Марко Ковачевић: Белорусија – у посети браћи

[коЖељ њацИ]

Марко Ковачевић: Белорусија – у посети браћи

09.05. 2015 Српски културни клуб

 

Не бавим се активно политиком нити некаквом нарученом пропагандом. Ја сам обичан инжењер. „Техничко особље“. Путујем често. Такав ми је посао. Путујем сам и имам доста времена да запажам, упознајем, промишљам и покушам да разумем људе и народе у чијим земљама сам гост. Свет не посматрам очима туристе, пред којима се нуди све сјајно и бљештаво, а поглед му не допире до онога што ни власт нити туристички водичи не би желели да прикажу, а што управо и чини свакодневицу највећег броја, обичних, такозваних „малих“ људи неке државе.
У Белорусији сам боравио у више наврата, можда 7 – 8 пута, у 5 различитих градова, провео неколико месеци и упознао десетине људи, потпуно другачијих социјалних профила, образовања и статуса, од случајних сапутника, физичких радника све до озбиљних менаџера. Ако би морао само једном речју да опишем сав тај свет, она би била – неискварен.

Време тамо као да стоји, као да се друштво не мења већ деценијама. Мене лично подсећа на Југославију осамдесетих година двадесетог века. (Можда то и није било најсјајније доба за наш народ, али мени који сам рођен 1980. године и чије је, слободно можемо рећи безбрижно детињство трајало тачно до „деведесетих“, а тада било прекинуто на суров начин, и који се практично кроз сво остало време свог живота сећам оног мирног, стабилног и једноставног периода који смо имали, ипак начин живота у Белорусији делује као нешто добро и вредно, нешто што би требало чувати и бранити.) Тамо нема погубног утицаја новог светког тоталитарног режима – неолиберализма са својим изокренутим системом вредности. Да будем прецизнији: има тог утицаја, али он није доминантан. Државна управа и војска, а у последње време и Црква – чине стубове Белоруског друштва. Отаџбина, породица, памћење славних битака и народних жртава, су општеприхваћене вредности.

[коЖељ њацИ]

У „демократском„ делу света, у који Белорусија, на њену срећу не припада, на политичкој сцени, реално гледано, постоје само тзв. „екстремисти“ и плаћеници, односно идеалисти који нису спремни да се лако одрекну својих убеђења зарад новца или под претњама и изолацијом, било на десници или на левици, и који су жигосани као екстремисти, и на супрот њима победничка армија „мејнстрим“ странака, покрета и организација које се све одреда налазе на нечијем платном списку. У овом плански створеном бућкуришу, који одговара само онима који имају довољно новца да могу себи купити било кога из новостворене политичке елите, здрав разум је постао тако релативан појам, а моралност израз крајњег екстремизма. Политичко уређење у Белорусији се, насупрот тој „демократији“, може описати народским речима: „Зна се ко је бабо!“. Ово, наравно има и својих лоших страна, најчешће су злоупотребе и корупција, али ипак спречава неконтролисан уплив страног капитала, а са новцем и туђих интереса и система вредности који је већ поробио многе народе источне Европе, укључујући и наш.

[коЖељ њацИ]

Геополотички гледано Белорусија и Србија имају важне сличности. Обе су релативно мале, економски слабе државе које се налазе на граници истока и запада, односно на путу западним силама у свом продору на исток. Живот на граници кроз историју, значи трајну нестабилност, разарање и страдање, а управо свега тога данас у Белорусији нема и то треба узети као веома важну чињеницу. Православно – Словенском душом окренута према Русији, која је некад мајка, а некад и маћеха, а очима гладним економског бољитка и европског стандарда чежњиво упртим на запад, Белорусија заиста подсећа на Србију. Без изласка на море или неку важнију реку, без технички развијене индустрије, економија Белорусије се највише ослања на пољопривреду. Очували су и проширили сточни фонд, уложили доста новца у велике и мале комбинате, тако да држава практично живи од извоза хране на руско тржиште, а за узврат (условљена и политичким уступцима) добија јефтине енергенте. Производи су заиста завидног квалитета, а хигијенски прописи и одговорност радника и инспектора на нивоу западне Европе.

