+Амфилохије vs Миодраг Вуковић

[karadjordje]

"Svedok", broj 704. 19. januar 2010.

Dr Miodrag Miško Vuković: Srpska pravoslavna crkva

Crna Gora je donijela odluku o uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Kosovom. Logičan nastavak odluke od prošle godine o priznanju ove države. Oko ove odluke lomila se koplja u državi. Ne samo da su upozoravali da se to ne radi do određenog trenutka... do odluke Suda u Hagu, do ustavnog priznanja Kosova o postojanju crnogorske nacionalne zajednice u toj državi, i iz Srbije, i iz Crne Gore, i sa Kosova, kada su Crnogorci u pitanju, i nezaobilazni čuvari srpskih interesa u Crnoj Gori, smješteni u srpskim strankama, parlamentarnim i vanparlamentarnim, nego je bilo i nesporazuma, javno manifestovanih između ljudi iz aktuelne vlasti koji imaju sasvim određen Ustavom predviđen dio nadležnosti kada su ovakvi problemi u pitanju. Predsjednik države koji kao posljednji subjekat u proceduri imenovanja ambasadora, stavlja svoj potpis na odluku, je, kao i potpredsjednik Vlade Crne Gore za politički sistem u nekoliko navrata, krajem prošle godine, izjavio da diplomatske odnose sa Kosovom treba uspostaviti uz prethodno dobro izabran trenutak kada to treba uraditi. On je sugerisao i čak javno obećao da to treba uraditi tek kada Kosovo prizna crnogorsku nacionalnu zajednicu, i to formalno, svojim najvećim državnim aktom, Ustavom. Potpredsjednik Vlade za politički sistem je iznio svoj stav da bi to trebalo uraditi po donošenju odluke Suda u Hagu o inicijativi Srbije za propitivanje pravne utemeljenosti akta o samoproglašenju nezavisne države Kosova.

Reagovao je i ministar spoljnih poslova Crne Gore riječima da je to nadležnost organa koji se bave diplomatijom, dakle Ministarstva na čijem je on čelu.

Predsjednik Vlade je presjekao sve špekulacije da se radi o nesporazumima, koji govori o podjelama koje se kriju od javnost, a koje postoje u državnom i partijskom, DPS prije svega, rukovodstvu.

Rekao je da je to tehničko pitanje i pitanje odgovornosti nadležnih da pronađu najbolji trenutak da materijalizuju prošlogodišnju odluku Vlade. Uspostavljeni diplomatski odnosi, ali ne i razmijenjeni ambasadori.

Nova odluka Vlade Crne Gore pomoći će podizanju nivoa saradnje Crne Gore sa državama u regionu, u ovom slučaju sa Kosovom, a o otvaranju diplomatskih predstavništava biće riječi kada se za to steknu uslovi.

Država Crna Gora će u narednom periodu intenzivno voditi računa o položaju crnogorske nacionalne zajednice na Kosovu, o potrebi dodatne zaštite, posebno pravne. Reakcije su već počele. Reagovale su srpske stranke u Crnoj Gori. Potez kriminalnog rukovodstva koje je ovom odlukom isplatio fakturu saradnicima sa Kosova. Izdaja nacionalnih interesa. Nož u leđa Srbiji koja sigurno dobija na Haškom sudu. Šta će reći Srbija, svi se pitaju. Da li će posegnuti za radikalnim potezima kao u vrijeme kad je Vlada Crne Gore donela odluku o priznanju Kosova.

Hoće li otkazati gostoprimstvo tek imenovanom, drugom, ambasadoru Crne Gore u Beogradu (Ambasador Srbije u Podgorici hitno je pozvan da se vrati u Beograd. Na konsultacije, primedba redakcije).

