Израел у светлу америчко-иранског дила

[Милан Ракић]

Српско-муслимански односи и догађаји у Сребреници засенили су многе актуелне светске и домаће вести ових дана. Стога су у домаћим медијима слабије испраћени најновији догађаји у којима је реч о израелско-муслиманским односима на Блиском истоку. Наиме, Иран и шест светских сила су постигли договор о иранском нуклеарном програму, односно о његовом ограничавању, а заузврат, Ирану ће бити скинуте санкције, које су га гушиле годинама уназад.

 

Иран је прихватио „повратни механизам“ - уколико прекрши споразум, санкције би делимично или потпуно, у року од 65 дана могле поново бити уведене. Договор са Ираном је постигнут у Бечу, а главни преговарач је био амерички државни секретар Џон Кери. Колико је значајан овај споразум за Америку, говори изјава председника Барака Обаме, који каже да је то прилика „коју вреди уграбити“ те је најавио свој вето на било који закон у конгресу, који би ишао на спречавање примене овог споразума. Путин је, такође, позитивно оценио овај споразум рекавши да свет сада коначно може да одахне.

 

Иако је формално то био договор Ирана и „шест сила“ то је у суштини договор Вашингтон–Иран. Американци добијају контролу над иранским цивилним нуклеарним програмом, а Иран добија скидање санкција – пре свега на нафту. Последице овог споразума су бројне – могућ је и даљи пад цена нафте, јер ће на светско тржиште изаћи још један велики играч у пуном капацитету. Америка је овај договор дочекала и као своју победу. Време ће показати у којој је мери овај договор и победа за америчке стратешке интересе на Бликом истоку.

 

Док је, с једне стране, споразум наишао на одобравање свих великих сила, било да су оне, попут Америке, највише кумовале овом споразуму из својих интереса, било да су, попут Путина, формално одобриле споразум, а пре свега немајући никаквих средстава да у своју корист реше ситуацију, светске јавности ради, изигравајући светске миротворце, што је уосталом стил Американаца. С друге стране, Израел је веома бучно негодовао због овог споразума, јер је практично Ирану дат простор скидањем санкција и нормализацијом односа за неометано деловање на Блиском истоку, а управо је Израел тај који је утицај Ирана највише осетио на својој кожи.

 

Меки стомак Русије

 

Бивше јужне републике СССР-а са већинским муслиманским становништвом, које су се угнездиле између Русије, Ирана и Кине, традиционално су познате као „меки стомак“ Русије – руска слаба тачка. Овај простор је зависан од ситуације у Ирану и од изузетног је значаја за Русију, уосталом, то је и традиционални простор руске империје. Русима никако не треба конфликт у коме би у центру био Иран, јер би то дестабилизовало читав простор муслиманске централне Азије. Због тога Русија и подржава иранску позицију, јер је свесна да би конфликтом Запада и Ирана дугорочно и руски интереси у Азији били угрожени.

 

То значи да је Мосвка у овом моменту спремна да практично купује свој мир и стабилност централне Азије, улажући у економију ових република као и у војно-техничке пројекте. Мада је Узбекистан изашао из Организације Уговора о колективној безбедности, Туркменистан, пак, има неутралан став. Смена режима у тим републикама је велики безбедносни ризик по саму Русију, те она на сваки начин подупире тамошње, корумпиране и врло често истрошене политичке елите.

 

Иран, као јака исламска земља са традиционално добрим односима са Русијом (традиционално пријатељство Русије и Ирана почиње још од времена Петра Великог, који је и активно трасирао основне векторе руске стратегије – према Црном мору, Балтику, Далеком Истоку и Средњој Азији), фактор је у региону, који Русији може бити гарант зауздавања исламистичких снага које спонзоришу заливске нафтоносне монархије и иза којих стоји САД, у претензијама ка просторима Русије или оним у којима Русија има витални интерес. Исти однос према Ирану, из скоро истих разлога има и Кина. И Пекинг и Москва су свесни да би падом Техерана под контролу САД била отворена Пандорина кутија у Средњој Азији и да би интереси обе ове земље, а и њихова безбедност, били угрожени. Отуда је у интересу и Русије и Кине добра сарадња са Ираном и у интересу им је снажан и независан Техеран.

 

После најновијег споразума, који је за Обаму вредна „прилика која се мора уграбити“ и због кога је обећао вето, јасно је да је Русија на неки начин у дефанзиви и да Америка полако преузима иницијативу у овом делу света, а вероватно је и да ће успоставити солидне односе са Ираном. Можда не баш такве као што их има са Турском, која је у НАТО-у и традиционално (вековима) у сфери англосаксонског утицаја, али свакако врло добре и тесне односе, те ће настојати да полако истискују из овог дела света (Иран је центар исламског шиитског културног круга) кинески и руски утицај. Поред Турске, Иран и Сауди Арабија су најзнајчајније и може се рећи, најозбиљније земље исламског света. Придобијањем Ирана за себе, Америка би практично ставила сав исламски свет под своју контролу, те срезала и амбиције Турака и Саудијаца на примат међу блискоисточним муслиманима.

 

Израел и Иран

 

Овај геостратешки план је очигледно веома јасан Израелу, као и последице, које по њега овако тесни односи у будућности, између Америке и Ирана, могу донети. Израелци не негодују без разлога. Сетимо се само акције коју су спровели израелски маринци близу Кипра, где су заробили брод „Франкоп“, који је превозио 300 тона ракета и наоружања за либански Хезболах, или брода „Карине А“ са преко 50 тона наоружања. У оба случаја Иран није био просто умешан, него је, заправо, послао то наоружање. Заплењено наоружање је тек врх леденог брега у поређењу са количинама које се непрекидно допремају разним милитантним исламским покретима и групацијама. Израелски премијер Натанјаху стога је рекао да је овај споразум са Ираном „велика грешка историјских размера“.

 

Заиста би било изненађујуће да је споразумом са Ираном, Америка пустила Израел низ воду, због тренутног заоштравања односа са Русијом. Тешко је поверовати да је то нека привремена тактика, с обзиром на геостратешки значај Ирана и конфликте око агресивне Исламске државе (коју јесте креирао конзорцијум америчких и арапских обавештајних служби, али се ствар «отела контроли»), у чијем обуздавању Техеран има главну улогу. У сваком случају, остаје у наредним годинама да се види шта ће се десити. Не би било изненађујуће ни да се Ирану на крају понуди улазак директно у НАТО алијансу, или неки блажи облик војне сарадње.

 

У том случају, Америка би добила јаког савезника у виду ове велике државе са империјалном традицијом, на кључном простору између Русије и Кине, на некадашњем Путу свиле, а садашњем путу дроге и енергената. Такође, то би значило да се држава Израел препушта сама себи или барем неће више имати приоритетни статус у очима Вашингтона, јер је кључни интерес Ирана управо Блиски исток.

 

Жељко Ињац, Видовдан

[vmbteam]

Шта је са односом Русија - Израел?

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Agnostik]

Mnogo su opasnije atomske bombe Pakistana nego Irana. 

 

Drzava se rastaje mnogo islamisti u Pakistanu.