27. мај, Дан В и ПВО Републике Српске

[Милан Ракић]

На данашњи дан пре 23 године, започела су прва борбена дејства јединица авијације В и ПВО Републике Српске по непријатељским циљевима у босанској Посавини. Овај датум се до пре неку годину, обележавао као дан В и ПВО ВРС. Као подсећање на дане војевања и немерљив допринос који су снаге В и ПВО дале у одбрани српског народа. Овом приликом, са братског портала "Видовдан", на страницама нашег Форума преносим текст драгих пријатеља, ваздухопловних историчара и публициста, Драгог Ивића и Данка Боројевића о тим тешким и славним данима...

 

РИСОВИ СА ВРБАСА

 

ВАЗДУХОПЛОВСТВО И ПРОТИВВАЗДУШНА ОДБРАНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 

Настанак Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске (В и ПВО ВРС), датира још из периода првих оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ (краткотрајни оружани сукоб у СР Словенији јуна 1991. године). Наиме, након што је аеродром Маховљани код Бања Луке поседнут од снага РВ и ПВО ЈНА, прва јединица која је измештена са простора Словеније била је 474. ваздухопловна база из Церкља. Самим тим она постаје база Б типа на аеродрму Маховљани. У међувремену до 12. августа 1991. године, пребазирана је 82. авијацијска бригада са 237., 238. и 351. ескадрилом. Од 30. августа 1991. године, ступила је на снагу наредба о пребазирању базе и расформирању 82. авијацијске бригаде (Нар. ССНО. 2384-1, 30. август 1991.).

 

На аеродрому Маховљани, преостале су 237. и 238. ловачко-бомбардерска авијацијска ескадрила (237. лбае и 238. лбае) наоружане авионима Ј-21 јастреб и Ј-22 орао. Хангаре са аеродрома Церкље демонтирали су и поново монтирали радници Ваздухопловног завода Космос (ВЗ Космос).

 

Део јединица РВ и ПВО ЈНА из Словеније, пребазиран је у рејон Београда, Мостара, Титограда, Бихаћа и Рајловца. Закључно са 31. августом 1991. године, све јединице РВ и ПВО ЈНА су напустиле територију Словеније. 

 

Авијација са аеродрома Маховљани, интензивно је дејствовала током сукоба у Хрватској од августа 1991. године до потписаног примирја почетком 1992. године. Нови сукоб на простору СФРЈ избија марта 1992. године у СР БиХ. Наиме, на подручје села Сијековци 26. марта 1992. године упадају снаге Војске Хрватске (ХВ). У исто време снаге ХВ нападају и јединицу ЈНА у касарни у Дервенти. Командант Петог корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовала је и авијација ЈНА по хрватским снагама. 

 

Након што су политичке елите у Београду и Подгорици (бившем Титограду) одлучиле, да формирају нову савезну државу од Србије и Црне Горе, било је јасно да ће српски народ западно од Дрине морати сам да се побрине за своју одбрану. Новостворена Савезна Република Југославија (СРЈ) проглашена је 27. априла 1992. године. У Београду је донесена одлука, да се са подручја СР БиХ до 19. маја 1992. године, све јединице ЈНА повуку на територију СРЈ. Првобитним планом, предвиђена је била дислокација свих јединица ЈНА са територије БиХ. Међутим, у српској политичкој елити било је и људи који су били свесни реалности. Потпуна евакуација није била могућа: ни технички, ни физички, али ни морално. Уз то, од 12. маја 1992. године стварањем Војске Републике Српске (ВРС) створена је критична маса људи која није дозвољавала потпуну евакуацију јединица РВ и ПВО на српској етничкој територији. У Београду су схватили проблем, и одлучено је да јединице са аеродрома Маховљани преузме новонастала ВРС.

[Милан Ракић]

ПРВА ФОРМАЦИЈСКА СТРУКТУРА РВ и ПВО ВРС

 

Након што је донесена одлука да Република Српска и Република Српска Крајина, нису више у саставу савезне државе, српским западним земљама дозвољено је да саме организују своју одбрану. 

 

Врши се ужурбано реструктуирање снага у смислу командовања, опреме, логистике и састава људства. Новонасталој ВРС на аеродрому Маховљани остаје 22 авиона Јастреб, 12 авиона Орао, 27 хеликоптера Газела, као и 14 хеликоптери Ми-8Т, ракетни системи Куб, Двина и Волхов и више радара. Од јединица бившег РВ и ПВО ЈНА, новонастала ВРС преузима 237. и 238. ловачко-бомбардерску авијацијску ескадрилу, ојачани 111. хеликоптерски пук (у чијем саставу су се налазиле 711. и 713. противоклопна хеликоптерска ескадрила, као и 780. транспортна хеликоптерска ескадрила), као и целу 474. ваздухопловну базу, 155. ракетни пук и 51. батаљон ВОЈИН. Остају и два врло важна ваздухопловна завода – Космос у Бања Луци и Орао у Рајловцу. Ове снаге формираће РВ и ПВО ВРС, које ће после почетне консолидације крајем маја 1992. године наставити рат.

 

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана ВРС (РВ и ПВО ВРС) званично је основано 27. маја 1992. године у Залужанима у касарни „Крајишких бригада“, где је смештена команда РВ и ПВО. Овај вид ВРС означаваће се као РВ и ПВО све до 1998. године, кад мења назив у Ваздухопловство и противваздушна одбрана ВРС (В и ПВО ВРС).Тог дана ваздухопловство је извело 16 борбених летова против снага непријатеља у Посавини. За првог команданта РВ и ПВО изабран је пилот генерал Живомир Нинковић. До тад је већ била устројена комплетна формација РВ и ПВО ВРС. 

 

Од авиона и хеликоптера РВ и ПВО ВРС је располагало са десет једноседих јуришних авиона типа Ј-22 Орао, два двоседа авиона типа НЈ-22 Орао, 15 лаких јуришних авиона једноседа Ј-21 Јастреб, три извиђачка једноседа авиона ИЈ-21 Јастреб, четири двоседа НЈ-21 Јастреб, једним двоседом Г-4 Супер Галеб, 20 противоклопних хеликоптера НХ-45М Газела - Гама, седам хеликоптера ХО-42 Газела - Хера и 14 транспортних хеликоптера ХТ-40 (Ми-8Т). 

