Са www.svetosavlje.org

[Guest о. Агапије]

ЛИЧНОСТ УМЕСТО БЛАГОДАТИ И НАМЕТНУТА ДРУГОСТ:

КОНАЧНО БОГОСЛОВСКО СТАНОВИШТЕ ЈОВАНА ЗИЗИЈУЛАСА

НИКОЛАС Лудовикос

Превод: о. Дејан Николић

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Kritika_Zizijulasa.htm

"Морамо признати, Зизијулас изгледа нуди идеалистичку, (готово по себи) безгрешну и "слободну" личност ("буди ти"!), практично поистовећену са благодаћу, личност која бежи од пасивне, нежелеће и не-активне природе (нарочито онда када неко "приноси" ову природу Богу), укидајући тако могућност психосоматског учествовања у Богу - без невоља модерних страсти и несвесног и без непријатности историје и недоумица сазнања. Исто тако, изгледа да он нуди једну лако схватљиву, па ипак филозофски и психолошки опасну концепцију заједнице (наметнути или трпети наметање), без одговорности опасно стварне дијалошке узајамности између стварних, природних бића. Он тиме може да задовољи и фундаменталисте и модернисте међу православним теолозима: прве због поништавања природе, а друге због поништавања сазнања и покајања, зато што он готово сваку унутрашњу духовну борбу поистовећује са психологизмом". [Исечак из текста]

Извор: Блог о. Дејана Николића

(http://www.earthisnotflat.com/2010/06/ludovikos-licnost-umesto-blagodati/)

Објављено у часопису Видослов Епархије Захумско-Херцеговачке, бр. 51-2010.

(http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/2754)

[Guest о. Агапије]

Да, се не би спамовала овако лепа тема брата Драже, о критици богословља митр. Јована Зизјуласа наставићемо овде.

Нека Дража не замери што пише да сам ја поставио предходну поруку, тако је испало приликом формирања друге-нове теме.

8086.gi

[Сефора]

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ

АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvetaGoraMolitva/SvetaGoraMolitva.htm

"... Исповедам у светлу извесности да је један дан боравка на Светој Гори вреднији од једногодишњег проучавања књига. Истински проживљена ноћ на Атосу вреднија је од факултетске дипломе. Неколико часова разговора са опитним отшелником омогућава нам да захватимо прегршт исцељујућих плодова који су значајнији од свих оних бесмислица које уносимо у себе живећи у свету. Неодступно тврдим да је Света Гора Атонска новозаветни сасуд православља. Тамо је мало речи, али много опита. Света Гора је међа између света и ствари изнад света. "Бивајући на граници између света и онога што се налази изнад света, Атос је отаџбина врлине", како са правом вели свети Григорије Палама. Света Гора је зелени пашњак православне васељене. Сваки подвижник представља тихи протест посветовњачењу наше вере, па је стога њен многомоћни бранич. На Атосу постоји динамичка могућност истинског покајања и опитовања православља у свој његовој пуноти: зато и пружа много Цркви и свим световњацима. Сваки подвижник је један Јона који се наизглед отискује у Тарсис, односно пустињу, али којег велика риба, то јест благодат Божија, одводи у големи град Ниневију, то ће рећи у свет, где проповеда покајање или повратак ка Богу... "

[Из књиге...]

0102_laugh

[Дража]

НАЈВЕЋЕ ИСКУСТВО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА СТЕКНЕ

МИТРОПОЛИТ ЛИМАСОЛСКИ АТАНАСИЈЕ(1)

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/IskustvoMitropolitAtanasije.htm

"...Истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно... Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: "Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите". Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти... Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством...".

[Из текста]

(1) Митрополит Атанасије родио се 8. фебруара 1959 године у граду Лимасол (Кипар). 1976. године након завршетка школе, рукоположен је у чин ђакона и уписао се на богословски факултет универзитета у Солуну. Након завршетка факултета отишао је на Свету Гору, где је примио монаштво. 1982. године је замонашен у велику схиму и рукоположен у чин свештеника. Након десет година архиепископ кипарски Хризостом I га је позвао да се врати на Кипар. Након повратка 1993. године отац Атанасије је био изабран за игумана манастира Махера. 1999. године изабран је Лимасолску катедру и хиротонисан у епископски чин. Данас је он један од најауторитетнијих архијереја Кипарске Православне Цркве.

[Жика]

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracJefremKatunakijski/StaracJefremkatunakijski.htm

ПРОЛОГ

Објављивање књиге о животу најпреподобнијег оца нашег Јефрема Катунакијског, била је света дужност његове побожне пратње, верног сведока његовог живота и учења. Ми, скрушени, предлажемо као увод ово мало скромних редова, призивајући његову очинску заштиту и заступање и искајући његову светоплу љубав, коју нам је заштитнички пружао.

Овај великан доследности, као у изреци, није дао "сан очима својим нити одмора веђама својим" док није пронашао драгоцени бисер, за чије освајање је дао све. А тај бисер беше Божија благодат прочишћења, просветљења и васкрсења.

У свим тешкоћама и несрећама, што попут обруча стежу нашу немарну генерацију, за његову победу заслужни су неуморни и доследни живот, скривено проучавање и сазерцање. А шта друго рађа и одржава скривено проучавање и сазерцање, ако не упорно држање аскетског правила и типика?

Колико сам се дивио његовој несаломљивој вољи, његовој доследности у чувању предања наших светих отаца! Кад сам га једном запитао за разлог толике упорности, он ми смело одговори: "Заборављаш колико нас је Старац (мислећи на старца Јосифа исихасту, кога је сматрао својим Старцем) поукама и начином свог живота подстрекивао и уразумљивао да чувамо истрајност и доследност у одржавању правила указујући нам пут духовног узрастања и радости!". Иако му је старац био незаборавни јеромонах Никифор, у духовном раду и животу беше верни ученик Старца Јосифа исихасте код кога је неуморно служио. Због своје чудесне доследности, коју можда немарници сматрају претераном, Старац Јефрем је изазивао деловање присуства Божије благодати која га је водила ка прочишћењу и просветљењу.

***************

Ево лепе поуке великог старца Јефрема Катунакијског:

Црква

Отишли смо тамо, дође Ивиранин, протоепистат: Оче, шта ћемо да радимо са Патријархом? Казах: Старче, растанак, схизма лако настаје, заједница је тешка. Ја не следим те ствари, гледам у своју бројаницу да бих говорио истину. Шта раде цркве, свештена општина, други ми то причају, ја се и не старам да сазнам. Шта су учинили Руси? Предали су тајне католицима и католици су предали тајне Русима. Шта им је Црква учинила? Да ли их је отерала? Не. Трпљење. Црква је Црква! Могу да се одвојим, али је тешко поново спајање.

