Istorijska figura, mitsko ogledalo

[Човек Жоја]

S OBZIROM NA TO DA JE MARKO KRALJEVIĆ NE SAMO SRPSKI VEĆ I EPSKI JUNAK SVIH JUŽNIH SLOVENA, TEŠKO JE NAĆI PRAVO OBJAŠNJENJE KAKO TO DA NIJE BILO KNJIGE KOJA BI SE BAVILA NJEGOVOM ISTORIJSKOM LIČNOŠĆU. NEDAVNO OBJAVLJENA STUDIJA MARKO KRALJEVIĆ – ČOVEK KOJI JE POSTAO LEGENDAPRVA JE BIOGRAFIJA ISTORIJSKOG MARKA MRNJAVČEVIĆA

 

Ne događa se tako često u našoj sredini da knjiga posvećena jednoj naučnopopularnoj temi odmah nakon objavljivanja doživi više izdanja. Marko Kraljević – Čovek koji je postao legenda, u izdanju Lagune, pojavila se u knjižarama krajem maja, a svega nešto više od tri meseca kasnije već je doživela peto izdanje... Pre ove knjige, njen autor Marko Aleksić, po zanimanju arheolog, objavio je brojne naučne radove u zemlji i inostranstvu, pre svega iz oblasti srednjovekovne arheologije i istorije, a u stručnim krugovima prvenstveno poznat kao jedan od naših najvećih poznavalaca srednjovekovnih mačeva. Njegova knjiga Srednjovekovni mačevi u Jugoistočnoj Evropi(objavljena na engleskom jeziku 2007), naišla je na veoma dobar prijem u stručnoj javnosti. Ipak, Aleksić je prisutan i na sceni koja bi moglo da se nazove "popularnom" – naučnopopularne članke objavljivao je u "Politikinom zabavniku", pisao tekstove za kultnu emisiju "Dobro jutro, deco" Radio Beograda itd.

Jedna od činjenica vezanih za njegov novi rad, a koja će po svojoj prilici često biti ponavljana, jeste da do sada nije bilo knjige koja se bavila istorijskom ličnošću Marka Mrnjavčevića (oko 1335–1395), već su se istraživači pre svega koncentrisali na mitsku ličnost Marka Kraljevića. "S obzirom da je Marko Kraljević ne samo naš već i nacionalni junak svih Južnih Slovena", objašnjava Marko Aleksić u razgovoru za "Vreme", "i s obzirom na značaj koji pojam nacionalnog junaka ima u svakom društvu, teško je naći pravo objašnjenje kako to da nije bilo knjige koja bi se bavila isključivo njegovom istorijskom ličnošću. Pretpostavljam da u jednom razdoblju nije postojalo dovoljno odlučnosti da se jedan epski motiv čiji značaj je daleko prevazilazio istorijsko i imao važno društveno pa i političko značenje podvrgne zakonima moderne nauke, možda iz bojazni da će se time eventualno izgubiti njegova veličina. Kasnije je možda baš to šire značenje ovog epskog junaka za našu kulturu smetalo da mu se pruži istorijski legitimitet. Tako je Marko Kraljević bio doživljavan gotovo isključivo kao literarni lik, bez jasnog utemeljenja u istoriji, pa samim tim ni u istini. Ipak, pokazalo se da njegov istorijski lik nije u suprotnosti sa našom uobičajenom predstavom o njemu kao junaku i vitezu, a sa druge strane on donosi mnoge vrednosti svoje epohe koje su opšteljudske i globalne."

 

PRAVI MARKO: Jedan od zanimljivih momenata ove knjige jeste i originalno zapažanje Marka Aleksića koje bi moglo da rasvetli način na koji je jedno umetničko delo, tačnije freska, uticalo na stvaranje mitske predstave. Naime, u selu Sušici kraj Skoplja nalazi se Crkva Svetog Dimitrija (u narodu prozvana Markov manastir), porodična zadužbina Mrnjavčevića, čiju je gradnju započeo Vukašin, a dovršio sam Marko 1377. godine. Šezdesetih godina prošlog veka, ispod sloja kreča na ulaznom pročelju, otkrivena je freska svetog ratnika (Svetog Dimitrija). Prema Marku Aleksiću, upravo je ta freska postala uzor narodnoj predstavi o Marku Kraljeviću, a ne njegov realistički portret, odlučnog i vrlo strogog izraza lica, koji je sačuvan u unutrašnjosti iste crkve. Predstava svetog ratnika koji u ruci drži buzdovan šestoperac (a ne mač, što je uvreženije), i koji jaše na šarenom konju, možda i zahvaljujući centralnom mestu freske na ulazu u crkvu, kasnije će postati predloškom za ikonografiju Marka Kraljevića kakvog poznajemo u narodnim pesmama i predanjima. Ukoliko bi ova pretpostavka bila tačna, to bi značilo da je u pitanju jedinstven slučaj da je utvrđeno za jednu konkretnu slikovnu predstavu da je pokrenula kolektivnu imaginaciju i prizvala mnogo dublje mitske sadržaje, čak i uprkos činjenici da je predanje o Marku Kraljeviću tokom vekova u sebe ukorporiralo i mnogo starije mitske slike. Marko Aleksić naglašava: "Dobro ste prepoznali taj za mene jako uzbudljiv događaj kada nauka može da uhvati tačan trenutak nastanka istorije i to tako važnog i opštepoznatog pojma. Sećam se kako sam bio zapanjen kada sam, nadvijen nad ovom slikom, postao svestan da taj konjanik ne drži u ruci mač, što bi bilo uobičajeno za srednjovekovnog viteza, već buzdovan šestoperac, i da njegov konj nije beo, već pravi šarac. Iako to nije bio primarni cilj mog rada, bilo mi je uzbudljivo da istražujem kada su nastale i prvi put zapisane najstarije pesme o ovom junaku, kako je nastajao njegov epski lik i kako se širio našim prostorima."

 

Na pitanje koja je njegova omiljena pesma o Marku Kraljeviću, imenjak Marko Aleksić izdvaja Marko i Mrnjavčevići: "U njoj mogu da se prepoznaju prave vrednosti evropskog srednjovekovnog viteštva, o kojima se u knjizi takođe govori." Međutim, koji su to zapravo novi podaci o Marku Mrnjavčeviću, koji su tek u novije vreme verifikovani, i kako oni menjaju našu predstavu o ovoj istorijskoj ličnosti?

 

"To što o našem junaku do sada nismo imali detaljnu istorijsku studiju, nije nikog sprečavalo da o njemu gradi vlastito mišljenje. Međutim, u nedostatku činjenica, često se stvaraju poluistine pa i stereotipi. I za mene je bilo uzbudljivo otkriće kada sam shvatio da je jedna od najčešćih tvrdnji o njemu, da je bio turski vazal, zapravo daleko od prave istine. Do sada nedovoljno korišćeni turski izvori pokazali su da je on najveći deo svoje vladavine proveo uspešno braneći slobodu i samostalnost svoje države. Postao je vazal tek kada su svi okolni preostali hrišćanski vladari to bili i kada je to postao jedini način da pomogne svom narodu. Još jedan podatak iz njegove biografije koji je fascinantan je njegov bogat porodični život, jer danas pouzdano znamo da se ženio najmanje tri puta i to – što je gotovo nezabeležen presedan u srednjem veku – dva puta jednom istom ženom. Knjiga detaljno prati i život njegove žene Jelene, a to nam je omogućilo da otkrijemo i da je Marko, suprotno svim dosadašnjim naučnim mišljenjima pa čak i narodnom predanju, najverovatnije imao potomke. Pored toga, knjiga se trudila da razbije dosadašnje stereotipe o srednjem veku kao mračnom dobu, ali i da osvetli mnoga druga pitanja kao što je na primer položaj žene u srednjovekovnoj Srbiji."

