Одблесак најстаријег умирања

[Guest ja]

Астрономија

Одблесак најстаријег умирања

На основу одсјаја који се проширио космосом израчунато је да је јеан од наранијих звезда згаснула пре 13 милијарди и 100 милиона година, што су астрономи тек недабвно опазили – истина инфрацрвеним очима свемирског телескопа „Свифт”.

Уметнички приказ излива гама-зрака (Фото НСФ)

Слабашан одсјај гашења звезде с почетка времена (и с краја космоса) недавно је начас, после 13 милијарди и сто милиона светлосних година путовања, стигао и до нас. (Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је, отприлике, 9,6 билиона километара или 9,6 хиљада милијарди километара). Запрепашћујуће далеко, зар не?

Не знамо како ћете ви, поштовани читаоци (а и сам потписник) појмити неслућени и несхваћени бескрај, ако кажемо да је оријашка прапотопска кресница, која се бесомучно вртела (ротирала), згаснула у великим мукама – бесомучном разарању (експлозија) – после којег се сабила у нашем погледу недоступну и невидљиву „црну рупу”. Најголемије, управо, тако скончају када истошено своје (нуклеарно) гориво.

Астрономи су брже-боље срачунали да се то збило 640 милиона година након постања, названог „Велики прасак” (BigBang), у којем се – пре 13 милијарди и 700 милиона година – у страхотном распрскавању ни из чега (сићушна тачка непојамне густине) зачео свеколики свемир. Стручним језиком казано, убрзо после „мрачног доба” (dark ages) које је – како се претпоставља – потрајало 300-400 милиона година. Због чега су га прозвали „космичким средњим веком”? Зато што се до тада ништа није видело, прве звезде и галаксије засијале су касније, на самом истеку свеопште тмине и тмуше – непрозирније од ма чега што бисте замислили.

После „Великог праска”, наиме, владала је непрегледна тама, ниједна звездана жишка се није видела у свеколикој помрчини.Након 200 до 300 милиона година атоми водоника су се сјединили и упалили творећи веома сјајне пламтеће звезде. Засветлеле су као свици у летњој ноћи, иако још није потпуно разјашњено како су изгледале.

И тада се, под силовитим теретом гравитације, у саму себе урушила прадавна жишка одашиљући огромне млазове гама-зрака унаоколо који су запалили околни космички гас. На основу одсјаја који се проширио космосом израчунато је када се и где то догодило, тако да сада знамо да смо видели – истина инфрацрвеним очима свемирског телескопа „Свифт” – најдаљи блесак (и небескo тело) икад опажен! У астрономском описивању, уочен је накнадни сјај у трајању од десет секунди, чији „црвени помак” износи 8,2. Пређашњи наудаљенији достигао је 6,7. Шта то, у ствари, означава?

„Црвени помак” је већи – мерено на логаритамској лествици – уколико је звезда (или галаксија) старија и удаљенија (или обрнуто: што је број мањи, појава је светлија). Другим речима, сјајност опада с квадратом раздаљине. Догађај се десио толико далеко (и тако давно) да је настанку наше Земље претходио више од 8,5 милијарди година!

Астрономи су, према томе, посматрали необуздани излив гама-зрака, умирање звезде која више не постоји, упаљене још у првој милијарди година постанка космоса, у раздобљу „рејонизације”. Најпре су га снимили уређаји свемирске, а потом и неколико земаљских осматрачница управљеник ка том том делу неба. „Свифт” их је до сада забалежио 120 (одаслат је 2004. године), али само три су била из најраније космичке младости, из првих милијарду година постојања. Зашто је то, уопште, важно?

Зато што су се у најранијем космосу звезде ретко стварале, а још ређе су нестајале у изобилном гама-зрачењу. Да би се саставила слика најранијег космоса, неохподно је проучити више сличних распрска вања.

У години обележавања четири столећа од прве употребе телескопа, што је учинио славни Галио Галилеј, били смо сведоци смрти једне од најранијих звезда која је веома давно згаснула.

Као у време Дивљег запада астрономи се утркују да кочић пободу што даље у космички бескрај и тмину.

Станко Стојиљковић

[објављено: 09/05/2009]

   

пошаљите коментар | погледајте коментаре (2)

Повезани текстови

Потрага за богињом вида и небеса

Земља губи кисеоник

Небо још пуно тајни

Месечев ватромет

Нова потрага за животом на Марсу

Органска смеша на Енкеладу

Земља на удару звезде смрти

Бесомучни бег младе звезде

http://www.politika.rs/rubrike/zivot-i-stil/Nauka/Odblesak-najstarijeg-umiranja.sr.html

[Samaricanin]

Фасцинантно!

Ризикујући да шала буде неумесна, додајем: не би ме чудило да једнога дана научници открију да заправо ни ми не постојимо, већ смо само одблесак сопственог постојања.