Са www.svetosavlje.org

[Guest ага пије млеко]

Архимандрит НИКОЛАЈ, игуман манастира Црна Река

РЕЧ ВЕРНОМ НАРОДУ

(Беседа у mp3 формату, 30 MB)

Светосавље.орг библиотека - Савремени изазови и искушења

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ArhimandritNikolajIgumanCrneReke.mp3

Сада већ ех-игуману Црне Рјеке...

На жалост више није, али био је када је беседа снимана. Господе помилуј.

Као хришћанин се надам да поново буде, и биће ....ако се покаје.

За то се молим, и верујем да би тако било најбоље.

Ово што је сада урађено је био брзоплет и лакомислен потез.

[Дража]

Архимандрит НИКОЛАЈ, игуман манастира Црна Река

РЕЧ ВЕРНОМ НАРОДУ

(Беседа у mp3 формату, 30 MB)

Светосавље.орг библиотека - Савремени изазови и искушења

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ArhimandritNikolajIgumanCrneReke.mp3

Сада већ ех-игуману Црне Рјеке...

На жалост више није, али био је када је беседа снимана. Господе помилуј.

Као хришћанин се надам да поново буде, и биће ....ако се покаје.

За то се молим, и верујем да би тако било најбоље.

Ово што је сада урађено је био брзоплет и лакомислен потез.

А ја сматрам и верујем о.Љубо да они који су својим понашањем допринели да до овог дође никада неће дозволити архимандриту Николају да буде игуман било где а понајмање у Црној Реци. Била је прича и да је владика +Артемије привремено смењен до прољетног Сабора па видели смо шта се десило. Само будала није могла да предвиди даљи развој ситуације - мада ни они најбудаластији нису могли да предвиде да ће му бити забрањен боравак на Косову међу својим духовним чедима. И то је намерно учињено да би се растурила братства и сестринства у косовским светњама. На сцени је бескрупулозна чистка неистомишљеника и противника екуменског покрета и других хуманистичких измишљотина, а исцениране новчане проневере и сл. измишљотине служе само мазању очију напаћеног верног народа и служе као оправдање за небратске и нехришћанске поступке појединаца. Циљ ваљда оправдава средство. Неки би на крају да представе расадник православног монаштва у СПЦ као разбојничку јазбину. И још слепци исмевају верна чеда Господња. Одавно ми није било у души овако тешко као сада. Нека Господ сачува род Свој православни. Немам намеру бити злонамеран према било коме само говорим своје мишљење. Праштајте.

[Guest ага пије млеко]

Дражо, и да је  тачно ово што помињеш у вези завере,у  шта ни мало не верујем, нису требали толико брзо да оду. Могли су остати још мало. Митр. Амфилохије је тек дошао као админ епархије. Могли су још са њим разговарати. Митрополит је разиман човек. Ако је ранији +Атанасије био сметња за договор, могли са +Амфилохијем сигурно другачије.

[Дража]

Дражо, и да је  тачно ово што помињеш у вези завере,у  шта ни мало не верујем, нису требали толико брзо да оду. Могли су остати још мало. Митр. Амфилохије је тек дошао ако админ епархије. Могли су још са шим разговарати. Митрополит је разиман човек. Ако је ранији +Атанасије био сметња за договор, могли са +Амфилохијем сигурно другачије.

Нису требали одлазити али и све што се прије њиховог одласка издешавало могло је другачије да се реши па није. А они ће увек бити моја браћа у Христу ма шта други о њима мислили и говорили. Праштајте. Господи помилуј.

[Guest ага пије млеко]

Дражо, и да је  тачно ово што помињеш у вези завере,у  шта ни мало не верујем, нису требали толико брзо да оду. Могли су остати још мало. Митр. Амфилохије је тек дошао ако админ епархије. Могли су још са шим разговарати. Митрополит је разиман човек. Ако је ранији +Атанасије био сметња за договор, могли са +Амфилохијем сигурно другачије.

Нису требали одлазити али и све што се прије њиховог одласка издешавало могло је другачије да се реши па није. А они ће увек бити моја браћа у Христу ма шта други о њима мислили и говорили. Праштајте. Господи помилуј.

Брате, ја не знам да се овде неко њих одрекао.  

Они су свачија браћа.....

али се бојим да се они нас не одрекну.....

[Дража]

али се бојим да се они нас не одрекну...

