Црква и национализам

[karadjordje]

Црква и национализам

У „националном“ слоју нашег предања, слоју који се скоро потпуно одвојио од суштинског предања Цркве и чак постао довољан сам себи, налазимо узрок наше садашње црквене кризе. (Александар Шмеман)[1]

Под национализмом мислим пре свега на мишљење да се људска бића могу класификовати као инсекти и да се цели блокови милиона или десетина милиона људи могу етикетирати као »добри« или »лоши«. (Џорџ Орвел)[2]

I На страницама Новог Завета читамо о разним покретима који су постојали међу Јеврејима оног времена. Између често спомињаних јеврејских странки фарисеја и садукеја, налазимо и неколико алузија на јеврејски зилотски покрет, премда се он не помиње конкретно.[3] О зилотима (и другим јеврејским религиозно-политичким покретима) су сачувана сведочанства апостолског савременика Јосифа Флавија, знаменитог Јеврејина и историчара из првог века.[4]

Зилоти су активно учествовали у политици борећи се против римске власти, како би на тај начин успоставили јеврејско земаљско царство. Они су ишчекивали обећаног Цара-Месију, који би био силник овога света, и чија би се главна мисија састојала у томе да оружјем и борбом сруши римску владавину над Јеврејима, како би повео јеврејски народ ка националној обнови. Зилоти су били надахнути етничко-религиозним месијанизмом, усредсређеним на свет и на историју, који је настојао да обнови престо Давидов и пропало јеврејско царство.[5]

Слика једног духовног Месије, који је био лишен сваке моћи у овом свету, који „немоћи наше узе на се“, који изниче „као корен из суве земље“, код којег „не беше ничега чега ради би Га пожелели“,[6] и који није желео да се умеша у национално питање ослобођења Израиља, слика Месије који је позивао на обраћење, покајање, љубав, чак и опроштај непријатељима (!), и који је дошао да објави Царство Божије, сасвим другачије од царстава овога света, била је за зилоте потпуно страшна и богохулна: такав Месија за њих је био издајник.

II Међу зилотима је постојала и фракција такозваних сикара, који су добили овај назив будући да су се у убијању страних окупатора служили специфичним ножем званим sicus, те су их Римљани отуда звали sicarii,[7] што значи „носачи мача“ или „убице“.

У савременој библијској науци постоји мишљење да је Јуда Искариотски био припадник покрета сикара.[8] Наиме, бројни библисти и историчари сматрају да надимак „Искариотски“ не може да се односи на место Јудиног порекла – јер у Палестини никада није постојало место које носи име „Искариот“, „Скариот“ и сл. „Искариот“ изгледа као искривљавање од „сикариотис“ или „сикар“.[9]

Јуда није издао свог Учитеља само зарад 30 сребрњака – сам чин његове издаје је завршетак дугог процеса колебања, сумњања у Христа, нестајања почетне одушевљености Учитељем: јер Месија није чинио оно што су Јевреји од Њега очекивали. Христос објављује Будуће Царство, које „није од овог света“ – док овај свет у злу лежи (1. Јн. 5, 19), и њим влада сам ђаво (Јн. 14, 30 итд.):[10] штавише, Христос јасно каже да се Његови војници не боре за овај свет или какво земаљско царство (Јн. 18, 36), и кроз читав Нови Завет свагда наглашава есхатолошку тј. будућу стварност свог Царства које тек треба да дође.

Из разлога идеолошке верности месијанским идејама теократске доминације над светом које су тада преовладавале међу Јеврејима, Јуда – разочаран Христовим незазузимањем за јеврејско национално питање – преузима иницијативу, тајно се уједињујући са јеврејским верским вођама, и издаје Христа предајући га у руке римских војника. Јуда је Христа издао зато што Христос није повео народ ка националној обнови, зато што Христос није подржао устанак против римских окупатора, и није удовољио националистичким тежњама Јевреја.

Јуда није био усамљен у своме издајству – он издаје Учитеља првосвештеницима и главарима: Христос „није био налик оном Избавитељу каквог су замишљали и чекали Јудеји“,[11] Он није био онај кога су они чекали. Он је за њих био лажни пророк – „Царство које није од овога света“ њих није занимало, а Христова проповед им је изгледала као збуњивање народа и опасно лажно учење.

