Димитрије Мркшић: 28. јул - Дан Војске Србије

[Баба]

Димитрије Мркшић: 28. јул - Дан Војске Србије

 

28 јул 2015 Димитрије Мркшић

 

 

Дан неке државне институције представља, или би требало да представља, датум прославе, смишљен са циљем да ту институцију још више хомогенизује, и да, уколико је то могуће према типу, институцију приближи грађанима и створи везу са њима. Поред тога, дан неке од оружаних формација би требало да подстиче јака патриотска осећања, повезана са осећањем националног поноса. У свему томе, историјски значај одређеног датума треба пажљиво одабрати.

Данашњи дан Војске Србије, 23. април, обележава се од 2012. године, када је на предлог Драгана Шутановца, за Дан Војске узет почетак Другог српског устанка. Образложење је било да је тим датумом почело успостављање модерне српске државе, као и стајаће војске, која се поступно, и упркос противљењу Отоманске империје, на крају и формирала као стајаћа војска.

 

Због чега овај датум није најадекватнији за Дан Војске?

Прво, трендом који је настао у националним лутањима након 2000. године, државност Србије се рачунала тек од ослобођења од Турака, или, у најбољем случају, од Првог српског устанка. Рачунајући своју историју од Првог српског устанка, тихо смо се одрекли осам векова своје историје. Такође, овај датум је, чини се, одабран са не баш много премишљања, јер не представља неки епохални значај у војној историји Србије. Други српски устанак није успео због јаке српске војске, у ком год она виду тада постојала, већ пре свега због дипломатских притисака Русије, када је изашла из ратова са Наполеоном. И да ме неко не схвати погрешно, свакако да се ради о једном од најзначајнијих темељних датума модерне историје Србије као државе, али није срећно спојити овај датум са Војском Србије.

Дан Војске, сматрамо, треба изабрати тако да асоцира на победе или друге велике успехе Војске. Такође, и тим датумом, као и свим осталим државним празницима, не треба правити раскид са било којим сегментом историје Србије или њених оружаних снага, већ напротив - сви датуми које обележавају тако високе институције, као што је Војска, треба да додатно подсете на пун историјски континуитет једног народа на овом простору Европе.

 

 

Шта се онда значајно десило 28. јула, што би било толико значајно да постане нови Дан Војске Србије?

Године 1330, војска српског краља Стефана Дечанског је потпуно поразила бугарску војску. Убијен је бугарски цар Михајло III Шишман и огроман број бугарских аристократа. Овом победом, српска војска је спречила Бугаре да се састану са византијском војском и униште Србију. У тој бици, посебно се истакао млади краљ, Душан Немањић, који ће касније постати цар. Последица битке је да је Србија постала најјача сила на Балканском полуострву. Поред тога, пошто је свака опасност из правца Бугарске отклоњена, Србија се могла посветити територијалним проширењима, што се касније под Душаном и десило. Не би можда било претерано рећи да је победа код Велбужда један од главних догађаја који су утрли пут стварању српске царевине.

28. јул 1914. године је био дан када је Аустроугарска монархија званично објавила рат Краљевини Србији, чиме је отпочео Први светски рат. Излишно је набрајати све победе и светле тренутке у којима је српска војска, чак и у часовима највећег мучеништва, показала јунаштво, али и чојство, којима се данас толико поносимо, и којима се увек враћамо. Први светски рат, у свим својим фазама и у целокупном трајању, је једно од најсветлијих поглавља у историји наше војске, и као такав свакако треба да буде заступљен и у нашој војној историји, и адекватно обележен.

 

Шта би се добило слављењем 28. јула уместо 23. априла, и због чега је то уопште значајно?

На првом месту, повезивањем ова два датума, истакао би се континуитет државности Србије, који траје преко десет векова. Поред тога, истакао би се и континуитет једне војничке традиције која је, сем у појединим историјским тренуцима, била славна и часна. На крају, слављењем великих и славних победа уместо пораза и пропасти, ма колико било славе и узвишености у видовданској трагедији, дали бисмо једну нову ноту нашем националном етосу, који би своју идентификацију и подстицај на јачање и напредовање почео тражити у великим делима великих људи из прошлости, уместо у улози жртве, која је често била и трагична и праведна, али која не треба и не сме да руководи било народом, било државом, у курсу којим ће се кретати у будућности.

"Промена националне свести" о којој се толико често говори, некад с разлогом, некад као потпуна бесмислица, треба да почне стварањем једног менталитета који свој основ црпи у одговорности победника, а не у самосажаљењу праведне жртве. Како је војска једна од најзначајнијих институција у друштву, не само због своје оружане силе, сасвим је прикладно да победнички менталитет прво крене да се ствара у тој институцији, одакле ће се врло брзо спустити и на цело друштво.

 

Аутор: Димитрије Мркшић

Извор: Видовдан