажним сведоџбама доведу до ококва и тамнице, и придобију зле суседе за себе, а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо Име Божје. Заиста, у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе – мастило наде и поверења – и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсутном тренутку између живота и смрти помене Име Божје, снага његова се удвоји.

Кад се научник мучи, да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленога разума, помене Име Божје, светлост озарава његову душу и загонетка почиње да се казује.

О пречудно Име Божије, како си моћно, како си лепо, како си слатко. Нека би умукла уста моја за навек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.

***

Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше Име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија некис лушаше са улице, и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт.

Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију: „Вичеш ли ти то на мене, хаџијо, и правиш шалу са мном, кад ја имам пуне руке посла?“

Одговори ми хаџија мирно:

„Заиста у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалудно викнуо, но ја тебе. Ко има право више да се љути – Бог или ти, кујунџијо?“

А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.

***

Нека вам, браћо, Име Божји, непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног свечаног тренутка.

Живљаше неки Црнац као роб у кући брлога човека, који имађаше обичај у љутини да ружи и хули Име Божје. А Црнац беше смирен и благочестив човек. И беше у белога газде псето кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда страшно ружаше и хуљаше Име Божије.

Спопаде Црнца мука од тога, па увати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну:

„Шта то радиш са псетом?“

„Оно што и ти са Богом“, одговори Црнац мирно.

***

А у једној болници на југу, беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долазаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен. Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ издалека. Доктор га позва, да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику, а с доктором беше и његов помоћник.

Пријатељу беше мучно на стомаку кад виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора:

„Како можеш слушати овакве богохулне речи?“

Одговори доктор:

„Ја сам навикао пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Из гнојних рана мора гној отицати. Ко има гноја у телу, на отворене му ране отиче; ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући, само открива излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.“

***

О Сведржитељу, како да Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека?

О Свемилостиви, како да Те жабе не псују, а човек Те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом него човека?

О Светрпељиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом Ангелима, него човека?

О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?

О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.

[marija]

Четврта Заповест

Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу Богу.

Ово значи:

Шест светова створио је Створитељ и у седмом Он се одмара. Шест светпва су привремени, немирни и пролазни, а седми је вечан, миран и непролазан. Стварањем Бог је ушао и временост, но није изашао из вечности. Тајна је ово велика, и о њој се приличи више мислити, но говорити. Јер она није доступна свакоме, но само Божјим избраницима.

Избраници Божји налазећи се телом у времености, дижу се својим духом до осовине точка света, у којој је вечни мир и блаженство.

А ти, ради и одмарај се. Ради, јер и Бог ради; одмарај се, јер се и Бог одмара. А твој рад нека буде стварање, јер си чедо Створитеља. Не руши, но стварај.

Сматрај свој рад као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло, но добро. Пре свакога посла помисли, да ли ће Бог радити тај посао. Јер, углавном Бог ради све, а ми Му само сарађујемо.

Све стварои раде непрестано. Нека те то ободри за твој посао. Гле, кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много – и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом.

Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто не би и твоје руке радиле? И бубрези твоји раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио?

Звезде непрестано јуре, брже него коњ у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости?

У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и гомилаше благо на товаре. И кад га упиташе, на што ће му толико благо и толика мука, он одговори:

„Мучим се, да би синове осигурао, те да се они не би мучили.“

А то чуше синови, и олењише се, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити благо на товаре. Пожели отац да дође из оног света и види како му синови живе без муке и зноја. И Бог га пусти, те он сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад закуца на врата, неко непознат отвори врта. Упита отац за своје синове, и доби одговор, да су његови синови на робији због нерада који их је довео пијанству, и због пијанства које их је одвело свађи, и због свађе која их је  одвела паликућству и убиству.

„Ах“, уздахну луди отац, „ја сам мислио створити рај за децу, међутим, ја сам им створио пакао.“

Па зађе луди отац по граду и поче учити све родитеље:

„Не будите луди, као што сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци, браћо, никаква имања. Научите их раду и то им оставите у наслеђе. Све остало богаташи, раздајте сиротињи пред смрт своју.“

***

Заиста нема опасније и душегубније ствари, него добити велико имање у наслеђе. Будите убеђени, да великим наслеђима више се радује ђаво, но Анђео. Јер, ничим ђаво не квари људе лакше и брже него великим наслеђима.