 

[коЖељ њацИ]

Густе, бескрајне, скоро непроходне шуме, валовите оранице и чисте, равничарске речице неспутане оштрим коритима, већ разливене у мноштво барица и језера чине највеће благо Белорусије. Природа је чиста и очувана, исто као и једноставни, кротки људи. У миру и хармонији живи мноштво разних нација и вера. Не постоје никаква негативна осећања, а камо ли дела, према некоме ко не припада већини, ко је на пример Пољак или Литванац, Јеврејин или католик. Међусобно поштовање је такво да се боље замислити не може.
Народ живи тешко, то је истина. Посла има, скоро за све, али су плате релативно мале, стандард константно опада а Белоруска Рубља је једна од најнеомиљенијих светских валута. Многе фабрике користе опрему још из Совјетског доба и својим производима не могу парирати технологији са запада, па се све више окрећу увозу из више него пријатељске Кине.

 

У многим сегментима влада такав ред да човек понекад помисли да се налази у Аустрији или Швајцарској, а не у некој Источно-Европској земљи. Чистоћа, тачност возова, дисциплина возача у саобраћају, професионалност угоститељског особља и многе друге ствари које се могу брзо запазити, дају утисак уређене државе. Ипак једна од такође, заједничких особина нашег и Белоруског народа јесте чудна, скоро шизофренична мешавина поноса због славне националне историје и комплекса нижег вредности у односу на запад. Реченице: „Може ли код нас бити ишта нормално? Да ли је и код вас овако лоше? Овако нешто сигурно ниси нигде до сада видео? (иако сам ја видео и много горе) Извини за ово, тако сигурно није код вас на западу.“ и сличне, су заиста део свакодневног разговора и начина размишљања несрећних људи, који нису имали прилику да виде како живе радници, на пример у Пољској, али су чврсто убеђени да им је много боље и да су за лоше стање у својој држави подједнако криви и сам председник и наслеђени обичаји и менталитет народа.
Морам још признати да сам се одавно критично односио према изјавама типа: „Нас и Руса триста милиона.“ Моја стара сумња да ни сами Руси нас не доживљавају као неку важну браћу, се још више повећала од како сам био у тој истој Русији и причао са обичним људима. После првог разочарења, нисам никада више покушао да неком Русу објасним због чега Срби толико воле Русију. Искуство из Белорусије је потпуно другачије. Народ о коме нисам знао скоро ништа, дочекао ме као најрођенијег. Описаћу укратко више случајева, који довољно говоре сами за себе и као што мноштво цртица чине један портрет, ови примери дају прилично занимљиву слику о Белоруском друштву и његовом односу према нама.
 

[коЖељ њацИ]

Млади Инжињер

Место се знове Снов. Толико је мало да га је скоро немогуће пронаћи на мапи. Окружено је завејаним ораницама које делују бесконачне. Мој домаћин је био млади инжењер електротехнике. Судећи по мом солидном Руском, закључио је да нисам из Западне Европе (као компанија за коју радим) и упитао ме да ли сам Пољак. Када сам одречно одговорио и рекао му да сам Србин, он је скочио од радости и одушевљења. „Ти си земљак Николе Тесле! Ја њега обожавам. Хтео сам сину да дам име Никола.“ После ми је причао о Тесли више него што сам и сам знао. Сетио сам се да у новчанику имам новчаницу од 100 Динара. Питао сам га да ли му је интересантна, да му поклоним. Он је опет скочио од радости и узео је као велико благо. Загрлио ме и пољубио. Рекао је да је одавно покушавао да је набави, али није знао како. „Да си ми поклонио 100 Долара не би се толико обрадовао!“

[коЖељ њацИ]

„Добровољац“
Он је радио као утеривач свиња у кланични депо Минског месног комбината. Био је разрок и благо се осећао на вотку. Нисам очекивао да ће са мном заподенути неки разговор, међутим пришао је и питао како то да ја као „Немац“, тако добро говорим Руски. Објаснио сам му ко сам. У почетку је наивно питао да ли је Србија некада била Југославија и које су све земље настале после распада, као да испитује терен. Када је видео да има саговорника, наставио је много озбиљније и жустрије. Оно што ми је рекао, памтићу дуго: “Југославију су растурили. Да. Америка и НАТО су растурили тако лепу земљу. И Србију су бомбардовали. Ја сам служио војску док вас је НАТО бомбардовао. На радарима смо свако вече гледали како авиони из Немачке полећу на Србију. О, како смо их псовали. Сви смо ми били спремни да се одмах укључимо у рат. Сви војници су били спремни да бране Србију. Само се чекала једна реч Руског председника. Само једна реч и сви би ми добровољно кренули. Али тада је био слаби Јељцин и није рекао ту једну једину реч. А, погледај сада. (2013. година) Руски председник не да да НАТО нападне Сирију. Они нам нису ништа, али Путин ипак не да. А када су бомбардовали нашу Словенску и Православну браћу у Србији, онај Јељцин је све то дозволио…“