Мислим и верујем да неће.

[Александар Милојков]

али се бојим да се они нас не одрекну...

Мислим и верујем да неће.

Амин. Из твојих уста у њихове учи и срца и дела.

[Guest ага пије млеко]

али се бојим да се они нас не одрекну...

Мислим и верујем да неће.

А реци ми, ако можеш и ако ти није проблем, ако сутра, не дај Боже, они пређу код Акакија, да ли би и ти кренуо за њима, мислим- наравно,не у манастир, него да се поново крстиш код њих погружавањем....?

[Дража]

али се бојим да се они нас не одрекну...

Мислим и верујем да неће.

А реци ми, ако можеш и ако ти није проблем, ако сутра, не дај Боже, они пређу код Акакија, да ли би и ти кренуо за њима, мислим- наравно,не у манастир, него да се поново крстиш код њих погружавањем....?

Претера га сада о.Љубо. Када сам рекао да ће црноречки монаси увек бити моја браћа у Христу - мислио сам буквално увек. Никада они неће урадити оно што је урадио Акакије. Ако би, не дај Боже, урадили нешто слично и даље ће бити моја браћа. Ја сам крштен једном у Цркви Христовој, као и ти о.Љубо, као било који члан СПЦ. Не треба ми друго крштење јер верујем да је СПЦ једна Саборна, Католичанска и Апостолска Црква коју је установио сам Господ Христос. Али имам и своје мишљење о неким важним питањима. То (мишљење) је производ слободе од Бога нам дароване. Нико није толико ексклузиван да може рећи да је увек непогрешиво у праву својим расуђивањем а друга њему неистомишљеничка страна је увек у криву и заблуди. То једноставно није могуће. Народ православни је против ових срамних смена и прогона који имају чисто политички карактер. Креаторима светског хуманизма (најгорем шљаму и смраду) је требало тако. То је моје мишљење и не мислим га мењати док год се не уверим у супротно. Ја као верник нисам задовољан стањем и дешавањима у нашој Светој Цркви и немам намеру да ћутим о томе. Праштајте.

[Дража]

НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ (ЈУРИ) МАКСИМОВ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/MaksimovMucenici.htm

Прослављени од Цркве Новомученици "од агарјана пострадали" стоје унеколико засебно у низу других, древних и нових Мученика. Они нису били убијени од незнабожаца као Мученици првих векова, и нису их убијали џелати по заповести безбожника као у случају прослављеног хора Новомученика руских. Њих су убијали монотеисти. То још једном подсећа да је нерв сведочења хришћанског Мученика - не јављање јединобожја, већ исповедање Христа, истинитог Бога и истинитог човека.

У огромној већини случајева (око 90%) ови Светитељи су се или обратили или вратили из ислама (то јест у неком ранијем тренутку су се одрекли Христа). Они су непосредно, из сопственог искуства знали, неки много година, а неко и од самог детињства вероучење и религиозну праксу ислама. Тим је за нас важније и значајније њихово мишљење о тој религиозној традицији.

У устима Мученика налазимо најсуровије, најнепоштедније речи у вези са исламом, његовим пророком и загробним уделом муслимана. Њихова осуда религије полумесеца, изражена у једноставним и неизвештаченим речима и потписана сопственом крвљу много је страшнија и од најжешћих изјава православних полемичара и без икакве могућности жалбе.

То нећемо сусрести ни код Светог Григорија Паламе који је себи дозволио да позитивно оцени неке муслиманске обреде, ни код Преп. Јована Дамаскина који је у Корану налазио нешто сагласно са Јеванђељем. Чак ни код Преп. Максима Грка који је, без обзира на свој непомирљиви однос према оснивачу ислама, допуштао да је он у почетку био покретан добрим (управо са религиозне тачке гледишта!) побудама.

Ислам је сагласно тим Мученицима - "мрачна и нечиста вера" (Св. Марко Хиоски (5/18 јун)), "лажно и мрско сујеверје" (Св. Теодор Нови (17 фебруар./2 март), "страшна, погибељна заблуда" (Св. Давид Аргветски (2/15 октобар)).

Мухамед је "обмањивач и ђаво у телу" (Свештеномуч. Никита (4/17 април)), "непријатељ Христа Бога нашег и вере наше. Нико од људи није тако прогневио Бога као Мухамед. Ко се нада на њега и сматра га за пророка тај је погинуо" (Преподобномуч. Јаков (1/13. новембар )).