Зато, ради и научи совју децу да раде. А кад радиш не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. За једну столицу, коју столар направи, може добити десет динара, или педесет, или сто динара.

Но, лепота и наслада, коју један надахнути столар осећа при тесању, и стругању, и глачању, и склапању дрвета, не да се ничим исплатити. То је наслада, слична наслади коју је Бог осетио при стварању света, при тесању, и стругању и глачању, и склапању света. И сав Божји свет имао би своју одређену цену и могао би се исплатити, али лепота његова и наслада Божија при стварњу света, нема цене и не да се ничим исплатити.

Знај, да понижаваш свој рад, кад мислиш само о својој материјалној користи од њега. Знај, да се такав рад не да човеку, не иде му од руке; не доноси му очекиване користи. И дрво се срди на тебе и противи ти се, кад га не радиш из љубави, него из користи. И земља ће те омрзнути, ако је ореш не мислећи о њеној лепоти, но само о својој добити од ње. Гвожђе ће те опећи, вода ће те удавити, камен ће те згњечити, ако их с љубављу не гледаш, него у свему само видиш своје дукате и динаре.

Ради незаинтересовано, (без мисли о користи) као што славуј пева своју песму незаинтересовано. И тако ће Бог ићи напред у твоме раду, а ти за Њим. Протрчиш ли мимо Бога, и оставиш ли Бога иза леђа, твој рад донеће ти проклетство, а не благослов.

А седми дан одмарај се.

Како да се одмараш? Гле, одмор је само код Бога и у Богу. Нигде више правог одмора нема у овоме свету. Јер ово је свет немира, коа један вртлог.

Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистину одморити и новом снагом запојити.

Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се уистину одморити и новом снагом запојити.

***

Човек неки не потшоваше заповест Божију о празновању недеље, те продужи суботни посао и у недељу. И док се цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својојм стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону; клону и  његова стока; па кад цело село беше на њиви, он сеђаше код куће, преморен и мрзовољан, очајан.

Зато, браћо, не будите као овај човек, да не би и ви изгубили снагу, и здравље и душу. Него шест дана радите и сарађујте Богу, с љубављу и насладом и страхопоштовањем, а седми дан цео посветите Господу Богу. Заиста, ја сам пробао и знам, да право празновање недеље човека одушевљава, подмлађује и чини срећним.

[marija]

Пета Заповест

Поштуј оца свога и матер своју,

да би те Бог благословио

и да би дуго поживео на земљи.

Ово значи:

Пре него што си ти сазнао за Господа Бога, знали су за Њега твоји родитељи. Само то је довољно да им се поклониш и одаш хвалу и поштовање. Поклони се и одај хвалу и поштовање сваком оном, ко је пре тебе сазнао за највише Добро у овоме свету.

***

Неки богати и млади Индијанац путоваше са својом пратњом преко планине Хиндукуша. На планин наиђоше на некога старца где чуваше козе. Сиромашни старац склони се украј друма и поклони се богатоме младићу. А младић сјаха са свога слона и простре се на земљу пред старцем. Зачуди се старац томе, зачудише се и пратиоци младићеви. А он ће рећи старцу:

„Клањам се твојим очима, јер су оне пре мојих виделе овај свет, дело Свевишњега; клањам се твојим устима, јер су оне пре мојих изговориле Његово Свето Име и клањам се твоме срцу, јер оно је пре мога затреперило од радоснога сазнања, да је отац совју људи на земљи Цар и Господ Небески.

У степи руској један раскалашни син привеза своју матер пред један шатор, а он под шатором пијанчаше са поквареним женама и људима. У том хајдуци наиђоше и видевши мајку везану рекоше, да ће је осветити одмах. А везана мајка викну иза гласа и тиме даде несретноме сину знак да је у опасности. И син се спасе, а хајдуци место сина исекоше мајку.

***

У Техерану, граду персијском, живљаше стари отац у кући са две зле кћери. Не слушаху кћери оца и смејаху се саветима његовим. Својим прљавим животом упрљаше кћери част и образ оцу своме. И отац им беше на досади као зла савест. Једно вече, кад мишљаху кћери да отац спава, договорише се, да му приправе отров и да му даду ујутру с чајем. А отац чу све, и сву ноћ плакаше горко и Богу се мољаше. Ујутру ћерке му донеше чај и ставише предда њ. Рече им отац:

„Ја знам вашу намеру и удаљићу се од вас по вашој жељи. Но нећу се удаљити вашим грехом, да бих вашу душу спасао, но својим“.