U Crnoj Gori svečano obilježen dolazak "nove srpske nove godine". Pred crkvom u sred Podgorice, ovoga puta u organizaciji same crkve, bez novčane participacije, srpskih i drugih političkih stranaka koje su to radile godinama unazad. Politički siročići ostali bez novca. Na proslavi pjesme i igara za svakoga. U masi i političari koji nijesu platili kartu za novogodišnji koncert. A na koncertu muzičari iz Srbije, trubači iz Guče, umjetnici iz Crne Gore. Treba priznati, između pjesama i govori u kojima nije bilo kao prethodnih godina ostrašćenih dionica, prijetnji, uvreda, ucjena. Jedino je podgorički crkveni srpski velikodostojnik imao problema da umiri ljude koji su pod snažnim uticajem alkohola izazivali incidente, čak i međusobne tuče. Ako je neko došao da pravi nerede na ovom skupu, neka se vrati kući, vidno iznerviran upozoravao je srpski pop. I nijesu mu probleme pravili samo "obični, pijani ljudi". Imao je, kažu, i sam direktan fizički obračun sa novinarima Dnevnog lista "Vijesti", posebno fotoreporterom ovog medija. Koja slučajnost. I SPC se našla u situaciji da pesnicama rješava problem neadekvatnog ponašanja ljudi iz ove medijske kuće, kao što je to prije nekoliko mjeseci uradio gradonačelnik Podgorice. I dok je ovaj drugi dogadjaj i dalje aktuelan, sudski procesuiran i puni stranice ove novine tekstovima o ljudima diktatorima, nasilnicima, onima kojima vlast leži u topuzu, za sukob sa ljudima iz SPC-a za sada samo informacija da je pop bio pijan. Koja dosljednost. Ali, nije problem u tome što se dešavalo. Nije problem, kada je već organizovan doček, što je propraćen i incidentima i vatrometom od petnaest minuta. Problem je zašto je doček uopšte organizovan. Srpska pravoslavna crkva je izgubila patrijarha krajem prošle godine i sprema se za izbor novog. Običaj je, a kažu i kanonska obaveza da, kada se to desi, traje period žalosti. Žalost traje najmanje četrdeset dana, što je običaj i kada na onaj svijet ode običan čovjek u Crnoj Gori, a neki kažu do izbora novog patrijarha. U to vrijeme ne smiju se organizovati nikakve muzičko-bokserske manifestacije. Žalost je žalost. Tu nema prostora za igru i pjesmu. Zato, pitanje prethodno postavljeno.

Šta je trebalo prvim ljudima Srspke pravoslavne crkve u Crnoj Gori da organizuju muzičko-bokserski hepening, u danima žalosti, u danima kada to niko drugi u ovoj crkvi nije uradio. Šta je trebalo onima koji su odlučili da se to organizuje u Crnoj Gori, u Podgorici i Pljevljima. Kakav je to cinizam prvih ljudi Srpske crkve u Crnoj Gori. U Beogradu nikome nije padalo na pamet da čeka po trgovima "srpsku novu godinu". Ljudi su osjećali obavezu da poštuju činjenicu da je koliko juče otišao prvi duhovnik ove crkve iz ovog profanog života. Ali, zato, drugačije razmišljaju oni iz Crne Gore koji čak imaju ambiciju da zauzmu upražnjeni tron prvog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U Crnoj Gori u kojoj se otvorila priča o položaju crkve i države, o laicizmu Crnogoraca koji nikada nijesu bili vjernici u pravom smislu te riječi. Vjernik je čovjek koji, ne opterećujući druge, oblači svečano odijelo i svake neđelje odlazi u crkvu da obavi poslove vjerujućeg čovjeka. Crnogorci su kroz istoriju imali poseban odnos crkve i države i najbliži su onome što su Francuzi promovisali svojom revolucijom u 19. vijeku, a pravno oblikovali 1905. godine svojim Ustavom. Najbliži su francuskom poimanju odnosa prema crkvi manifestovanom kroz laicističko pristupanje ovim fenomenima. Zato i ove godine pred crkvom u Podgorici pijani ljudi, međusobni sukobi, tuče. Odgovor zašto se to desilo - jednostavan. Najveći broj prisutnih nema nikakve veze sa vjerom. Ljudi došli da se provesele, da popiju, da uzviknu po koju političku poruku, da pokažu svojih mišića. Crkva im je omogućila da prisustvuju nečuvenom "omažu pokojnom srpskom patrijarhu". I desilo se te noći da su ljudi čekali srpsku novu godinu sve uz pjesmu i igre i salve plotuna ispaljenih iz različitih oružja. Pitanje je i do kada će Srpska pravoslavna crkva ove dane svojatati. To nije srpska pravoslavna nova godina, nego pravoslavna nova godina za manji dio pravoslavnih crkava kojima, istina, pripada i Srpska pravoslavna crkva.

Mnogi se pitaju do kada će to uopšte biti tako, ako se zna da je to doček nove godine po julijanskom kalendaru, ako se zna da većina pravoslavnog svijeta, s jedne strane, slavi kao i ostali doček nove godine po gregorijanskom kalendarui da su počeli i da traju razgovori o spajanju "ta dva dočeka". Nije nesuvislo upozoriti da je doček ili srpske ili pravoslavne nove godine, kako ko hoće da je doživi, po kalendaru koji je napravio Julije Gaj Cezar, čovjek koji je ostao upamćen kao imperator koji je više čak i od Nerona proganjao hrišćane, želeći da ugasi njihovu crkvu i potre samu vjeru.

