Постање 1, 2, 3 глава – Стварање света (Марко Весић)

[Зоран]

Постање, 1. глава – Стварање света

Тумачење 1. главе Књиге Постања не завршава се са првом главом. Оно се протеже до друге главе, до четвртог стиха. Сам извештај припада редактору / редакторима, који се зову заједничким именом пристершрифт (теолог свештеник).

У прошлом и претпрошлом веку водиле су се научно-теолошке расправе да ли је Библија у праву када говори о стварању света. Постоје разне теорије о настанку света. Једна од њих је теорија конкордизма која покушава да измири научни поглед на свет и библијски извештај и постоје новије теорије које под библијским извештајем виде литерарно дело. Теорија конкордизма је давно превазиђена. Иначе, потиче из периода када су библисти покушали да доскоче науци у науци, што је већ у старту била немогућа мисија.

Оно што је веома важно код приступа једном библијском тексту, јесте задатак схватања времена и места где је текст могао да настане и буде обликован. У библијској науци постоји консензус да је овај текст добио свој облик за време ропства у Вавилону (златно доба настанка библијске литературе). Он је зато у једној озбиљној теолошко-философској расправи са тадашњим митовима, поготово са митом Енума-елиш, старим вавилонским митом о стварању света. Овај текст је, највероватније, једна од литургијских химни која слави Бога Творца, зато не стоји случајно на почетку Библије. Она се могла користити у разним контекстима. Енума-елиш је читан, на начин како је приказан, на празник вавилонске нове године. Не зна се да ли су Јевреји имали неки дан који је посвећен слављењу нове године у раном периоду. Може бити да је повезано и са слављењем Сабата.

Текст је са уметничко-литерарног аспекта урађен на један занимљив начин. Подела стварања у шест дана направљена је тако да су прва три дана стварања описани као расчлањивање, раздвајање. То је опис разграничавања: „И рече Бог нека буде светлост ... и растави Бог светлост од таме.“ или „и створи Бог свод и растави воду под сводом...“, слично тако раздваја копно и воду. Бога као да украшава, Он раздваја елементе и ствара свет.

Међутим, друга три дана су описана као стварање, уобличавање творевине.Постоје паралелизми који указују да је текст настао дубоким промишљањем. Постоје јасне паралеле између првог и четвртог (светлост-тама, дан-ноћ), другог и петог и трећег и шестог дана.

Сама композиција текста је растављена на наслов и то је 1.1. Увод је 1.2, онда долази опис стварања: од 1.3 до 1.31. На крају долази епилог. Поред овог схематизма, појављују се још неки феномени који указују литургијску функцију текста. Наиме, у тексту се појављује седам литургијских формула. Уводна формула је „Тада рече Бог“ . Формула божанске заповести „Нека буде“. Трећа формула је извршавање божанске заповести „И би тако“. Четврта формула је формула описа „И растави Бог...и раздвоји Бог....“ Пета формула је благослов „И благослови Бог“. Шеста формула одобравања „И виде Бог да је добро“. Седма форма је форма закључка „И би вече и би јутро...“

Распоред формула: прво и осмо дело имају свих седам формула. Друго и шесто дело имају по шест формула. Треће и седмо дело имају пет формула. Четврто и пето дело имају шест формула које су једнако распоређене.

Бројеви који се појављују имају посебан смисао. Тако је кључни број, број 7 (6+1). Код старих семита овај број је имао посебну улогу. Значио је завршеност неког посла, дела али је упућивао и на савршеност, односно пуноћу нечега. Тако на пример имамо седам планетарних богова древне Месопотамије идр. Сам пак број 7 се вишеструко појављује у унутрашњој структрури нашег опиуса:

• Седам дана стваралачке седмице (субота је седми дан),

• Седам (литургиских) формула,

• Први стих у јеврејском изворнику има седам речи,

• Други стих има 14 (7х2),

• Формула И виде Бог да је то добро се појављује 7 пута,

• Реч Бог долази 35 пута (7х5),  док се речи небо, земља и свод појављују 21 пут (7х3),

• Пост 2,2 – 3а јесте део текстагде се трипут помиње седми дан, и састављен је од три стиха од којих сваки има по седам речи.