Рекавши то, отац претури чашу и просу отров и отиде.

***

Сине, не горди се својим знањем, пред својим неуким оцем, јер његова љубав више вреди но твоје знање. Гле, да није било њега, не би било ни тебе, ни твога знања.

Кћери, не горди се својом лепотом, пред погуреном мајком својом, јер њено срце у костима лепше је од твога лица. Гле, и ти и твоја лепота изишли сте из њене мршаве утробе.

Научи се, кћери, поштовати свога оца, јер само ћеш тако научити поштовати и све друге очеве на земљи.

Дан и ноћ, вежбај се сине, поштовати мајку своју, јер само ћеш се тако извежбати поштовању и свих других мајки на земљи.

Заиста, децо, не чините много, ако поштујете свога оца и мајку, а презирете друге очеве и мајке. Ваше поштовање према својим родитељима треба да вам је само школа за поштовање свих људи и свих жена, који у муци рађају, у зноју негују и у болу своме љубе своју децу. Запамтите ово и живите по овоме, да би вас Бог благословио на земљи.

И заиста, децо, не чините много, ако поштујете само личност свога оца и своје мајке, а не и њихов рад, и њихово време, и њихове савременике. Гле, поштујући своје родитеље, ви поштујете и рад њихов, и време њихово и савременике њихове. Тако ћете убити у себи кобну и глупу навику, да презирете прошлост.

Будите уверени, децо, да дани, који су дати вама на располагање, нису ни скупљи ни дражи Богу, него дани дати онима, који су пре вас живели. Ако се гордите својим временом пред прошлошћу, не заборавите, да ће док длан-о-длан, расти трава по вашим гробовима, вапим телима  делима, и да ће се други насмешивати над вама као давном прошлошћу.

Гле, свако време испуњено је мајкама и очевима, сузама, боловима, жртвама, љубављу и вером и надом у Бога. Зато је свако време достојно поштовања.

И мудар се клања с поштовањем пред свима прошлим временима, као и пред будућим. Јер мудар зна што луд не зна, а то је – да је његово време као минут на сату. Погледајте, децо, у сат; ослушните, како минут тече за минутом, и реците ми, који је минут бољи, и дужи, и важнији од другога?

Клекните на колена, децо, и молите се Богу заједно са мном:

Господе, Оче Небески и Мајко Небеска, хвала Ти, што си нам заповедио, да поштујемо нашег оца и мајку на земљи. Помози нам, Свеблаги, да се кроз то поштовање научимо поштовати ссве људе и жене на земљи, драгоцену децу Твоју. И помози нам, Свемудри, да се кроз то научимо не презирати, но поштовати и ценити времена и покољења, која су пре нас била и која су гледала Твоју славу, изговарала Твоје Свето Име и ишчезла у прашини пред Твојим сјајним престолом.

Амин.

[marija]

Шеста Заповест

Не убиј.

А ово значи:

Бог је дао живот од Свога живота свима створеним бићима. Живот је најдрагоценије имање Божје. Отуда, ко се дрзне на ма који живот у свету, дрзнуо се на најдрагоценије имање Божје – да, на сам живот Божји.

Сви ми, који сада живимо, привремени смо носиоци Божјег живота у себи, чувари смо Божје најдрагоценије имовине. Отуда, нити ми смемо, нити можемо, уништити тај позсјмљени живот Божји у себи или другима. А ово значи:

Прво – ми не смемо убити; и

Друго – ми не можемо убити живот.

Један лончар направи лонац од иловаче, па кад га разбијеш, лончар се љути и тражи накнаду. Заиста и човек је од јевтиног материјала, као и лонац, но скупоцено је оно, што је у човеку, душа, која тка човека изнутра, и Дух Божји Који души даје живот.

Чак ни отац ни мајка немају право одузети живот својој деци, јер не дају живот родитељи, но Бог кроз родитеље. Родитељи не дају живот; па пошто га они не дају, немају права ни одузети га.

Па кад родитељи, који се толико труде око своје деце, немају права одузети им живот, како могу имати право на то они, који се случајно сретну у овоме свету са децом туђих родитеља?