[коЖељ њацИ]

Возач камиона
Стари воз, дрвени ентеријер у купеу, на прозору сатима само бела боја. Преко пута мене седа наочит и весео човек и одмах започиње разговор. По великим коферима је закључио да сам издалека, а и он сам је возач камиона који је возио од Холандије до Кине па је био сигуран да ћемо имати о чему да причамо. Када је чуо да сам из Србије, обрадовао се и радосно лупио руком по колену. „Био сам у Србији прошле године. Како лепа земља, како пријатни људи, никаквих проблема нисам имао! Возио сам од Минска према Бугарској. Ух, они мађарски полицајци…фашисти једни…стално су ме малтретирали, али чим сам прешао у Србију све је било другачије. Све је било добро. Никаквих проблема, само добре ствари. Стао сам на једној пумпи. Па, тамо сви возачи говоре Руски! Млађи мало слабије, али они старији одлично. Рекли су ми да пробам ћевапе, шопску салату и Јелен пиво. Одлично! Ал сам се најео. Понео сам пар „Јелена“ и у Бугарску. Свидела ми се Србија, јако ми се свидела. Добри људи. А у Бугарској, а јој. Никако ми се није свидело у Бугарској. Људи су покварени. Полицајци ме зауставе без разлога и сами траже новац. Замисли, сами ми кажу – знаш каква је традиција. Лопови једни. Ужас. У Србији, никаквих проблема. Дивна земља…А знаш ли зашто још волим Србију? Зато што сте показали Американцима ону ствар (позната гестукилација рукама), е баш зато!“

[коЖељ њацИ]

Таксиста
Историјски град Брест, Рано јутро. Такси ме вози на железничку станицу. Још сам поспан. Таксиста опрезно пита одакле сам. Када је чуо, одушевљено узвикује: „Србија! Југославија! Па то је била дивна земља. Ја сам пуно путовао у Југославију. То су били дани. Како сам се проводио у Београду. Ракија! Друштво! Таквог дружења нигде није било. Дивни људи, другови. Ма какви другови, браћа! Могао сам у Париз да идем, али нисам хтео, ишао сам у Београд. Провод. Гледали смо чак и еротске филмове. Знаш, то је код нас онда било забрањено. И робе сам стално доносио кући. Највише фармерице и џемпере. Јефтине а квалитетне. Могао си их годинама носити. Е, каква штета што нема више Југославије…“ Иако то уопште није било уобичајено, изашао је са мном и носио ми кофере до воза, дуго и срдачно се поздрављајући, желећи све најбоље и мни и Србији.

 

[коЖељ њацИ]

Технолог
Овај разговор је био кратак зато што је мој саговорник по природи стидљив и није желео да га други чују. Рекао ми је, онако у поверењу да чита књигу са цитатима Слободана Милошевића. „Све је био у праву. Мудар човек. Она Америка ће уништити цео свет. Све је тачно говорио.“ – шапнуо је значајно, погледао ме озбиљно и отишао.
Машински инжењер
Човек са којим сам дуго радио и добро га познавао. Једном приликом се сетио да ме упита нешто што је одавно чекао: „Да ли је истина да ваш председник сам пече своју ракију?“ Насмејао сам се зачуђено. „Сам правити своју „самагонку“ је код нас најстрожије забрањено. Само по неко се сакрије дубоко у шуму па је после кришом пије. А код вас…дозвољено…и то сам председник, јавно, пред свима,…каква слобода!“
Стари електричар
Док сам радио у Бресту, један стари електричар, човек пред пензијом, седих бркова и тамне коже, приметио је на мом лаптопу малу икону. Дошао је и сасвим слободно ме питао: „Која је вера код вас?“ (Морам да истакнем да људи из Западне Европе веома ретко питају и за породицу, а за веру апсолутно никада. Сваком Немцу је било интересантно само који ауто возим. У Белорусији, ово је било уобичајено питање, ако желиш некога да упознаш.) – „Православна.“ – „Ех, Православна. Јели стварно, баш Православна?“ – „Јесте.“ – „А којим писмом пишете?“ – „Ћирилицом.“ – „Добро. А имате ли Св. Јована?“ – „Имамо.“ – „Добро. А да ли гледате на Цариград или на Рим?“ – „На Цариград.“ – „Види, стварно је Православна!“ Онда ми је срдачно стегао руку и очински ме потапшао ме по рамену.