Све ово нас упућује да редактор књиге није имао никакву научну амбицију да покаже како је створен свет. Већ он има јаку теолошку амбицију, да искаже одређену истину вере која је уобличена у један литургијски текст.Текст је укомпонован тако да оправдава празновање Сабата као дана одмора.

Занимљиво је видети и неке структуралистичке аспекте овог текста. Тако имамо да се формула Тада рече Бог појављује 10 пута (сс.3.6.9.11.14.20. 24.26.28.29.). Цела глава може да се подели на два приближно једнака дела у којима се поменута формула јавља по 5 пута. У првом делу ове главе следи опис сварања неживог света 1,1 – 19 (то су прва четри дана), док се у другом делу износи стварање живог света (1,20 – 2,,1). Интересантно је да први део има 207 јеврејских речи, док други део има 206 јеврејских речи. Можемо истаћи и чињеницу да се  у сваком делу радња креће ка сличној кулминационој тачки: први део завршава стварањем сунца, месеца и звезда које ће владати небом, док се други део завршава стварањем људи који ће владати творевином.

Сам овај текст представља својеврсну полемику са владајућим мишљењима и митовима тога доба. Као што су данас научна мишљења и истине опште благо човечанства, тако су и у то време исто то били и одређена владајућа мишљења и митови. У Вавилону најзаступљенији је био Енума-елиш, који највероватније потиче од старих Сумера. У Енума-елишу се не говору о стварању за седам дана, али је био записан на седам плочица. Чак је и распоред стварања сличан као у Књизи Постања. На првој плочици се говори да су пре постања свега постојали праелементи, два нестворена вечна принципа апсу и тијамат. Апсу (мушки) представља горње воде (слатке), кишу, а тијамат (женски) доње воде (обично слане). Из апсе и тијамата се стварају прве генерације богова. Ти богови, по миту, праве галаму. Будући да су вечни принципи инертни смета им та галама и хоће да се реше тих богова. Међутим, они су то чули и праве заверу и убијају Апсуа, убија га Еа. У борби између нових богова и Тијамата, нови богови бирају Мардука за предводника. На крају убија Тијамат и прави свод небески и земљу, небеска тела и од крви Кингуа, који је проглашен за главног кривца, ствара људе. Опис стварања се завршава седмом плочицом у којој је описано слављење бога Мардука.

Одкуд писцу Постања мотив да у формалном смислу направи један сличан књижевно-теолошки литургијски текст који је у формалним стварима сличан Енума-елишу, а суштински би био потпуно различит? Писац књиге једноставном тадашњом митологијом, односно тадашњим мишљењем, жели да убаци теорију о једном Богу и стварању. Он свесно улази у дијалог са владајућом митологијом да би показао да она није тачна, већ је уобличава у једну бољу и теолошкију причу која се показује у Постању. Распоред стварања је негде сличан са Енума-елишом али је теолошка концепција другачија. Док је у Енума-елишу стварање описано као борба принципа, борба старих богова против младих, у библијском извештају не постоји никаква борба. Бог ствара свет својом Речју, нико му се не супротставља, јер је он доминантан у односу на све остало. То показује и глагол који се користи: бара. Овај глагол за субјекат стално постојећег, присутног Бога. Он, по нашем и јелинском схватању, значи стварање из небића. Међутим, јеврејска „онтологија“ није парменидовска. Све што јесте није биће док нема неки вид постојања, однос са Богом, класична егзистенцијалистичка представа.

Такође, овим да тако кажемо полемичким текстом, писац нам јасно ставља до знања, да не само да постоји један једини Бог, већ да је тај Бог апсолутни господар свега. Из текста можемо јасно извући поруку која нам на један једноставан начин казује: „Људи Јахве (или како га писац назива Елохим) је апсолутни творац и господар свега. Он је тај који све приводи из небића, он је тај који све одржава у постојању. Или како то Јелини преводе Он је Пандократор (Παντοκρατορ), односно Сведржитељ, или још прецизније песник стваралац. Из тог разлога Стари савез обилује антропомрфним приказима Јахвеа у којима он има неке људске особине, Он се жести, жалости, гневи... Кроз све ове описе писци – редактори Старог савеза желе да нам у сваком моменту ставе до знања да је Јахве заправо апсолутно слободан у својој вољи и да као такав из љубави ствара свет.