 

EPSKA ZAGONETKA: Kada u svom radu Aleksić rekonstruiše prelomne tačke u životu Marka Mrnjavčevića, koje su (u manje-više šturom obliku) do nas doprle iz srednjovekovnih vremena, ipak ostaje da lebdi pitanje svih pitanja: zašto je narodna mašta baš od te ličnosti načinila glavnog epskog heroja južnoslovenskih prostora, a ne od neke druge "važnije" istorijske figure? "Istorijski Marko je bio vitez, i vladar. On je još za svog života bio poštovan od svojih savremenika o čemu svedoči i to da su zapamćene njegove poslednje reči koje je izgovorio pred pogibiju u bici na Rovinama 1395. godine. Takođe, nema sumnje da je on bio sposoban čovek i uzoran plemić i vladar svog vremena, ali po meni jedina njegova konkretna osobina ili životna odluka koja ga je u jednom trenutku izdvojila od mnogih drugih vlastelina ili vladara toga vremena bila je odluka da do kraja ostane uz svoj narod. Iako su njegova braća Dmitar i Andrejaš napustili zemlju i otišli u Ugarsku, njegova odluka da ostane deluje pomalo iracionalno, ali možda baš zbog toga principijelno. To je možda bilo ono nešto ‘posebno’ čime je zaslužio ugled. Međutim, njegova kasnija slava višestruko prevazilazi bilo kakve realne vrednosti jednog čoveka. Zato mislim da je u veličini njegovog lika zapravo ostalo sećanje na veličinu i slavu srednjovekovne države i kulture koja je bila u tako drastičnoj suprotnosti sa položajem naroda u kasnijim stolećima. Mislim da je Marko vekovima u narodu simbolizovao sećanje na slavne trenutke sopstvene prošlosti."

 

Činjenica da je mitski Marko Kraljević postao centralna ličnost srpskog, ali i šireg južnoslovenskog i balkanskog eposa, učinila ga je zanimljivim i daleko van granica regiona. Postoji nešto što se može imenovati "Zagonetkom Kraljevića Marka", kako je Jovan Deretić nazvao svoju studiju na ovu temu. Ona je tumačena na različite načine: da je mitski Marko nastao sintezom drugih istorijskih ličnosti, njegovih savremenika, u prvom redu Stefana Lazarevića (ali i Marka Viteazula ili Marka Barbadiga, npr.), zatim drugih epskih junaka (grčki Digenis Akrita ili ukrajinski Marko Prokljatiji...) ili da su se u njega ulili stariji balkanski kultovi, na primer kultovi Svetog Đorđa, Tračkog konjanika, sve do kultova Dioskura, Herakla i Aleksandra Makedonskog. O tome su pisali, pored ostalih, Veselin Čajkanović, Dragoslav Srejović, Jovan Deretić, Ivan Zlatković, Nenad Ljubinković...

 

Kako Marko Aleksić objašnjava nastanak mitskog lika Marka Kraljevića, kao i njegovu evoluciju sve do naših dana? "Sama okolnost da su se brojni i tako istaknuti naučnici bavili nastankom ovog epskog lika, govori o njegovom značaju. Ja sam istoričar i svakako nemam toliko znanja o literarnom fenomenu Marka Kraljevića, ali kao neko ko se dosta bavio ovim motivom, stekao sam utisak da je on zapravo u najvećoj meri našeogledalo. Generacije su vekovima ugrađivale u ovaj epski lik svoje emocije, očekivanja, nadanja, sve ono što je opšteljudsko i čemu zapravo svi heroji širom sveta i epoha i služe. Ono što se čini sigurnim jeste da njegov literarni lik nije monolitan nego da sadrži različite slojeve. U njemu su spojene osobine arhajskih, paganskih junaka drevne Evrope koji, poput na primer starogrčkog Ahila ili germanskog Beovulfa, imaju izuzetnu snagu i neobuzdanu prirodu. Otud našem junaku herkulovska snaga, ali i želja da ore carske drumove, dotera cara do duvara ili da bude neumeren u piću. Sa druge strane, u njemu su sadržane i prave osobine jednog srednjovekovnog evropskog viteza koji poštuje zakon koji štiti slabije, pa tek onda svoje i interese svoje porodice. Zanimljivo je da su ovi motivi zapravo suština srednjovekovnog evropskog viteštva, a nastali su kao zaštita slabih i nejakih, u početku najpre poklonika koji su putovali u Svetu zemlju. Kao i kada je mitski Marko u pitanju, i viteški moralni kodeks je bio zasnovan na hrišćanskim vrednostima svoga vremena, što su zapravo opšteljudske vrednosti koje i danas simbolizuju viteštvo." Uprkos tome što se nekako podrazumeva da su vitezovi, mačevi i srednjovekovlje uopšte tema koja pre svega zanima desničare i tradicionalizmu sklone, reklo bi se da Aleksić izmiče ovakvim predrasudama, već i zato što je njegov pristup širi, sveobuhvatniji. I što svojim radom dokazuje da je duboko svestan važnosti popularne kulture, kao dimenzije koja je bitan deo savremenog života uopšte. "Moje uže stručno interesovanje su srednjovekovno oružje, vojska i viteštvo, ali upravo simbolika i šira značenja ovih pojmova su mi posebno zanimljivi", kaže Aleksić. "Istorijske nauke su pokazale da upravo pojmovi kao što su heroj, podvig ili magično oružje pripadaju najstarijim poznatim narativnim sižeima. Oni su sadržani u najstarijim sačuvanim ljudskim pričama širom sveta, kao što su Ep o Gilgamešu, Mahabharata, staroindijske vede, nordijske sage, slovenske skaske, starogrčki mitovi, što nam govori da dolaze iz još starijeg vremena i da su pripadali nekoj, danas izgubljenoj ‘prapriči’, ‘priči svih priča’ koja se hiljadama godina govorila ili pevala uz praistorijske vatre. Zanimljivo je da su i u psihologiji ovi pojmovi prepoznati kao arhetipski, prema kojima je naša svest najotvorenija, i zato ih najlakše prihvata. Zbog toga se danas u sociološkim naukama vodi računa o upotrebi ovakvih pojmova u javnom govoru, posebno u političke ili ekonomske svrhe, jer su oni najsugestivniji za našu svest. Sa druge strane, baš zato što su tako puno zastupljeni u popularnoj kulturi, sa ovim pojmovima smo se svi mi vrlo rano susreli i oni su postali deo naših predstava još iz detinjstva, dakle nešto veoma lično. Zbog toga se trudim da budem što pažljiviji kada govorim o njima i ne želim da im dajem neka suvišna značenja koja bi mogla da nekoga povrede."