III Међутим, ранохришћанско опредељење за Будуће Царство – а не за неку земаљску државу – је било оно што је од хришћана начинило „со“ свету, и оно што је хришћанску Цркву посејало по читавој Римској империји и свим другим државама ондашњег света: хришћани су у свему следили обичајима краја у којем су се затекли – говорили су језицима које су користили остали људи, следовали навикама у исхрани и одевању, били покорни властима, служили војску и плаћали порезе,[12] – а све то је било могуће управо захваљујући уверењу да „пролази обличје овог света“ (1. Кор. 7, 31) и да „овде немамо тврдога града, него тражимо будући“ (Јевр. 13, 14).

Догађај Педесетнице, наступање есхатолошког доба (уп. Јоил 2, 28–32) у којем се читаво човечанство сједињује у Једно Тело – Тело Христово – Цркву – лишио је ране хришћане било какве дилеме о проблематици вере, политике, и националног питања. Дух Свети се излио на Цркву,[13] сјединивши у Христу многе народе:[14] апостоли су кренули међу незнабошце, не само међу народе Римског царства, већ и оне у Африци, Азији и Европи, позивајући све људе у јединство, у заједницу будућих добара. Апостол Павле подвлачи да у Христу нема Јудеја, Грка ни Скита, већ су сви једно (Гал. 3, 28; Кол. 3, 11). Према овим речима ап. Павла, у Цркви се остварује божански домострој спасења, и у њој се већ окуша есхатолошко остварење јединства свих народа и успостављање свеопштег мира.[15] Хришћанство је подвукло једнаку вредност сваког људског бића, а ово је подразумевало немогућност субординације међу људима и народима.

IV До четвртог века идентитет хришћана није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена од државе и прогоњена. Међутим, хришћанство се током векова, тачније од оног тренутка када је постало државна религија, нашло пред новим изазовима и искушењима. Хришћани су постепено занемаривали свој есхатолошки идентитет и стављали се у службу земаљских власти и идеологија, сакривених под плаштом утопије о „хришћанском царству“. Од времена св. Цара Константина је многохваљена „симфонија“ Цркве и државе често заправо била раштимовани оркестар, којим је дириговао цар, и хришћани су не мало пута били угрожени тиранијом „хришћанских“ владара: цареви су сазивали Васељенске Саборе (као и оне „разбојничке“) и председавали им, неки су подржавали јереси, у временима иконоборства прогонили Цркву, итд.

У средњем веку су нови хришћани, рођени из мисионарског рада византијске Цркве, населили Балкан и источне делове Европе, и од Византије наследили идеју хришћанске империје, применивши је у новом историјском окружењу.[16] Стварање првих словенских краљевина и царстава – руских, српских и бугарских – носи печат овог утицаја.

Временом, у необичној спрези Цркве и државе, јављао се национализам у самој Цркви. У тринаестом веку, Кијевска Црква је доживела тешке нападе од стране нехришћана. По савлађивању опасности од Татара, и по одбрани од завојевача са запада Европе, Црква се почела сматрати чуварем руског народа. С друге стране, после пада Константинопоља, у тешким временима под исламском (и касније аустро-угарском) влашћу, православни патријарси у источноевропским земљама су постали народни поглавари: о заслугама које је кроз ово старање за очување народа имала Црква је много писано.

Дубоке везе између балканских народа (Грка, Бугара, Срба, Румуна) и Цркве су утврђене током болне историје. У осамнаестом и деветнаестом веку, нажалост, православље постаје „плодни произвођач нација"[17] на Балкану. Ово се догодило и због утицаја који су долазили са Запада, под налетом идеја француске револуције и немачког романтизма. Епископи су, преузевши на себе улогу народних вођа, позивали сународнике на борбу за „веру и отаџбину“, а из оваквих устанака су настале савремене државе балканских традиционално православних народа.

V Идеје национализма су утицале и на схватање Цркве и хришћанског идентитета. Под налетом европског национализма, Црква у Србији током 20. века мења свој назив: од некадашње Жичке Архиепископије и Пећке Патријаршије настаје Српска Православна Црква. Слично се догодило и у осталим земљама источне Европе. Под упливом националистичких идеја, десило се да православље и јелинизам постану једна иста ствар (у Грчкој), или се стављао знак једнакости између православља и српства (у Србији), или се догодило да верници маштају о Новом Риму – земаљском супериорном царству у којем ће руски народ да има посебну и доминантну улогу (у Русији). Тако су се границе Цркве измешале са границама нације, док су се народи (грчки, српски, руски, румунски...) постали нови народи од Бога изабрани. Дешавало се и да православни народи војују једни против других: и у балканским ратовима, као и у оба светска рата, православни народи Балкана су на своју срамоту убијали једни друге.