 

Системи ракетне ПВО били су организовани у 155. ракетни пук који је био наоружан са три дивизиона РС С-75М волхов и једним дивизионом СА-75Мк двина. Поред тога ПВО је располагала и са одређеним бројем самоходних РС кратког домета 9К35 стрела-10 и 9К31 стрела-1, већим бројем лакопреносних ракетних система 9К32М стрела-2М, 9К310 игла-1, као и већим бројем противавионских топова калибра 20, 30 и 40 мм. Највреднији систем ПВО у наоружању ВРС био је РС 2К12М куб-М. ПВО ВРС је располагала са три батерије овог система. 

 

Убрзо по повлачењу савезних снага са територије БиХ, команда ваздухопловства новостворене војске приступило је формирању нових јединица. Тако су некадашње 237. лбае и 238. лбае постале 27. лбае и 28. лбае. Авионима јастреб опремљена је била 27. лбае, док је авионима орао опремљена била 28. лбае. Ескадриле борбене авијације су базирале на аеродрому Маховљани.

 

Првобитно су 711. и 713. противоклопна хеликоптерска ескадрила (711. похе и 713. похе) обједињене у 711. похе опремљену са хеликоптерима газела гама и хера. Заједно са 780. транспортном хеликоптерском ескадрилом (780. трхе) која била опремљена са хеликоптерима ХТ-40, сачињавала је новоформирани 11. хеликоптерски пук (11. хп). Касније ће ове две ескадриле бити обједињене у 89. мешовиту хеликоптерску ескадрилу (89. мхе). Хеликоптери су базирали на хелиодрому Залужани.

 

Од авиона који су мобилисани из аеро клубова формирана је 92. лака ескадрила вишеструке намене (92. левн). Од авиона 92. левн је располагала са авионима УТВА-66, УТВА-75, Пајпер супер каб, Цесна 172, Злин-526Ф, ПЗЛ вилга и Антонов АН-2. Авиони ове ескадриле базирали су на аеродромима спортских клубова у Залужанима, Приједору и Братунцу. 

 

Све авијацијске и хеликоптерске ескадриле биле су под директном командом 92. мешовите авијацијске бригаде (92. мабр). За првог команданта бригаде одређен је пилот потпуковник Слободан Кустурић. 

 

Током нове организације РВ и ПВО одлучено је да 155. ракетни пук, прерасте у 155. ракетну бригаду ПВО (155. рбр ПВО). Командно место бригаде се налазило у касарни „Крајишких бригада“ у Залужанима. Бригада је имала у свом саставу три ракетна двизиона са рекетама волхов, један дивизион са ракетама двина, три батерије са ракетама куб, ракетно-технички дивизион (ртд), 84. лаки артиљеријски ракетни пук (84. ларп) са ракетама кратког домета стрела-2М, игла-1, стрела-1, стрела-10 и противавионским топовима калибра 20, 30 и 40 мм. Због насталих потреба 17. фебруара 1994. године формираће се и 172. средњи самоходни ракетни пук ПВО (172. ссрп), који ће у свом саставу објединти три самоходне ракетне батерије са ракетама куб (које ће до тог времена самостално деловати), а чије командно место (КМ) ће се налазити у Сoкоцу.

 

Током те прве формацијске организације 474. ваздухопловна база у Маховљанима мења назив у 74. ваздухопловну базу (74. вб) и под њену ингеренцију потпали су аеродром Маховљани и хелиодром у Залужанима. Командно место 51. батаљона ВОЈИН било је у Бања Луци, а зона одговорности батаљона је била од Пљешевице до Невесиња.

 

Основни задаци РВ и ПВО ВРС су били борбена дејства, односно одбрана и контрола ваздушног простора Републике Српске, извиђање, транспорт ваздушним путем и координација са јединицама копнене војске (КОВ). 

 

По завршетку устроја РВ и ПВО ВРС било је спремно за зло време, које је неумитно грабило у сусрет српском народу и његовој војсци западно од Дрине.

 

 

[Милан Ракић]

СИНОВИ СРПСКЕ

 

Након што је формирана 92. мабр (26. мај 1992. године), већ 27. маја 1992. године новостворено ваздухопловство извешће своје прве борбене летове. Наиме, тог дана борбени авиони који су полетели са аеродрома Маховљани извели су 16 борбених летова, при чему су деловали против снага ХВ у Посавини. Тај дан је узет као дан РВ и ПВО ВРС.

 

Тих дана, текле су и припреме за најзначајнију операцију српске војске током рата, припреме за операцију Коридор. Кад је отпочета операција Коридор, борбени авиони и хеликоптери су узели своје учешће. Авиони су дејствовали испред предњих редова српског оклопа, који је пробијао пут према Србији. Том приликом, авиони су полетали и по неколико пута дневно на борбене задатке. На предњем крају српског продора налазио се командант 92. мабра пилот потпуковник Слободан Кустурић. Он је наиме, кад год би пробој „мало застао“, прецизним навођењем јуришних авиона где је „тврдо“ омогућавао да се планирани ток операције настави без већих губитака у редовима ВРС. Захваљујући њему обављена је операција заузимања Костреша, као и остали задаци који су били неопходни да се операција Коридор приведе крају. 

 

Током извођења најзначајније српске операције у протеклом рату, било је и губитака у редовима РВ и ПВО. Тако је приликом извођења борбеног задатка 28. јуна 1992. године, изнад Оџака код Модриче оборен авион Ј-22 орао. Пилот Б. Лукић је погинуо. 

 

Током операције Коридор, веома активна је била и извиђачка радио-техничка чета Првог крајишког корпуса ВРС (1. КК ВРС). Чета је била стационирана на РП Козара. Њени припадници су прислушкивали радио саобраћај непријатеља. Тако су једном приликом јула 1992. године „прислушкивали“, разговор два припадника ХВ. Том приликом, један од учесника разговора тражио је од овог другог, да се тенковској чети ХВ којом је он командовао омогући прелаз преко реке Саве у рејон Славонског Брода, самим тим да се тенковској чети омогући извлачење из борбе. 