 

KAKO GOVORITI O ISTORIJI: Na pitanje kako tumači veliko interesovanje za svoju knjigu, Aleksić kaže: "Sigurno da je sama popularnost Marka Kraljevića bila važna i da je njegova biografija očigledno dugo isčekivana. Možda je jedan od razloga i to što je ovo neuobičajena naučna knjiga, koja je pisana na razumljiv način, sa dosta ilustracija i istorijskih karata. Svakako da je za veliko interesovanje veoma zaslužan i moj izdavač, koji je uspeo da knjigu predstavi na dobar način. Konačno, mi smo narod koji veoma voli istoriju i mislim da bez te velike radoznalosti prema pričama iz prošlosti ne bi bilo ni tolikog interesovanja za ovu temu."

 

Međutim, kakve su reperkusije kada jedan arheolog, naučnik, krene da se bavi naučnopopularnom literaturom? Da li našoj sredini zapravo nedostaje literature koja bi o naučnim činjenicama govorila razumljivijim jezikom najširem čitateljstvu, umesto samo stručnjacima (bez namere da na bilo koji način omalovažavamo stručne radove)? Da li bi baš to moglo da bude lek protiv laičkih mitomanskih projekcija i jalovog busanja u grudi, i te kako prisutnih u našoj sredini tokom proteklih decenija? Aleksić zaključuje: "Mislim da je važno da nauka danas bude što je moguće razumljivija. Informatička revolucija kojoj prisustvujemo promenila je davno uspostavljene odnose, i nauka danas mora da se izbori za svoje mesto u medijima kako bi stigla do što većeg broja ljudi. Količina i konkurentnost informacija se povećavaju, a ljudska pažnja se smanjuje, pa je danas i za vodeće kulture u svetu imperativ da svoju nauku predstavljaju putem TV kanala, interneta i drugih masmedija. Istorijske nauke su u tome posebno važne jer operišu opštepoznatim, arhetipskim pojmovima koji najviše privlače našu pažnju. Zapravo, celokupni koncept znanja i učenja se ubrzano menja. Za razliku od ranijeg vremena, sada za uspeh procesa učenja više nije odgovoran samo onaj koji uči, već pre svega predavač, odnosno onaj ko prenosi znanje. Njegov zadatak je da motiviše svoje slušaoce ili čitaoce, maksimalno im olakša učenje i prenese znanje. Pažnju publike je sve teže osvojiti i u tome se koriste sva raspoloživa sredstva, pa pojmovi kao što su učenje i zabava postaju mnogo bliži nego što smo doskora mogli i da zamislimo. Ideja mi je bila da napišem knjigu koja će pružiti vrhunska naučna saznanja, ali da istovremeno može da se meri sa svim drugim popularnijim izdanjima. U tome mi je pomoglo i iskustvo u pisanju tekstova za ‘Politikin zabavnik’; zamislio sam da stil kojim će knjiga biti napisana bude kao za ‘Zabavnik’. To bi trebalo da bude neka naša varijanta onoga što se već dešava u razvijenim sredinama u svetu. Koncept popularne nauke ima dugu tradiciju kod nas, ne samo zahvaljujući listu koji sam spomenuo, već i trudom nekih drugih časopisa, pa i nekadašnjeg obrazovnog programa državne televizije, tako da u publici još uvek postoji otvorenost za ovakav pristup. Mislim da je to dobar način da se nauka nametne i izađe na kraj sa pojavama koje često zloupotrebljavaju interesovanje publike za teme o kojima ovom prilikom govorimo."

 

http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1326365

[Милан Ракић]

 

S OBZIROM NA TO DA JE MARKO KRALJEVIĆ NE SAMO SRPSKI VEĆ I EPSKI JUNAK SVIH JUŽNIH SLOVENA, TEŠKO JE NAĆI PRAVO OBJAŠNJENJE KAKO TO DA NIJE BILO KNJIGE KOJA BI SE BAVILA NJEGOVOM ISTORIJSKOM LIČNOŠĆU. NEDAVNO OBJAVLJENA STUDIJA MARKO KRALJEVIĆ – ČOVEK KOJI JE POSTAO LEGENDAPRVA JE BIOGRAFIJA ISTORIJSKOG MARKA MRNJAVČEVIĆA

 

Ne događa se tako često u našoj sredini da knjiga posvećena jednoj naučnopopularnoj temi odmah nakon objavljivanja doživi više izdanja. Marko Kraljević – Čovek koji je postao legenda, u izdanju Lagune, pojavila se u knjižarama krajem maja, a svega nešto više od tri meseca kasnije već je doživela peto izdanje... Pre ove knjige, njen autor Marko Aleksić, po zanimanju arheolog, objavio je brojne naučne radove u zemlji i inostranstvu, pre svega iz oblasti srednjovekovne arheologije i istorije, a u stručnim krugovima prvenstveno poznat kao jedan od naših najvećih poznavalaca srednjovekovnih mačeva. Njegova knjiga Srednjovekovni mačevi u Jugoistočnoj Evropi(objavljena na engleskom jeziku 2007), naišla je na veoma dobar prijem u stručnoj javnosti. Ipak, Aleksić je prisutan i na sceni koja bi moglo da se nazove "popularnom" – naučnopopularne članke objavljivao je u "Politikinom zabavniku", pisao tekstove za kultnu emisiju "Dobro jutro, deco" Radio Beograda itd.

Jedna od činjenica vezanih za njegov novi rad, a koja će po svojoj prilici često biti ponavljana, jeste da do sada nije bilo knjige koja se bavila istorijskom ličnošću Marka Mrnjavčevića (oko 1335–1395), već su se istraživači pre svega koncentrisali na mitsku ličnost Marka Kraljevića. "S obzirom da je Marko Kraljević ne samo naš već i nacionalni junak svih Južnih Slovena", objašnjava Marko Aleksić u razgovoru za "Vreme", "i s obzirom na značaj koji pojam nacionalnog junaka ima u svakom društvu, teško je naći pravo objašnjenje kako to da nije bilo knjige koja bi se bavila isključivo njegovom istorijskom ličnošću. Pretpostavljam da u jednom razdoblju nije postojalo dovoljno odlučnosti da se jedan epski motiv čiji značaj je daleko prevazilazio istorijsko i imao važno društveno pa i političko značenje podvrgne zakonima moderne nauke, možda iz bojazni da će se time eventualno izgubiti njegova veličina. Kasnije je možda baš to šire značenje ovog epskog junaka za našu kulturu smetalo da mu se pruži istorijski legitimitet. Tako je Marko Kraljević bio doživljavan gotovo isključivo kao literarni lik, bez jasnog utemeljenja u istoriji, pa samim tim ni u istini. Ipak, pokazalo se da njegov istorijski lik nije u suprotnosti sa našom uobičajenom predstavom o njemu kao junaku i vitezu, a sa druge strane on donosi mnoge vrednosti svoje epohe koje su opšteljudske i globalne."