[коЖељ њацИ]

Монахиња
Лутао сам улицама око манастира Св. Јелисавете у Минску, тражећи манастирску продавницу. Време је било лоше, а улице пусте. Угледао сам једну монахињу и кренуо према њој, али је она стидљиво спустила поглед и покушала да прође мимо мене. „Извините. Ја сам странац. Тражим манстирску продавницу.“ – рекао сам гласно. „Ту је у суседној улици“ – одговарала је не подижући поглед. „Одакле сте?“ – „Из Србије.“ – одговорио сам, а она је тада буквално ускликнула: „О, ја волим Србију!“ Сама ме одвела до продавнице, увела у унутра и представила као Србина, као да је то нека значајна титула.
Олег и Хелмут
Њих двојица су заједно пролазили поред места са којег се добро видео обелиск што се уздизао из чувене Брестовске тврђаве у којој су Совјетски борци пружали, разуму непојмљив отпор фашистичкој војсци. Олег је већ у неком контексту споменуо реч „историја“ а Хелмут, иначе презрив према свему што се не може наплатити, и вероватно потпуно несвестан шта говори, одбрусио је: „Ма ви немате никакву историју.“ Крупни Олег, као што би и сваки наш Србин урадио у сличној ситуацији, се зајапурио и изнервирано почео да набраја битке у којима су „наши“ потукли Немце. Делом због Хелмутове потпуне незаинтересеваности за ту тему, а делом и због мог смиривања ситуације, све се завршило без последица.

После пола године дошао сам поново у Брест и срео Олега. Причали смо о једном новом пројекту. Питао сам га да ли би волео да уместо Хелмута дође неки Пољак или чак један наш Србин. „Не, нипошто.“ – био је сигуран. „Али зашто?“ – упитах га збуњено. „Ми верујемо да ће један Немац боље урадити посао од било кога другог, посебно од неког из источне Европе. Увек желимо да нам долазе само Немци.“ Осећао сам се као да ме полио хладном водом.
Прошло је још годину дана. Опет сам био у Бресту. Дошао сам само на пар дана, да поправим нешто што је један Немачки колега погрешно урадио. „Марко, добро је да си ти дошао. Онај Себастиан нам је само направио проблеме…“ – рекао ми је Олег овог пута.

[коЖељ њацИ]

Директор
Мислим да је био празник Цвети. Отишао сам на службу у локалну цркву. Имао сам утисак да се цело место ту окупило. Срео сам и техничког директора из комбината у којем смо радили. Човек који је имао велику моћ и одлучивао о милионским инвестицијама, климнуо ми је главом, осмехнуо се и наставио да стоји кротко и пажљиво слуша. Сутрадан је рекао мом колеги: „Јуче сам видео Марка у цркви. Следеће недеље хоћу и тебе да видим.“
Кинез
Ово је невероватна прича. Недељно пре подне у Минску. На тргу чекам у реду за шашлик а потом планирам да погледам Европски куп у џудоу (наравно, улаз је бесплатан). Испред мене један Кинез покушава на руском да наручи своју порцију и чашицу вотке, али ипак добија целу флашу вотке. Ја му на енглеском понудим помоћ и некако смо се споразумели са продавачицом. Пошто смо обојица били сами, сели смо заједно да поједемо по миришљави комад сочног меса. Морао сам да га питам, шта он ради сам у Минску. Деловао је превише смотано да би био трговац. Каже да припрема докторску дисертацију из историје Белоруске културе, да живи у изнајмљеном стану и да је у Минску већ више од годину дана. Иначе је са југа Кине. Од малена је, ни сам не зна зашто, био заљубљен у Русију. Иако су му се сви смејали он је учио Руски, годинама се припремао да да посети Русију, и чак је примио Православље. (управо је био у цркви). Студирао је руски у Кини, а сада је дошао на усавршавање и да заврши свој научни рад. Каже да су му се снови остварили. Био сам прилично зачуђен. Занесено је причао је о значајном утицају Белоруског језика на Словенску уметност. (нисам баш најбоље разумео). Не представивши се, упитао сам га, да ли зна нешто о Србији. Он је усклинуо: „О, то је тако важна земља! Да није било Србије да брани Европу, цела Европа би постала муслиманска. Турци би све покорили. О то је тако дивна земља. Браник Православља.“ Остао сам затечен, а он је настављао: „Срби се нису дали чак ни Американцима. Храбар народ. Они Хрвати, они су германизовани, али Срби, не, Срби су прави народ…“