Национални и верски идентитет су се поистовећивали, а хришћански идентитет се на крају деградирао у саставни део националног идентитета. Православље се свело на обичаје једног народа. Црква се данас, од стране оних који су „традиционално православни“, легитимно сматра чуварем народне баштине. Тако се дошло до тога да многи од оних који се крсте чине то из националних разлога, а не због вере у Бога.

Хришћански идентитет је престао да се односи на припадност једној литургијској и есхатолошкој заједници, која је Црква, и постао је „украс“ националног идентитета.[18] Оно што је Христос одбио да учини Јуди и зилотима – да постане јеврејски национални ослободилац – се на крају, преобучено у рухо неке нове националне идеје, прихватило, и данас се са поносом предлаже, и иде се чак дотле да се од тога чини знак верности православљу и Цркви. Уместо Турака или Латина, ту су сада Нови светски поредак и Европска Унија, Америка или Ватикан, небитно – од Цркве се свеједно очекује да народ поведе у борбу за опстанак и повољнију будућност, да га заштити од зла и да га усмери у правцу изградње велике, силне и сигурне националне државе.

VI Тако је позив на спасење и освећење света и космоса замењен сакрализовањем и посвећењем Нације, док се црквено Предање, „жива стварност у Духу Светоме који све обнавља... искварило у неку врсту музеја-гроба нашег фоклора, ризничара националних традиција и истина нације“.[19] Уместо да Црква објављује Јеванђеље, дошло се дотле да се у њој проповеда о предностима Јуде и зилота: логично је да се локална Црква преобразила у националну Цркву. Тако се стигло и до преклапања црквених јурисдикција – јер свакој нацији одговара њена Црква – што је напуштање ранохришћанске праксе и православне еклисиологије. У Америци и западној Европи Срби имају своје цркве, као што их имају и Грци, Руси, Бугари, Румуни, Албанци, Украјинци итд. Прихватањем историјске исцепканости човечанства на нације, Црква је престајала да сведочи нови начин постојања, објављен на Педесетницу.

Уместо сведочења јединства у Христу, православни су свету почели да сведоче поделу на националној основи: оснивање помесне Цркве у Америци или у другим западним земљама је онемогућено управо овим црквеним национализмом. Нација је постала идол којем се жртвује чак и Црква и њено јединство – јер што би се Србин или Рус мешао у Цркви са другима, кад може да има своју Цркву? Црква се жртвује Нацији, одлази се у клањање идолу Нације: „појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајајући их од људи других области, тј. национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле – тако се национализам лако подудара са идолопоклонством“.[20]

Служење нацијама, скривених иза идеја српства, јелинизма, панславизма итд., довело је до настанка националне Цркве, „чуварке народног бића“. Концепт националне Цркве је видљива пројава неспособности нас хришћана да будемо Црква без обзира на свој језик, порекло и народ. Национална Црква је неуспех живљења Педесетницом, неуспех прихаватања јеванђељског идеала Будућег Царства, и изградња земаљског „тврдог града“: национализам је „непревазиђено многобоштво унутар хришћанства“.[21]

VII Националистичке тежње, оличене у јереси етнофилетизма, су осуђене од стране помесног сабора Православне Цркве одржаног у Константинопољу 1872. године, јер заговарају поделе људи сједињених у Христу. Ипак, и поред ове званичне осуде, етнофилетизам је бољка савременог православља.