+ + + + +

Одувек је, оче, Црква Мајка и бива благородна, чини и уступке, прави се и да не види, и да не чује, да не би дошло до схизме! Не. И свети Јован Хризостом када је био у прогнанству, друге су Владике питали. Не, каже, да служите заједно, да не би дошло до схизме, за име Бога!

[Дража]

ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/PsaltirAtanasijeVeliki/PsaltirAtanasijeVeliki.htm

"...Будући да је Давид био пророк, његове унутрашње очи биле су отворене и он је знао да се зли духови радују човековом паду и да, насупрот томе, јадикују кад их човек савлађује. Несумњиво је да се духовно наоружао против њих и да се молио за човеково поправљање, примењујући на зле духове оно што је рекао о видљивим непријатељима. Уколико не будемо на тај начин тумачили намере пророка, нећемо стећи никакву поуку за задобијање кроткости. Напротив, уколико се будемо често молили за уништење непријатеља и ако их не будемо љубили, задобићемо неко сурово расположење, противно еванђелском учењу, јер Давид више пута понавља: "Нека се постиде и посраме сви непријатељи моји, а ја да се не постидим." Нећемо мислити да су то пророци и остали људи Божији говорили у неком другом, а не у поменутом смислу. Такво разумевање доликује марљивом истражитељу чим пронађе да се пророци моле за пропаст својих непријатеља, односно, оно што је речено о видљивим непријатељима, мора применити на невидљиве непријатеље. Осим тога, подвижник би требало да се труди да разуме сваку изреку"...

[Из предговора...]

[Дража]

ДОЂИ И ВИДИ - Иконостас и светиња олтара у православном Предању

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Линк: http://www.svetosavlje.org/riznice/doc/dodji_i_vidi/dodjiividi.htm

"...Године 2007, мало после Светог Архијерејског Сабора Србске Православне Цркве, у Крагујевцу је одржан скуп посвећен богословском и уметничком значењу иконостаса. На њему је један професор теологије, с панагијом, изјавио да иконостасу, који заклања Свету Литургију, није место у храму, него, рецимо, у манастирској трпезарији.

Зато је ова књига о иконостасу. Дошла су чудна времена. "...

[Из предговора...]

[Дража]

ВАСЕЉЕНСКИ АНТИНАЦИОНАЛНИ САБОР

Владимир Димитријевић

И Срби и њихови непријатељи знају: док год постоји јединствена Српска православна црква, дотле комадање србског националног бића није завршено. Ако је то тако, онда не смемо бити бесловесни пред процесима који се, кад је Црква у питању, одвијају све брже и брже. Један од процеса који може имати далекосежне последице, не само по опстанак СПЦ-а, него и свих православних помесних цркава, управо је у току и одвија се паралелно са припремама за одржавање Васељенског сабора.

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/VaseljenskiAntinacionalniSabor.htm

[Дража]

20 ПИСАМА ЈЕХОВИНОМ СВЕДОКУ

МИРОСЛАВ РАДОШЕВИЋ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Pisma/Pisma.htm

УМЕСТО УВОДА

ПИСМО БР. 1 - О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА

ПИСМО БР. 2 - КЕЛС И ЈУЛИЈАН, Ауторитети за Јеховине сведоке

ПИСМО БР. 3 - КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?

ПИСМО БР. 4 - ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС АРХАНЂЕЛ МИХАИЛ?

ПИСМО БР. 5 - ЦАР ЦАРЕВА И ГОСПОДАР ГОСПОДАРА

ПИСМО БР. 6 - АЛФА И ОМЕГА

ПИСМО БР. 7 - АПСУРДИ ЈЕДНЕ ЗАБЛУДЕ, Свети Дух

ПИСМО БР. 8 - ЕМАНУИЛО

ПИСМО БР. 9 - БОГ СИЛНИ И БОГ СВЕМОГУЋИ

ПИСМО БР. 10 - ЉУБАВ И ПАКАО

ПИСМО БР. 11 - О ПАКЛУ

ПИСМО БР. 12 - ЗАШТО НАЗИВАМО СВЕШТЕНИКЕ ОЦИМА

ПИСМО БР. 13 - О ДРВЕТУ ЖИВОТА ИЛИ КРСТУ

ПИСМО БР. 14 - О НЕЗНАЊУ

ПИСМО БР. 15 - О СВЕТОМ ПИСМУ

ПИСМО БР. 16 - О КАНОНУ

ПИСМО БР. 17 - ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ И СВЕТО ПИСМО

ПИСМО БР. 18 - НОВИ СВЕТ - ПРЕВOД

ПИСМО БР. 19 - ОКУЛТНО У УЧЕЊУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

ПИСМО БР. 20 - О КРВИ

МИМИКРИЈА ИЛИ УГОВОР СА ЛАКРДИЈАШЕМ

[Дража]

ВАША СВЕТОСТИ, КАКВА "СВЕПРАВОСЛАВНА" ОДЛУКА?

Отац АТАНАСИЈЕ К. Гоцопулос, парохијски свештеник цркве св. Николе у Патри - Патра, 6. октобар 2009.

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OdgovorVartolomeju.htm

"Открива се све већи утисак да се у Православној цркви потхрањује стање збуњености, и да сукоби мишљења и стваралчке делатности губе компас основне религиозне пристојности и послушања, када се зарад личних визија и идеја намеће конфузија која замагљује општеприхваћени начин и жељу Светих Отаца да се одређеним поретком и дисциплином, а у духовном смислу послушањем, чува Божанска институција у оним доменима који зависе од људског фактора у њој. Овај чланак који објављујемо не може да буде непослушање нити непоштовање канонског устројства Цркве, као ни константинопољског Првојерарха, него је здрав приступ преиспитивања погрешних постулата на којима Његова Светост, Васељенски патријарх, изражава ову своју бригу Провојерарху Еладске Цркве. "Свеправославног сабора" и његових одлука у вези са канонским регулисањем слободе и понашања православних клирика приликом сусрета и дијалога, а посебно о слободи молитвеног учешћа, никада није било. У нашем Православљу ми можемо да нађемо само један званичан документ, обнародован од Сабора архијереја Руске Православне (Заграничне) Цркве, који на један здрав начин уредбом упућује своје клирике како да опште са инославним хришћанима. Такав или сличан документ би био насушно потребан у којем би се званично изразио став свих Цркава, који се, нажалост, у одсуству "свеправославног јединства" деценијама избегава. Суочавамо се са чињеницом да се све православне Цркве никада нису саборно определиле за начин комуницирања и слободу општења са инославним. То потврђује и инцидент румунског епископа који је саслуживао са католицима, када се званично огласила Руска црква и строго затражила објашњење. У вези са овим, ништа мање, сам Његова Светост, Цариградски Првојерарх, пребацује кривицу на свог протођакона приликом инцидента у Равени, када је причешћивао католике, што је покренуло низ негодовања у канонском поретку Еладске Цркве, као и стручна реаговања у њеном академском систему. "Свеправославна конференција" или било који други билатерални (представнички) скупови ван литургичког система Православне цркве могу да се прихвате само као "конференције" = саветовања, и оне не могу да носе никакву извршну службу и власт, јер од искони Црквом не управља "елитизам" (Црква је Саборна а не "изабрана"). Да би неко Тело у нашем светом Православљу било организовано да носи извршни карактер, а посебно у учењу, оно не може да буде формирано представнички (билатерално) него само личним учешћем - што је исповедање вере, али свих Божијих Цркава које се еклисиолошки откривају у свакој, и чак у најсиромашнијој и најзабаченијој епископији светог Православља. Таквих "свеправославних одлука" никада није било, а ако постоје намере за погрешно или заводљиво тумачање ових "конференција", онда морамо да кажемо да се на таквој платформи стварају расколи, уосталом као овај који је проузрокован одсуством "свеправославног јединства" приликом неканонског увођења григоријанског календара, у којем се јасно открива одсуство "свеправославног става". Он се открива и у учешћу у ССЦ. Неке патријаршије осуђују начин како се од стране неких практикује данашњи екуменизам. Дакле, слободно и одговорно можемо да кажемо да уопште не постоји "свеправославни став" који би овако омаловажио и психолошки притеснио, или створио стигму канонским јерарсима, клирицима и мирјанима који траже одговорност у вези са показаном слободом Васељенског патријарха приликом његових сусрета са онима који уоште не постоје у литургичком Диптиху помесних Цркава Божијих."

[Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић]

[Дража]

О СВЕПРАВОСЛАВНОМ САБОРУ

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН, ПРВОЈЕРАРХ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

Првојерарх Руске Православне Цркве у расејању, Митрополит Источно-Амерички и Њујоршки, Иларион је 7. октобра 2010. године примио у својој резиденцији у Свето-Даниловском манастиру главног уредника листа "Руски Весник", А.А. Сењина и одговорио на нека питања која интересују православне вернике.

Мој недавни пут у Русију на шест дана је био јако садржајан, рекао је Владика Иларион.

Најбитније је да сам се срео са Патријархом Кирилом. У току разговора дотакли смо се разних питања из живота Руске Православне Цркве у расејању. Између осталог разговарали смо и о питању обнове Храма Архангела Михаила у Кану. Срећни смо што је Патријарх у бризи не само о Цркви у Отаџбини, већ и о руским храмовима у иностранству, прихватио наш предлог да буде председник управног одбора за програм обнове и подршке овог храма.

За крај пута сам први пут као архијереј Руске Цркве у расејању имао прилику да присуствујем заседању Светог Синода.

Одговарајући на питање о могућности сталног учешћа Поглавара Руске Православне Цркве у расејању у раду Светог Синода, Митрополит Иларион је приметио да би то било веома тешко изводљиво, јер седнице Св. Синода се у последње време одржавају јако често - једном у два-три месеца. Ту још треба додати и сталне седнице Архијерејског Синода Руске Православне Цркве у расејању. Истина, однедавно смо почели да користимо савремену технологију - одржавамо седнице без личног присуства архијереја, користећи конференцијску телефонску везу. Али је и лични контакт важан. Сваке године, 10. децембра ми обележавамо празник - Дан Курске Богородичине иконе, наше главне светиње. На тај дан се увек скупимо у Њујорку у нашој престоној цркви, а уочи тога дана одржимо седницу Архијерејског Синода.

Ове године смо на заседање нашег Синода позвали ахриепископа Курског и Риљског Германа.

Јако смо срећни кад се сретнемо у време празника са свештеницима и православним народом. У последњих 25 година успео сам да се упознам са хиљадама људи, како Цркве у расејању, тако и оних који су допутовали из Русије.

Говорећи о седници Светог Синода, Митрополит Иларион је посебно истакао атмосферу напретка. Најважније питање је по његовом мишљењу било јачање Цркве у Казахстану, где ће уместо ранијих три епархије сада бити шест.

Одговарајући на питање, које у последње време интересује православне, о одржавању Свеправославног Сабора, за који многи кажу да се може претворити у Осми Васељенски Сабор, Митрополит Иларион је рекао да су му познате те сумње. По његовом мишљењу, те сумње су изазване тиме што се објављује јако мало података о начину припреме тог Сабора, нема чак ни информације о дневном реду.

Заседање Сабора је јако важан догађај за сваку Помесну Цркву. Осим тога, накупи се пуно питања која се могу размотрити са представницима других Цркава. На пример, понекад се појави некакво супарништво међу Црквама, појављују се неке несугласице. Тако да је важно да се архијереји који представљају разне Православне Цркве упознају лично. Због тога се у неким деловима света одржавају епископски састанци. Недавно је такав један састанак одржан у Њујорку. На њему је учествовало око 50 епискпа и ја сам срећан што сам имао прилику да их упознам. Ти састанци никога не обавезују ни на шта, а ако се и одобравају неке одлуке, те одлуке морају бити донете једногласно, консензусом.

Не треба се плашити предстојећег Свеправославног Сабора, јер Руска Православна Црква чврсто стоји на позицији очувања канона и не могу се десити никакве измене православне традиције и догми.

Како сам чуо баш тих имена се боје неки православни људи. Они изражавају мишљење да ће на Свеправославном Сабору обновљенашке силе покушати да наметну свим Црквама, на пример нови календар и друге измене, као што су измене постова, поновни брак за свештенике и томе слично. Ја мислим, рекао је Митрополит Иларион, да такве измене нису могуће, јер на Свеправославном Сабору се мора примењивати принцип консензуса, тј. једногласности. Ја не знам да ли организатори Сабора предлажу такав принцип, али сам сигуран да га мора бити. Ја такође знам да су руски архијереји чврсти у ставу очувања чистоте Православља и никакве измене догми се не могу десити.

У вези бојазни да ће за учешће у Свеправославном Сабору бити позвана и католичка црква, Митрополит Иларион је рекао да је то немогуће. Представници католика могу присуствовати само као посматрачи, али ће Сабор бити чисто Православни. Ми не смемо ни у чему одступити ни од једне догме, у противном случају то неће бити прави Сабор, већ лажесабор.

На питање о стању у редовима малобројних из Цркве у расејању који нису подржали уједињење Помесне Руске Православне Цркве, Митрополит Иларион је рекао, да је апсолутна већина православних у расејању срећна због поновног обједињења Руске Цркве. То је само шачица људи. Осим тога, они нас копирају, називају се Руска Православна Црква у расејању, дају себи исте титуле, на пример поглавар РПЦ у расејању, покушавају да покажу како су они Црква у расејању, а да смо ми ван ње. Али је број њихових присталица био и остао мали. Осим тога, људи у тим парохијама су верни лично свештеницима код којих су годинама долазили. Тако у њујоршкој парохији у Асторији они остају уз свештеника о.Всеволода Дутикова. А при том уопште нису против наше Цркве.