Кад лончару разбијеш лонац, не осети бол лонац, колико лончар, који је лонац направио. Исто тако, кад убијеш човека, не осети бол човек толико, колико Бог, Који је човека створио, саградио и дух Свој у њега настанио.

Па кад мораш накнадити лончару разбијени лонац, пре мораш накнадити Богу живот, који одузмеш. Заиста, и ако људи не траже накнаду за то, Бог ће тражити. Не варај се: и кад људи забораве на твој злочин, Бог не може заборавити. Гле, има ствари, које и Свемогући Бог не може. На пример: Он не може заборавити твој злочин. Сети се овога увек у гневу своме пре него се машим за нож или пушку.

Па онда, ми не можемо убити живот. Убити потпуно живот значило би убити Бога, јер живот је Божји. Ко може убити Бога? Ти можеш разбити лонац, но не можеш уништити иловачу, из које је лонац, и избацити је некуда из овога света. Исто тако, ти можеш разбити тело човечје, но не можеш ни разбити, ни сагорети, ни развејати, ни просути душу његову и дух његов.

***

У Цариграду владаше неки страшни и крволочни везир, коме је било задовољство, да сваки дан гледа, како џелати секу главе пред његовом кућом. А на улицама цариградским живљаше неки просјак, праведник и пророк, кога сав свет поштоваше као Божјег човека.

Једно јутро, баш кад џелати отсецаху главе на очи везирове, стари просјка стаде под прозор везиров и једним гвозденим маљем махаше по ветру лево и десно.

„Шта то радиш?“, упита га везир.

„Исто што и ти“, одговори просјак.

„Како то?“, опет запита везир.

„Ето тако“, рече просјак, „покушавам да убијем ветар маљем. А ти покушаваш да живот ножем. И мој и твој посао су узалудни, ти не можеш убити живот, везире, као ни ја што не могу убити ветар.“

И везир се повуче у тамне одаје своје куће, и никога не пушташе к себи. Три дана није ни јео, ни пио, нити је кога виђао. А четврти дан сазва своје пријатееље и рече:

„Заиста, Божји човек има право. Ја сам радио узалудан и глуп посао. Живот се не може убити, као што се ни ветар не може убити.“

***

У Америци, у граду Чикагу, живљаху два суседа. Један од њих полакоми се на богатство свога суседа, уђе ноћу у његову собу и одсече му главу, а његове новце метну себи у џеп и пође своме дому. Тек што је изишао на улицу, кад виде убијеног комшију, где му иде у сусрет. Но на телу комшије не беше његова глава, но глава овога убице.

Убица се окрете на другу страну и поче бежати, но комшија са главом убице на своме врату опет се нађе пре њим и иђаше му у сусрет. Хладан зној обли убицу. Како тако стиже он до своје куће и преноћи ту ноћ. Но идуће ноћи, он опет опази комшију пред собом са својом сопственом главом на његовом врату. И тако сваке ноћи. Онда убица узе отети новац и баци га у реку. Но и то не поможе. Комшија му се јављаше сваке ноћи. Убица се пријави суду и призна дело и би послан на робију. Но, и у тамници убица виђаше свога комшију сваке ноћи са својом главом на рамену. Најзад, он замоли једног старог свештеника, да се моли Богу за њега грешника и да га причести. Свештеник му рече, да мора улинити једно признање пре молитве и причешћа. Одговори осуђеник, да је он приознао да је убио свога комшију.

„Не то“, рече му свепштеник, „Него мораш увидети и појмити и признати, да је живот твопга комшије твој сопствени живот. И да си ти убијајући њега убио и самога себе. Отуда и ти виђаш своју главу на телу убијенога. Тиме ти Бог даје знак, да је живот твој и твога комшије и свију људи укупно један исти живот.“

Осуђеник се промисли. И кад се дуго промисли, он појми и признаде. По том се помоли Богу и причести. И тако престаде дух ибијеног човека да га узнемирава, а он поче проводити дане и ночи у кајању и молитви и проповедању осталим осуђеницима чудо, које се њему открило, наиме, да човек не може убити другаога, а да себе не убије.

Ах, браћо, какве су ужасне последице убиства. Кад би се то могло описати свима људима, ваистину не би било ни најлуђега, ко би подигао руку на туђи живот.