Drugo pitanje je pitanje šta radi država Crna Gora? Na dočeku, a i u mnogim drugim djelovima grada, dakle ne samo pred crkvom, slavlje propraćeno žestokim plotunima iz oružja različitog kalibra. Crna Gora ima zakon kojim je to proglašeno krivičnim djelom, ima Zakon protiv nošenja oružja na javnom mjestu, a posebno protiv njegove zloupotrebe. Mnogi se pitaju da li je iko priveden poznaniju prava.

Da li je podgorička, crnogorska, policija, privela i sankcionisala ponašanje bar onih koji su puni maligana demonstrirali svoje vjersko opredjeljenje. Informacije govore nije priveden niko. I ljudi se pitaju koliko treba čekati da nadležni poštuju zakone države Crne Gore, koji moraju biti isti u odnosu na sve građane. Do kada će nekima, kao u ovom slučaju, naprasnim vjernicima, koje je "ponijela pjesma, a ne govor srpskih popova, pa su morali zadovoljstvo iskazati i šenlučenjem koje je smetalo ostalim građanima Podgorice", država gledati kroz prste, žmuriti na njihovo očigledno nepoštovanje crnogorskih zakona.

Postaje upozoravajuće, mnogi govore da je to dokaz nemoći države, ponašanje nadležnih u odnosu na manifestacije pojedinih subjekata u Crnoj Gori. Već je do usijanja u laičkoj i crnogorskoj javnosti doveden problem bespravno podignute limene crkve na Rumiji iznad Bara, prije nekoliko godina, Srpske pravoslavne crkve, čijim je postavljenjem srušen hiljadugodišnji običaj manifestovanja crnogorskog laicizma. Srušen je običaj da se krst Sv. Vladimira koji je bio hrišćanin i živio je prije podjele u crkvi na pravoslavce i katolike, prije šizme, a koga je Srpska pravoslavna crkva uzela za svog sveca, iznosi na planinu Rumiju od ljudi sve tri konfesije.

Srušen je jedan običaj koji je u direktnoj vezi sa vjerskom tolerancijom i građanskim konceptom crnogorske zajednice.

Sada niko ne izlazi na Rumiju osim zabrinutih Srba da će im neko odnijeti crkvu sa planine. Za to vrijeme toliko ministara u Vladi Crne Gore je naobećavalo narodu da će crkvu vratiti tamo đe joj je mjesto i omogućiti da se vjekovni običaj nastavi, ali ništa od toga.

(De)stabilizacija

Ovih dana Dan državnosti (!?) Republike Srpske. Na svečanosti i predsjednik Srbije. Čovjek je upitan zašto je prisutan tom činu rekao, pored ostalog, da Srbija neće ništa uraditi da destabilizuje BiH, naprotiv, uradiće sve da se očuva teritorijalni integritet i suverenitet svih zemalja u regionu, pa i Bosne i Hercegovine. Malo je ko u to povjerovao. Sa razlogom. Jer, pitanje zašto je bio na proslavi čiji su organizatori oni koji najavljuju razbijanje i nestanak BiH, ostalo je bez odgovora.

Čovjek ne može imati dvije matične države

Bez odgovora je ostalo i pitanje šta će lideri srpskih stranaka iz Crne Gore na kanabeu gospodina Tadića prije nekoliko dana, krajem prošle godine, kada se sastao Savjet konstituisan za Srbe iz država iz okruženja i dijaspore. Bili su na skupu gdje su pala obećanja da će Srbija voditi računa o svojima u drugim državama. Znači, Srbija se silno interesuje i uložiće i sredstva i sve ostalo da pomogne da se poboljša status njenih u drugim državama. Time su lideri srpskih stranaka priznali da im je Srbija matična država, ili su na to pristali. A pošto čovjek ne može imati dvije matične države, onda je pitanje šta im je Crna Gora. Ako im je Srbija matična država, onda su u Crnoj Gori ljudi koji su došli iz Srbije, neki od njih zadržavajući status stranca, ne uzimajući crnogorsko državljanstvo, uz odricanje od srpskog, dok su drugi postali državljanima Crne Gore i gradjanima ove države u punom smislu te riječi. Je li to direktna manifestacija neprihvatljivog miješanja Srbije u unutrašnje odnose drugih država. Ovih dana je neko iz albanskih stranaka rekao da bi Tirana trebala da povede računa o Albancima u Crnoj Gori. Drugi je, čak, otišao dalje izjavljujući da su Albanci u Crnoj Gori autohton narod, a da su Crnogorci na Kosovu kolonisti, doseljenici. Dovoljno da poskoče srpske patriote izjavama da kreće projekat velike Albanije. Dakle, Tirana, Sarajevo, Zagreb, Kijev, jer u Crnoj Gori ima i 300 Ukrajinaca i mnogi drugi ne mogu da brinu o svojima u Crnoj Gori, o Rusiji da se ne priča, ali zato Beograd može i mora. Principijelno, nema što. I konstatacija da je očigledno propao pokušaj usvajanja ugovora o dvojnom državljanstvu između Srbije i Crne Gore. Propao je samo što to još niko nije ljudima, posebno onim sluđenim koji tumaraju za prevarantima, još javio.