У аустралијској и новозеландској парохији, на чијем челу сам и даље, ти људи су се затворили у сопствени круг, ми их не видимо и не чујемо. Они заузимају радикалнији став, јер припадају архиепископу Тихону (Пасечнику), који изјављује како наша Црква нема благодати. (Са интернета су познате изјаве тог "архијереја" о томе да су се делови РПЦ у расејању који нису подржали потписивање Акта о канонском општењу поделили на мноштво "синода" који анатемишу једни друге, - прим.редакције). Други расколиник - Агафангел (Пашковски) изгледа умереније, он не износи реске судове.

Мени је мало тешко да управљам аустралијском и новозеландском епархијом, јер због великог недостатка кадрова немам тамо викарног епископа. Тренутно те обавезе врши епископ Штутгарски Агапит из Немачке. Он ће боравити у Аустралији четири месеца, што ће ми умногоме упростити посао.

Поглавар Руске Православне Цркве у расејању, Митрополит Иларион, уручио је главном уреднику "Руског Весника" писмо захвалности поводом 65-годишњице, између осталог и захвалност за личне заслуге пред Руском Православном Црквом и за активан мисионарски и просветитељски рад. Владика Иларион, као председник Управног одбора Војне православне мисије, уручио је такође орден "За заслуге" који додељује та мисија.

Истог тог дана, уз благослов Митрополита Илариона шеф Војне православне мисије И.Ј.Смиков је предао орден Светог страстотрпца Цара Николаја Другог листу "Руски Весник" за уложени труд за добробит наше Отаџбине.

Превод са руског:

Оливера Јеринић

Извор: http://www.rv.ru/content.php3?id=8704

[Дража]

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ - Светоотачко учење о борби са страстима

СВЕТИ НИКОЛАЈ АЛМА-АТИНСКИ И КАЗАХСТАНСКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/TajnaLjudskeDuse/TajnaLjudskeDuse.htm

"...За савременог човека окруженог мноштвом саблазни: физичких, душевних и интелектуалних - умеће управљања собом, својим мислима и осећањима постаје све актуелније. Али и овде све нас, чак и људе који су одавно у Цркви, вреба опасност да изаберемо погрешан пут, који води у скретање са пута спасења и вечног живота. Онима пак, који су недавно пришли Цркви, бива тешко да распознају заблуде распрострањених учења "овладавања" собом, које су донели страни проповедници. Јога и психоанализа, зен и аутогена сугестија, сајентологија и трансцендентална медитација и друге методе за управљање сопственом свешћу и људима из околине не исцељују човека од страсти, већ продубљују болест гурајући је дубље у човека. Сви ови психички тренинзи само привидно олакшавају патње. Уз то, слабећи и отупљујући неке страсти они зарад њихове енергије распламсавају другу, најопаснију страст - гордост. За разлику од њих Православље садржи истинско, јединствено и драгоцено искуство искорењивања страсти. Многи учитељи хришћанског живота - оци Цркве, су нам оставили сведочанства свог духовног искуства. Њихове поуке су користили сви они људи који су тежили ка достизању бестрасности и богоопштењу. Главна дела којима су се руководили у раду над собом биле су књиге аве Доротеја, Јована Лествичника, Исака Сирина, вишетомно "Добротољубље" - сабране мисли светих отаца и друга дела. Све оне су сада поново издате и доступне читаоцу. Међутим, још није било рада који би у сажетој и лаконској форми уопштио све што је речено, који би савременог човека практично научио да влада собом како би испуњавао вољу Божију. Дело јеромонаха Николаја (Могиљевског), касније митрополита Алма-Атинског и Казахстанског попуњава ову празнину"...

[Из предговора...]

[Дража]

О ПРАВИМА ЕПИСКОПА КОЈИ СУ БЕЗ КРИВИЦЕ ОСТАЛИ БЕЗ КАТЕДРЕ

С. В. Тројицки (Црквение Ведомости, бр. 14-15, 16-17, 18-19 за 1922. годину)

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Trojicki_O_Pravima_Episkopa.htm

Промена граница већине европских држава коју је изазвао последњи рат, довела је и до измене граница Православних Аутокефалних Цркава, а за сада и до значајног смањења њиховог броја. Делимично као резултат тога, а делимично и као резултат повећаног наицонализма подигнутог на ниво међународне политике и као последица освајања власти у Русији од стране антирелигиозних снага, цео низ законски рукоположених православних епархијских епископа је без икакве сопствене кривице био лишен могућности да управља својим епархијама и био принуђен да живи ван њихових граница.

Тако се појављује питање црквено-правног положаја тих епископа, њихових литургијских и административних права, њиховог односа са црквеним властима, оним властима под чијом јурисдикцијом су се налазили до изгнанства и најзад, питање њиховог односа са напуштеним епархијама.

Колико год да је особен положај ових епископа, ипак имамо такве примере и у древној црквеној историји. Ти примери су дали повод ауторитативним органима црквеног учитељства да нађу одговор на та питања у каноском законику Православне Цркве.

Канони, пре свега, указују на постојање најтешњих и нераскидивих веза између епископа и његове епархије. Те везе, по њиховој нераскидивости, црквени Оци директно уподобљавају брачним везама, па зато епархију која нема епископа зову удовичком(1). Већ од 4. века срећемо се са тумачењем речи Апостола "једне жене муж" које се примењују на епископа, у смислу да под "женом епископа" треба разумети његову епархију, коју не може ни у ком случају мењати.

На Западу овакво тумачење помиње, на пример, бл. Јероним(2), на Истоку о томе говори епископ Икуменије(3) и бл. Теофилакт Охридски (Бугарски)(4). Ово натегнуто тумачење Апостолских речи показује, ипак, како је древна Црква гледала однос епископа и епархије. Са друге стране, незаконско заузимање од стране епископа туђе катедре у дреним црквеним споменицима се често назива прељубом.

Тако је сабор 336. године окривио свргнутог епископа Констанинопољског Антима, да је "прељубнички" посегао за архијереском катедром тог града, супротно свим црквене прописима и канонима(5), а Евагрије говори о Антиму да је приграбио епископску катедру, јавно се дрзнувши на прељубништвно с црквом која је већ имала свога младожењу(6).