 

Будући да су Срби прислушкивали овај разговор, командир извиђачке радио-техничке чете знао је и геореферентну позицију, тенковске чете ХВ. Будући, да се радило о хитној информацији, она је прослеђена претпостављеној команди отвореном везом. Након тога, са аеродрома Маховљани полеће шест авиона орао у правцу рејона Брод. По долетању у назначени рејон, српски авиони су напали тенковску чету ХВ, при чему су положаји чете више пута директно погођени, те чета никада није прешла назад у Хрватску. У овом напада авиони су користили касетне бомбе БЛ-755 са противоклопним бомбицама. 

 

Приликом пробоја „коридора“ значајну улогу је одиграла и комплетна 89. мхе. Херој ове ескадриле засигурно је био мајор Вељко Лека пилот хеликоптера. Доносио је боце с кисеоником, самоиницијативно је прелетао преко непријатељских положаја, како би довезао рањенике до прихватилишта. Увек је ризиковао сопствени живот како би спасао цивиле и рањенике. Све време био је у санитетској екипи. Са својим хеликоптером постигао је својеврстан рекорд. Спасао је шест стотина рањеника са „коридора“. Многи могу само њему да захвале, што су остали живи. У току дана знао је по три пута да тешко рањене вози за Београд. Три пута кроз тај уски коридор, испод далековода, јер се није смео подићи, гађале би га непријатељске снаге.

 

Током завршних борби за Босански Брод, јуришни авиони орао употребили су и вођене ракете ваздух-земља АГМ-65Б мејверик. Овим ракетама је уништен мост који је повезивао Босански са Славонским Бродом, а који је претходно био оштећен. Уласком јединица ВРС у Босански Брод (данас Брод) шестог октобра 1992. године, завршена је операција Коридор. 

 

После завршетка операције Коридор, борбена авијација је смањила своје налете јер није било исплативих циљева за авионе. Међутим, транспортни хеликоптери су наставили свој хумани лет. Први командант 92. мабр потпуковник Слободан Кустурић погинуће са још петорицом својих колега другог августа 1993. године, у удесу хеликоптера ХТ-40 код Брчког. Хеликоптер је погођен ракетом стрела-2М лансираном са положаја АБиХ, након погодка хеликоптер губи управљивост и пада.

 

Током те прве ратне године и ПВО ВРС је имала знатног успеха. Прва жртва ПВО био је хрватски пилот пуковник Антон Радош. Његов авион МиГ-21 бис (ев. бр. 101, бивши ЈНА 17133) 26. јуна 1992. године, изнад Посавине погодила је ракета стрела-2М лансирана са положаја ВРС. Авион је пао између општина Дервенте и Прњавора, док је пилот Антон Радош погинуо. Остаци авиона данас се могу видети у спомен соби 27. Оклопне бригаде ВРС, у касарни „народни херој „Здравко Челар“ у Дервенти.

 

Посада друге батерије РС куб 14. септембра 1993. године изнад Вргинмоста (тадашња РСК), обара авион хрватског ваздухопловства МиГ-21 бис. Том приликом пилот сатник Мирослав Периш гине. Да не буде забуне, од три батерије РС куб са колико је располагало РВ и ПВО ВРС, почев од половине 1993. године једна батерија је увек базирала на територији РСК.

[Милан Ракић]

ОПЕРАЦИЈА ЗАБРАЊЕНИ ЛЕТ

 

Нако што је током 1992. и почетком 1993. године ваздухопловство ВРС показало своју вредност, НАТО планери одлучују да искористе балкански сукоб и да се умешају на страну српског непријатеља. Почев од априла 1993. године, авијација земаља НАТО спроводиће операцију Забрањени лет (Operation Deny Flight) изнад БиХ.

 

У новонасталој ситуацији део авиона и хеликоптера ВРС од пролећа 1993. године прелеће на аеродром Удбина у РСК. Прво су из музеја авијације у Сурчину изузета два школска млазна авиона Г-2 галеб, и копненим путем довезена на аеродром Удбина. Ту су авиони оспособљени за летење. Један галеб је добио слику кобре и натпис „Крајишник“. Будући да Српска Војска Крајине(СВК), све до доласка ова два авиона уопште није имала авијацију, доласком ова два галеба у врху СВК су почели да размишљају о стварању борбене авијације у саставу СВК. Међутим, због недостатка кадра то неће бити остварено. Због тога је ВРС, све до пада Крајине користила аеродром Удбина за своје борбене задатке, будући, да територије РСК није подлегала зони забране летова. У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина. Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења.

 

Почетком 1994. године са аеродрома Маховљани прелећу два авиона орао и један супер галеб. Акција прелета на аеродром Удбина је успешно изведена, те НАТО није успео да региструје лет нити да реагује. Поред авиона на аеродром Удбина били су прелетели и хеликоптери газела. Такође, ту је била присутна и једна батерија РС куб. 

 

Хеликоптери гама наоружани ПОВР маљутка, напали су артиљеријски положај ХВ на Рамљанима у Лици. Напад хеликоптера био је одговор на хрватски артиљеријски напад на команду 15. Личког корпуса СВК. У близини Госпића хеликоптери су уништили један тенк и један самоходни ПАТ 30/2 мм прага ХВ. 

 

У раним јутарњим часовима 28. фебруара 1994. године, са аеродрома Удбина полећу два авиона орао и шест авиона јастреб. Орлови су напали складиште муниције у Бугојну, док су авиони јастреб напали фабрику наоружања у Новом Травнику. По повратку авионе јастреб су пресрели амерички ловци Ф-16Ц. Првобитно, пилоти у авионима јастреб нису знали да су откривени. То су схватили тек кад је авион којим је летео пилот Звездан Пешић експлодирао у ваздуху, након што је погођен ракетом ваздух-ваздух. Амерички пилоти су српске авионе напали без упозорења. Том приликом погинули су поред пилота Пешића и пилоти Ранко Вукмировић и Горан Зарић. Пилот Урош Студен се катапултирао изнад Јајца. Пилот Златко Микеревић искочио је недалеко од Кључа. Пилот Златан Црналић је свој авион (ев. бр. 24275), иако тешко оштећен успео да спусти на аеродром Удбина. Директно у ваздуху су оборена четири јастреба, док је пети пао услед недостатка горива. Авион који је успео да се врати на аеродром после је враћен у службу. 

