Београд кога неће бити

[Човек Жоја]

НЕДОСАЊАНИ ГРАД

 

Изглед нашег главног града не би нимало наликовао данашњем да су се остварили бар неки планови које нам је нудио Албан Шамбон, угледни белгијски архитекта

 

 

Славолук на Славији

 

Незадовољници су склони да кажу да се о Београду недовољно мисли и сања, да ни у прошлости никада није било довољно истинског издизања из реалности београдске, његовог урбанизма и архитектуре. Није се сањало и не сања се, додали би, из бојазни да велики снови не услове и велике промене па нам тиме однесу и оно мало познатог света, нашег шехера, паланке или вароши. И били би само делом у праву. Велики искораци јесу махом изостајали, али најпре зато што су их увек изнова осујећивали ратови, спутавале невоље, изнудица и политичка трвења. 

 

    Ипак, не би се могло рећи да је Београд недосањан град, град о коме се није сневало, и да га нису – барем понегде – одредили наноси маште, покоја визија и громогласна замисао. Истина је, заправо, негде по средини. С једне стране о њему се сањало крхким, плитким сновима чиновника, техничара и економа, с друге, дубоким и заносним сном стваралаца. Ови други, нажалост, углавном су остајали само снови. Како било, изглед Београда не би нимало наликовао данашњем да су се остварили не само они највећи, гороломни предлози, него бар нешто од онога што је у појединим тренуцима његове прошлости предлагано.

 

Пројекат за нови краљев двор у дворској башти

 

Почетком друге деценије 20. века, о лепом изгледу Београда одлучивали су и Французи. Техничком управом Београдске општине председавао је млади париски архитекта Едуард Леже, упамћен понајвише по предлогу за преуређење Теразија 1911. године, као и по изведеном калдрмисању Кнез-Михаилове и околних улица дрвеном каменом коцком. У Лежеове заслуге убраја се проширивање и модернизовање Улице кнеза Милоша, тадашњег Шеталишта, асфалтним пешачким стазама, тротоаром од камених плоча и камених призми, озелењеним површинама.

 

Улепшавајући ову улицу, Леже је Београђанима одржао драгоцени час из културе градоуређивања који би и данас требало да служи за наук. Да би се сачувао леп улични дрворед, наложио је да се нарочитим шинама, стрпљиво и обазриво, пренесе свако појединачно стабло, неоштећено и с бусеном, неколико метара у страну.   Леп улични дрворед шеталишта је сачуван, а улица проширена. Какав пример онима који данас, чак век касније, сматрају да се мора обноћ посећи преко четиристо платана у Булевару краља Александра! 

 

Зграде више музеја у Ташмајданском парку

 

У исто време, почетком 20. века, вероватно Лежеовом заслугом, plan d'еmbellissement Београда – план улепшавања града – поверен је знаменитом Албану Шамбону, белгијском архитекти, иначе Французу по рођењу, ствараоцу на врхунцу славе. Камбон, како су га звали чак и ученији Београђани, био је дворски архитекта белгијског краља Леополда, урбаниста бриселског Остендеа и Вестендеа, пројектант десетак позоришта у Лондону, Амстердаму, Паризу и Бриселу. У Шамбоновој радионици, са чак двеста сарадника, настао је један од првих обухватнијих планова уређења српске престонице. Сачињен је непосредно по окончању балканских ратова 1913. године и јавности приказан тачно годину дана после чувене битке код Куманова. У њему је несавршена матрица Београда била провучена кроз сито академске уравнотежености, стилске и садржајне доследности, удешена по европском метру, а осликана као мрежа величанствених архитектонских композиција, јасних поенти, одлучних булеварских праваца, сигурном руком уобличених и украшених тргова. 