Никита Пафлогонски нас информише о сабору 869. године, речима, да су оци на сабору свргнули патријарха Фотија и одлучили га "као прељубника", због заузимања Константинопољске катедре за живота Игнатија(7). Канони, почев од апостолских, не допуштају премештање епископа ни из ког разлога. Истина, 14. Апостолско правило допушта епископу "да прелази у другу епархију" само у случају "ако постоји некакав оправдани узрок који га побуђује да то учини, као изглед да може вишу корист својом благочастивом речју пренети онима који су тамо; али и ово он не може да учини по себи самом, него по суду многих Епископа и после врло многе молбе". Често се у неким Црквама, у којима се допушта да више црквене власти премештају епископе, позивају на ово правило као на основ за такву праксу. Али је под великом сумњом да се правило односи на стални премештај епископа, а не на његову привремену мисију. У смислу премештања његовог тумачи Валсамон (8 ) који се обично труди да помири каноне са савременом црквеном праксом.

Насупрот томе Јован Зонара, који се само труди да разуме оригинални смисао правила, схвата га само као правило привременог премештања епископа у другу епархију, с циљем проповедања и беседе од користи народу(9).

Аристин, иако то правило разуме као премештај, ипак, позивајући се на 16. и 21. правило Антиохијског сабора, 15. Никејског и 1. и 2. Сардичког сабора, каже не једанпут(10) да је премештање епископа потпуно недопустиво, и да је зато 14. Апостолско правило више не важи. И заиста, 21. Антиохијско правило, које као и нека друга правила са тог сабора представља ауторитативно тумачење Апостолских правила, потпуно забрањује премештање епископа из било ког разлога. "Епископ нека не прелази из једне области у другу, било по самовољном чину, било да га народ присиљава, било да га Епископи принуђују(11); него мора остајати при Цркви, за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати, сходно установљеној прије о овоме наредби".

А прво (и друго) правило Сардичког сабора, забрањујући премештање епископа уз претњу потпуног одлучења од Цркве, с беспоштедном отвореношћу открива онај, стално скривани, истински разлог за та премештања. "Никада се није могао наћи један епископ који би настојао да га преместе из већег у мањи град, и тиме се доказује да су они који чине супротно једноставно раздражени страшћу за већим добитком и да су робови гордости, те да желе, да само наизглед, добију већу власт". Исто толико беспоштедно осуђује друго првило сабора "лукаве смицалице" оних епископа који се себи у одбрану позивају на тобоже жељу народа, а у ствари - руље коју су поткупили. Те епископе правило подвргава врло строгој казни: "Да нико од ових, гласи правило, касније при скончању свом, не буде удостојен општења (coinonias*) чак ни равног световнима". Чудно је ово и страшно, примећује Аристин, ни на истеку живота не удостојити се причешћа. То не можеш наћи ни у једном писаном правилу, а у другима ни за који грех нећеш наћи такву забрану(12).

А Зонара изводи одавде закључак, да правило те епископе не убраја чак ни у хришћане(13). 48. Картагенско правило(14) исто тако одлучно говори против премаштања епископа, поредећи то са понављањем крштења или рукоположења. Пето пак правило 4. Васељенског сабора свечано прописује, да сва та "утврђена од светих отаца правила остају на снази". Не допуштајући стални премештај епископа из једне епархије у другу, правила истовремено врло неблагонаклоно гледају чак и на привремено напуштање своје епархије од стране епископа.

Правила, пре свега, обавезују епископа који је рукоположен за одређену епархију, да служи баш у њој. "Ако један Eпископ, који је већ постављен, гласи правило, неће да се прими службе и старања о повереном му народу, нека се одлучи, док се не прими". Исто то понавља 17. правило Антиохијског сабора.

Истовремено, правила теже томе да епископ стално живи у својој епархији и да је напушта само краткорочно, при том само ако за то има довољно разлога, при том правила имају у виду, како заштиту интереса сопствене епархије епископа, тако и заштиту права и интереса епископа епархије у коју дође други епископ.

Према 11. правилу Сардичког сабора одсуство епископа "ако нема никакве преке неопходности, или тежега посла" може да траје онолико колико у правилу(15) има право световњак да не иде у цркву, а да не буде одлучен од ње, тј. мање од три недеље. Али и ако има таква важна посла, епископ сме да буде одсутан из своје епархије највише шест месеци, сем ако је задржан у другом месту по царској наредби, извршавањем налога свог патријарха или болешћу. У супротном, он мора бити лишен епископске части и достојанства и на његово место мора бити именован други епископ (Прво-други. саб.)(16). Као разлог оваквог ограничења, правила наводе "огорчење повереног епископу народа" (Сард.11) у случају кад дуго одсуствује и могућност појаве у његовој епархији "многих смутњи и нереда" (Васељ.15, Дв. 16). А још се и више брину канони о очувању права епископа оне епархије у коју дође туђи епископ. Сваком епархијском епископу припада пуна власт у границама своје епархије и припада му та власт не захваљујући пуномоћју датом му од какве друге власти, већ "Божјом милошћу" (Антиох.21), као наследнику Апостола, па зато и suo jure. Из те потпуности, суверености и самосталности епископске власти, проистиче и њена искључивост, па према томе и свако директно мешање другог епископа у послове епархије, макар он био и првојерарх - миторополит или патријарх, сматра се кршењем основних начела православног црквеног уређења.

Тумачећи 14. Апостолско правило, Валсамон прича један случај, када је неки митрополит поучавао у разним њему потчињеним епископијама, а без знања њихових епоскопа, па кад су га за то окривили, правдао се говорићи да се на таква његова дејства не може гледати како на неправилна, јер су сви ти епископи под његовом влашћу, и да 14. Апостолско правило не предвиђа за то казну, поготову што учитељство и администрација нису само епископска служба. Без обзира на то, велики сабор је његове тврдње прогласио нетачним(17). Зато правила, сматрајући да би потпуна забрана једном епископу да дође у област епархије другог епископа била "нехумана и окрутна" (Сард.11), захтевају да епископ прелази границе друге епархије само уз дозволу или писмени позив месних епископа и митрополита (Антиох. 13) и при том мора имати препоручни лист (Ап. 33). Истом таквом дозволом мора бити условљен било који његов поступак, као епископа, било литургијског карактера, било учитељског и административног. Између осталог, он не треба да "врши велелепно богослужење ", "често нека не проповеда у намери да посрами и понизи особу месног Епсикопа" (Сард.11), а епископ који се дрзне да на очиглед свих проповеда у граду који му не припада, лишава се своје епископске катедре и изједначује се са потчињеним свештенослужитељима (Трулск. 20). Сви његови самовољни поступци, "све што је починио" треба сматрати потпуно ништавним (1. Васељ. 15, Антиох. 13). Између осталог, све хиротоније које учини тај епископ без сагласности месног епископа биће неважеће (Апост. 35; 1. Васељ. 15; Анк. 13, Антиох. 13 и 22), а он сам мора бити одмах враћен у епархију у којој је био рукоположен (1. Васељ. 15) и бива свргнут (Апост. 35, Антиох. 13). Епископ нема право да оде без дозволе или налога митрополита ни у епархију која нема епископа (Антиох. 16).