Pripremaju novu "veliku srpsku podgoričku skupštinu"

Ovih dana je jedan već istaknuti, a mladi istoričar, na jednom portalu na Internetu, objavio kratak tekst o istoriji Crne Gore. Uporedio je situaciju u Crnoj Gori sa početka 20. vijeka i današnju. Za mnoge iznenadjenje koliko sličnosti. I tada i danas Crna Gora živjela i živi slične političke i društvene odnose. Tada knjaz podario državi Ustav, formiran prvi crnogorski parlament, sve sa prvi put oblikovanom parlamentarnom opozicijom. Opozicija većinom srpski nastrojena. U Parlamentu protestvovala protiv svih poteza legitimnih vlasti tadašnje Crne Gore. Tražila da se formira anketni odbor koji bi utvrdio kako knjaz troši sredstva koja Crna Gora dobija, većinom sa strane, kao pomoć prijatelja. U napadu na knjaza prednjačili oni koji su decenijama prije toga bili njegovi prvi saradnici i bogami se dobro obogatili zbog te privilegije. Sa druge strane, mladi ljudi poslani u Beograd od knjaza da se školuju i da se vrate u Crnu Goru, da bi istoj pomogli, napunili po nagovoru i naredbi tadašnjih tajnih službi Srbije džepove bombama i pištoljima i krenuli iz Beograda na crnogorskog knjaza i crnogorsku državu.

Sada aktuelna vlast pod žestokim udarima privatnih medija čiji su vlasnici dojučerašnji saradnici na projektu nezavisne Crne Gore, nezavisni intelektualci, mnogi među njima silno bogati zbog pozicije koju su ranije imali.

Sa druge strane, među liderima opozicionih stranaka i oni koji su politički zanat pekli, koje slučajnosti, ponovo u Beogradu, nudeći svoje znanje kao rješenje za probleme zaposlenih, posebno u srpskim šećeranama sredinom prethodne decenije, a koji su danas glavne adrese kojima se obraćaju navodno zapitani srpski mediji šta je sa srpstvom u Crnoj Gori i sa Crnom Gorom uopšte. Istorija se ponavlja, kažu neki. Pomenuti istoričar, ako se može reći naučno lapidarno i lako shvatljivo demaskirao i ondašnju i ovdašnju alternativu aktuelnim vlastima. I to je tačno. Nažalost. Ali, to nije i kraj priče. Početkom prošlog vijeka, ne samo da su bogati Crnogorci, raniji knjaževi prijatelji, i dobro edukovani studenti, krenuli protiv knjaza, nego su nastavili i srušili državu. Knjaz, Vlada i Parlament su morali pod pritiskom svojih iz Crne Gore i braće i Srbije, da napuste Crnu Goru, da abdiciraju, kako su tada govorili njihovi protivnici, ostavljajući državu i narod drugima na milost i nemilost. I desilo se očekivano. Po Crnoj Gori su počeli da oru ekipe opremljene zadatkom iz Beograda. Legitimnim institucijama Crne Gore je bio zabranjen povratak u državu, koja se samoponištila i koja je pristala da uđe u sastav Srbije, čuvenom podgoričkom skupštinom, gdje su tadašnji crnogorski alternativci junački srušili sve što je stvarano prethodnih vjekova. I trebalo se boriti da Crna Gora vrati pravo da se Crnom Gorom zove. Ali, to su morale da rade neke nove generacije. Prevaru su svi prepoznali odmah poslije završnog čina izdaje. Božićni ustanak iz 1919. godine bila je opomena dolazećim generacijama. Tako tada. A danas, Crna Gora ponovo samostalna država na dobrom putu da se vrati u Evropu. Ali, oni koji su do juče bili uz vlast, a danas su vlasnici privatnih medija, nezavisni intelektualci, navodno, politički alternativci bez identiteta, pa i onog zemunskog, bogati, sa ambicijom da postanu vlast prečicom, jurišaju na režim, otvarajući problem opstanka države. Već ima upozorenja iz međunarodne zajednice da bi ostvarenje njihovog nesuvislog nauma sigurno zaustavilo ili bar dobrano usporilo ulazak Crne Gore u EU, NATO, njenu definitivnu međunarodnu afirmaciju. Koliko su se pojedinci zalećeli i zaboravili, govori i činjenica da nekontrolisano izgovaraju klasične nebuloze. Oni hoće svim silama, silom na sramotu, da "sruše vladajući režim" ne znajući ili zaboravljajući u svojoj euforiji da se režimom u principu zovu vladajuće establišmenti i da u alternativi, primjera radi, ni u jednoj državi, nikada nije postojao režim koji treba rušiti. Ali, u toj njihovoj kovanici prepoznaju se oni koji moguće pripremaju novu "veliku srpsku podgoričku skupštinu", skupštinu sada u 21. vijeku. Da li su svjesni ili ne, bojati se da su mnogi svjesni te činjenice i da to predstavlja njihov cilj, ali je više nego vidljivo da žele ostvariti namjeravano i po cijenu nestanka države. Zato, i upozorenja da je vrijeme da mlada crnogorska država počne do kraja realizovati svoje zakone i da je sve manje prostora da nadležni mnogima, posebno nedobronamjernima, kada je država u pitanju, gleda kroz prste. To treba prestati. Država mora u cjelini početi da funkcioniše. A što se tiče poruka i posljedica dočeka srpske nove godine u Podgorici, što je paradigma mnogo čega što običan čovjek u ovom trenutku možda i ne razumije, dovoljno je rečeno.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=70409