 

    Довољно је замислити какве би вековне урбанистичке невоље Београда биле решене да је остварено тек неколико Шамбонових предлога. Да је, на пример, на кружној Славији била постављена зидана арка, један сасвим класични славолук попут париске Тријумфалне капије, давнашња дилема о будућем изгледу тог, никад довршеног и уобличеног трга, била би отклоњена. Или да је између хотела „Москва” и „Балкан”, на Теразијској тераси и под њом, био образован низ мањих тргова све до Улице краљице Наталије, улепшан такозваним jardin suspendu – висећим вртовима, каскадним барокним фонтанама и слаповима, била би решена загонетка ове градске падине, а тиме, вероватно, и изласка Београда на реке. Или какав би се величанствени трг развио код данашњих дворова, Старог и Новог, да је којим случајем било воље да се оствари попречни продор од Улице краља Милана до данашње зграде Народне скупштине у виду два повезана кружна трга: први, којим би превладавале складне наспрамне зграде дворова са стубом – алегоријом слободе у средини, и други, колонадом кружно опасан, у који се, кроз „победне капије”, уливају два моћна саобраћајна крака из Дечанске и Улице кнеза Милоша. Убудуће, вероватно би мало ко поменуо одсуство правих тргова у Београду. 

 

   Академичарски промишљено Шамбоново решење, и поред извесне крутости и пренаглашене херојске и архаичне ноте, нудило је Београду управо оно што ће му тада, али и надаље, недостајати. Био је то један низ јаких урбанистичких мотива, који на окупу држе целину његове разливене и неусаглашене композиције, и који, као тема у музичкој партитури, варирањем и умножавањем, носе у себи клицу спремну да се даље расплоди. Нажалост, ту животворну клицу Шамбонових предлога, његов сјајни, набујали свет урбаног реда, сасвим је замео Први светски рат.

 

Пројекат Храма светог Саве на Савинцу, који је Шамбон урадио уз помоћ сина Алфреда.

 

Његово прегнуће биће веома брзо сасвим заборављено, а академичарски наук полако ће се повлачити пред свежим и превратним замислима функционалиста и модерниста. Понесеност визијом савршенијег Београда у наредним деценијама исказаће управо они: Никола Добровић својим авангардним предлогом о Теразијској тераси, Станко Мандић пројектом Новог Београда у мрежи острва и пловних канала, дански архитекти Дал и Линдхарстен нацртом кристалне опере на Сави, Бранислав Јовин својом до детаља промишљеном визијом београдског метроа...

 

 

Аутор: 

Слободан – Гиша Богуновић

Илустровао: 

Силва Вујовић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/nedosanjani-grad

[Човек Жоја]

ВЕЛИКИ НЕОСТВРЕНИ САН

 

Судар извесности и пројектоване стварности, сиротиње и жељеног богатства, европејства и народњаштва, воље и зловоље надлежних, био је исувише тежак, а средина, притиснута тегобом и претњом нових ратних збивања, није могла да има слуха за преобилно присуство Париза у Београду

 

Теразије с водоскоком, зградом Берзе и Теразијском терасом

 

 Кад је у октобру 1913. године Албан Шамбон, знаменити архитекта белгијског двора, српској јавности представљао избор из свог дотадашњег дела, као и целовити план за улепшавање престоничког Београда, то је морао да учини у једној малој соби, недостојној важне изложбе. Тај простор понајмање је наликовао на блештаве стилске ентеријере или позоришна фоајеа које је овај архитектонски полиглота обликовао у европским средиштима високе културе попут Париза, Лондона и Брисела. На зидовима собе, у једној равни прегустог низа, били су поређани његови изведени пројекти, цртежи и скице, а по средини, уврх степенастих постамената прекривених драперијом, стајале су две воштане макете, од којих је једна представљала будући Храм светог Саве. Испод, разбацани с намерном лежерношћу, били су положени листови урбанистичког решења београдске вароши. 