Овде се појављује још један интересантан детаљ а то је стварање светлости првога дана, а видела небеских тек четвртога дана. Ако су видела створена четвртога дана одакле онда дани и ноћи у прва три? Прво што треба истаћи је то да писац говори из једне земаљске перспективе, ван земље нема дана и ноћи док видела постоје. Друго, међу тадашњим народима су поштовани богови небеских тела. Писац, дакле ступа у полемику са њима. Он говори: та тела, видела којима се ви клањате нису божанства, већ Божије креације. Шта више, они нису ни светлост, јер су је морали од некога примити, светлост претходи њима.

У вавилонском ропству Јевреји су били асимиловани од стране велике вавилонске културе, што је опште важећи феномен. Зато је писац на овакав начин изложио текст стварања света. Циљ је да старозаветна црква не буде такође асимилована. Њој је упућен текст Постања. Порука је: не Мардуку, не слављењу вавилонске нове године, јер прихватањем тога прихвата се и систем вавилонских вредности, веровања и вредновања ствари, једном речи постајање Вавилоњанином по свему, што значи de facto отпадање од Јахвеизма.

Библијски писац се користи спољашњим мотивима који су владали у том и тадашњем свету. Он је био дете свога времена и користио се логиком и терминологијом свог времена да би изнео вечне божанске истине вере. Дакле, Бог преко свога писца уобличава причу кроз форму која је била позната тадашњем свету. Из тога и ми треба да искористимо корисну информацију да ли у теологији треба да говоримо језиком који се говори или треба да имамо језик струке.

По Енума-елишу, Мардук је од крви Кингуа, негативног принципа, помагача богиње Тијамат, створио човека. Човек негде у својој основи носи нешто што је негативно. Богови су, у једном извештају пре тога када је требало да се створи човек, јадиковали и жалили се јер није имао ко да их служи. Човек је по том извештају створен да служи боговима. Библијски извештај, пак тврди да Бог ствара човека по икони и подобију својем.

Ми не можемо тачно рећи шта значи то по икони и подобију. Али највероватније је да то значи заправо да је Бог човеку дао слободну вољу и да је то икона Божија у човеку. Човек се јавља као слободно биће које је позвано да оствари једну заједницу са Богом. Међутим, човек се свој првородним грехом окреће од Јахвеа, али Јахве се не одриче од своје творевине.

Овде је интересантно и становиште које нам редактор даје у погледу жене и њеног положаја. Наиме, он жену приказује као човека, као биће једнако мушкарцу. Док је тадашња цивилизација на жену гледала на као ниже биће, Библија јој даје једно посебно место.Можемо рећи да ако је мушкарац круна Божије творевине онда је жена засигурно круна при стварању човека.

Комплетан овај извештај који нам пружа Библија је најреволуционарнија идеја од постања света. Па и за нашу данашњу цивилизацију ово је изузетно револуционарно дело. Погледајмо само законе који постоје у многим државама нама савременог света, у којима се на најгрубље начине крше не само библиски карактер човека већ и разноразне деклерације УН и друге опште признате од свих других институција. У погледу овога итересантно је да видимо како библиске термине иконе и подобија види управо деклерација УН о људским праввима: Члан 1: Сва људкса бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и свешћу и треба једни другима да поступају у духу братства. Овде се само треба подсетити да свети оци напомињу да је део иконе Божије у човеку и разум, или да Стари савез као и Еванђеља позива на љубав међу људима, па ће нам све јасно бити.

По овоме јасно нам је да је Библија између осталог и књига борбе за људска права. Или како се то библиским речником каже то је одазив човека Богу који га зове у савез са Њим, где се Библија појављује као записана реч Божија човеку о том Савезу. А сама тајна тог савеза се човеку уписује у срце, која је заправо тајна Исуса Христа предвечног Логоса Очевог.

[Зоран]

2. и 3. глава

Свештенички извештај о стварању света завршава се у 2. глави, у стиху 4а: То је постање неба и земље, кад посташе... После овога почиње нови извештај о стварању: Кад Господ Бог створи земљу и небо. Међутим, овај превод код Даничића није добар. Исправан превод био би: Тада још није било пољских биљака по земљи и још не беше никло из земље никакво растиње. Шести стих такође није тачан: Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу. Исправан превод је: Али вода потече из земље да натопи земљу.