Као што канони безусловно забрањују епископима који имају своју епархију да је остављају заувек с циљем добијања друге епархије и ограничавају им право и привременог напуштања своје епархије, тако се потпуно другачије односе према оним епископима који не могу да заузму своје катедре или су их били лишени "не својом кривицом" (ou dia tin eavtou aitian).

Исто оно 36. Апостолско правило које прописује одлучење за епископе који нису хтели да приме службу и старање о "повереном му народу", предвиђа и другачије случајеве: "Ако пак он пође, тј. у своју епархију, каже правило, а не буде примљен, не с тога што је он о томе настојао, него по злоби народа; у таком случају он нека остане Eпископом, а клир дотичнога града нека се одлучи, што није знао да одлучи непокорни народ". 36. Апостолско правило само утврђује општу смерницу о томе да епископ који не по својој вољи живи ван своје епархије има право на своје епископско достојанство.

Каснија правила дефинишу детаљније положај таковог епископа.(18) 18. Анкирско правило указује на то да, са једне стране, тај епископ под претњом одлучења и свргнућа не треба да покушава да истисне друге епископе из њихових епархија, а са друге стране, да он може, ако буде хтео да се врати у епархију у којој је раније био презвитер и "желе да остану међу свештеницима тамо где су и сами раније били свештеници, нека им се то не ускраћује", при том под тим правом, према објашњењу Валсамона(19), не подразумева се његово изједначење по части са презвитерима, већ се само указује на то да он може остати међу њима, јер нема другог већег места. Али ако тај епископ само може, а не треба да се врати у област своје епархије, он самим тим добија право да стално борави у границама других епархија. И правила позивају епископе да буду врло пажљиви и брижни према овим несрећним изгнаницима. "Ако је неки епископ, гласи 17. правило Сардичког сабора, пошто је претрпео насиље и неправедно је био прогнан или због свога знања(20) или због исповедања саборне Цркве, или због тога што је бранио истину, а да би избегао опасности (а сасвим је невин подвргнут оптужбама(21)) дошао у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане све док не буде могао да се врати у своје место, или се ослободити од нанешених увреда. Јер, било би немилосрдно и веома ружно да се такав не прими, а који је претрпео неправедно гоњење, него, напротив, потребно је бити усрдан и љубазно примати такве људе". Али тај епископ не сме бити само гост код месног епископа, него има део својих епископских права и у туђој епархији. "Ако један епископ, пошто је постављен, гласи 18. правило Антиохијског сабора, не пође у област за коју је постављен, и то не по својој кривици него или због народа који неће да га прими, или због неког другог разлога (који од њега не потичу), такав нека ужива и част и служење епископа, али нека се не меша у дела оне цркве где се тада налази".

Другим речима, епископ који је лишен своје катедре не својом кривицом има право и у туђој епархији да врши свештену службу (potestas ordinationis), а власт управе (potestas jurisdictionis) нема само зато што је она неспојива са пунотом и искључивошћу јурисдикције месног епископа. Детаљније то објашњава 37. правило Трулског сабора. Пошто је у то доба много византијских епархија било окупирано неверницима и многи епископи нису могли да заузму своје катедре, сабор је 1) "старајући се о части и поштовању свештенства", 2) "не дозволивши да епископска права буду сужена услед савремених тешкоћа" и 3) "у жељи да незнабожачка обест не наноси штету црквеним правима", одлучио да ти епископи имају сва епископска права: "по правилима обављају рукоположења разних клирика(22), нека буде чврст и пуноважан(23) сваки њихов првосвештенички чин(24) јер околности које спречавају тачно очување правила не смеју сужавати границе управе".

Укратко говорећи, по речима Валсамона, на њих треба гледати као да су отишли у своје епархије и заузели своје катедре и на тај начин ови епископи, задржавши у туђој епархији литургијска права, задржавају у њој и право управе у односу на напуштену епархију, коју нису преузели, а уједно и оно место међу другим епископима које је заузимала његова катедра међу другим епископским катерадама. Ово се правило стално и често примењивало у Контстантинопољској Цркви у пракси, поготово када је муслиманска најезда уништила три патријаршије. Александријски, Антиохијски и Јерусалимски патријарси су обично живели у Контстантинопољу и оданде управљали својим патријаршијама и метохијама. "Обрати пажњу на ово (37. Трулско) правило, саветује Валсамон, јер постоје људи који кажу да патријарси Антиохијски, Јерусалимски и други који нису успели да дођу у своју Цркву и заузму своје катедре, не могу да учествују ни у синодским расправама, ни да рукополажу, нити да врше било какве друге архијерејске поступке, јер им то правило затвара уста. Зато, каже он даље, Иконијски митрополит и други источни митрополити који немају Цркву, јер су их окупирали варвари, с правом рукополажу у епископе и врше све епископске чинове иако нису успели да стигну у одређену им Цркву и да се учврсте на својим катедрама".

Даље Валсамон цитира хуману новелу императора Алексија Комнена, која одговара на питање о извору средстава за издржавање ових епископа. Император налаже да епископи именовани у епархије које су окупирали варвари и немају могућности да се издржавају од својих епархија, треба да добијају издржавање према оној дужности коју су заузимали непосредно пре избора за епископа. На пример, као економ и игуман(25) итд. "Обрати пажњу, каже он тумачећи 17. Сардичко правило, из царског града не истерују источне епископе који немају своју катедру, јер су њихове Цкрве у власти пагана, као и епископе које прогоне неправедни скупљачи пореза, јер стају у заштиту понижаваних"(26).

Најзад, овај епископ има право да заузме и другу епархију, али наравно, не самовољно, већ на позив месних црквених власти, на пример, у древној Цркви - на позив сабора епископа митрополије на челу са митрополитом ("потпуног" сабора). Ово проистиче из 16. правила Анитиохијског сабора, које забрањује епископу који нема своју епархију да заузме катедру друге епархије "без дозволе (потпуног, целокупног) сабора". Зато Зонара потпуно праведно примећује у свом тумачењу овог правила: "А ако потпуни сабор сложно наложи да се да упражњена епархија епископу који нема епархију, у том случају је то могуће"(27).

Исто позитивно значење овом правилу даје и Аристин: " Ово правило наређује да епископа који нема епископију на епископију која нема епископа треба да постави потпуни сабор, са митрополитом те области"(28).