"Он је богоборац и лажов. Својим измишљотинама и фантазијама себи је привукао прост и неписмен народ, збило се да проречено о њему да ће доћи да обмањује свет. (види Мт. 24:11)" (Свети Јован Калфа (26 фебруар)).

"Бивши овде на земљи обиталиште сатане, он се и сада налази у загрљају свог оца ђавола. Вас ослепљене, који сте поверовали у њега као у пророка очекује иста мука са њим. Знајте да нико толико није прогневио Бога као ваш лажни пророк, који је толико душа повукао за собом у пропаст, где и ви, јадни, добровољно стремите. Заиста вам говорим: ако не оставите веру у лажног пророка који вас је обмануо и не постане хришћани, погинућете заувек и бићете предани горким вечним мукама у паклу" (Преподобномуч. Јефтимије Нови (22 март/4 априла)).

Загробни удео муслимана - "сви који следују Мухамеду и верују у њега као у пророка погинуће" (Свети Константин Агарјанин (2/15 јун)). "Ако не поверујете у Христа Бога као ја, погинућете за живот вечни и мучићете се у вечном пламену заједно са вашим Мухамедом" (Преподобномуч. Лука (23 март/5 април)).

При свему овоме код ових Светитеља није било ни сенке мржње према муслиманима који су их мучили. "Тугујем због вас, ако не схватате ово", говорио је својим мучитељима Свети Дамаскин (16/29 јануар)) након исповедања Христа. "Саветујем и вама да изађете из непроницљиве таме ваше лажне вере у Мухамеда и поверујете у истинску светлост Исуса Христа", позивао је преподобномученик Макарије Нови (6/19 октобар)) своје џелате.

"Шта ти старче хоћеш од мене?", питао је џелат Светог Кипријана Новог (5/18 јул)).

"Твоје спасење", одговорио је Светитељ, "остави заблуду, одрекни се Мухамеда обмањивача, поверуј у Искупитеља рода људског, Исуса Христа. Крстивши се Светим Крштењем добићеш живот вечни".

Са своје стране, преподобномуч Иларион (20 септембар/3 октобар)) обраћајући се судији који га је усвојио, саветовао је: "Много сам добра од тебе добио, не искључујући и то што си ме учинио својим сином и приближио двору. Не желим да останем незахвалан за твоју милост. Молим те: послушај мој савет, кренимо у Русију, где ћеш примити хришћанску веру и спасити душу своју. Ја ћу бити са тобом без одвајања и служити ти као оцу, до саме смрти. Боље од такве захвалности, која би је превазишла, ја не налазим".

Горенаведене речи Мученика о исламу јесу истина стекнута сопственом крвљу и болом. Тешко се може објаснити тај став додавањем од стране састављача Житија. Једино је таква и могла бити позиција Мученика. Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28:19-20)

"Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!" Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности?

Искуство Мученика говори - не! "Људима је ово немогуће", говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. "Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник... Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се" (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије - не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.

Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: "Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: "Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било".

Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.

Када је калиф рекао: "Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда... и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју", Свети Давид Аргветски је одговорио: "Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама".

Са руског превео:

Станоје Станковић

Извор:

Православие и Ислам

[Дража]

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВРАЋАЊЕ ЈЕРЕТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЦРКВУ?

ПРОТОЈЕРЕЈ ПЕТАР АНДРИЈЕВСКИ

Линк на комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/AndrijevskiEkumenizam.htm

Богословски разговори са римокатолицима, англиканцима, монофизитима и другим јеретицима који трају већ неколико деценија имају као своју основу и циљ управо повратак јеретика у окриље Цркве. Успеси тих "дијалога" нису велики. Међутим, нису у прави они који окривљују Руску Православну Цркву која, колико год то било жалосно, учествује у екуменском покрету, да је неблагодатна. Они који сугеришу православним људима мисао о немогућности спасења у Цркви чији чланови учествују у екуменистичком покрету, подстичу самим тим на одвајање од Ње. Иако треба признати да учешће представника наше Цркве на екуменским скуповима изазива не мало смућење и саблазан код православних верника. Екуменизам или екуменистички покрет није учење, да би било истинито или лажно. Тај покрет може бити само штетан и не више од тога.