Овај извештај је такође стар, као и први. За разлику од првог, где се приказује стварање речју, овде је приказано стварање делом. Извештај је антропоцентричан, као и први. Све се своди на осмо Божије дело, човека. Извештај припада јахвистичком предању, које и јесте најстарије у оквиру Петокњижја. Његово време настанка могло би се датовати у време Соломона.

Написано је из разних разлога. Оно је истовремено и критика царске власти Соломона и подржавање неких идеја. Не знамо како је текст изгледао интегрално.

Говори се о стварању човека и прављењу врта у Едему. После тога се говори да Бог: учини да из земље никну свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело. И дрво од живота у сред Едема и дрво од познања добра и зла. У опису се даље представља слика рачвања четири реке: Фисон, Геон, Тигар и Еуфрат. Прво што је овде занимљиво приметити животну ситуацију у којој се пише овај извештај, а то је пустињско окружење. У првом извештају вода представља неку врсту праелемента, коју Бог раздељује и прави копно. Значи, вода је доживљавана као разарачка сила и сила живота (повлачење Нила). Међутим, други извештај дефинитивни настаје у окружењу пустиње и због тога је логично да је настао у јужном делу царствa. Тај део је много сувљи, има много више пустиње, има много више проблема са водом. Очигледно је да се у извештају вода доживљава као животодавни принцип, без кога нема ничега. Тек када Бог пушта воду да крене из извора, тада ствара човека и остатак живога света. Дакле, за разлику од првог извештаја где је човек створен као последње дело Божије, по овом извештају човек је створен пре свих других бића. Животни контекст из ког писац пише је пустињски и он има доста везе са причом о рају, о Едемском врту. Катафатичко богословље присутно је и у старозаветним текстовима, конкретно у причи о Едемском врту. Каква би друга била слика раја једног теолога који пише у пустињи, него слика оазе, врта.

Ако би се извршила литерарна анализа 2. и 3. главе, дошли би смо до сличних закључака као код 1. главе Постања. И овде постоји одређена метрика и ритмика која упућује да је и овај текст изникао из богослужбеног контекста. За неке стихове се види да су каснији додатак редактора. То је и за очекивати, јер су писци књига текстове које је написао неко од угледних и утицајних пророка, нпр. Амос, појашњавали у неком одређеном тренутку и уклапали га у одређену причу или извештај. Један од таквих стихова је шести стих у другој глави.

Занимљив је покушај лоцирања Едемског врта. Он је по библијском писцу, негде на истоку. Рече Едем је сумерско-акадска форма. Сама реч може да значи велика равница, степа, а може да буде и пустиња. Из овог врта извиру четири реке, од којих су две познате. Стари свет је знао за неколико великих река: Тигар, Еуфрат, Нил, Ганг (веровало се да је Нил његов продужетак), Инд. Можда писац у овим категоријама размишља о четири реке, но ми то не знамо. Углавном две реке су у извештају познате. Ту се види да је извештај неисторичан. Смештање врта на исток могло би се повезати са идејом да је на истоку рађање сунца, те од туда он има неки посебан значај (као и код нас у причи). У вези тога не можемо ништа даље да откријемо.

Бог човеку намењује да буде у Едемском врту. У старом античком свету овакве вртове (својеврсне оазе) имали су цареви, имао је чак и Соломон. У њима је могао да борави цар и његова деца и нико више. Бити у врту је била посебна привилегија. Ту писац, опет у једном катафатичком стилу, покушава да представи човека у рају као у неком стању блаженства, стању које је одвојено од реалности стања човека данас. Чак се може рећи да је писац хтео да дочара човека у рају као у надприродном стању, у односу на наше природно, пало стање.