 

Што се тиче авиона орао, који су учествовали у нападу на складиште муниције у Бугојну, о њима постоје доста „контрадикторни“ подаци. Наводно су се по извршењу задатка извукли долином Неретве, на море и преко Сплита у бришућем лету успели домоћи Удбине. Међутим, постоји и друга верзија приче, према којој се један од пилота у орлу упутио према Маховљанима. Међутим, у близини Бања Луке српског пилота су пресрела два ловца Ф-16Ц, те се он одлучио на смео подухват. Наиме, окренуо је авион према центру Бања Луке, и у бришућем лету изнад кровова Господске улице избегавајући детекцију успео да спусти авион на аеродром. Наводно, амерички пилоти су били задивљени летачким умећем пилота у орлу, те су обавестили командни центар, да им је српски пилот побегао. Касније је авион прелетео на Удбину. 

 

Први оборени борбени авион НАТО пакта на овим просторима, био је британски си Херијер. Њега је 16. априла 1994. године изнад Горажда погодила ракета стрела-2М, лансирана са положаја ВРС. Дан пре, 15. априла између Сарајаве и Горажда погођен је француски извиђачки морнарички авион етендард-IVП. Међутим, и поред тешког оштећења авион успева да се врати на матични носач. 

 

 

Током извођења операције Бреза 94 септембра 1994. године, један авион орао с аеродрома Удбина полеће на задатак пружања подршке снагама ВРС. По завршетку задатка, изнад Дрвара током повратка ка аеродрому Удбина ПВО ВРС обара сопствени авион. Разлог обарања авиона, била је лоша координација између јединица ВРС. Због тога ће са аеродрома Маховљани на аеродром Удбина, прелетети још један авион орао (овај пут двосед). Оба орла дејствоваће по снагама Петог корпуса АБиХ 18. новембра 1994. године. Тад ће бити оборен један авион орао, којим је управљао пилот Боро Новић. Авион је услед тешког оштећења од ватре са земље, изгубио управљивост и ударио крилом о димњак зграде. Остаци овог авиона, послужили су као доказ да се дејства по Бихаћу изводе са Удбине. Напад на аеродром Удбина од стране команде НАТО, одобрена је 21. новембра 1994. године. Напад је извело 39 авиона НАТО, погођена је полетно-слетна стаза (ПСС ) и радар жирафа. Сви авиони и хеликоптери на земљи су остали недирнути, а није дејствовала ни ПВО аеродрома, како би се избегли губици. ПСС је оспособљена у року од пар дана, коришћењем плоча и материјала са аеродрома Жељава.

 

Током 1994. године дејствовала је и ПВО ВРС. Наиме, обавештајни органи АБиХ знали су тачне ракетне положаје српске војске око Бихаћке енклаве, те су веома успешно успевали да избегну зону дејства ових система, и да дотуре потребну помоћ. Код Бихаћа је било оспособљено летелиште Ћоралићи, са којег су полетали и слетали авиони и хеликоптери који су допремали помоћ Петом корпусу АБиХ у муницији и наоружању. Ипак, жртве РС куб постаће један авион АН-26 и хеликоптер Ми-8 који су преносили помоћ опкољеним муслиманским снагама. У близини места Отока 22. новембра 1994. године, према два НАТО авиона си херијер биће лансиране две ракете волхов. Међутим, ракете неће погодити циљеве.

[Милан Ракић]

ОПЕРАЦИЈА НАМЕРНА СНАГА

 

Већ првог маја 1995. године хрватске снаге (хрватска војска и полиција) започињу операцију Бљесак – напад на српску енклаву Западна Славонија. Операција започиње у 05 часова и 30 минута изненадним нападом хрватских снага. Овом операцијом Хрватска је решила српско питање на овом подручју. За само 36 сати протерано је петнаест хиљада Срба, а 283 их је погинуло или нестало, од тог броја је 57 жена и деветоро деце. 

 

Током првог дана операције, хрватски пилот Рудолф Перешин (кога Хрвати славе као хероја), је авионом МиГ-21 напао цивилно насеље у Градишкој (Република Српска). У том нападу погинуло је неколико српских цивила. Војска РС је одговорила на овај напад и оборила авион. Тело Перешина пало је на територију Републике Српске и оно је касније размењено.

 

У мају 1995. године, НАТО авијација је спровела спорадичне нападе на складишта ВРС. ПВО ВРС је ракетом куб, изнад Мркоњић Града другог јуна 1995. године оборила један амерички ловачки авион Ф-16Ц. Пилот капетан, Скот О` Грејди спасао се катапултирањем. После шест дана скривања у густој шуми, пилот је извучен у акцији америчких маринаца. Војна полиција ВРС није уопште покренула операцију трагања и хватања пилота, јер на том подручју није располагала са довољно људства, које је било ангажовано на тежишним правцима одбране према снагама ХВ на Динари.

 

Авиони са Удбине дејствовали су у неколико наврата по положајима ХВ на планини Динара.

 

У јуну 1995. године, авион НЈ-22 орао пада услед грешке пилота, на самом аеродрому Удбина. Након тога, још два авиона орао прелећу са аеродрома Маховљани на аеродром Удбина. Авиони су учествовати на паради СВК, прелетајући јединице на паради. Авиони ће на аеродрому Удбина остати све до покретања хрватске операције Олуја. 

 

После заузимања Гламоча и Грахова од стране ХВ крајем јула 1995. године, авиони са Удбине поново су дејствовали по снагама ХВ у рејону планине Динара. Тад је по положајима ХВ дејствовао и авион Г-4 супер галеб.

 

У раним јутарњим часовима (у 04 часа) четвртог августа 1995. године, амерички борбени авиони уништавају два радара СВК, само пар сати пре почетка хрватског напада на РСК. Овај чин је још више деморалисао СВК и народ у РСК. Америчка авијација је ометала комуникацију између српских снага, тако да је командни сектор СВК био у потпуности одсечен.