[karadjordje]

Отворено писмо др Миодрагу Вуковићу, посланику у Скупштини Црне Горе и високом функционеру Демократске партије социјалиста Црне Горе

Поштовани г. Вуковићу,

Средином јануара у београдском недјељнику „Сведок" (бр. 704 од 19. јануара о.г.) објавили сте чланак „Српска православна црква", који је стигао до мене са закашњењем, па га са закашњењем и коментаришем. У њему сте посебно апострофирали обиљежавање „нове српске нове године" у Црној Гори. Иако невољно, ипак са два разлога Вам пишем ових неколико редака. Прво, осјећам извјесно пријатељство према Вама, на основу дугогодишњих сусрета, од Заграђа и Вашег породичног дома, до Хотела „Црна Гора".

При посљедњем сусрету сте ме обрадовали вијешћу да Вам се ћерка крстила у Грчкој, да пости. Из разговора сам стекао утисак да Вам то није било мрзно. Напротив. Са тог разлога сам, најблаже речено, запрепашћен Вашим презривим, циничним, политикантским односом према Цркви којој припада Ваша ћерка, као и сви Ваши преци, само Бог зна до ког кољена. Српска Црква има тај назив по географији и већинском народу који је исповиједа на нашем простору. Међутим, њено устројство и суштинско својство, као и сваке друге помјесне Православне Цркве у свијету, није и не може бити њен условни национални префикс, већ чињеница, да је она „једна, света, саборна и Апостолска Црква Христова". Људи се не крштавају у јеврејство, јелинство, српство, црногорство, русијство, кинештво и сл. него „у име Оца и Сина и Светога Духа", примајући „печат дара Духа Светога", а никако печат било какве пролазне биолошке, социолошке, етничке, идеолошке или било какве друге приземне категорије. Од Вас рођеног у мјесту у коме сте рођени и у народу са вјековним православним Предањем, очекивало би се да знате ту елементарну ствар. И да не припадате оној, срећом, малобројнијој групацији у Црној Гори, оптерећеној идеолошким предрасудама, дилетантизмом и незнањем о Цркви и њеној природи; групацији осакаћеној атеизмом марксистичко-титоистичког васпитања коме је Црква или украдена или, што је још горе, приказана у свјетлости одумируће социо-идеолошке виртуелне стварности. Схватање религије као производа социо-економских друштвених односа дало је у наше дане могућност и оправдање посредним или непосредним носиоцима таквог схватања, као на примјер код нас у Црној Гори, да региструју вјерске заједнице (случај тзв. ЦПЦ) етнофилетистичког, партијско-идеолошког и етатистичког утемељења. Нација и државност представљају основне истине такве вјерске заједнице; Бог, Христос, Црква у њеној историјској датости и континуитету таквима значе мало или нимало!