У овом врту човек почиње да се осећа самим. Будући да је човек сам, да се не осећа добро и да тражи друга спрам себе, писац говори о стварању жене. Долази тренутак стварања жене. У првом извештају се говори да је Бог створио мушко и женско заједно. У другом извештају се говори о стварању жене од Адамовог ребра. Редактор овде нема  намерту да прикаже реално стварање жене већ жели да назначи шта је жена, да је она човек, створена од њега самога и она је човечица, друга страна људског бића. У доба када је писац писао овај извештај, жена је на истоку била својина. Извештај, пак говори да су човек и жена једно. Она није ствар или посед као животиња. Писац говори о значају и достојанству жене као бића, противречећи тадашњим схватањима на старом истоку. У том погледу Библија је заиста једна револуционарна књига. Она нам свуда износи револуционарне идеје. Потсетимо се накратко, римки закон третира жену као приватну својину. Она је увек малолетна. Чак се иде дотле да уколико јој муж умре жена тад постаје својина свог рођеног детета (мушког). Може се рећи да су стзари народи на жену гледали као на „лопату која говори.“ И у таквом једном свету се појављује исказ у Библији да је жена равноправна мушкарцу, да је она његова половина. Можемо само замислити како је та вест одјекнула у тадашњем свету. Из овога можемо лепо видети колико је Библија револуционарна и колико се она заправо бори за људска права уопште. Требали би да се запитамо да ли смо ми стварно цивилизована култура, као што мислимо да јесмо, кад погледамо ове редове о стварању жене у Библији. Ако се мало боље удубимо у текст можемо видети колико се Адам радује када је угледао своју жену. Можемо кроз текст и читање његових речи одсакакивати заједно са њим од среће, када је угледао Еву. Иначе ти стихови 2, 22 – 25 су најлепши хвалоспев који је Библија заележила. Нигде се тако величанствено Библија не изражава о неком као у тих пар стихова. Иако Еванђеља бележе и чувају неупоредиво важније догађаје – Христово рођење, васкрсење, вазнесење и силазак Светог Духа на апостоле, ни они нису описани са таквим одушевљењем. Али поредити те стварти је јако незахвално, јер није лепо поредити описе два потпуно различита описа и начина писања.

Још један занимљив моменат у овом извештају је дрво познања добра и зла и дрво живота. У 9. стиху 2. главе се каже: И учини Бог те никоше из земље свакојака дрвета..., и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла. Раније се често мислило да се овде ради о два дрвета. Међутим, овде је у питању, највероватније један паралелизам, карактеристичан за јеврејску поезију који појачава мисао, па би се могло превести и на следећи начин: ...и дрво од живота усред врта, тј. дрво познања добра и зла. Сигурно је да се ради о једном дрвету, јер се на другом месту помиње не смем окусити са дрвета познања добра и зла. Плод тога дрвета је касније тумачен на разне начине. Ми тачно не знамо које је то дрво, многи народи имају различите представе које би то дрво могло бити. Тако на пример ми Срби верујемо да би та биљка могла бити „парадаиз“ зато га и називамо  рајчицом, док северни народи верују да је то јабука. Могуће је да је упитању палма, као символ живота (што је и логично за пустињске услове, јер палма расте тамо где има воде, живота). То је била првобитна симболика, касније можемо да дајемо значење у том контексту.

Сада долазимо до следећег момента у Едемском врту, у ком се појављуује трећи лик ове приче, а то је змија. Питање је шта би могла бити змија, јер многе ствари указују на чињеницу да се ту неради о ђаволу прерушеном у змију, како се то касније почело тумачити. У персијској религији постоји једно тумачење како је настао други принцип, Аниман (Ахниман). Постоје три теорије како је дошло до почетака. Трећа теорија говори како је настало зло: Ахурамазда, као врховни принцип добра, је размишљао како би могао да изгледа његов непријатељ и из те помисли се родио његов непријатељ. Овакав концепт би могао да укине онтолошку реалност зла, међутим, библијски писац је овде врло конкретан. Он говори о реалним симболима који су тада били актуелни у Израилу и покушава да причу о првородном греху контекстуализује временски.

Змија је стари религијски знак, присутна готово у свим религијама и то везана за мудрост, она је божанство које је у вези са земљом. У религијској пракси Ханаанаца смоква и змија су играле одређену симболичку улогу у култовима. Конкретно, у култовима сакралне проституције где је змија симболисала мушкост бога Вала, а ти ритуали су вршени под смоквиним дрветом. То је било окружење у којем је Израил живео, а читајући Амоса и Осију видимо клико су били склони страним, хананским култовима. Тако, библијски писац овде под змијом дефинитивно подразумева религијски симбол Ханаана. То је змија која одвлачи правоверног Израила од Савеза са Јахвеом и наговара га на зло. Иако се у извештају нигде не помиње Савез, али је сав извештај уклопљен, а по неким формулацијама дефинисан као теологија Савеза.