Бог пробуди и раздражи савест у убице, па га та његова савест гризе изнутра као црв што гризе дрво испод коре. И гризе, и лупа, и тутњи, и лаје као бесна лавица, те несрећни зликовац нема мира ни на дану ни у ноћи, ни у гори ни на њиви, ни у свом животу ни после гроба.

Лакше би било човеку, да му се отвори лубања и саспе рој пчела унутра да станују, него да му у глави станује нечиста и наљућена савест.

Зато је, браћо, Бог и заповедио људима ради њиховог мира и среће, да не убијају.

О Господе Предобри, како је свака Твоја заповест као млеко слатка и хранљива! О Господе Јаки, сачувај слугу Твога од зла дела и осветничке савести, да би Те славио и хвалио кроз векове и векове.

Амин.

[marija]

Седма Заповест

Не прељуби.

А ово значи:

Немој имати незакониту везу са женом. Заиста, у овоме су животиње послушније према Богу, него многи људи.

Прељубочинство разорава човека телесно и душевно. Прељубочинци се обично искриве као гудало и пре старости и завршују свој живот у ранама, мукама и лудилу. Најстрашније и најгадније болести, за које наука зна, јесу болести, које се множе и разносе по човечанству прељубом.

Тело прељубочинца постане у болести као једна смрадна бара, од које свак бежи са запушеним носом и великим гађењем.

Но бар да се све зло савршује са онима, који зло чине, ствар би била мање ужасна. Али је ствар преужасна, када се помисли, да деца прељубочинаца наслеђују болести својих родитеља: синови и кћери, па чак и унуци и праунуци. Заиста болести од прељубе, бич су за људе као филоксера за винограде. Од тих болести човечанство је уназађено, дегенирисано, више него од ма којих других.

Слика је довољно страшна, кад се имају на уму само телесне муке и ругобе, телесно гњилење и распадање од блудних болести. Но слика је тек потпуна, тек страшна до цепања нерава, када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица истог блудног зла. Од тога зла душевне моћи код човека ослабе и растроје се.

Болесник изгуби оштрину и дубину и висину мисли, коју је имао пре болести. Постаје сметен, забораван и стално заморен. Престаје бити способан за ма какав озбиљан посао. Изгуби карактер и одаје се свим могућим пороцима. Одаје се лако пијанству, сплетки, лажи, крађи и злочину сваке врсте. Развије се код њега страшна мржња свега доброг, честитог, светлог, молитвеног, духовног, божанског. Он мрзи добре људе, па се стара свом силом, да им напакости, да их упрља, увреди, оцрни, оклевета. Као прави човекомрзац, он је у исто време и богомрзац. Он мрзи све законе и људске и Божје, зато он мрзи и све законодавце и законочуваре. Он је гонилац реда, поретка, добра, карактера, светиње и идеала. Он је прави отров друштва, који гњили и заудара, као кужна бара и трује сву околину. Његово је тело гној и његова је душа гној.

Ето, браћо, зашто је Бог, Који све зна и све превиђа, издао заповест против прељубе, против блудног живота, против ванбрачне везе међу људима.

Нарочито омладина народна треба да се склања и чува од овога зла као од отровног змијињака. Јер онај народ нема будућности, у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу. Такав народ имаће све богаљастија, тупоглавија и немоћнија покољења с временом, док најзад не постане плен једног здравијег народа, који ће доћи, да их потчини себи.

Ко уме да чита прошлост људи и народа, види да казна постиже прељубочина племена и народе.

У Светом Писму описује се пропаст два града, Содома и Гомора, у којима се није могло наћи ни десет праведних и чистих људи. пустио је Бог, зато, огњену кишу са сумпором, те су оба града одједном затрпана као у гробу.

У Јужној Италији постоји и сад место, звано Помпеја, негда богат и раскошан град, а сада само једна жалосна рушевина, на коју се људи скупљају, да виде и уздрхте душом од страха и ужаса. А судба Помпеје је укратко оваква:

Богатство је довело тај град до тако раскалашног и блудног живота, какав се ваљда у свету није запамтио. И дошђла је казна Божја изненада. Једнога дана провали се планина Везув, близу Помпеје, и вулкан избије из те провале, и огњена киша са пепелом и сумпором почне да засипа град Помпеју са свима њеним житељима, док је није засула изнад кућа, као што се један мртвац у гробу засипа.