Очекивало би се да је Ваше знање о Цркви бар за степен више од овог и оваквог примитивног схватања. Но, судећи по Вашем напису у „Сведоку" нијесте далеко одмакли од њега.

Прво, што се тиче прославе „нове српске нове године": Види се да Вам историја није боља страна. Јулија Гаја Цезара сврстасте у гонитеље Хришћана, а он владао прије Христовог рођења и још тада увео јулијански календар по коме су се управљале све европске државе читавих 15 вјекова! А и данас њега слиједе, не мањина, како ви тврдите, већ огромна већина Православних Хришћана у свијету, имајући у виду, не само Српску и Јерусалимску Патријаршију и Свету Гору, него првенствено вишемилионску Руску Цркву. Ако Вас нико не пита: Зашто организујете дочек нове године по грегоријанском календару, ради чега Ви то питање постављате другима зашто то чини по неупоредиво у историји дуготрајнијем календару? Откуд Вам толики презир према „српским поповима"? И то презир са лансирањем лажи о „пијаном попу", подразумијевајући под њим веома тријезног, трезвеног и образованог свештеника правника Велибора Џомића, који је, на моје очи, покушао да заустави провокације једног очевидно подметнутог малог провокатора, сниманог (да ли случајно?) од стране неког новинара? Кроз ту безначајну епизоду Ви се бацате блатом на десетине хиљада већином младих људи, проглашавајући их за разуларену пијану руљу, која „пуна малигана"пропраћа своје славље „жестоким плотунима из оружја различитог калибра". То се заиста лијепи поноћни ватромет претворио у Вашој уобразиљи (или у машти некога ко Вас је извјештавао) у „жестоке плотуне" из непостојећег оружја на прослави ове нове године, на којој, у то Вас увјеравам као очевидац, ни један метак из ватреног оружја није био испаљен... Како то да од свега тога ништа не примијетисте на много масовнијој, стога и пијанијој, грегоријанској новој години, која је обиљежена само 13 дана раније?

Друго, туга за Патријархом, дубока и предубока, у којој је учествовао милионски наш црквени народ, не зауставља живот, поготово што је туга за њим помијешана са (за безбожнике и мртвољубце невјерујуће у вјечни живот несхватљивом) радошћу, з6ог тога што нас његов животни подвиг и гроб грију и обасјавају човјечношћу и неразоривом вјером, надом и љубављу. При томе се не смије изгубити из вида да је ова Нова година била у ствари молитва благодарења и благослова вијенца Нове године Господње, што значи пред храмом поноћно богослужење, које је и било суштински циљ овог сабрања. Она је као таква прослављана у свим православним храмовима Цркава које држе јулијанско-никејски календар, с том разликом што је понегдје, као у Подгорици, због мноштва народа, обиљежавана пред храмом.

Треће, Ваше схватање вјерника као човјека који „неђељом облачи свечано одијело" и Црногораца „који никад нијесу били вјерници у правом смислу ријечи", може бити само прича о Вама и мањини Вама сличних Црногораца, а никако о Црногорцима и њиховој религиозности. Ви превиђате чињеницу да Црногорци и кад прихвате лаицизам француске револуције у његовом марксистичко-титоистичком издању, и њега претварају у религију, као што су то урадили са комунизмом и комунистичком партијом (и Ви сте, колико знам, били њен дојучерашњи вјерник). Само онај који је религиозан може схватити каквим (псеудо)религиозним набојем су били испуњени носиоци револуционарне идеје у Црној Гори. Њихова револуција, која не само што је са инквизиторским фанатизмом „ликвидирала" своје идеолошке противнике, него је масовно „гутала и своју дјецу" (треба се сјетити само Голог отока код нас; о милионима које су прогутали сибирски „гулази" и да не говоримо).