 

Пошта (на месту палате 'Албанија' и зграда општине на Позоришном тргу

 

До изградње „Цвијете Зузорић” 1929. године, у Београду је владала несташица изложбених простора, па другачије, вероватно, није ни могло да буде, али иза овог значајног културног догађаја није остао ни траг о помпи, познатим званицама, занимању новинских посленика. Све је, тек у два ступца, пренела тадашња „Штампа”, језгровито сведочећи какав ће бити изглед новог српског краљевског двора, а какве природе „реформа” простора око тадашње дворске баште. О догађају, као и о самом плану, ћутало је чак и стручно гласило српских инжењера и архитеката, а све наведено није постојало ни за „Београдске општинске новине”. 

 

    Нејасно и до наших дана необјашњено. Шта је пресудило да један тако важан и опсежан архитектонско-урбанистички предлог, израђен у иностраном атељеу на гласу, уз замашан труд и средства, потписан чувеним именом какво је било Шамбоново, остане прећутан, неусвојен, потом и сасвим заборављен? 
    О разлозима је могуће само нагађати. 

 

    Било је то време, незабележено у новијој историји Београда, када је Шарл Леру био задужен за „паркирање” – озелењавање градских површина и скверова, Едуард Леже за техничке послове регулације, нивелације, калдрмисања улица и тргова, а Албан Шамбон за целовито урбанистичко уређење Београда. Можда и превише за средину пословично суревњиву према странцима? 

 

Комплеск у Дворској башти министарства и Парламент

 

Неумерене и преоштре критике домаћих стручњака окупљених у Удружењу српских инжењера и архитеката на рад младог и неискусног директора Београдске општине Лежеа биле су део овдашњег „фолклора”. Похвале су у потпуности изостајале, чак и кад су, прекривене новим застором, блеснуле Кнез-Михаилова, Улица краља Петра и Теразије. Већ створено незадовољство се с Лежеа лако могло пренети и на Шамбона, тим пре што је млађи вероватно учинио да његов старији колега добије посао у Београду. Гласови отпора „странштини”, а тиме и укупном преуређивању Београда, били су тада посебно јаки чак и у Скупштини Србије, где су већину држали Пашићеви радикали. Улепшавање престонице на штету неулепшавања провинције, и још руком странаца, ништа је него претња стране културе домаћој, сматрали су поједини посланици, угрожавање народног бића, слабљење ратне способности земље. Пред таквом демагогијом, која расте у страственој и заумној градацији, свака је модернизација престонице морала стати, а тиме и усвајање планова какав је био Шамбонов.

 

Суд на углу Македонске и Дечанске улице

 

 Надаље, без изузетне спремности и јединства свих у хијерархији власти, све до премијера и самог краља, Шамбонов предлог није имао изгледа на остварење. Без тога, припадао је машти, још и више упореди ли се с тадашњим неславним грађевинским и комуналним приликама.  Еклектични и велелепни Храм светог Саве, пођимо редом, требало је градити на Савинцу, у непосредном суседству хаотично насталог Новог Селишта или потоње Чубуре, која је тек пре неку годину укључена у грађевински рејон Београда. За тако кратко време, у Заграђу, како је једном називан овај крај, општина није могла да изгради канализацију, просече, калдрмише и осветли улице, а камоли да измени самовластан однос према уређењу града, који ће и касније бити немогуће искоренити, посебно јер поједини власници тапија не дозвољавају просецање улица преко својих имања. 

    
   Нешто боље било је окружење за предложену тријумфалну капију на Славији, у центру Енглезовца, али је архитектонски оквир на додиру чак седам улица био рашчињен, сведен на тек неколико спратних зграда попут Вучове и наспрамне Алексићеве куће, старог хотела „Славија” и Сале мира, те је о уређеном тргу на тако големој површини могло само да се сања, што се, заправо, протегло и до наших дана. Комплекс „краљевских српских музеја” на Ташмајдану требало је подићи на месту преоптерећеног гробља и пијаце старежи, чувене Фишеклије, нарочито виталне чаршије нездравих и склепаних телалница. Велике јавне грађевине – попут берзе, поште, суда, општине, министарстава – требало је изградити у градском језгру у коме је безмало 83 одсто зграда било приземно, где је тек мањи део био зидан тврдом грађом, и док се већи, како је писао Светозар Зорић, давио у прашини, блату и зарази. Палате рафинираног академичарског естетизма требало је подићи усред вароши у којој је више од половине вишечланих породица живело у влажним дворишним зградама, а у 61 одсто случајева обитавало у једној соби просечне величине 15,8 квадратних метара. 