[karadjordje]

Али, без обзира на људске слабости, на смутњу која преплавља данашња транзициона друштва и одражава се на Цркву, „Црква свој идентитет црпи из Царства Божијег и на њему заснива и гради своју видљиву структуру“. То значи да она, „као будућа заједница светих, гледа на све, без разлике, као на потенцијалне светитеље, независно од њихове боје коже, националне припадности, политичке или било које друге опредељености“.[22]

У природи Цркве је „отвореност, а не национализам: етнофилетизам није својствен Цркви и ми као хришћани дужни смо не само да волимо свој народ, већ и све људе, пошто је то заповест Христова; штавише, дужни смо да волимо чак и оне који нас не воле“.[23]

Када поштујемо национални идентитет, не заборавимо да је Црква једна, отворена за све народе. Утемељење Цркве на земљи није нација, већ Литургија – окупљање Цркве у ишчекивању Царства Божијег. Свето причешће сједињује хришћане без обзира на њихово национално порекло, а Црква није организована на етничкој основи, већ локалној. Хришћани немају отаџбине осим Царства Божијег: у овом свету су као „странци и дошљаци“ (1. Пт. 2, 1), а опет су Народ Божији – не због свог рода, племена и језика, већ због Христа који их је окупио у Цркву.

Национална димензија треба да служи Цркви, а не да је подреди себи самој. Ипак, догађа се супротно, нпр. историчари дело Светог Саве тумаче као стварање народне Цркве, а није тако – Свети Сава је сваким својим поступком настојао да створи црквени народ, а не народну Цркву, јер је добро знао да је Христос основао Цркву у коју је призвао све народе.[24]

VIII Нације ће наставити да постоје докле год буде постојала историја, међутим појмови нације и Цркве остају супротстављени један другом. Нација је увек само један производ поделе и комадања јединственог човечанства – нација дели оно што је на почетку било јединствено – а Црква, супротно од тога, сједињује оно што је претходно било раздељено.[25]

Православље нећемо сачувати сабирањем напора за очување „јелинизма“, или „русизма“, или „српства"[26] – већ управо супротно – превазилажењем националних подела у Цркви: „Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ...“.[27]

Нико од нас није бирао ни родитеље, нити земљу, нити народ у којем ће се родити. Својим рођењем смо постали чланови заједнице – најпре своје породице, а самим тим и грађани конкретног друштва, или припадници одређеног народа, и то је оно на шта нисмо могли да утичемо, оно што нисмо могли да бирамо.

Али нешто друго јесмо бирали, и још увек бирамо: својим „рођењем одозго“ (Јн. 3, 3–7), „другим рођењем“, постали смо поданици једног Царства које тек треба да дође, житељи Небеске Отаџбине. Крштењем смо признали Христа за свог Цара, одрекли се себе и прихватили крст Христов и, у контексту Цркве и избора да се живот живи хришћански, онај који било шта – чак и оца и мајку – љуби више него Христа, не може се сматрати Његовим следбеником (Мт. 10, 37). Што се нације тиче, „Бог не гледа ко је ко, него му је из сваког народа мио онај који добро чини“ (Дап. 10, 34–35). Овде треба тражити одговор на питања у вези са црквеношћу и националношћу.

Јеванђеље искључује националистичко фаворизовање једне нације, позивајући све народе у Цркву, Породицу деце Божије, и позивајући хришћане на служење, а не на отимање око светских ствари.

Како је, осврћући се на савремене проблеме српског народа и српске државе, говорио блажене успомене патријарх српски Павле: „Кад би оснивање наше независне државе и њено одржање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно... Никада код хришћана не сме да дође до сукоба између љубави према свом народу и спремности да се као православни верници држе заповести Божије... Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи. Нема тога интереса, ни националног, ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди... Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима...“

Срећко Петровић

[1]               Александар Шмеман, „У трагању за корењем америчке буре“ (превео А. Радовић), Теолошки погледи (бр. 4), Београд 1974. Текст је објављен и на http://www.svetosavlje.org/.

[2]               Džordž Orvel, „Beleške o nacionalizmu“, Republika (бр. 238–239),  Београд 2000.

[3]               Нпр. Мк. 12, 13–17: фарисеји и иродовци (који су подржавали римску владавину) кушају Христа питањем о плаћању пореза – како би га оптужили за издају (Јеврејима) или за зилотство (Римљанима).

[4]               Флавије о зилотима пише у спису Јудејски рат (4.3.1–14 итд.), као и у другим делима.

[5]               За опширније разматрање, в. Пантелис Калаицидис, „Искушење Јудино: Црква, нација и идентитет“, у Нова српска политичка мисао 1/2007 (Посебно издање – Црква и држава), стр. 177–193. Текст је доступан и на http://www.nspm.rs/.

[6]               Уп. Ис. 53, 2 и даље.