 

PRAVI MARKO: Jedan od zanimljivih momenata ove knjige jeste i originalno zapažanje Marka Aleksića koje bi moglo da rasvetli način na koji je jedno umetničko delo, tačnije freska, uticalo na stvaranje mitske predstave. Naime, u selu Sušici kraj Skoplja nalazi se Crkva Svetog Dimitrija (u narodu prozvana Markov manastir), porodična zadužbina Mrnjavčevića, čiju je gradnju započeo Vukašin, a dovršio sam Marko 1377. godine. Šezdesetih godina prošlog veka, ispod sloja kreča na ulaznom pročelju, otkrivena je freska svetog ratnika (Svetog Dimitrija). Prema Marku Aleksiću, upravo je ta freska postala uzor narodnoj predstavi o Marku Kraljeviću, a ne njegov realistički portret, odlučnog i vrlo strogog izraza lica, koji je sačuvan u unutrašnjosti iste crkve. Predstava svetog ratnika koji u ruci drži buzdovan šestoperac (a ne mač, što je uvreženije), i koji jaše na šarenom konju, možda i zahvaljujući centralnom mestu freske na ulazu u crkvu, kasnije će postati predloškom za ikonografiju Marka Kraljevića kakvog poznajemo u narodnim pesmama i predanjima. Ukoliko bi ova pretpostavka bila tačna, to bi značilo da je u pitanju jedinstven slučaj da je utvrđeno za jednu konkretnu slikovnu predstavu da je pokrenula kolektivnu imaginaciju i prizvala mnogo dublje mitske sadržaje, čak i uprkos činjenici da je predanje o Marku Kraljeviću tokom vekova u sebe ukorporiralo i mnogo starije mitske slike. Marko Aleksić naglašava: "Dobro ste prepoznali taj za mene jako uzbudljiv događaj kada nauka može da uhvati tačan trenutak nastanka istorije i to tako važnog i opštepoznatog pojma. Sećam se kako sam bio zapanjen kada sam, nadvijen nad ovom slikom, postao svestan da taj konjanik ne drži u ruci mač, što bi bilo uobičajeno za srednjovekovnog viteza, već buzdovan šestoperac, i da njegov konj nije beo, već pravi šarac. Iako to nije bio primarni cilj mog rada, bilo mi je uzbudljivo da istražujem kada su nastale i prvi put zapisane najstarije pesme o ovom junaku, kako je nastajao njegov epski lik i kako se širio našim prostorima."

 

Na pitanje koja je njegova omiljena pesma o Marku Kraljeviću, imenjak Marko Aleksić izdvaja Marko i Mrnjavčevići: "U njoj mogu da se prepoznaju prave vrednosti evropskog srednjovekovnog viteštva, o kojima se u knjizi takođe govori." Međutim, koji su to zapravo novi podaci o Marku Mrnjavčeviću, koji su tek u novije vreme verifikovani, i kako oni menjaju našu predstavu o ovoj istorijskoj ličnosti?

 

"To što o našem junaku do sada nismo imali detaljnu istorijsku studiju, nije nikog sprečavalo da o njemu gradi vlastito mišljenje. Međutim, u nedostatku činjenica, često se stvaraju poluistine pa i stereotipi. I za mene je bilo uzbudljivo otkriće kada sam shvatio da je jedna od najčešćih tvrdnji o njemu, da je bio turski vazal, zapravo daleko od prave istine. Do sada nedovoljno korišćeni turski izvori pokazali su da je on najveći deo svoje vladavine proveo uspešno braneći slobodu i samostalnost svoje države. Postao je vazal tek kada su svi okolni preostali hrišćanski vladari to bili i kada je to postao jedini način da pomogne svom narodu. Još jedan podatak iz njegove biografije koji je fascinantan je njegov bogat porodični život, jer danas pouzdano znamo da se ženio najmanje tri puta i to – što je gotovo nezabeležen presedan u srednjem veku – dva puta jednom istom ženom. Knjiga detaljno prati i život njegove žene Jelene, a to nam je omogućilo da otkrijemo i da je Marko, suprotno svim dosadašnjim naučnim mišljenjima pa čak i narodnom predanju, najverovatnije imao potomke. Pored toga, knjiga se trudila da razbije dosadašnje stereotipe o srednjem veku kao mračnom dobu, ali i da osvetli mnoga druga pitanja kao što je na primer položaj žene u srednjovekovnoj Srbiji."

 

EPSKA ZAGONETKA: Kada u svom radu Aleksić rekonstruiše prelomne tačke u životu Marka Mrnjavčevića, koje su (u manje-više šturom obliku) do nas doprle iz srednjovekovnih vremena, ipak ostaje da lebdi pitanje svih pitanja: zašto je narodna mašta baš od te ličnosti načinila glavnog epskog heroja južnoslovenskih prostora, a ne od neke druge "važnije" istorijske figure? "Istorijski Marko je bio vitez, i vladar. On je još za svog života bio poštovan od svojih savremenika o čemu svedoči i to da su zapamćene njegove poslednje reči koje je izgovorio pred pogibiju u bici na Rovinama 1395. godine. Takođe, nema sumnje da je on bio sposoban čovek i uzoran plemić i vladar svog vremena, ali po meni jedina njegova konkretna osobina ili životna odluka koja ga je u jednom trenutku izdvojila od mnogih drugih vlastelina ili vladara toga vremena bila je odluka da do kraja ostane uz svoj narod. Iako su njegova braća Dmitar i Andrejaš napustili zemlju i otišli u Ugarsku, njegova odluka da ostane deluje pomalo iracionalno, ali možda baš zbog toga principijelno. To je možda bilo ono nešto ‘posebno’ čime je zaslužio ugled. Međutim, njegova kasnija slava višestruko prevazilazi bilo kakve realne vrednosti jednog čoveka. Zato mislim da je u veličini njegovog lika zapravo ostalo sećanje na veličinu i slavu srednjovekovne države i kulture koja je bila u tako drastičnoj suprotnosti sa položajem naroda u kasnijim stolećima. Mislim da je Marko vekovima u narodu simbolizovao sećanje na slavne trenutke sopstvene prošlosti."

 

Činjenica da je mitski Marko Kraljević postao centralna ličnost srpskog, ali i šireg južnoslovenskog i balkanskog eposa, učinila ga je zanimljivim i daleko van granica regiona. Postoji nešto što se može imenovati "Zagonetkom Kraljevića Marka", kako je Jovan Deretić nazvao svoju studiju na ovu temu. Ona je tumačena na različite načine: da je mitski Marko nastao sintezom drugih istorijskih ličnosti, njegovih savremenika, u prvom redu Stefana Lazarevića (ali i Marka Viteazula ili Marka Barbadiga, npr.), zatim drugih epskih junaka (grčki Digenis Akrita ili ukrajinski Marko Prokljatiji...) ili da su se u njega ulili stariji balkanski kultovi, na primer kultovi Svetog Đorđa, Tračkog konjanika, sve do kultova Dioskura, Herakla i Aleksandra Makedonskog. O tome su pisali, pored ostalih, Veselin Čajkanović, Dragoslav Srejović, Jovan Deretić, Ivan Zlatković, Nenad Ljubinković...