 

Све што је било исправно од борбене технике са аеродрома Удбина, а углавном је све и било исправно пребачено је или прелетело на аеродром Маховљани. ВРС је на аеродрому Удбина оставила три неисправна авиона, један НЈ-21 јастреб и два Г-2 галеб. Ти авиони су и сачекали долазак снага ХВ на аеродром.

 

Операција Намерна снага (Operation Deliberate force) отпочела је 30. августа 1995. године у 03 часа. Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра, током које је НАТО авијација извела преко 3000 борбених летова, уништила 60 војних објеката ВРС. У потпуности је уништена инфраструктура, логистика и систем командовања ВРС од стране ваздушних снага НАТО. Самим тим, НАТО је обезбедио стратешку предност удруженим хрватско-муслиманским снагама над ВРС.

 

Батерије РС куб, које су браниле радарски и телекомуникациони објекат на Козари много су задале проблема НАТО авијацији. Тек након седам дана, пошто су батеријама куб уништене станице РСтОН, авиони Ф-15Е штрајк игл успевају да униште објекте на Козари.

 

Истог дана кад је операција почела да се спроводи, изнад Пала оборен је француски јуришник мираж-2000 К-2. Авион је оборен ракетом игла. Француски пилоти су заробљени и касније размењени.

 

Током ових дешавања и авијација ВРС је летела. Авиони су деловали против снага АБиХ и ХВ, које су користиле насталу ситуацију. Пилоти су често полетали самостално на задатак, називајући то „ловом“. Често би са аеродрома Маховљани полетао само један авион типа орао, који би био натоварен убојним средствима. Пилот би потом кренуо у „лов“ на јединице ХВ и АБиХ, које су често биле у маршевском поретку. По откривању непријатеља, авион би напао циљ углавном користећи касетне бомбе БЛ-755.

 

Авијација ВРС је одиграла важну улогу током сламања хрватске офанзивне операције Уна-95. Наиме, тад је ХВ покушала да форсирањем река Уне и Саве заузме Нови Град, Козарску Дубицу, Градишку и Српску Костајницу и тако избије пред сам Приједор и одсече Бања Луку од остатка Републике Српске. Док су се још водиле борбе на мостобрану, са аеродрома Маховљани према зони борбених дејстава полећу извиђачки авиони ВРС ИЈ-21 јастреб. Ти авиони ће снимити ситуацију на терену и по повратку, снимљен материјал биће предочен оперативцима ВРС. Том приликом један од авиона ИЈ-21 јастреб по завршетку снимања, у повратку биће оборен код Новог Града. Пилот се спасао катапултирањем. Падобраном се спустио близу авиона, пришао авиону и из носа авиона узео снимљени материјал. Спустио се до положаја бораца ВРС, потом је хитно пребачен до Бања Луке. Након анализе снимљеног материјала одлучено је да се употреби авијација. 

 

Велики проблем одбрани ВРС чинила је артиљеријска ватра ХВ, само на подручје Козарске Дубице пало је приближно 3000 граната, а на Нови Град тада је пало око 2000 граната. Хрватска артиљерија гађала је и колону избеглица на магистралном путу Нови Град-Приједор код села Сводна. У том тренутку, из правца аеродрома Маховљани налeће осам борбених авиона типа орао, шест авиона типа јастреб и један супер галеб РВ и ПВО ВРС и ућуткују хрватску артиљерију. Потом се авиони окрећу и настављају да дејствују по хрватским снагама, које су биле затечено како појавом српских авиона, тако и добро организованом српском одбраном нападнутог подручја. Авиони орао и супер галеб користили су касетне бомбе, док су авиони јастреб непријатеља гађали невођеним ракетним зрнима.

 

Српском победом на рекама Уни и Сави, створени су услови за покретање контраофанзиве ВРС. 

 

Борбени авиони и хеликоптери РВ и ПВО били су ангажовани у подршци трупама ВРС на земљи. Том приликом је пилот једног од авиона типа орао, приметивши непријатељску маршевску колону дејствовао по истој касетним бомбама БЛ-755. Испоставиће се да је то био јуришни батаљон Хамзе из састава 505. брдске бригаде, Петог корпуса АБиХ. Батаљон је претрпео тешке губитке у људству.

 

Након завршетка борби и потписивањем мировног споразума РВ и ПВО ВРС се окренуло мирнодопском развоју. 

 

Хеликоптери су током рата извршили 3179 санитетских летова, превезли 1340 тона терета и 18956 војника. Током НАТО операције Забрањени лет хеликоптери су извели 72 санитетска лета, превезли 47 тона терета и 2837 војника. Током рата погинуло је 13 пилота (десет пилота авиона и три пилота хеликоптера). РВ и ПВО је изгубило три авиона Ј-22 орао, један авион НЈ-22 орао, пет авиона Ј-21 јастреб, један авион ИЈ-21 јастреб, пет хеликоптера газела и два хеликоптера ХТ-40. Авион НЈ-21 јастреб којег је ХВ заробила на аеродрому Удбина, није евидентиран као авион РВ и ПВО ВРС, већ заједно са два заробљена авиона галеб као авион СВК. Негде се може пронаћи податак да је изгубљено пет авиона орао, али то није тачно, пети орао који је приписан губицима из рата био је двосед НЈ-22. Наиме, 14. августа 1997. године једини преостали двоседи орао евиденцијски број 25504 имао је удес током тренажног лета. Авион је отписан због тешког оштећења и грешком уврштен у ратне губитке.

[Милан Ракић]

МИРНОДОПСКИ РАЗВОЈ

 

Одмах по завршетку рата, јединице РВ и ПВО су се вратиле у касарне и аеродроме. Почео је мирнодопски живот и развој српског ваздухопловства западно од Дрине.