Дубока је религиозност Црногораца, г. Вуковићу. То потврђује петнаестовјековна историја ових простора и свеукупна култура и обичајност овог народа. Риједак је крај у Европи са толико храмова и светиња и светитеља као што је Црна Гора. Довољно је поменути Св. Василија Острошког, Св. Арсенија у Ждребаонику, Св. Петра Цетињског и однос народа према њима (па и у временима милитантног атеизма), па да нам буде јасније о каквој религиозности се ради. Да сте казали да Црногорци нијесу црквени, у смислу „облачења одијела у неђељу", онда би се могли сложити са Вама; или да кажете (што потврђује и Ваш примјер) да су склони лажној религиозности, што потврђује њихова склоност лаковјерности, паганском култу предака и обоготворењу идеологијâ - и ту би били у праву. Црногорци заиста нијесу често похађали храм, зашта има више разлога (један од њих је и разбацаност домова, села и насеља по Црној Гори и удаљеност од саборних храмова) али су при томе, све до доласка антивјерске пропаганде и тоталитаризма титоистичке идеологије, у својим домовима дубински живјели вјером Православном претварајући дом у „домаћу цркву" - постом, страхом Божјим, личном и породичном молитвеношћу, вјером у живог Бога, моралном строгошћу живљења, Св. Причешћем макар једном у години, строгим држањем празника кроз уздржавање од било каквих послова итд. Народна вјерност и везаност за Цркву створила је могућност Црногорским Митрополитима да буду не само челници Цркве, него и етнарси - господари и управитељи свеукупног народног живота. Само та чињеница, јединствена у Европи, не потврђује ли ту дубљу религиозност народне душе у Црној Гори?

Четврто, свједочанство те дубље, здраве религиозности између осталог представља и вјековно изношење Крста Св. Јована Владимира на Тројичиндан на Румију. Отуда Ваша тврдња (у којој је сажета сва ирационална мржња испољена посљедњих година против обнове и подизања, на модеран начин, Храма Свете Тројице на Румији и непојмљиво хушкање на његово рушење) - да је „његовим постављањем срушен хиљадугодишњи обичај манифестовања црногорског лаицизма", представља најапсурднију тврдњу коју сам икад чуо и прочитао у своме не баш кратком животу! Какве везе има са црногорским или било којим другим лаицизмом, поштовани г. Вуковићу, часни Крст Св. Јована Владимира и његов хиљадугодишњи култ? Шта има „лаицистичко" у Храму Св. Тројице, који је несумњиво постојао на Румији од византијских времена, тј. и прије и послије Св. Јована Владимира, што потврђује и само име Румија (Рум - Ромеј - Ромејско царство, како се изворно звала Византија; Турци и данас званично зову Цариградску Патријаршију, не грчка, него Рум - Патријаршија). По свједочењу Ровинског (Црна Гора у прошлости и садашњости, 1897, том i, стр. 27 о планини Румији „Арнаути причају да је на њеном врху изграђена црква урум - краљица, тј. грчка". По њему „то је иста она црква коју Срби називају „света краљица", подразумијевајући под тим именом Јелену, жену Урошеву и мајку Милутинову и Драгутинову". Ту „урум" цркву за коју је везан вјековни култ Св. Владимира и његовог Крста, срушили су Турци (1571) и отада је остао завјет да се она обнови. Зато су сваке године посљедњих вјекова на Тројичиндан поклоници износили са Крстом и по камен на врх Румије. По народном предању црква ће „долетјети" поново, кад се накупи довољно камења за њу на врху планине. Обновом цркве, дакле, ништа није срушено, само је обновљена традиција храма која је постојала и прије одвајања Римске Цркве од Православне Цркве Истока, и послије примања Ислама од стране једног дијела тамошњег хришћанског становништва. Вјековно пењање за Крстом без разлике вјероисповијести (иако све ређе и ређе муслимана) само је свједочанство њиховог истог коријена и поријекла. Тако храм не само што не руши обичај заједништва око Крста на Румији, него је управо позив на његово обнављање. И опет питам: Какве везе има са лаицизмом култ око Крста све три вјере и религије? Чудно је при овој опскурној харанги против обновљене цркве на Румији да се нико од заговорника рушења цркве у име „црногорског лаицизма" не сјети да је управо „лаицистичка" социјалистичка власт Црне Горе забранила изношење Крста и литију везану за њега (1954) да би тај древни обичај обновила Митрополија Црногорско-приморска 1994. године?! Плод те обнове је и обнова древне цркве уз њено ограђивање све до крова - каменом вјековима сабираном на врх Румије у ту сврху!