 

Kako Marko Aleksić objašnjava nastanak mitskog lika Marka Kraljevića, kao i njegovu evoluciju sve do naših dana? "Sama okolnost da su se brojni i tako istaknuti naučnici bavili nastankom ovog epskog lika, govori o njegovom značaju. Ja sam istoričar i svakako nemam toliko znanja o literarnom fenomenu Marka Kraljevića, ali kao neko ko se dosta bavio ovim motivom, stekao sam utisak da je on zapravo u najvećoj meri našeogledalo. Generacije su vekovima ugrađivale u ovaj epski lik svoje emocije, očekivanja, nadanja, sve ono što je opšteljudsko i čemu zapravo svi heroji širom sveta i epoha i služe. Ono što se čini sigurnim jeste da njegov literarni lik nije monolitan nego da sadrži različite slojeve. U njemu su spojene osobine arhajskih, paganskih junaka drevne Evrope koji, poput na primer starogrčkog Ahila ili germanskog Beovulfa, imaju izuzetnu snagu i neobuzdanu prirodu. Otud našem junaku herkulovska snaga, ali i želja da ore carske drumove, dotera cara do duvara ili da bude neumeren u piću. Sa druge strane, u njemu su sadržane i prave osobine jednog srednjovekovnog evropskog viteza koji poštuje zakon koji štiti slabije, pa tek onda svoje i interese svoje porodice. Zanimljivo je da su ovi motivi zapravo suština srednjovekovnog evropskog viteštva, a nastali su kao zaštita slabih i nejakih, u početku najpre poklonika koji su putovali u Svetu zemlju. Kao i kada je mitski Marko u pitanju, i viteški moralni kodeks je bio zasnovan na hrišćanskim vrednostima svoga vremena, što su zapravo opšteljudske vrednosti koje i danas simbolizuju viteštvo." Uprkos tome što se nekako podrazumeva da su vitezovi, mačevi i srednjovekovlje uopšte tema koja pre svega zanima desničare i tradicionalizmu sklone, reklo bi se da Aleksić izmiče ovakvim predrasudama, već i zato što je njegov pristup širi, sveobuhvatniji. I što svojim radom dokazuje da je duboko svestan važnosti popularne kulture, kao dimenzije koja je bitan deo savremenog života uopšte. "Moje uže stručno interesovanje su srednjovekovno oružje, vojska i viteštvo, ali upravo simbolika i šira značenja ovih pojmova su mi posebno zanimljivi", kaže Aleksić. "Istorijske nauke su pokazale da upravo pojmovi kao što su heroj, podvig ili magično oružje pripadaju najstarijim poznatim narativnim sižeima. Oni su sadržani u najstarijim sačuvanim ljudskim pričama širom sveta, kao što su Ep o Gilgamešu, Mahabharata, staroindijske vede, nordijske sage, slovenske skaske, starogrčki mitovi, što nam govori da dolaze iz još starijeg vremena i da su pripadali nekoj, danas izgubljenoj ‘prapriči’, ‘priči svih priča’ koja se hiljadama godina govorila ili pevala uz praistorijske vatre. Zanimljivo je da su i u psihologiji ovi pojmovi prepoznati kao arhetipski, prema kojima je naša svest najotvorenija, i zato ih najlakše prihvata. Zbog toga se danas u sociološkim naukama vodi računa o upotrebi ovakvih pojmova u javnom govoru, posebno u političke ili ekonomske svrhe, jer su oni najsugestivniji za našu svest. Sa druge strane, baš zato što su tako puno zastupljeni u popularnoj kulturi, sa ovim pojmovima smo se svi mi vrlo rano susreli i oni su postali deo naših predstava još iz detinjstva, dakle nešto veoma lično. Zbog toga se trudim da budem što pažljiviji kada govorim o njima i ne želim da im dajem neka suvišna značenja koja bi mogla da nekoga povrede."

 

KAKO GOVORITI O ISTORIJI: Na pitanje kako tumači veliko interesovanje za svoju knjigu, Aleksić kaže: "Sigurno da je sama popularnost Marka Kraljevića bila važna i da je njegova biografija očigledno dugo isčekivana. Možda je jedan od razloga i to što je ovo neuobičajena naučna knjiga, koja je pisana na razumljiv način, sa dosta ilustracija i istorijskih karata. Svakako da je za veliko interesovanje veoma zaslužan i moj izdavač, koji je uspeo da knjigu predstavi na dobar način. Konačno, mi smo narod koji veoma voli istoriju i mislim da bez te velike radoznalosti prema pričama iz prošlosti ne bi bilo ni tolikog interesovanja za ovu temu."

 

Međutim, kakve su reperkusije kada jedan arheolog, naučnik, krene da se bavi naučnopopularnom literaturom? Da li našoj sredini zapravo nedostaje literature koja bi o naučnim činjenicama govorila razumljivijim jezikom najširem čitateljstvu, umesto samo stručnjacima (bez namere da na bilo koji način omalovažavamo stručne radove)? Da li bi baš to moglo da bude lek protiv laičkih mitomanskih projekcija i jalovog busanja u grudi, i te kako prisutnih u našoj sredini tokom proteklih decenija? Aleksić zaključuje: "Mislim da je važno da nauka danas bude što je moguće razumljivija. Informatička revolucija kojoj prisustvujemo promenila je davno uspostavljene odnose, i nauka danas mora da se izbori za svoje mesto u medijima kako bi stigla do što većeg broja ljudi. Količina i konkurentnost informacija se povećavaju, a ljudska pažnja se smanjuje, pa je danas i za vodeće kulture u svetu imperativ da svoju nauku predstavljaju putem TV kanala, interneta i drugih masmedija. Istorijske nauke su u tome posebno važne jer operišu opštepoznatim, arhetipskim pojmovima koji najviše privlače našu pažnju. Zapravo, celokupni koncept znanja i učenja se ubrzano menja. Za razliku od ranijeg vremena, sada za uspeh procesa učenja više nije odgovoran samo onaj koji uči, već pre svega predavač, odnosno onaj ko prenosi znanje. Njegov zadatak je da motiviše svoje slušaoce ili čitaoce, maksimalno im olakša učenje i prenese znanje. Pažnju publike je sve teže osvojiti i u tome se koriste sva raspoloživa sredstva, pa pojmovi kao što su učenje i zabava postaju mnogo bliži nego što smo doskora mogli i da zamislimo. Ideja mi je bila da napišem knjigu koja će pružiti vrhunska naučna saznanja, ali da istovremeno može da se meri sa svim drugim popularnijim izdanjima. U tome mi je pomoglo i iskustvo u pisanju tekstova za ‘Politikin zabavnik’; zamislio sam da stil kojim će knjiga biti napisana bude kao za ‘Zabavnik’. To bi trebalo da bude neka naša varijanta onoga što se već dešava u razvijenim sredinama u svetu. Koncept popularne nauke ima dugu tradiciju kod nas, ne samo zahvaljujući listu koji sam spomenuo, već i trudom nekih drugih časopisa, pa i nekadašnjeg obrazovnog programa državne televizije, tako da u publici još uvek postoji otvorenost za ovakav pristup. Mislim da je to dobar način da se nauka nametne i izađe na kraj sa pojavama koje često zloupotrebljavaju interesovanje publike za teme o kojima ovom prilikom govorimo."

 

http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1326365

 

ААаааааа! Читаш "Време"!? Издајниче!!!