На исти начин ово правило разуме и Валсамон. "Обрати пажњу, да ово правило, каже он, епископу без катедре даје право свештенослужења у упражњеној цркви и да заузме саму катедру, ако му то дозволи сабор, јер сам неколико пута чуо да је за то потребан императорски налог"(29). У дугом тумачењу објашњава појмове "упражњена црква" и "епископ без катедре". "Много пута, пише он, предлагано је у Синоду питање: који епископ се сматра да је без катедре и која црква се сматра упражњеном? И што се тиче цркве није било никавих дилема, јер се упражњеном црквом сматрала црква која је остала без епископа. А што се тиче епископа без катедре, појављивало се пуно недоумица, али су се сви сложили да је епископ без катедре онај који не може да оде у цркву у коју је назначен, јер су је заузели пагани или јеретици, а можда је и оскрнављена, па епископ не може да се учврсти у њој, као што су сада Јерусалимска, Антиохијска, Тарска и друге.

Тако су Јерусалим оскрнавили безбожни агарјани, Антиохијским престолом влада латински патријарх, а Тарсом - Јермени. Али остале цркве Јерусалимске и Антиохијске патријаршије и неке источне цркве Константинопољске патријаршије се не сматрају упражњенима, јер султан, латини и други агарјани дозвољавају епископима да управљају црквама као епископи и да се издржавају од средстава хришћана који ту живе. Зато епископи тих цркава, ако их позову, морају да оду у своје цркве. А тамо где неким епископима без катедре, али притиснутима бедом, дају удовичке цркве - то се чини више из самилости и правило које каже: "епископу без катедре нека буде дата упражњена црква", - не односи се на овај случај. Значи, они у Синоду(30) који дозвољавају заузимање катедре у Цркви онима којима је катедра дата из самилости, чине нешто што није дозвољено канонима и што је неопростиво, јер катедру треба давати епископима лишеним катедре, а не онима који већ имају епископску катедру. Тај епископ, који је добио упражњену Цркву тада се већ сматра не епископом оне Цркве у коју је раније био назначен, већ епископом дате му упражњене Цркве. Тако велики Григорије Богослов није се звао Назијански, већ Константинопољски, а недавно рукоположени у Амасију и премештени у Керасунт се није звао Амасијски, већ Керасунтски"(31).

Значи, нема право сваки епископ који је лишен без своје кривице катадре, да заузме другу катедру, већ само онај који заиста нема могућности да се настани у својој епархији. И тај епископ може постати пуноправни епископ упражњене епархије, може заузимати у њој катедру и носити титулу не раније епархије за коју је био рукоположен, већ нове епархије, али наравно губи епископска права која се односе на пређашњу епархију.

И најзад, канони предвиђају и изузетке, какво је на пример пресељење епископа у област друге цркве не самостално, већ са својом паством. Овакав случај се десио мало пре Трулског сабора, када се епископ аутокефалне Кипарске цркве Јован "заједно са својим народом, због најезде варварске и да би се ослободио паганског ропства и остао веран скиптару хришћанске државе" преселио у област Хелеспонт(32), која је у то време спадала у Константинопољску патријаршију као једна од њених митрополија чији је главни град био Кизик. Уважавајући патриотизам архиепископа и "са жељом да ропство од незнабожаца никако не наштети црквеном праву", Трулски сабор је учинио тако, да је Кипарска црква привремено била пребачена на нову територију. Тачније, катедра Кипарског архиепископа је постао новоосновани град Јустинианопољ који је се налазио у близини Кизика и на ту катедре су пренета права Константинопоља(33).

Другим речима, Хелеспонт је заједно са својим митрополитом и свим његовим епископима био изузет из јурисдикције Константинопољске патријаршије и потчињен Кипарском архиепископу. Ову аутокефалност Хелеспонт је требало да задржи и касније, па је зато сабор наложио да наследнике Јованове рукополажу сопствени епископи, јер су Кипарске ахриепископи, који су у складу са древним обичајем усвојеним 8. правилом Ефеског сабора користили право аутокефалности, рукополагали сопствени епископи. Овај начин посвећења Кипарског епископа је у пракси примењен само једанпут - на наследника Јовановог, јер је он захваљујући ослобођењу Кипра, добио могућност да се врати на своје острво (око 747. г.) и Хелеспонтска митрополија се вратила под јурисдикцију Константинопољске патријаршије, што помиње Аристин у тумачењу овог правила(34).

Споменици Византијског законодавства који се налазе у Номоканону најподробније разматрају питање положаја епископа лишених епархије. Знаменита "Томос уједињења" из 921. године, која је ставила тачку на расправе поводом питања о четвртом браку: "Томос" строго осуђује епископе који прелазе из епархије у епархију побуђени сопственом коришћу. "А ако пређу не по жељи и ради спаса и користи многим душама, и ради испуњења божјих заповести, већ због мира и среброљубља сопственог и по сопственој вољи, без дозволе потпуног сабора, или уз помоћ мита или куповине, такви нек припадну проклетом Јуди који продаде Иисуса и одлучени буду"(35). Затим "Томос" прелази на питање о епископима који су лишени својих катедри. "Ово је добро погледати и што се тиче слободних епископа. Ако неки од њих своју цркву остави због беде или је се писмено одрекне или због увреде неке од злих и насилних властодржаца те земље, или који беху одређени, а онда се покајаше да иду тамо, такве не само не треба помиловати, већ ако не послушају и не крену тамо куд су одређени, одбацити наређујем и одлучити од општења".(36)

Тако је "Томос" врло строг према оним епископима који су напустили своје епархије без довољно основа. "Томос" истовремено наводи низ примера, кад је напуштање своје катедре било неопходно, а епископ тај не да није заслужио никакву казну, већ има право на подршку и посебну част у Цркви. "Али ако је (епископ) одређен и послат био два или три пута са претњом, и није био примљен од људи тога краја или га изгнаше јеретици, или тамо беху варвари или царство туђе дође, налажемо те епископе на престо поставити удовичке цркве. Ако неки од њих претрпе мучења, ропство и тамнице, и при свој тој муци сачувају своју веру... такве поставити на више и боље место налажемо, да би им се указала захвалност и част".(37)

Тако говори један од најауторитативнијих споменика који је укључен потпуно или делимично у све канонске зборнике Православнее Цркве(38). Наведени канонски цитати дају основу за формулисање канонске норме која дефинише права епископа без катедре, тј. епископа који није у могућности да заузме своју катедру, не својом кривицом.

1. Остајући епископ према достојанству (Ап.36), он има право да живи у било којој епархији неограничено дуго, до повратка у своју епархију, а месни епископ мора бити посебно предусретљив према њему (Сард. 17), али овде он, тј. Епископ без катедре, има право само на свештенослужење, али не и управљање. (Антиох. 18).

2. И за време боравка у туђој епархији, епископ без катедре задржава титулу своје епархије и сва права која отуд проистичу, како у односу на своју епархију, тако и у односу на друге епископе (Трулск. 37), а такође и потчињеност својој пређашњој црквеној власти (Трулск. 39).