Нека вам Бог Свемогући помогне, браћо, да не залутате на клизави и опасни пут прељубодејства. Нека ваш Анђео Хранитељ, чува мири љубав у дому вашем.

Нека Мајка Божија надахне ваше синове и кћери својим божанским Девичанством, да би тела и душе њихове биле неупрљане грехом, но чисте и светле, да би се Дух Свети могао настанити у њима и оплодити их само оним што је божанско, што је од Бога.

Амин.

[marija]

Осма Заповест

Не укради.

А ово значи:

Не ожалости брата свога непоштогвањем његове имовине. Не чини оно што чине лисице и мишеви, ако сматраш себе бољим од лисица и мишева. Лисица краде не знајући за законе о крађи, и миш подгриза мабар не знајући, да је то некоме штета. И лисица и миш знају само за своју корист, но не и за туђу штету. Њима није дато да то знају, а теби је дато. Зато се теби не опрашта оно, што је лисици и мишу опроштено. Твоја корист мора увек стајати ниже закона и твојакорист не сме бити штета брату своме.

Браћо, само незналице иду у крађу; наиме, они, који не знају две крупне ствари о овоме животу: једна је ствар, да човек не може украсти; и друга је ствар, да се човек не може користити крађом.

„Како то?“, упитаће многи језици и зачудиће се многе незналице.

Ево како:

Ова васиона је многоочита васиона. Она је управо сва начичикана очима као шљива у пролеће белим цветом. Известан број тих очију људи виде и осећају, но много већи број они нити виде, нити осећају. Као што мрав у прашини не осећа очи оваца, које пасу над њим, ни очи људи, који га гледају, тако исто ни људи, не осећају неизбројно много очију виших бића, који их посматрају на сваком кораку њиховог живота.

Постоје милиони и милиони многоочитих духова, који нетремице гледају шта се дешава на сваком сантиетру земље. Како онда може лопов украсти, а да се не види? Како – а дда се не прокаже? Ти не можеш завући руку у свој џеп, а да милиони сведока то не виде. Још мање можеш завучи руку у туши џеп, а да се милионои виших сила не узбуне. Онај, дакле, ко то зна, тај тврди, да човек не може украсти, а да не буде виђен и проказан.

То је једна ствар.

А друга је ствар, да се човек не може користити крађом. Јер како ће се користити, кад је виђен од толико очију, и кад ће бити проказан? А кад буде проказан, биће застиђен и остаће му име Лопов до смрти међу суседима његовим. Има хиљаде начина, како силе небесне проказују лопова.

***

Крај једне реке живљаху два рибара са својим фамилијама. Један имађаше много деце, а други беше бездетан. Обојица мећаху увече кошеве у реку и иђаху спавати. Но од неког времена догоди се, да у кошу онога с фамилијом не беше никако више од две-три рибице, док у кошу онога бездетнога беше рибе изобилно. И овај бездетни се прављаше милостив, те одвајаше неколико рибица из свог пуног коша о даваше своме суседу. Тако се то понављаше у извесном размаку времена кроз целу годину. Један од њих се богати, тргујући с рибом, док други не могаше ни хлеба довољно набавити за своју кућу.

„Шта то може бити?“, вајкаше се сиромашни рибар.

Али се деси да једне ноћи кад он спаваше, откри му се истина у сну. Дође му човекна сан, обучен у светлост као Анђео Божји, и рече: „Устани одмах и изађи на реку, па ћеш видети, зашто си сиромашан. Но кад видиш, буди уздржљив и хладан.“

Скочи рибар из постеље, прекрсти се, изађе на реку и виде заиста, како његов сусед преручивапе рибу из његовог коша у свој. Узаври крв у сиромашног рибара, но сети се опомене и сну, па се уздржа од гњева и хладно рече рибару лопову:

„Комшија, могу ли ти што помоћи, да се не мучиш сам?“

А онај премре од страха. И кад дође себи, он клеше пред свога суседа и рече:

„Заиста, Бог ти је проказао моје недело. Тешко мени неправеднику!“

И даде сиромашном рибару половину целог свог имања, да га овај не би људима проказао и на суд гонио.