[Човек Жоја]

ААаааааа! Читаш "Време"!? Издајниче!!!

Читам и НСПМ и Нови Стандард . :bleh:  Ја сам бре европски чоек широкијех схватања Једино ми се онај Пешчаник не свиџа, мада знаду да "убоду".

[Милан Ракић]

Читам и НСПМ и Нови Стандард . :bleh:  Ја сам бре европски чоек широкијех схватања Једино ми се онај Пешчаник не свиџа, мада знаду да "убоду".

А Пера Луковић? Легенда!?

[Човек Жоја]

А Пера Луковић? Легенда!?

Е у тај ум бих волео да завирим

 

Него да питам, је л' има неко ову наречену књигу о Марку Мрњавчевићу, је л' читао, ваља ли и вреди ли то куповати?

[Ћириличар]

Е у тај ум бих волео да завирим

 

Него да питам, је л' има неко ову наречену књигу о Марку Мрњавчевићу, је л' читао, ваља ли и вреди ли то куповати?

Мене је чланак дефинитивно заинтересовао за књигу. Купујем је првом приликом.

[Милан Ракић]

Мене је чланак дефинитивно заинтересовао за књигу. Купујем је првом приликом.

`ел због Пере ил` због Марка?

[Ћириличар]

`ел због Пере ил` због Марка?

Због Марета. Изгледа да постоје неке погрешне стваре у које вјерујем о Марку ( као оно о његовом вазалству ).

[Милан Ракић]

у које вјерујем о Марку

 

а Марко је официр за навођење! 

 

 

[Човек Жоја]

Легендарна биографија Марка Краљевића

Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог стваралаштва Марку Краљевићу припада изразито важно место па изучаваоци чак издвајају и посебан циклус песама о овој личности. Настанак ове епске традиције, њен однос према историји и многа друга питања већ деценијама привлаче пажњу бројних истраживача српске прошлости. Ипак и у оквирима народне епике Марков лик је приказан на разноврсне начине тако да је могуће издвојити више његових легендарних портрета.

 

Ђура Јакшић, Мaрко Краљевић, уље на платну из 1856. године.

 

Према речима Јована Деретића, српског историчара књижевности, Марко Краљевић је присутан у свим врстама усмене књижевности: епским и лирским песмама, баладама, романсама, приповеткама, пословицама и у предању. У предању, као најслободнијој од ових епских форми, где је константно присутно преплитање реалног и фантастичног, Марков живот је испраћен од рођења до смрти. На основу народног предања могуће је стога формирати Маркову прилично детаљну биографију која је много потпунија од оне која би се формирала на основу епских песама. Постоје приче о његовом рођењу, склоности ка вину, о томе како је пронашао коња Шарца, о помагању сиромашних и унижених, о односу према ватреном оружју о чему нема трагова у епској песми, и на крају, о Марковој смрти.

 

Предања о Марковој смрти пружају далеко више разноврсних података од епске песме Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио слушајући Филипа Вишњића. Такође, предање о Марковој смрти садржи више историчних појединости, а легендарни крај умногоме се разликује од Вишњићеве песме. У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју, што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију и кажу да је Марко Краљевић погинуо у боју на Ровинама у којем су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која дају место битке потичу или из крајева у којима се битка заиста и одиграла или из крајева који су у непосредној близини. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали у крви и да је Марко онда у очају позвао Бога у помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину, где се налазе и дан данас, Марко у сну, а Шарац полако пасе маховину.

 

Овај мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). Такође, Марко је своју сабљу склонио на сигурно место. Према предању, Марко ће се пробудити кад његова сабља буде испала испод греде или из камена и када Шарац буде појео сву маховину. Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима.

 

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:legendarna-biografija-marka-kraljevica

[Човек Жоја]

Мене је чланак дефинитивно заинтересовао за књигу. Купујем је првом приликом.

 

 

O knjizi:

 

Čovek koji je postao legenda.  

Ličnost i vreme Kraljevića Marka.

Nema slavnijeg junaka od Kraljevića Marka. Nacionalni heroj Srba, ali i svih Južnih Slovena od Alpa do Crnog mora, epski velikan opevan u stotinama pesama i legendi, izrastao je u najslavniju srednjovekovnu ličnost sa ovih prostora. Vekovna mitologizacija potisnula je činjenice o Marku kao stvarnoj istorijskoj ličnosti i vladaru koji je stekao poštovanje i savremenika i potomaka. Nacionalna svest ga doživljava kao pukog turskog vazala i marginalnu političku figuru, uprkos onome što govori obilje istoriografske građe. Gotovo neverovatno zvuči i podatak da do sada nije bilo nijedne sveobuhvatne biografije Kraljevića Marka.

Ova knjiga će pokušati da prvi put ispriča celu i istinitu priču o njegovom životu: priču o tome kako je kao svaki srednjovekovni vladar i ratnik učestvovao u bitkama, često putovao, provodio vreme u lovu ili čitanju, prisustvovao proslavama i venčanjima, vodio privatni život (ženio se najmanje tri puta), ali i kako je doživljavao sebe i kako ga je doživljavalo njegovo vreme – kao viteza. U isto vreme, priča o istorijskom Marku, postavljena u širi okvir burnog 14 veka, predstavlja i priču o srpskom srednjovekovnom društvu i vremenu u kojem je živela jedna od najpoznatijih ličnosti u srpskoj istoriji.

 

o autoru:

 

Marko Aleksić

 

Marko Aleksić rođen je 1970. u Beogradu, gde je diplomirao i magistrirao srednjovekovnu arheologiju. U Narodnom muzeju u Beogradu stekao je zvanje kustosa. Kao član ekipe ili vođa iskopavanja učestvovao je u arheološkim istraživanjima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Nemačkoj i drugim zemljama. Objavio je brojne naučne radove u zemlji i inostranstvu o temama iz srednjovekovne arheologije i istorije, kao i stručnu knjigu Medieval Swords from Southeastern Europe (Srednjovekovni mačevi u Jugoistočnoj Evropi) koja je dobila više pozitivnih prikaza u vodećim svetskim stručnim časopisima i citirana nekoliko stotina puta. Održao je predavanja u institucijama kulture širom Srbije, na univerzitetima, međunarodnim naučnim skupovima i drugim mestima. Sarađivao je sa dečjim kulturnim centrom u Beogradu, na RTS-u kao stručni konsultant i autor priloga sa temama iz nauke i kulture, pisao dramske tekstove za program Radio Beograda, objavljivao naučno-popularne članke sa temama iz srednjeg veka u Politikinom Zabavniku i drugim listovima. Poslednjih nekoliko godina je predavač u Istraživačkoj stanici Petnica (programi Arheologija i Petnica International). Kao stručni konsultant ili predavač sarađuje sa muzejima, fakultetima, vojnim, bezbednosnim i kulturnim organiacijama i viteškim družinama.

 

http://www.laguna.rs/n2780_knjiga_marko_kraljevic_laguna.html

 

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ у пдф-у (са све садржајем, уводом и делом првог поглавља).

[Човек Жоја]

Марко Краљевић између историје и песме

 

Законити наследник српског престола и „турска придворица” и даље је неупокојен између шкрте историје и распеване епике. Ко је заправо човек кога је Гете оптуживао, Маргерит Јурсенар му даровала осмех а цео пук српске војске у Првом балканском рату једногласно потврдио да га је видео како напада Прилеп...