 

 Медицински факултет (код Војне болнице на Веачару)

 

Судар извесности и пројектоване стварности, сиротиње и жељеног богатства, европејства и народњаштва, воље и зловоље надлежних, био је исувише тежак, а средина, притиснута тегобом и претњом нових ратних збивања, није могла да има слуха за преобилно присуство Париза у Београду. Но, Шамбонов предлог је био тек план, а у планове се уграђују каткад и намерно преувеличана очекивања. Праве се и за будућност, али се она крајем 1913. године напросто није могла видети. Већ у првим годинама мира, будућност се поново јавила кроз питање о Генералном урбанистичком плану Београда. Као много пута пре и после тога, кренуло се изнова, без освртања, од великих и потом неостварених снова.

 

ЖИЛ ВЕРН АРХИТЕКТУРЕ

 

    Албан Шамбон (1847–1928) је белгијски дизајнер и архитекта француског порекла. Студирао је вајарство и уређење простора у Паризу, а у Брисел се преселио 1868. године, где је отворио галерију својих скулптура и биро за декорацију и веома успешно водио предузеће с 200 запослених. Сарађивао је с најугледнијим архитектама тог времена не само у Белгији, него и Холандији и Енглеској. Између 1880. и 1890. године, у време велике обнове Брисела, имао је прилику да учествује у градњи и украшавању многих здања чији се изглед до данас није променио.

 

Кад је имао 49 година Шамбон, који је важио за индустријског уметника, стекао је звање архитекте и поље свог деловања проширио на пројектовање. Сматра се да је најзаслужнији за изглед и урбанистички развој белгијског приморског града Остендеа с почетка 20. века. Албан Шамбон – коме су у послу помагали синови Фернан, Гастон и Алфред – пројектовао је раскошне и ванвременске грађевине по укусу високог друштва које га је прогласило претечом сецесије (арт нуво) у белгијској архитектури.

 

    За Шамбонове пројекте говорило се да су разуздани и пуни фантазије, а он је називан краљем архитектуре позоришта и концертних дворана. У свом раду мешао је стилове и комбиновао материјале. Нажалост, многе од његових грађевина страдале су у пожарима или су њихови ентеријери временом замењени новим – модернијим. Једна од преосталих грађевина која је сачувала унутрашњи изглед према замисли Шамбона јесте бриселска библиотека Солвеј у чијој главној дворани преовладава дрво. Библиотека је данас место на коме се често одржавају јавне трибине и званични пријеми.

 

    Шамбон је био један од омиљених пројектаната белгијског краља Леополда Другог, који је за време владавине благом из колонизованог Конга плаћао многе величанствене грађевине и заувек изменио изглед Брисела, градећи га изнова по узору на Париз. Биоскопи, хотели и казина по Шамбоновим пројектима грађени су не само у Белгији, него и у Лондону, Амстердаму, Бечу и Паризу, а бриселски хотел „Метропол” и данас важи за једно од најуспелијих остварења фантастике у архитектури. По изградњи овог здања, Шамбон је назван Жилом Верном архитектуре 20. века.
 

Владимир Јокановић

 

Аутор:  

Слободан – Гиша Богуновић

Илустровао:  

Силва Вујовић

 

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/veliki-neostvreni-san

[Драшко]

Албанија и Суд на углу Дечанске и Македонске су ми скроз ок и лепа решења, то јест то би извадило она "ругла" од Дома омладине и садашње Албаније.