И пето, видјевши да се упорно враћате на питање Цркве, на избор новог Патријарха СПЦ, а све у контексту посредног или непосредног пропагирања тзв. ЦПЦ („Сведок" бр. 705-70, намеће ми се закључак, г. Вуковићу, да Ваш „црногорски лаицизам" и није баш претјерано лаицистички. Сво Ваше размишљање на ову тему (али и не само Ваше) више личи на идеолошку псеудорелигиозност, поодавно код нас присутну и препознатљиву у марксистичком месијанизму и револуционарном обоготворењу класе, а сада пројављивану (код мање-више истих следбеника) кроз обоготворење државе и нације (расе). Тако из истог шињела рођена секуларизована псеудорелигиозност наставља уствари своју јавну или подмуклу борбу против Христа и Његове Цркве. Пошто је та борба вођена у име Тита и Партије као цркве, претрпјела потпуни пораз, то сада заговорници у суштини истог типа „лаицизма" (са разликом што је у овом случају пролетерски интернационализам замијењен модернијим глобалистичким капитализмом и технолошким универзализмом), настоје да разоре Цркву изнутра везујући је за мртваца, тј. поистовјећујући је са етатизмом и национализмом (етнофилетизмом). Отуда Ваша бесмислена и антихришћанска тврдња: „Православна Црква се поклапа са националном државом и тако функционише." (Сведок бр. 70. Отуда и Ваше пропагирање и подршка новокомпонованој, и у полицијској станици (2000.г.) први пут регистрованој етатистичко-племенској вјерској заједници названој ЦПЦ. Истински лаицизам и грађанско поимање друштва европског типа даје потпуну слободу Цркви, поштује њен канонски поредак и устројство, тражећи и да Црква поштује Устав грађанске државе, права и слободе њених грађана. Поштовање канонског поретка, заштита њеног имена и имовине ни у ком случају не значе подређивање цивилног права канонском; оно је истовјетно са обавезом поштовања и заштите индивидуалних права и права било којег удружења или установе онаквим каква они јесу и каква су позната и међународно призната.

Питам Вас и све оне који покушавају да отму и угрозе вјековна права, име и имовину Митрополије Црногорско-приморске: Да ли интегрисањем Црне Горе у Европску заједницу Црна Гора престаје да постоји као држава, губећи свој идентитет, права, име и достојанство? Наравно, нико разуман то неће тврдити. Откуд онда упорно негирање од стране група и појединаца у Црној Гори несумњивог и непрекинутог континуитета Митрополије Црногорске од времена њеног оснивања (1220.г.), па све до времена њеног поновног слободног, одлуком њеног Светог Синода (1918.г.), васпостављања јединства са Пећком Патријаршијом, односно Православном Црквом Српском? Откуд њено безумно проглашавње „окупаторском"? „Окупирала" саму себе! Можда због придјева „српска"? Како и чиме онда објаснити „Записник изванредне сједнице Св. Синода Краљевине Црне Горе" бр. 1169 од 16. децембра 1918. у којем се Црногорска Митрополија назива „Православна Црква у Црној Гори", али истовремено и „независна Српско-православна Св. Црква у Црној Гори", која се одлуком Синода „уједињује са независном Православном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца."?!

У исто вријеме, у име којег и каквог права и правде се покушава ова и оваква Митрополија Црногорска замијенити и поистовјетити са једном вјерском заједницом основаном 17. јануара 2000.г. у цетињској полицијској станици? Да ли управо та и таква замјена није негирање темељног принципа црногорског Устава - грађанске државе? Не скрива ли се, дакле, иза „црногорског лаицизма" овакве врсте принцип „право му је што му срце жуди"... тј. дух идеолошког волунтаризма и правног нихилизма, утемељених на ситносопственичким интересима интересних групација и појединаца, у конкретном случају прикривених плаштом вјерске заједнице ЦПЦ?

И на крају, поштовани г. Вуковићу, дозволите ми да изразим своје не мало чуђење што и Ви са дужности која Вас обавезује да штитите право и правду, подржавате и пропагирате правни анархизам племенско-идеолошког утемељења, који, ако би био прихваћен, неминовно претвара Црну Гору у „бесудну земљу"!

У то име, примите, г. Вуковићу, изразе нашег поштовања,

Архиепископ Цетињски

Митрополит Црногорско-приморски

др Амфилохије

[Guest ага пије млеко]

у потпису, Архиепископ цетињски- како то моћно звучи. 

Писмо је изванредно.

[karadjordje]

Био нам је +Амфилохије у Духовни центар па је видио Дима и мало га је рибао 

[Guest ага пије млеко]

Био нам је +Амфилохије у Духовни центар па је видио Дима и мало га је рибао  

Што?

Зар тог човека треба неко да  риба?

[Ako-Heka]

Ta avetinja Vukovich,nikada ga nijesu nidje pozvali da docheka Novu Godina u veselju,pa onako usjedelichki

dijeli lekcije.

[karadjordje]

Био нам је +Амфилохије у Духовни центар па је видио Дима и мало га је рибао  0102_laugh

Што?

Зар тог човека треба неко да  риба?

Хахахахахаха,ма шалим се ја мало