 

На дан ВРС, 12. маја 1997. године у Приједору је одржан дефиле јединица ВРС поводом дана и петогодишњице постојања ВРС. Изнад фудбалског стадиона у Приједору где је вршен дефиле јединица, прелетела су два авиона Ј-22 орао, што је изазвало позитивне овације присутног грађанства. Тог дана, ВРС осим прелета два авиона није било дозвољено од стране команде за спровођење мира у БиХ ИФОР, да на дефилеу буде и војна техника (за разлику од АБиХ и ХВО, којима је то било дозвољено те су они имали праве војне параде уз употребу технике). И прелет два орла изнад јединица ВРС, било је довољно да се НАТО покаже да је српски народ уз своју војску.

 

На дан РВ и ПВО ВРС, 27. маја 1997. године на аеродрому Маховљани одржан је први аеромитинг авијације ВРС поводом петогодишњице постојања тог вида. На аеромитинг су уредно позвани и гости: РВ и ПВО ВЈ, ваздухопловства Грчке и Русије, али команда ИФОР није дозволила присуство ваздухоплова РВ СРЈ, Грчке и Русије. Међутим, то није представљало проблем да ваздухопловци ВРС покажу своју умешност у ваздуху. 

 

Прва мирнодопска реформа ваздухопловства Републике Српске десила се 1998. године. Наиме, тада је за команданта вида одређен генерал Милан Торбица. Вид мења назив у Ваздухопловство и противваздушну одбрану (В и ПВО). Приступило се преименовању и обједињавању јединица, као и свођењу бројног стања технике на оквире одобрене оквирним мировним споразумом. Ваздухопловна база која је до тада носила ознаку 74. вб, биће преименована у 874. вб, 155. рбр ПВО биће преименована у 855. рбр ПВО, 92. мабр у 892. мабр, 172. ссрп у 872. ссрп, 84. ларп у 884. ларп, 27. лбае и 28. лбае биће обједињене у лбае „Рисови Врбаса“, док ће 89. мхе променити назив у мхе, 51. батаљон ВОЈИН мења назив у 851. батаљон ВОЈИН. Некадашња 92. левн је расформирана, а авиони су враћени аеро клубовима. 

 

Од авиона В и ПВО је располагало са седам јуришних авиона Ј-22 орао, десет јуришних авиона Ј-21 јастреб, два извиђачка авиона ИЈ-21 јастреб, три двоседа за обуку НЈ-21 јастреб, једним авионом за обуку Г-4 супер галеб, два клипна авиона за обуку В-53 (УТВА-75), 15 противоклопних хеликоптера ХН-45М газела гама, седам хеликоптера ХО-42 газела хера и 12 транспортних хеликоптера ХТ-40. Међутим, мировним уговором ВРС је могла да има 21 борбени авион и седам борбених хеликоптера. Проблем су представљали хеликоптери газела гама, који су били наоружани, а прелазили су лимит за више од пола. Решење је нађено у скидању наоружања и нишанских справа са хеликоптера, те су исти преименовани у ХО-45 газела хера. Временом су из ваздухопловства због истека ресурса брисана два авиона Ј-21 јастреб и један хеликоптер ХТ-40. 

 

Током НАТО агресије на СРЈ 1999. године, део старешина В и ПВО ВРС, пре свега ракеташи са РС куб били су распоређени у јединицама ПВО ВЈ на РС куб. Они су са својим колегама провели 78 дана рата на ватреним положајима. По завршетку агресије старешине из ВРС су се вратиле назад у своју јединицу у Републици Српској.

 

Уочи дана ВРС 2001. године, ВРС је испред руководства Републике Српске у касарни „Козара“ извела дефиле са борбеном техником. На небу изнад касарне летели су авиони орао и јастреб, а у групном налету у формацији по четири хеликоптера, летели су хеликоптери газела и Ми-8Т. 

 

Током заједничке вежбе ВРС на полигону Мањача, хеликоптери гама су извели бојево гађање са ПОВР, док је авион орао прелетео преко надирућих тенкова избацујући мамце.

 

Од првог јуна 2001. године В и ПВО ВРС поново ће променити назив у РВ и ПВО ВРС. Те године РВ и ПВО ВРС напушта одређен број старешина (део је отишао у пензију, а део је добио распоред у јединице РВ и ПВО ВЈ). 

 

Други и уједно последњи аеромитинг РВ и ПВО ВРС одржан је 26. маја 2002. године. Од 17. јула 2002. године команду над РВ и ПВО ВРС преузеће генерал-мајор Маринко Шиљеговић.

 

 

 

Првог децембра 2002. године извршена је нова организацијско-формацијска структура РВ и ПВО ВРС. Наиме, тад су 884. ларп ПВО и 872. ссрп ПВО расформирани, а људство и техника су ушли у састав 855. рбр ПВО.

 

Почетком 2003. године у саставу РВ и ПВО се налазило 1100 људи (850 стално запослених и 250 војника на одслужењу војног рока). У саставу ваздухопловства се налазило 64 пилота, и то 30 пилота авиона и 34 пилота хеликоптера. Пилоти млазњака годишње су имали 34 сата налета, док су пилоти хеликоптера годишње успевали да накупе 50 сати налета. 

 

РВ и ПВО ВРС 2003. године, располагало је од авиона са седам јуришних једноседих авиона Ј-22 орао (25106, 25114, 25115, 25119, 25122, 15169, 25173), четири јуришна једноседа авиона Ј-21 јастреб (24212, 24261, 24272, 24275), два једноседа извиђачка авиона ИЈ-21 јастреб (24408, 24458), три двоседа школско-јуришна авиона НЈ-21 јастреб (23509, 23516, 23518), један двоседи школско-борбени авион Г-4 супер галеб (23725) и два клипна школска авиона В-53 или УТВА-75 (50206, 53194). 

 

Од наоружаних хеликоптера, РВ је располагало са седам хеликоптера ХН-45М газела гама (12922, 12924, 12929, 12928, 12903, 12931, 12933), седам хеликоптера ХО-42 газела хера (12604, 12606, 12661, 12663, 12667, 12709, 12882), осам хеликоптера ХО-45 газела хера (12809, 12911, 12915, 12917, 12925, 12927, 12932, 12936 – реч је о хеликоптерима ХН-45М, који су због уговору о контроли наоружања морали бити разоружани). Од транспортних хеликоптера, РВ је располагало са 11 хеликоптера ХТ-40 (Ми-8Т - 12239, 12244, 12262, 12264, 12268, 12272, 12352, 12365, 12368, 12369, 12405).