Међу нас је дојахао из песме. Кад га је с бедема своје утврде угледала снаха Вуче џенерала, „трољетна је увати грозница”. И храбрији би постали мање храбри јер... „сједи јунак у пољу широку/ у ледину копље ударио/ за копље је коња привезао/ а пред њиме стоји тулум вина/ не пије га чим се вино пије/ већ леђеном од дванаест ока/ пола пије, пола коњу даје/ коњ му није каквино су коњи/ веће шарен како и говече/ јунак није какви су јунаци/ на плећима ћурак од курјака/ на глави му капа од курјака/ привезо је мрком јеменијом/ нешто црно држи у зубима/ колко јагње од пола године.”

 

Вук Караџић, човек који је највећма допринео да се певанија о Марку Краљевићу сачува у писаној речи, у свом „Србском рјечнику” забележио је, поред осталог, и ово:

„Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића... Приповиједа се да је био много јачи од осталијех садашњијех јамачно и ондашњијех људи... Ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима...”

 

Велики немачки песник Гете у скици о „Српским народним песмама”, издатој 1827, оставиће следећи траг:

„Њихов највећи јунак Марко, који се како-тако слаже с царем у Једрену, може да се узме као неки сирови пандан неком грчком Херкулу и персијском Рустану, али, дабоме, на врло варварски и скитски начин. Он је главни и најјачи од свих српских јунака, безграничне снаге, безуслован и збором и твором... Он је један свемоћни чудовишни јунак, набусит као нико, који нас, ма колико му се дивили, нимало не привлачи... Тешко да ће он покајничким завештањима, од којих се потом подижу цркве и манастири, умирити Бога и наше душе...“

Да Нејаки постане јачи

Историја није сасвим сигурна да ли сме да први помен о Марку смести у 1356. годину. Наиме, натпис изнад јужних врата Дреновске цркве, саграђене у близини Тиквешког језера, недалеко од Велеса, казује да је црква живописана 1356. године „при државе” Николе и Марка, а по „смрти светороднога цара Стефана”. Могуће је да се Николино име у натпису односи на војводу Николу Стањевића за кога се зна да је, заједно са Марком, владао управо тим просторима. Народно предање, пак, каже да су цркву у Дренову заједнички подигли Вукашин и Марко, отац и син.

 

Оно у шта је историја сасвим сигурна потиче из 1361. године, а пронађено је у дубровачким архивама. Те године је Марко стигао у град испод Срђа да на челу српског посланства преговара о прекиду непријатељстава почетих две године раније. Додуше, рат између Србије и Дубровника потрајао је још годину дана и завршен је миром у Оногошту (Никшићу), али је Марко, очигледно важна личност, успео да код тамошњих власти издејствује неке користи за призренске трговце и узме сребро које је његова породица ту похранила.

Чини се да је натпис на цркви Света недеља у Призрену сасвим случајно откривен септембра 1966, поприлично изменио слику о Марку Краљевићу. Натпис је откривен у дворишту једне приватне куће, у предграђу старе призренске тврђаве, у простору познатом као Поткаљаје, а у њему податак да је црква – посвећена Ваведењу – сазидана и живописана „повеленијем и откупом господина младога краља Марка 6879. године (1371) од стварања света”.

 

Након смрти цара Душана (1355) власт је наследио његов јединац Урош, али Душанов полубрат Симеон није тако мислио, те се и он прогласио за цара. А једној царевини је, најчешће, много и један цар. Покушај помирења – априла 1357 – на Државном сабору у Скопљу, није успео. У рату за престо надјачао је Урош, познат и као Нејаки, а све уз помоћ великаша, пре свега браће Мрњавчевић, Вукашина и Угљеше, синова извесног ситног херцеговачког властелина. 

 

Да би спречио опасну разиграност све моћнијих феудалних господара, последњи српски цар ослонио се на реченог Вукашина, владара простора данашње Македоније и дела Метохије и породично повезаног с већином властеле, и 1765. године крунисао га за краља, односно свог сувладара, а његовог сина за „младог краља”. Међутим, већ у једној повељи из 1370. године Вукашин се назива „господарем српских и грчких земаља и западних страна”, без помена цара Уроша. Моћним великашима то, разуме се, није било свеједно те су се уротили против новог краља. 

 

Спасавање круне и главе

Да би скршио њихов отпор, с обзиром да је Урош Нејаки био све само не јак владар, краљ Вукашин је с младим краљем Марком, јуна 1371, пошао према Оногошту, да казни по своју власт опасног жупана Николу Алтомановића. Спас за жупана на западу неочекивано је стигао са истока. Турци су угрозили област Вукашиновог брата Угљеше, владара Серске области коју је наследио од старе царице Јелене, Душанове удовице.

 

Исход битке на реци Марици био је погубан по браћу Мрњавчевић и, показаће се, доцније по целокупну српску царевину. Нико им није притекао у помоћ, без обзира на то што су је тражили на све стране. Кнез Лазар Хребељановић бринуо је своје бриге, исто као и моћни Никола Алтомановић и Вук Бранковић. Цара Уроша очигледно одавно нико ништа није питао а, уосталом, умро је два месеца после погибије Мрњавчевића на Марици.

 

Сад се и „млади краљ” Марко нашао на ветрометини. Титулу му нико од моћних није признавао, и не само то. Из дана у дан одвијало се черупање његове територије, оне коју је наследио од оца. Најмање су узели Турци. Кнез Лазар је себи припојио Приштину и пребогато Ново Брдо, као и многа оближња места. Никола Алтомановић узео је све што је било уз његове земље на западу, Вук Бранковић му је отео Скопље, а браћа Дејановић, Јован и Константин, остало. Краљу је преостало мало земље у западној Македонији са Прилепом. И да се потчини турској премоћи, да би – уосталом, као и већина оних који су му преотели поседе – сачувао главу и оно што је ваљало да храни ту главу.

 

Чувао је све до битке на Ровинама, 17. маја 1395. године, када је погинуо борећи се (као и многи српски племићи, чак и деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара) на страни султана Бајазита а против влашког војводе Мирче, потпомогнутог угарским краљем Жигмундом.

 

Ово је историја, ускраћена за своју најважнију алатку да би била наука, а то је недостатак поузданих података из дубине наших векова. Остало је, углавном, песма(рица). Бар што се тиче лика и дела Марка Краљевића.

Херакле из Прилепа

Најранија белешка о епском Марку потиче из 1547. године, када је извесни слепи војник у Сплиту запевао песму о њему. Значи, скоро сто педесет година након смрти. Песму су, каже летописац, прво прихватили стари ратници који су се одмарали на тргу, а онда и сви који су се ту затекли, што је наликовало хору код старих Грка.

 

Непуних десет година након овог догађаја Хваранин Петар Хекторовић у свом спеву „Рибање и рибарско приговарање” забележио је бугарштицу „Марко Краљевић и брат му Андријаш”, први запис у стиху о човеку који је постао главни јунак већине наших епских песама. Занимљиво је да је поменути Хекторовић песму забележио од двојице рибара из свог родног места, Старог града на Хвару.