[7]               Уп. Wilfrid J. Harrington, Uvod u Novi Zavjet – Spomen ispunjenja, Kršćanska Sadašnjost, Zagreb 1993, стр. 36.

[8]               Уп. Oscar Cullmann, The Christology of the New Testament, The Westminster Press 1980, стр. 124; Joseph B. Lumpkin, The Gospel of Judas: The Man, His History, His Story, Fifth Estate 2007, стр. 99; Paul L. Maier, In the Fullness of Time: A Historian Looks at Christmas, Easter, and the Early Church, Kregel Publications 1997, стр. 122.

[9]               Уп. Пантелис Калаицидис, „Искушење Јудино“.

[10]               Христос своје Царство супротставља свету, најављујући долазак Царства другачијег од овог света. Он то чини и у већ поменутом одељку из Мк. 12, 13–17, где не даје просто неки дипломатски одговор, већ надилази расправе актуелне међу Јеврејима оног доба и тако пројављује тајну Царства Божијег, обраћајућии се и зилотима – који су дизали буну против римског цара („цару царево“), и јеврејским напредњацима – који су се романизовали занемарујући веру у Бога Израиљевог („Богу Божије“).

[11]               Георгије Флоровски, „Саблазан ученика Христових“, у Протојереј Георгије Флоровски – Црква је живот: изабране беседе, студије и чланци (приредио М. Арсенијевић), Београд 2005, стр. 71.

[12]               В. Посланица Диогнету, V, 1 и даље: „Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору)... Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (=локалним) обичајима... Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина њима је туђина.“ – наведено према еп. Атанасије Јевтић, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, стр. 415.

[13]               Дап. 2, 1 и даље: црквено тумачење догађај Педесетнице – у којем се многи народи сједињују у једно – супротставља ономе што се некада десило у Вавилону – подели човечанства на различите народе (уп. Пост. 11, 1–9), што се види и из кондака који се поје о празнику Силаска Светога Духа на апостоле: када је Бог помешао људске језике, поделио је народе, а када је разделио огњене језике, позвао је све људе на јединство.

[14]               Како је и обећано у Старом Завету: Пост. 12, 3 (Гал. 3, 8), Ис. 2, 2–5, итд. Црква се у историји јавља као нови начин постојања – не као заједница једног народа (јеврејског, грчког, српског, било ког), него као заједница која сву расејану децу Божију „сабира у једно“ (Јн. 11, 52).

[15]               Сходно ранохришћанском схватању Цркве као заједнице многих народа, и данас се на Литургији молимо за „сједињење свих“, „мир целога света“ итд.

[16]               В. Elisabeth Behr-Sigel, “Orthodoxy and Peace”, у Michael Plekon (ed.), Discerning the signs of the times: the vision of Elisabeth Behr-Sigel, St. Vladimir's Seminary Press 2001, стр. 22–25.

[17]               Како је то рекао Оливије Клеман – уп. E. Behr-Sigel, “Orthodoxy and Peace”, стр. 25.

[18]               У самој Цркви се велики број празника и прослављања успомене светих доводи у везу, на неки начин – било кроз повезивање са неговањем успомена на националне јунаке, било кроз „фолклоризацију“ хришћанства разноразним обичајима итд. – са важним националним догађајима, што само по себи сведочи о овом заокрету у хришћанском поимању мисије Цркве у свету.

[19]               Пантелис Калаицидис, „Искушење Јудино“.

[20]               Георгије Манзаридис, „Време и простор“, Видослов 21 (2000), стр. 40.

[21]               Николај Берђајев, „Васељенскост и конфесионализам“, у Православље и екуменизам (зборник радова), Београд 2005, стр. 108.

[22]              Богу Божије, цару царево – Благослов за часне и равноправне изборе, саопштење Инфо службе СПЦ од 16. јануара 2008. године, доступно на http://www.spc.rs/.

[23]               Еп. Григорије Дурић, предавање у Центру Вудро Вилсон у Вашингтону на тему „Положај СПЦ на Косову и Метохији“, одржано 5.4.2005. године, доступно на http://www.spc.rs.

[24]               Љубивоје Стојановић, „Екуменизам и етнофилетизам - православни поглед“, Политикологија религије (бр. 1), Београд 2007, стр. 141.

[25]              Уп. Пантелис Калаицидис, „Искушење Јудино“.