Змија се заправо овде појављује као подстрекач на кидање Савеза са Јахвеом. Јер заповест „немој јести“ или „ако будеш јео...чека те...“, је аподиктички императив, то је теолошки језик који је узет из Синајског законодавства. Змија се овде сада појављује као религијски симбол Ханана, као највећи вид искушења тадашњег Израила, као демонско биће. Писац не каже да је у њој Сатана. Тек су каснија тумачења, у позном јудаизму, приписала змији ту улогу поседнутости Сатаном.

[Зоран]

Као што је писац 1. главе Постања полемисао на известан начин са Вавилоњанима, тако се може приметити и полемика писца јахвистичког предања са хананским култовима. Јасно је да писац даје одговор на питање како је дошло до пада, како то да човек умире, откуд смрт и грех у свету. Овај извештај, заправо има више амбиције да прикаже откуд грех и смрт у свету него да прикаже како је свет настао. Писца су на тако нешто вероватно побудиле полемичке расправе оног времена, а које су се водиле око тога шта је човек, како не настао свет, зашто постоји зло у свету и да ли је оно божанског порекла...? Све старе цивилизације су давале одговоре на ова питања која се  отприлике сва могу свести на један одговор, зло је друга врста божанства. Зато и имамо појаву политеизма, па и магиских ритуала. Тако на пример у Ведама имамо злог бога Рудру које се по Веданском учењу појавио као одпад из инцеста бога Праџапатија са ћерком. Остали богови су били згађени над овим и да би га казнили стварају му потомка тако што су сакупили све могуће најружније у најодвратније ствари и из те гомиле гада настао је Рудру. Али и њему се људи моле и приносе жртве јер и он може да се умилостиви. На овим нездравим односима између богова и људи, где је жртвоприношење заправо поткупљивање богова јавља се магија. По оваквом и сличним принципима у свим старим религијама се описује однос добра и зла. Све то библиски писац критикује и показује нам да је Јахве једини Бог и једини Сведржитељ. Јахве је творац свега и све од њега зависи. Јахве је створио човека и дао му је слободну вољу да бира. Човек је сам својевољно одабрао да се одрекне Јахвеа и зато постаје подложан смрти. Тако дакле, није Бог крив за зло већ човек, Бог само поштује вољу човекову.  Писац закључује да је смрт, заправо одвајање од Бога, покушај човека да пређе границе које су му дате. Писац сматра да је човек увредио Бога јер је прекршио његову препоруку, чим се овај окренуо од њега. Човек је изневерио поверење, што је јако битна ставка, он просто није веровао. Писац покушава да уђе у психу самога човека и да покаже колико је он слаб.

Из свега овога следи једно деликатно питање: да ли је било смрти пре греха? Ту има неколико феномена. Прелиминарно: ако је погрешио први људски пар, како се тај грех преноси даље? Појављује се смоква којом се покривају Адам и Ева јер су свесни да су голи, прогледали су. Све је ово јако тешко за тумачење. Било како било, ови стихови нам говоре да је човек створено биће, које има могућност да одабере или ће живети са Богом или неће. Ако одабере живот са Богом добиће вечни живот, уколико одабере да се одвоји од Бога препушта се својој природи, која је заправо у својој сржи небиће, јер из њега је и настала. Дакле, ако изабере да не живи са Богом бира да се врати у небиће односно бира смрт. И ту лежи одговор, први људски пар је одабрао да живи по својој природи, тј. по биологији, а не да живи у заједници са Богом. Они се отуђују од Бога не у неком етичком смислу већ у онтолошком. Да су они прекршили неку моралну заповест, Бог би им опростио, али они се одлучују да постоје на другачији начин од онога што им је Бог понудио. Нису се они од Бога одаљили да тако кажемо географски већ су се одаљили кроз начин постојања. Они сад бирају да постоје на природан начин, а то опет значи да се одлучују за пропадљивост, односно за смрт. Зато и ми сви носимо последице тог првородног греха, јер заправо ми као Адамови потомци више немамо могућност да се спасемо од смрти, јер сви морамо умрети, то нам је биолошка датост. Биологија нам даје само један привид живота, ми заправо живимо смрт, јер чим се зачнемо у мајчиној утроби почиње наша смрт. Зато је потребно да Бог узме нашу природу и да је спасе, и то управо чини Син Божији. Он се оваплоћује од Марије Дјеве и Духа Светог да би узео нашу природу и да би нас тако спасао од смрти и пропадања. Треба знати да Христос побеђује смрт и даје нам васкрсење, али нас не ослобађа од последица првородног греха, тј. да би задобили вечни живот кроз Христа и ми морамо да умремо, јер логично је да онај ко не умре не може ни да васкрсне.