3. Док ни један епископ који управља епархијом, према сили канонских норми (21. Антиох.; 1. и 2. Сард.; 48. Карт.) не сме бити премештен у другу епархију, епископ без катедре има право да заузме другу, упражњену епархију по одлуци више црквене власти. Притом он добија титулу те упражњене епархије и истовремено губи права везана за пређашњу епархију (16. Антиох.).

4. У случају принудног прелаза у границе друге аутокефалне Цркве, заједно са народом, епископ и на новој територији задржава сва права која је имао на ранијој територији, како у унутрашњој управи, тако и у међуцрквеним односима, и предводи независну од месне црквене власти Аутокефалну Цркву, ако је био аутокефалан на ранијој територији, или потчињену вишим црквеним властима на ранијој територији, ако није био аутокефалан на ранијој територији (Трулск. 39).

Ми смо се у овом чланку намерно ограничили канонима и ауторитативним тумачењима и нисмо имали за циљ истраживање историјских чињеница. Буре и стене животног мора могу принудити црквени брод да понекад скрене са правог пута, али ће његова пловидба бити добра и у том случају, ако на њему постоји тачан компас и ако руке које држе кормило прате тај компас. А тај компас и јесу канонске норме.

НАПОМЕНЕ:

1. Четвртог Васељенског Сабора, правило 25.

2. Јевр. 69. ad Ocean. Migne lat. 22, 654.

3. Тумач 1. Тим. 3, 2 Migne gr. 111, 161.

4. Тумач 1. Тим. 3, 2 Migne gr. 125, 41. Теофилакт не дели исто мишљење.

5. Coleti, Concil. Coll. V, 978.

6. Цркв.Истор. II, 8.

7. Vita Ignatii, Coleti X, 736; поређ. Теофан, Хорногр. I, 345, 627 ed Bonn.

8. Друго тумачење 14. Ап. пр. Ат. Синт. 11, 19. Валсамон се неуспешно позива на примере св.Григорија Богослова и патријарха Прокла. Св.Григорије није могао заузети катедру у Сасиму, јер је тамо, како је постало познато после његовог рукоположења, тамо Антим већ рукоположио другог епископа, па је значи св.Григорије припадао епископима без катедре који имају право, како ћемо сазнати касније, да заузме другу катедру. Али без обзира на ово и на то што је изабран за највиши ауторитет Васељенског сабора - на Сабору су се нашли епископи који су овде увидели кршење 15. правила Никејског сабора. У епископе без катедре убрајао се и Прокло. Он је 426. године био рукоположен у Кизик Константинопољске патријаршије од стране патријарха Сисинија, али су грађани ту видели кршење права епархије, изабрали за епископа Далмација, а Прокла одбили да приме. Прокло није могао да се устоличи у Кизику ни после смрти Далмација. (Види Сократ. Цркв.Историја, VII, 28, Vigne ser. gr. 67, 801).

9. Ат. Синт. II, 18.

10. У тумач. Ап. пр. Аф. Синт. II, 18; Законоправило (изд. 1816.г.) л. 3 и у тумач. 16. Антиох. пра. Ат. Синт. III, 157; Законоправило, л. 48 об.

11. 16. правило Антиох. сабора каже да само епископ који нема епархију може уз дозволу потпуног сабора прећи у епархију лишену епископа.

12. Законоправило, лист 76; упор. Ат. Синт.. III, 234.

13. Ат. Синт. III, 229.

14. Према нумерацији Закноправила; у Књизи правила - 59; у Пидалиону - 57.

15. Први пут је ово правило било издато 307. године на Елвиркосм сабору (прав.21.), на који се и позива Сардиски сабор, а онда је обновљено на Трулском сабору (прав. 80.).

16. У томе се састоји једна од разлика епископске власти од власти настојатеља парохије који је само делегат епископа.

17. Ат. Синт. II, 19; ср. 34 Апостол. прав. и тумачење Валсомона. Ат. Синт. II, 46.

18. 18. Антиох.

19. Ат. Синт. III, 59.

20. Тј., како објашњавају Валсамон и Зонара - за тачно знање и заштиту догмата вере, Ат. Синт. III, 273, 274.

21. Исправљамо неразумљиви синодски превод, у складу са тумачењев Зонаре. Види Ат. Синт. III, 274.

22. Тј. у своје епархије, а уз дозводлу месних епископа - и у туђе.

23. Тј. према објашњењу Зонаре, у складу са местом које заузима његова катедра међу осталима.

24. Dio kisin, тј. управна власт.

25. Ат. Синт. II, 389.

26. Ат. Синт. III, 275.

27. Ат. Синт. III, 154.

28. Законоправило, л. 48; Ат. Синт. III, 157.

29. Ат. Синт. III, 156.

30. Има се у виду synodos endymousa - стални Синод уз Патријарха.

31. Ат. Синт. III, 156-157.

32. Избор Хелеспонта за пресељење може се објаснити тиме што су у том крају била два митрополита. Законоправило, гл. 44, л. 34.

33. Према Беверегију (Synodicon p. 154), нема потребе да се уместо "Константинопоља" чита "Констанца" (престоница Кипра), јер сабор не преноси на Јустинианопољ сва права Константинопоља, већ само у границама једне митрополије.

34. Упореди. И. И. Соколов. Кипарска Православна Црква. Прав.-Богосл. Енцикопледија Х, 79-80.

35. Законоправило, гл. 52, л. 172 об.

36. Законоправило, л. 173.

37. Законоправило, л. 173.

38. Синтагма Г.Властара, 4; Шестокњижје Арменопула IV, 9, 32; Законоправило Јосифско, гл. 53; Никоновско, гл. 52; Атинска Синтагма V, 4-10. Валсамон сведочи да је "Књига" читана сваке године у јулу месецу са амвона (тумач. 4. прав. Василија Великог. Ат. Синт. IV, 103).

[Дража]

ПУТ У ЖИВОТ

Блаженопочивши ПАВЛЕ Српски

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PutUZivotPatrijarhPavle/PutUZivotPatrijarhPavle.htm

"...Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације - патријарха Павла... То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама. Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: "Будимо људи"! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици... свуда... Патријарх српског народа - његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: "да будемо људи". "

[Из уводне речи уредника Светосавље.орг

о. Љуба Милошевића...]

[Дража]

МОГУЋНОСТ ЧИТАЊА БИБЛИОТЕКЕ СВЕТОСАВЉЕ.ОРГ НА ЛАТИНИЧНОМ ПИСМУ

"Желимо да објавимо још једну веома важну новину на сајту. Почевши од књиге беседа Блаженопочившег Павла Српског, у библиотеци ће за читање бити доступна опција избора латиничног писма. Имајући у виду последњу Спаситељеву заповест (Мт. 28:20), Светосавље.орг жели да омогући да и људи који не познају ћирилично писмо могу да чују речи спасења (види Дела Ап. 10:6)..."

[Уредништво]