[26]               Александар Шмеман, „У трагању за корењем америчке буре“.

[27]               Владан Перишић, Светосавска беседа (одржана у амфитеатру Богословског Факултета у Београду 27. јануара 2002. године).

http://docs.google.com/Doc?docid=0AVUwOVeIXyCaZGdqYnhxamJfMjBoYmZ3ZHpjMg&hl=en

[Методије]

Црква и национализам

Под национализмом мислим пре свега на мишљење да се људска бића могу класификовати као инсекти и да се цели блокови милиона или десетина милиона људи могу етикетирати као »добри« или »лоши«. (Џорџ Орвел)

Каква глупост! 0110_hahaha

[Ulični Muzičar]

karadjordje, burazeru , taman sam hteo da  uzmem učešća na ovoj temi ...

al' , ko da čita onoliki uvodni post !

sačekaću druge , pa ću i ja da se uključim ... kasnije !

@ Metodije

imaš li neku drugu boju ... ništa se ne vidi ...

[shalom777]

Црква је Божија творевина- вјечна, у којој постоје  2 вјечне категорије: БОГ и ЧОВЈЕК. Нација је дио овога свијета- и као таква, људска творевина- друштвена, пролазна, настаје и нестаје...

По мени,апостол Павле је све рекао оним: ''у Христу нема ни Јудејина ни Грка.''

[Дража]

Црква је Божија творевина- вјечна, у којој постоје  2 вјечне категорије: БОГ и ЧОВЈЕК. Нација је дио овога свијета- и као таква, људска творевина- друштвена, пролазна, настаје и нестаје...

По мени,апостол Павле је све рекао оним: ''у Христу нема ни Јудејина ни Грка.''

Али и Јудеји и Грци и Срби су реално присутни на земљи (чак постоје аутокефалне Цркве: Руска, Срспка, Грчка,...). Зар не? То значи да је Господ допустио и нације на земљи. Али нације које треба да живе јеванђељским животом. Јер што каже брат Драги дражи ми је српски (јудејски, грчки, ...) националиста са Христом и Јеванђељем у срцу него овосветски NWO либерални "хуманиста" (антинационалиста) са рупом у души. Сачувај нас Боже њихове "бриге" и "љубави" и њиховог виђења света.

[shalom777]

Али и Јудеји и Грци и Срби су реално присутни на земљи (чак постоје аутокефалне Цркве: Руска, Срспка, Грчка,...). Зар не?

Svakako da postoje... Postoje i muškarci i žene,i zdravi i bolesni, i bogati i siromašni, i pravnici,ekonomisti,hemičari,geolozi, obrazovani,neobrazovani,zaposleni,nezaposleni-... radi se o tome što su sve ove kategorije u Hristu- izjedačene, t.j. irelevantne za naš život u Crkvi,s tim, i spasenje.... Dakle, to što smo mi Srbi, a neko tamo je Mađar,Kinez ili Albanac- je apsolutno svejedno, u Hristu.

To što postoje autokefalne Crkve jeste današnji način administrativnog uređenja Vaseljenske Crkve- no taj ''nacionalni'' naziv se samo uslovno shvata- da kažem: geografski, nikako da u okviru SPC postoje samo Srbi, u RPC samo Rusi i td... već  i svi ostali narodi-nacije koji djeluju u okviru Eparhija pomenutih pomjesnih Crkava. A uostalom, znaš i sam da postoje pomjesne Crkve koje i nemaju nacionalni predznak- npr Jerusalimska patrijaršija, Carigradska patrijaršija. Pa, npr, sam naziv Srpska Pravoslavna Crkva, prvi put se kao zvanični naziv naše pomjesne Crkve, pojavljuje tek 1920.god.

Što se tiče nacionalizma- lično, nisam nacionalista(ne branim drugima da budu), a nemam ''rupu u duši'', i uopšte ne smatram da je nacionalizam način da popunimo istu,ako je imamo.... ''Rupe'' u duši istinski se popunjavaju  samo i samo Hristom, učešćem u Liturgiji= predukusom istinske Otadžbine,Carstva Božijega.

Pozdrav

[shalom777]

U konktekstu gore rečenog,prilažem:

http://www.mitropolija.me/?p=4448

Pozz

[Никола Ђоловић]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3768.0.html