 

Песма о Марку као да није имала само једну домовину. Вихорила је од југа на север, са истока на запад брдовитог нам Балкана. Примала утицаје и утицала. Несумњив је, рецимо, утицај француске средњовековне епике која је, посебно у 13. веку, преко Алпа стизала у италијанске градове и на дворове. Отуда је, прилагођена времену и простору, допирала до нашег приморја. С обзиром на то да је тада већина тамошњег становништва разумевала два језика, сасвим је природно и да је могла да се роди идеја или осети потреба да се западне легенде, које су биле омиљене, искористе и прилагоде новој средини и новим, домаћим јунацима.

 

Не чуди зато што је Марко упоређиван с многим јунацима других народа, или они с њим. Његов епски лик подсећа и на Ролана из „Песме о Ролану”, на Ахила из „Романа о Троји”, на Александра Македонског из „Александриде”, на Дигениса Акриту из византијске епике. Упоређују га са Хераклом и Рустаном, с Иљом Муромецом. Један од бројних трагалаца за одгонетком везе историјског и песничког лика рећи ће да није нимало случајна Маркова наметљива сличност са Хераклом, поред осталог и због тога што се једно од највећих познатих Хераклових светилишта – Хераклеја – налазило на подручју Маркове државе. 
Уосталом, једина личност којој је у целокупној нашој епици посвећен цео један циклус јесте управо Марко Краљевић.

У његовом лику, песмама и причама о њему, у предањима, несумњиво се слегло вековно искуство народа. Марко је, заправо, слика и прилика народа и времена, и оног непосредно пре и много после њега. Све оно што је народ хтео и желео а није умео или смео пребацио је на плећа свог јунака: и храброст и правдољубивост, и војевање против туђина али и домаћих силника, и неумереност и ићу и пићу.

 

Ни до колена му није ниједан епски јунак. Чак ни Милош Обилић. По њему су назване многобројне куле, цркве, развалине, стене, тобожњи трагови стопала или коњских копита. А његову славу су, опет слично бројним европским јунацима, преносили народни певачи, гуслари, пре свих Тешан Подруговић, од кога је Вук Караџић прибележио најлепше песме о Марку Краљевићу. Готово је немогуће, чак ни приближно, утврдити број песама и балада, историјских и митских предања, пословица и изрека, чак и шаљивих прича у којима се свет око Марка врти.

Истина станује у средини

На питање кад, како и зашто је један мали владар постао тако велики јунак и како да слуга владара туђег, непријатељског царства постане највећи национални јунак у народу који је борбу против тог истог царства сматрао својим основним историјским задатком, истраживачи су понудили, и још нуде, различите одговоре. 

Једни тврде да је краљ Марко на свом двору имао најбоље певаче, те није чудо што су песме лепе и што их има толико. Други су уверени да је његова огромна епска омиљеност последица његове изузетне снаге и срчаности. Трећи су све приписивали Марковој својеглавости и оригиналности. Нису усамљена ни мишљења да му се народни певач и приповедач на тај начин захваљивао за његову несебичну бригу и љубав према обичном човеку.

 

Неки су, пак, уверени да је пресудну улогу у величању лика и дела Марка Краљевића одиграла црква, пре свега Хиландар, где је – по песми – и сахрањен, а разлог су изналазили у стиховима у којима јунак дели благо „нек се цркве красе”. Уз то, потврдили су историчари, Марко је иза себе оставио неколико задужбина у својој области које су време и људи махом развејали. Противници ове претпоставке као главни доказ да то нема никакве везе, наводе случај краља Милутина, владара коме се приписује да је ктитор педесетак, махом прелепих, богомоља, па га нема ни у једној песми.

 

Постоји још један (историјски) траг који је, могућно, припомогао ширењу мита о краљу без краљевине. Наиме, као свом вазалу, Турци су скоро четврт века заобилазили његову област. Тако су Маркови поданици, према том извору, били поштеђени азијатских зулума, а кад су се – након битке на Ровинама – расули по свету, кренуле су, и данас уобичајене, приче о старим добрим временима.

 

Истина је, по обичају, негде између. Чини се да би могла да се смести у онај Његошев стих „из главе је цијела народа”. У „Горском вијенцу” – где је поменут само једном, и то на челу српских јунака – сват Црногорац га назива „перјаницом” али и „турском придворицом”.

 

Извесно је да је Марко Краљевић метафора једног времена и људи у њему. А ваља се подсетити да је Марко из песме живео „до триста годинах”, а умро, како сведочи стих, „од Бога, од старог крвника”.

 

А да је Марко уистину нешто посебно на овим просторима, лик који одолева порозности људског памћења, сведоче и два безмало ововремена случаја.

 

Први се десио почетком четрдесетих година 19. века у Шибенику и забележен је у локалном летопису: „Прије неколико мјесеци један тежак жалостан из Покривника, малога села три уре врх Шибеника, дође господару и весело рече: Добре имам гласове, господару. Марко Краљевић је устао. Видјели су га у Хрватској...” Одговор господара могуће је наслутити.

Скоро век касније, у Првом балканском рату, 1912, Марка Краљевића није видео само један човек. Цео пук српске војске сведочио је да видео је Марка Краљевића како води напад на град Прилеп који је толико времена раније припадао овом „неумрлом” јунаку.

 

Аутор: 

Петар Милатовић

 

Линк

[Човек Жоја]

Мене је чланак дефинитивно заинтересовао за књигу. Купујем је првом приликом.

:bleh:  :bleh:  :bleh: 

 

[Човек Жоја]

Каже овај Марко Алексић у својој књиги да је његов имењак Краљевић био добар чоек 100 гради. А и ја би реко по његовоме писанију. Каже кад су кола кренула низастрану он осто сирак тужни без игђе икога. Добро није баш тако ал скоро. Прво кад су Османлије почеле надирати он дуго дуго није тео да легне на руду. Све врдо лево десно, дипломатија и то. Ови Драгаши што су Тураци прво налетели на њих одма легли на руду, ал Марко јок. Додуше Лазар му је кварио политику јербо је био ојачо мимо свију, ал међ јужњацима у српскоме царству Марко био глава. Е саде, кад је прошо џумбус на Косову равну (на које Марко касно стиже), Марко и он скроз лего на руду (још и мало пре, тамо негде од 1385.). Ал за разлику од доброг дела елите што се разбежала по Јевропи кад је Турчин нагрно Марко остаде међ народом (ко и онај проклети Вук Бранковић). И народ га испева за једног од највећег сина нашег народа и народности (ал Вука јок). Крај му знамо, погибе на Ровинама, ратујући за окупатора противу ришћана раме уз раме са дичним нам Стефаном Лазаревим, вероватно чак противу рођене му братије која живеше и каријеру изградише код Жигмунда. Ипак, каже овај Алексић, није Краљевић баш био с раскида, реко отприлике "нек ја погинем а Турци нек изгубе". И тако и било.

 

Сад мене интересује шта вели раја, ели Машан био домаћи издајник, страни плаћеник, колаборациониста и квислинг, ел јок?

[Човек Жоја]

Значи нема никог да прискочи сиротом брату упомоћ у решавању ове апорије (што реко поп Зоћа)...

Доообро...