 

У складу са уговором о редукцији наоружања, РВ је добровољно разоружало и ставило ван употребе четири авиона типа јастреб.

 

Година 2004. била је година наметнуте реформе од стране Високог представника у БиХ и дела „међународне заједнице“. За главног реформатора одбрамбених снага у БиХ одабран је Рафи Грегоријан, који је спровео идеју нових Оружаних снага БиХ (ОС БиХ). У Републици Српској (РС) постојао је отпор наметнутој реформи. По уставу БиХ, надлежност за одбрану била је у рукама ентитета. Међутим, „међународном фактору“ ВРС је била трн у оку. Те је 2004. и 2005. године из ВРС, а самим тим из РВ и ПВО отишао већи део стручног старешинског кадра.

 

РВ и ПВО је сведено на пук ваздухопловства, уведен је двојни систем командовања све са циљем да се систем одбране РС уруши. Крајем децембра 2005. године, на заседању Народне скупштине РС која је имала само једну тачку дневног реда, донесена је одлука о преносу надлежности на пољу одбране са РС на БиХ, иако је самим тим прекршен устав БиХ као и устав РС (ово озбиљно питање требало се поставити народу РС на референдуму). Тада је председник РС Драган Чавић за скупштинском говорницом изнео следећи став: „Мени Војска Републике Српске не треба, ја сам за то да се она укине“. Његов став био је шок како за припаднике ВРС, тако и за цео српски народ.

 

Током 2006. године, текле су припреме за устрој нове оружане силе у БиХ. Договор који је постигнут о структури јединица, да само Генералштаб буде етнички измешан, док би ентитетске војске биле јачине пука али једнонационалног, је прекршен. 

 

Наиме, било је предвиђено да ВРС буде претворена у Трећи пук, који би у свом саставу имао оклопну, артиљеријску, ваздухопловну, логистичку као и друге компоненте, није одговарала Грегоријану. Крајем 2006. године, део генерала сада већ бивше ВРС потписао је један документ, иако за то нису имали никаква овлашћења. Самим тим, судбина ВРС је запечаћена. Током 2007. године из војске одлази већи број старешина, други део старешина једноставно распоређен је по потреби нове војске, не поштујући њихов ВЕС. Тако је део старешина са РС куб премештен у пешадију, док је једина преостала батерија РС куб остала без стручног кадра. Из бившег РВ и ПВО ВРС, ново ваздухопловство БиХ је преузело два хеликоптера Ми-8Т и шест хеликоптера ХО-42 газела. Остала техника је проглашена неперспективном. Од значајнијег ваздухопловног наоружања, за уништење предвиђено је 230 касетних бомби Хантинг БЛ-755, 200 бомби за уништавање ПСС Матра дарендел и десетак ТВ вођених ракете ваздух-земља АГМ-65Б мејверик. Полиција Републике Српске је преузела седам хеликоптера газела за своје потребе. Авиони су понуђени на продају, а једино за куповину седам орлова и једног супер галеб заинтересовано је В и ПВО Србије. 

 

По устроју нове војне компоненте у БиХ, формирана је бригада Ваздухопловних снага и противваздушне одбране ОС БиХ (ВС и ПВО ОС БиХ). На територији РС у функцији за потребе „одбране“ остављен је само аеродром Маховљани, док су касарна „Крајишких бригада“ и хелиодром у Залужанама предати властима РС. Од десетог маја 2011. године извршено је пресељење ваздухопловне технике и персонала бригаде ВС и ПВО из Залужана на Маховљање. Техника која није била у летном стању превезена је камионима.

[Милан Ракић]

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Oд момента стварања прве аутохтоне и међународно признате државе српског народа (кнежевине, па краљевине Србије), у колективној свести српског народа одувек је постојало јако осећање припадности матици, њеним коренима и историји. Не постоје научници нити политичари који то могу да избришу и угасе, било својом реториком, било својим „научним делима“. Као и у сваком другом народу, и у српском је било удворица, подрепаша и калкуланата који су, пре свега из личне користи, били вољни да служе туђим господарима и туђој срећи. Ако коме не треба то објашњавати, то је српски народ преко Дрине, те прелепе и проклетнички граничне реке коју није до сада успео да премости ни један визионар или државник српскога рода, од нестанка Душана Силног до данас. Појмови као што су „јаничар“ и „потурица“ у српском национу у Босни имају довољну тежину и значење и бар тамо се не морају објашњавати. Као што су били спремни (и још увек су) да животни простор поделе са различима од себе, да демонстрирају толеранцију, трпељивост и суживот, Срби су исто тако спремни да памте јунаке, али и да не заборављају издајнике.

 

Чему ова кратка, историјска експликација? Стога што у сваком раду који се дотиче и бави историјом Републике Српске као ceterum censeo треба подсећати читаоце на то да је она, Република Српска настала из очаја, у временима када су се на најважнијим местима у матици, Србији, нашли мали људи, без ауторитета, знања и способности да искористе историјску шансу.

 

Како се та историјска шанса указала на конкретном случају, стварању и одржавању РВ и ПВО РС? 

 

Познато је да су ваздушне и противвазудшне компоненте оружаних снага готово тренутно показале своју корисност и бојеву вредност. Од полетања првог аероплана до његове борбене употребе протекло је, за научно-историјске па и технолошке појмове, незабележено мало времена! За само четири-пет година атракција и вековни сан човека претворио се у ноћну мору – опасност која долази из до тада безбедне димензије – ваздуха. Као да човечанству није било довољно то што се убија на копну и на мору па је борбена дејства пренело и у ваздух. Тако је створен још један борбени вид. Шта је за њега, до данашњег дана, било типично ? То што је од самог свог почетка био ослоњен на врхунску технологију свог времена, што је тражио све виши и виши ниво знања, опремања, тт особина оружја и стално трагање за против-оружјима. У тој технолошкој трци која је, како рекосмо, била најизраженија баш у овом виду, стасавали су и људи. Стога се може рећи да је овај вид оружаних снага врло брзо израстао у авангарду ратовања. Од првих, незграпних летелица које су прављене од дрвета и платна (па чак и од папира), стигло се до апарата који коштају као читави градски квартови. По својој авангардности, једини који могу парирати овом виду јесу подморничке снаге јер и оне владају медијумом нетипичним за људско окружење, при чему носе застрашујућу количину оружја, квалитетну и способну да одврати од удара или да га ефикасно освети.