***

У једном арапском граду трговаше неправедни трговац Исмаил. Кад год мераше муштеријама робу, увек им закидаше по неколико драма. И богатство његово умножи се веома. Но његова деца беху болесна. И он трошаше много новца на докторе и лекове. И штогод више издаваше за лечење деце, све више закидаше својим муштеријама.

Но, што год он више закидаше својим муштеријама, све болеснија бијаху његова деца. Једнога дана, кад Исмаил беше сам у дућану, пун бруга за своју децу, учини му се да се наједанпут отвори небо. Он устреми своје очи, да види шта се тамо ради.

И гле, Анђели стајаху крај једног великог кантара, на коме мераху сва блага, што Бог дељаше људима. И као дође на ред Исмаилова фамилија. И Исмаили погледа и виде, кад Анђели дељаху здравље његовој деци, метнуше у тас здравља, мање него што беше тег на кантару.

Разгневи се Исмаил и хтеде викнути на Анђеле, но у том један од њих окрете се лицем њему и рече:

„Мера је права. Што се љутиш? Ми закидамо твојој деци таман онолико, колико ти закидаш својим нуштеријама. И тако творимо правду Божју.“

Исмаил се трше као убоден ножем. И поче се горко кајати за свој тешки грех. И поче Исмаил од тога часа не само право мерити него увек додавати и преко мере. А деци његовој поврати се здравље.

Па онда, браћо, украден ствар непрестано потсећа човека, да је она украдена и да није његова.

***

Неки младић украде сат, и носаше га на себи месец дана. После месец дана, он врати сат сопственику, признаде своје недело и рече:

„Кад год сам извадио сат из џепа и погледао у њега, чуо сам, где ми вели: ја нисам твој; ти си лопов!“

***

Господ Бог је знао, да ће крађа чинити двојицу несрећним: и онога ко украде и онога коме се украде. И да не би људи, синови Његови, били несрећни, Премудри Господ је дао и ову заповест:

Не укради.   

Благодаримо Ти, Господе Боже, на овој заповести, коај нам је у истини позната ради мира и среће наше. Нареди, Господе, огњу Твоме, нека сажеже руке наше, када се пруже за крађу. Нареди змијама Твојим, да се савију око ногу наших, када ноге наше пођу у крађу.

А пре свега молимо Ти се, Свемоћни, очисти срца наша од крадљивих жеља и дух наш од крадљивих мисли.

Амин.

[marija]

Девета Заповест

Не сведочи лажно.

А ово значи:

Не буди лажан ни према себи, ни према другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш да лажеш. Кад говориш лажно о другом, тај други зна, да лажно говориш о њему.

Кад преузносиш себе и хвалишеш се пред људима, људи не знају, но ти сам знаш, да дајеш лажну сведоџбу о себи. А ако поновиш ту кажну сведоџбу о себи више пута, људи ће се временом уверити да их лажеш. А ако непрекидно помжнављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати, да ти говориш лаж, но тада ћеш ти почети веровати сам у своју лаж, и тако ће лаж постати за тебе истина. И привићићеш се лажи као што се слепац привикне тами.

А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна, да ти лажеш. То је један сведок против тебе. И ти знаш, да лажеш против њега. Тако, ти си други сведок против самог себе. А Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш једно сведочанство против суседа свога, знај, да су тројица сведока против тебе: Бог, твој сусед и ти. И знај, да ће те један од та три сведока проказати целоме свету.

Ево како Бог проказује твоју лажну сведоџбу против твога суседа:

У једном селу беху Лука и Илија суседи. Лука омрзе на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од Луке, који беше пијаница и нерадин. Гоњен мржњом оде Лука суду и тужи Илију, да је говорио погрдне речи против цара. Илија се брањаше колико могаше, па напослетку окрене се Луки и рече: „Да Бог да Сам Бог открио твоју лаж птоив мене!“

Но суд остави Илију у притвору, а Лука се врати кући. Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у кући. И сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине. Ушавши у кућу, он виде ужас. Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео себи очи и цело лице. Кад виде то Лука својим очима, он занеме, те не могаше ни говорити ни кукати. Сутрадан рано оде суду и ризна, да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажну сведоџбу.

И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божја и људска.

***

А ево како сусед може да обелодани твоју лажну сведоџбу:

У Ници живљаше један касапин, Анатол. Њега потплати један богат, но неваљао трговац, да сведочи лажно против свога суседа, Емила, да је он Анатол, видео Емила, кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца. И Анатол тако посведочи на суду и закуне се. Емил буде осуђен.