Следећи битан моменат је обећање Месије, односно 15. стих: Још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезина.... Ови делови Библије се могу тумачити са више аспеката, поготову психолошки елементи, на нивоу символа. Овај текст је препун символике. Дакле, постоји могућност разних теолошких увида. На крају овог разговора и сукоба, појављује се говор о непријатељству између жениног и змијиног семена. Код нас у Цркви се то обично зове месијанско место. Међутим, Даничићев превод овде није тачан. Исправно би било: ...он ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати. И овде постоји доста нејасноћа. Једна од мишљења је идеја колективног или индивидуалног месијанизма. У јеврејском тексту наглашен је колективни месијанизам (базира се на семену, потомству – оно ће ти на главу стајати...). Септуагинта доноси другачију верзију текста – он ће ти на главу стајати... Ово је индивидуални месијанизам – потомак жене. Међутим, поново је битан првобитни контекст, поготову у дијалогу са јеврејском верзијом текста, пошто овде постоји текстуална разлика. Јевреји овом тексту придају колективно значење, а у Цркви је прихваћено индивидуално. Овде треба истаћи чињеницу да Јевреји користе Масоретски текст (обликован у данашњем облику после Христа) који је знатно млађи од превода седамдесеторице или Септуагинте (овај превод је настао око 200. год пре Христа). Првобитно значење би требало да одређује каснија значења. То семе жене, тај који би требао да стане на пут змији и њеном потомству, ономе што је против Јахвеа, у првобитном контексту је могао бити неко од царева, те да стих буде у контексту династијског месијанизма. Могао се односити на Соломона, поготову у неком периоду његовог верског одушевљења када је зидао храм или када је био у јако добром односу са читавим покретом јахвеиста. Стих је могао да значи неког од царева, потомка жениног, који ће стати на пут ханаанским култовима, на главу змији и њеном потомству. Такође стих се могао односити и на цара који ће поразити све Израилеве непријатеље.

У каснијим, црквеним тумачењима, он добија индивидуално значење и односи се на Господа Исуса Христа, али то је дубљи, икономијски смисао.

Теолошка идеја је присутна иако сам начин исказа може да се односи на догађаје и говор тога доба. Та теолошка идеја је: сви они који практикују овакав вид праксе су потомци зла, потомци змије. Појавиће се неко ко ће им стати на главу, на пут. У првобитном смислу је то могао бити цар, као помазани месија, као неко ко штити заједницу. У каснијем, дубљем значењу то је почело да се односи на Христа.

Из свега горе поменутог можемо лако закључити да оба извештаја о стварању немају претензија да дају научна објашњења о настанку света. Стога је потпуно погрешно учитавати у текст неке претпоставке савремених наука. Ове извештаје треба разумети као теолошки спис и као таквим им треба приступити. Тада можемо лако увидети да се ту ради о теолошком виђењу градације греха, о решавању највећег питања у људској историји – питању смрти, о томе зашто постоји зло и ко је измислио зло... Ови извештаји нам такође износе чињеницу да је човек слободно биће и да нико не сме то да му одузима. Да је жена такође човек који је равноправан са мушпкарцем. Редактор нас директно уводи у полемику са схватањима тадашњег света, али истовремено нам пружа и обиље материјала за савремене расправе, по питањима људских права и слобода. Ако на ова два извештаја додамо и причу о Каину и Авељу добићемо потпуну слику изопачености не само људске природе већ и свих наших цивилизација које су постојале или постоје. Наиме, у тој причи видимо Каина као оснивача града, односно оснивача прве људске цивилизације из које се све остале развијају. А будући да је Каин братоубица тј. потпуно извитопертена личност, можемо се запитати какву је он цивилизацију могао да оснује? Зато уопште не треба да нас изненађују зла која се данас дешавају.