 

Авијација Србије припада том корпусу елите и авангарде. Између два рата краљевско ваздухопловство било је елитни вид који је пресудно учествовао у свргавању профашистичке и капитулантске клике. У току срамног, Априлског рата, једина светла тачка, поред брдских батаљона и једног дела поморства, била је управо авијација. Није стога чудо што су те традиције настављене у СФРЈ. Овај вид оружаних снага развијан је непрекидно и пажљиво и може се рећи да је чак и распад СФРЈ, без обзира на неке недостатке (пре свега у ПВО) овај вид дочекао спреман, чак и спречен у плановима за израду нових модела. 

 

Ратно вазудхопловство РС наставило је да носи барјак авангарде. У готово немогућим условима, до тада незабележеним у историји ратовања, српски соколови су небом проносили своје витештво. У условима потпуне електронске и бојеве надмоћи, када су све активности путем сателита или авакса биле праћене као на длану, при чему је шпијунско-обавештајна компонента такође имала свој „земаљски удео“, најбољи синови западних српских земаља чинили су подвиге. Управо захваљујући њима и њиховом ангажовању РС је дочекала колико-толико спремна дејтонске преговоре.

 

У турболентно време, какво је било време деведесетих година ХХ века, српски народ се нашао на раскрсници. Савезна војска оличена у ЈНА, повлачила се са територије Словеније, потом дела Хрватске, концентришући се на територији где је већину чинио српски народ. Међутим, када вањски политички фактор није дозволио да и српски народ добије право на самопредељење, већ је одлучио да се српски територијални корпус разбије уз помоћ дојучерашњих комшија, Србима је једино остало да се бране. 

 

Будући да је Србија била притиснута бременом санкција, а да је на челу владе у Београду седео тим људи који није могао, није смео, није знао или једноставно није хтео да схвати историјски тренутак, Србима у БиХ и Хрватској било је остало само то да се сами организују и одбране.

 

Стварањем ВРС, а самим тим и њеног РВ и ПВО створена је критична маса родољуба, која је могла да изврши тај постављени задатак. Свој први борбени задатак ваздухопловство ВРС извело је током припрема за најважнију операцију протеклог рата – операцију Коридор. Ваздухопловци, тенкисти, артиљерци, пешадици ломећи отпор непријатеља ударили су темеље данашњој Републици Српској. Након успешно завршене операције, ВРС и њено ваздухопловство поново су се нашли пред новим испитом. Овај пут то је била највећа војна организација данашњег света – НАТО. Током протеклог рата, НАТО се отворено ставио на страну непријатеља српства. Често је НАТО авијација пружала подршку снагама ХВ и АБиХ, онемогућавајући српским пилотима да обаве своје задатке. Али Србин не би био Србин, кад се не би знао снаћи и у том датом тренутку. Пред очима НАТО силе, српски авиони и хеликоптери су ипак летели пружајући како ватрену тако и логистичку подршку својим копненим јединицама. По завршетку рата, очекивао се период мирнодопског развоја ВРС и њеног ваздухопловства. Међутим, сама српска војска била је трн у оку делу „међународне заједнице“, те су чињени велики напори да се ВРС укине. Фабриковане су афере, смењивани генерали који су били лојални српском народу, често су били забрањивани летови српских ваздухоплова како они школске намене, тако и хуманитарне намене, а све с циљем да се српски војник натера да буде послушан „новом светском поретку“. ВРС је одолевала том притиску све до краја 2005. године, када је извршена последња чистка старешинског кадра (завршена половином 2008. године) који је био лојалан српском роду и Републици Српској.

 

За потребе НАТО, формиране су ОС БиХ чији смисао постојања није јасан, осим да шаљу своје припаднике да служе свом новом господару и да остављају кости у земљама за које већина припадника никада није ни чула.

 

Данко Боројевић и Драги Ивић, Видовдан

[Милан Ракић]

  Данко Боројевић и Драги Ивић, Видовдан

 

Иначе, ауторе овог текста смо помињали на страницама нашег Форума прошле године, када су у Команди РВ у Земуну промовисали своју заједничку књигу "Орлови са Врбаса"-историју војног ваздухопловства на територији Републике Српске,

 

које је заправо овај текст и део...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/33136-%D0%BE%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B1%D0%B0%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

[obi-wan]

Од 17. јула 2002. године команду над РВ и ПВО ВРС преузеће генерал-мајор Маринко Шиљеговић.

 

A nekad davno komandir baterije u kojoj sam sluzio vojni rok...

[Милан Ракић]

A nekad davno komandir baterije u kojoj sam sluzio vojni rok...

А сада помоћник Министра одбране БиХ за обавештајно-безбедоносне послове (ВОА МОБиХ)

 

http://www.mod.gov.ba/MO_BiH/Struktura/Sektori/Sektor_za_obavjestajno_sigurnosne_poslove/default.aspx?id=21796

[obi-wan]

Da vi`s, sa ove slike gledano - uopste se nije promenio nesto posebno, malo samo osedeo...

[Милан Ракић]

Da vi`s, sa ove slike gledano - uopste se nije promenio nesto posebno, malo samo osedeo...

Па ето... Ја сам га последњи пут видео 2004. године у зиму... Било неко "војно дружење" у Банџлејку Добро, јесте оматорео

[Милан Ракић]

25 година Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске

[Милан Ракић]

On 27.5.2015. at 21:13, Милан Ракић рече

27. маја 1992. године новостворено ваздухопловство извешће своје прве борбене летове. Наиме, тог дана борбени авиони који су полетели са аеродрома Маховљани извели су 16 борбених летова, при чему су деловали против снага ХВ у Посавини. Тај дан је узет као дан РВ и ПВО ВРС.

На данашњи дан...