Но кад издржи осуду, Емил се закуне, да ће живети убудуће само за то, да докаже, да је Анатол лажно сведочио. Емил је био вредан човек и убрзо стекне хиљаду наполеона. Он се реши, да да свих хиљаду наполеона, да наврати Анатола, да призна пред сведоцима, да је лажно сведочио- зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове, и ови онда изведу ствар овако:

Они позову једно вече Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу, да им треба један сведок, који ће на суду сведочити против некога кафеџије, да је овај јатаковао неким зликовцима. Када су цео план изложили Анатолу, онда изваде на сто хиљаду златних наполеона и упитају га, да ли би он могао наи једно подесно лице, које би на суду тако и тако сведочило. Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред собом, и одмах изјави, да ће се он сам примити, да буде лажан сведок.

Онда ови људи изјаве тобож своју сумњу, да ће он то умести извести, а да се на суду не уплаши и збуни. Анатол је доказивао ватрено, да је он за то способан. А они га упитају, да ли је он икад тако нешто покушавао и вешто извео. Не слутећи никакву замку Анатол им призна, да је он био потплаћен раније једном приликом, да је сведочио лажно против Емила, и да је његова сведоџба отерала Емила на робију. Чим то чују они људи, они устану, оду и кажу Емилу. Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол је суђен и осуђен на тешку робију.

Тако је гвоздена правда Божја постигла кривоклетника Анатола, и опрала част и образ четитога Емила.

***

А ево како сам лажан сведок обелодани свој злочин:

У Фиуми беху два младића, два добра друга, Ђорђе и Никола. Обојица нежењени. И обојица заволе једну исту девојку, ћерку сиромашног занатлије Павла Ђовани, који је имао седам неудатих кћери. Најстаријо беше име Флора. И Ђорђе и Никола, дакле, загледају се у Флору. Но Ђорђе буде хитрији, те он испроси Флору и позове свога пријатеља да му деверује. Николу спопадне толика завист према свом пријатељу, да се реши, да поквари ствар пошто пото.

Једнога јутра он почне одвраћати Ђорђа, да не узима Флору, јер, вели, она је неваљала девојка, која је проводила неваљао живот са многим људима. Ђорђе се тргне као од убода ножем и почне уверавати Николу, да то не може бити истина. Онда му Никола каже, да је сам он имао нечисту везу са Фором. Ђорђе то поверује, оде кући Флориној и откаже се женидбе са њом. Цела ствар се сазна и у вароши. Падне љага на целу фамилију Флориног оца. Њене сестре почну је укоравати. А она, да би се оправдала, оде, скочи у море и удави се.

После годину дана Никола сврати у цркву на Велики Четвртак и чује свештеника где позива верне да се причесте.

„Но нека не прилазе,“ каже свештеник, „лажови, лопови, кривоклетници, нити они, који су завидели своме ближњем, нити они који су упрљали част невиној девојци. Јер боље им је, да узму огањ у себе него Крв Чистога и Невинога Исуса Христа.“

Никола чувши ове речи, сав уздрхти као лист на јасици. Одмах после службе он замоли свештеника, да га исповеди, што свештеник и учини. Никола каже све и упита, шта да ради, те да се спасе од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица. свештеник му је предлагао разне начине, но, наравно, покајање на првом месту. Између осталога, свештеник му каже, да ако се истински стиди свога греха и не плаши казне – да објави своје недело јавно, преко новина.

Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући сву храброст, да учини ово последње. Сутрадан, он напише све што је учинио, наиме, како је бацио љагу на поштену кућу поштенога занатлије, и како је слагао свога пријатеља Ђорђа.

На завршетку овако каже: „Нећу да идем на суд. Јер суд ме неће осудити на смрт, а ја сам заслужио смрт. Зато ћу сам себе и казнити смрћу.“

И другога дана обеси се.

***

О Господе Боже Праведни, како су несретни људи, који не слушају Твоју свету заповест, и не зауздавају гвозденом уздом своје грешно срце и свој језик. Помози мени, грешнику, о Боже, да се никада не грешим о истину. Просветли ме Истином Твојом, Исусе Сине Божији и сагори сву лажност у срцу моме, као што воћар сагорева гнездо гусеница на воћки.

Амин.