[коЖељ њацИ]

Празници
Нисам сигуран за датум, обележавала се годишњица Октобарске револуције и био је нерадни дан. Око Лењинвог споменика, стајао је оркестар са лименим инструментима, неколицина веома старих људи са ордењем на прсима и једна бакица што је носила заставу и кроз сузе читала говор. Трг је био свечано окићен, али људи није било пуно. Мени је деловало бесмислено, после свега славити тако нешто, но ипак важније од самог окупљања је чињеница да за свакога има простора у том друштву. Они који су се борили и они који су се сакривали, они који су нападали и они који су се бранили, они који су зидали и они који су рушили, сви могу једни уз друге да живе мирно, без трвења, расправа и тешких емоција, без бесконачног кола мржње и освете који је тако уопбичајен на Балкану.
На дан Совјетске армије, недавно у Русији преименован у Дан заштитника отаџбине, жене мушкарцима уручују поклоне. Ово се поштује исто колико и 8. Март. У управној згради комбината, тачно у 10 сати, сви запослени су изашли из својих канцеларија, свечано обучени и дотерани. Стали су дуж ходника у шпалир, мушки са једне стране, а жене са друге. Свака жена је у рукама имала лепо упакован поклон и у реду и радости су честитали празник својим колегама.
Шеф
Градић Слоним. Дошао сам у комбинат рано ујутру по јакој јануарској мећави. Месецима су чекали да се неко појави у уради преко потребан сервис њихових машина. Шеф службе одржавања ме срдачно поздравио и одмах после питања како сам путовао, прво следеће што га је занимало је било да ли сам пре неког дана био на прослави Богојављења и да ли сам ишао на залеђено језеро да се потопим. „Наравно да се нисам потапао у језеру.“ – „Зашто? Ми смо сви били. Скоро цео град.“

[коЖељ њацИ]

Ноћно путовање
Прилично тамна, зимска ноћ је трајала већ скоро читавих пет сати када сам стигао на железничку станицу. Пуно људи се мотало туда, али многи од њих нису били путници. Тек тада ми је постало јасно како народ тешко живи. Неке жене су испекле кифлице и донеле да продају, мушкарци су после посла радили као таксисти „на црно“ а старији људи су једноставно просили. Стидљиво и ненаметљиво су пружали дрхтаве руке према пролазницима и жудно чекали неку рубљу. Једна бакица ми је пришла и нудила јабуке. Сва је била натоварена неким згужваним, употребљеним кесама као да је сакупљала и чувала сваку ситницу коју би нашла на улици. Заиста ми нису биле потребне јабуке али она није одустајала. Упорно их је хвалила и молећивим гласом објашњавала зашто су баш њене јабуке посебне. Никако ми није требао још који килограм уз сав мој пртљаг. „Имам и одличну рибу, погледај.“ Из неке кесе извадила је сушену рибу боје карамеле. Мирисала је одлично на дим и била прилично чврста. Видела је по мом погледу да ме заинтересовало. Чекала ме ноћ у путу, а нигде ништа није било да се поједе. Купих ја ту рибу, а бакица је умота у неку стару кесу и пружи ми.
На железничку станицу у Минску сам стигао око 2 сата после поноћи. Окружили су ме људи нудећи такси. Са једним сам се мало ценкао и пристао да ме вози до аеродрома. Сели смо у његов стари „Мерцедес“ који наравно и није био званично такси возило, и возио ме више од пола сата прво кроз град, а потом кроз густу шуму према аеродрому. Неко би рекао да сам луд што у страној земљи, у милионском граду, у глуво доба ноћи седам са непознатим човеком у ауто и путујем кроз шуму. Но ја ни тренутак нисам помислио да би ми се нешто могло десити. Ово је Белорусија. Овде нема криминала.
Негде око 4 ујутру сам осетио глад. Сетио сам се рибе. Боже мили, у животу нисам јео тако добру сушену рибу. Специјалитет достојан скупог ресторана. Замишљао сам старог дедицу како је упецао и срећан донео бакици, а она је добро усолила и надимила, па сушила на руској пећи. Тако ми је бар рекла.