Једини проблем у данашњем свету јесте чињеница да зло сад има много подмуклију маску – данас се људи праве да зла нема у њиховој околини, или ако и виде зло праве се и изговарају се, желећи да од њега побегну. Писци ова два извештаја управо и желе да нас тргну, да нас разбуде из сна. Они су страховити борци за људска права, за права потлачених и угњетених, за права робова (јасно и недвосмислено кажу да је човек икона Божија, да ли икона Божија све да буде роб?), за права свих људи на свету. На нама је да ли ћемо прихватити ову колективну отупелост или ћемо макар свој глас дићи, ако нисмо у стању било шта друго да урадимо.

За крај навео бих још један пример. У јануару 2007. год на метро станици у Вашингтону свирао је просјак неких 45 мин. За то време на тој станици прође у просеку 2000 људи. Његова свирка је трајала укупно неких сат времена. За то време само њих 6 се осврнуло накратко на музику, њих 20 је дало новац без заустављања. Он је тад зарадио 32 долара. Права истина је да је то био Џошуа Бел један од највећих музичара данашњице. Свирао је једно бахово дело, које је иначе једно од најзахтевнијих комада икада написаних и то на виолини вредној 3,5 милиона долара. Два дана пре тога распродао је концерт у Бостонској дворани где је просечна улазница била 100 долара. Поставља се питање: Да ли у у уобичајеном окружењу, у непогодно време, уопште препознајемо лепоту? Да ли станемо д ту лепоту ценимо? ПРЕПОЗНАЈЕМО  ЛИ  ТАЛЕНАТ  У НЕОЧЕКИВАНОМ  ОНТЕКСТУ? Колико снобова међу нама има који иду на концерте плаћајући баснословне износе, а то исто не препознају у другим пригодама? Одавде се може изнети закључак: Ако немамо ни тренутак времена да застанемо и послушамо једног од најбољих музичара на свету, који свира један од најлепших комада икада створених, на једном од најлепших и најскупљих инструмената икада начињених .... колико  тек мноштво других ствари пропуштамо?

Може се неко запитати какве везе има свирка Џошуе Бела са појашњењем прве главе Постања, а ја ћу му овако одговорити: Џошуа Вел је икона Божија, Марко Весић је икона, Милан и Никола су такође иконе, као и Милена или Урсула или Клаудија или било који други човек. А дозволили смо да сви ти људи изгубе осећај да су иконе Божије. Допустили смо да уништавамо једни друге, да једни од других правимо робове навика, осећања, робове похоте и страсти... Заменимо овог нашег Џошуу са неким младићем који је можда и талентованији од њега а нема могућности да се докаже... Шта би рекли о њему? Да је глуп, луд... ленштина, неспособан? Или шта мислите да је тај Џошуа стварно неки просјак из нашег краја? Шта би рекли да је тај Џошуа неко ко трпи понижења и увреде, неко ко се налази у зачараном кругу и не може сам да изађе из њега? Да ли би се ико од нас окренуо ка Џошуи и помогао тој икони Божијој? Ако нисмо у стању да препознамо врхунскг уметника на необичном месту за свирку, како онда можемо рећи да умемо нечију патњу да препознамо? Замислимо се за трен да је он нека очајна особа која је потлачена и која се налази у стравичном злу, како би препознали у тој особи такав таленат какав има Џошуа? Ако се нисмо за њим окренули како би се за том особом окренули – а и она је икона Божија и она је створење Божије?

Ето све нам то говоре ова два извештаја о стварању, наравно ти извештаји говоре језиком разумљивим за ону епоху у којој су настали. Само је питање колико ми заиста умемо да читамо и разумемо. Колико смо ми спремни да се препустимо речима које избијају из Светог Писма? И да ли смо уопште спремни да их разумемо?

Марко Весић

коментар на предавања проф. др Родољуба Кубата