Масленица
Недеља пред пост. Игром случаја имао сам слободног времена, и отишао у цркву. Било је пуно људи на служби, и младих и старих. Владао је апсолутни мир и чуло се само појање. Чак су и дечица била тиха. Стари свештеник са дугом седом брадом је служио са озбиљношћу и преданошћу какву никад раније нисам видео. Удубљивао се у сваку реч службе и молио ватрено, истински потрешен и ганут. Плакао је и грцао изговарајући поједине молитве и на све нас је преносио силан осећај да се управо одвија најважнија ствар на земљи, служба Богу, Света Литургија. Помињао је своје архијереје, толико предано, као да њихов живот баш зависи од снаге његове молитве и просио је мир у Украјини, са озбиљношћу какву би имао, рецимо неки заробљени војник којег чека стрељање ако се не спасе кроз неко, од Бога измољено, чудо. „Какво је ово благо, какав бисер.“ – мислио сам. Верујем да ни просечни становник Белорусије није баш сигуран где се налази градић Глубокоје, а ето баш у тој презреној држави, у северној Витебској области, у месту из којег сви желе да побегну у неки срећнији живот, постоји један од оних људи због којих се Земља и даље окреће и због којих човечанство није потпуно уништено. „Какво чудо, какав дар.“ Изашао сам потпуно препорођен, размишљајући како људи уопште не виде све оно дивно што имају, а тугују за нечим што им није дато. Од како сам стигао у Глубокоје, редовно слушам гунђања и жалопојке, како је тежак живот, како ништа не ваља, како ће држава пропасти, и то од људи који имају привилегију да баш у њиховој цркви служи један овако посебан свештеник.
На тргу је већ трајала прослава Масленице, песма, игра и пуно разних, шарених ђаконија. О, како су лепе ове скромне Белоруске девојке у својим народним ношњама, румених, здравих образа и плавих, цакластих очију. У осмесима се видела нека једноставност и древна женска спремност да улепшава живот своје заједнице. Велико сунце је сијало као у сред лета, а чист северни ваздух пунио плућа, уносећи осећај ширине и слободе. Неописиво плаветнило опијало је својом чистотом и бескрајом високо над бљештећим, залеђеним језером.
Е, моји Белоруси, замислите да вас неко баци, на пример у неки Кинески град, у ту обећану земљу пред којом су деценије просперитета и економског раста. Какав би тамо ваздух удисали? Када би кроз смог и маглу ма и само сунце угледали? Где би тамо нашли плаве девојачке оке да вам се стидљиво и кротко смејуље? Како би тамо без Литургије знали ко сте, и шта вам је у животу чинити? Џаба сви велики џипови, скупи мобилни телефони и све друго за чим жалите, ако немате оно, за живот најважније, а што баш сада, баш ви и баш у вашем месту имате. Радујте се. Ма скачите од радости! Бог вам је дао више него многим другим народима, колико год се на први поглед чинило другачије.

Марко Ковачевић

 

http://www.srpskikulturniklub.com/marko-kovacevic-belorusija-u-poseti-braci#more-6759

[Guest]

Odlicna tema, da se jos malo obogati sa likama i video zapisima...

 

Velika je misterija zemlja Belorusija.

 

Skoro sam citao text nekog naseg svestenika koji je tamo bio i covek se toliko odusevio da nije mogao da veruje kako je to jedan cestit i pobozan narod.

[Guest]