О томе да ли учествовати у овом покрету или изаћи из њега треба да одлучи епископат Цркве, коме је Христос поверио управљање Црквом. Познато је да су неке Православне Цркве изашле из Светског савета цркава. Разлог изласка је бескорисност богословских дијалога са јеретицима. Прекинувши, међутим, своје учешће у екуменистичком покрету, те Цркве нису прекинуле евхаристијско општење са оним Православним Црквама које су остале у том покрету. Блаженопочивши Патријарх јерусалимски Диодор, који је својевремено био стуб Православља, у својој изјави о изласку Јерусалимске Цркве из екуменистичког покрета није бацио чак ни сенку сумње на могућност учешћа других Православних Цркава у том покрету. Он је указао само на немогућност учествовања Јерусалимске Цркве у том покрету јер осим узалудности настављања богословских дијалога, они су били штетни и за јерусалимску паству. Наиме, "заблудела браћа" су користила те дијалоге као параван за прозелитизам на јерусалимској земљи.

******************

[Дража]

САБРАНЕ БЕСЕДЕ - СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiSimeonNoviBogoslov/SvetiSimeonNoviBogoslov.htm

Свети Симеон Нови Богослов

БОГОСЛОВСКЕ БЕСЕДЕ

ПРВА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА - И ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ ПРВЕНСТВО ДАЈУ ОЦУ

ДРУГА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА - И ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ ПОКУШАВАЈУ ДА БОГОСЛОВСТВУЈУ БЕЗ ДУХА

ТРЕЋА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА - И О ТОМЕ ДА ОНО ШТО ЈЕ ОТАЦ ТО ЈЕ И СИН, И ШТО ЈЕ СИН ТО ЈЕ И ДУХ СВЕТИ, И ДА СУ ОНИ ЈЕДАН ДУХ ЈЕДНОЧАСНИ, ЈЕДНОСУШТНИ И ЈЕДНОПРЕСТОНИ

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ

БЕСЕДА ПРВА - О ЉУБАВИ И О ТОМЕ КОЈИ СУ ПУТЕВИ И ДЕЛА ДУХОВНИХ ЉУДИ

БЕСЕДА ДРУГА - О ИЗБЕГАВАЊУ ОПАСНИХ И ДУШЕГУБНИХ ЉУДИ, О ОДБАЦИВАЊУ ЊИХОВИХ РЕЧИ И ПОСВЕЋИВАЊУ ДЕЛАЊУ ВРЛИНЕ, А УЗ ТО И О ТОМЕ ДА ТРЕБА ГЛЕДАТИ ДА ЛИ ОНО ШТО ХРИСТОС НАВОДИ У БЛАЖЕНСТВИМА ИМАМО У СЕБИ

БЕСЕДА ТРЕЋА - О ТОМЕ ДА ТРЕБА ДА СЕ ИСПРАВНО ПОТЧИЊАВАМО И ДА НЕ ЗАБОРАВЉАМО ЗАВЕТЕ КОЈЕ СМО ДАЛИ БОГУ И О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА РОПТАТИ ЗБОГ СВЕНОЋНИХ БДЕЊА

БЕСЕДА ЧЕТВРТА - О ПОКАЈАЊУ И СКРУШЕНОСТИ

БЕСЕДА ПЕТА - О ПОКАЈАЊУ. И О ТОМЕ ДА НАМ ЗА ОЧИШЋЕЊЕ ДУШЕ НИЈЕ ДОВОЉНО ДА РАЗДАЈЕМО СВОЈЕ ИМАЊЕ И ДА СЕ ОДРИЧЕМО ОД СТВАРИ, АКО НЕ СТЕКНЕМО И ПЛАЧ

БЕСЕДА ШЕСТА - О ДУХОВНОМ ДЕЛАЊУ

БЕСЕДА СЕДМА - О ПРИСТРАСНОСТИ ПРЕМА СРОДНИЦИМА

БЕСЕДА ОСМА - О САВРШЕНОЈ ЉУБАВИ И О ТОМЕ КОЈЕ ЈЕ ЊЕНО ДЕЈСТВО

БЕСЕДА ДЕВЕТА - О МИЛОСРЂУ

БЕСЕДА ДЕСЕТА - О ЗАЈЕДНИЦИ ДУХА СВЕТОГА, О СВЕТОСТИ И САВРШЕНОМ БЕСТРАШЋУ

БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА - О ПОСТУ

БЕСЕДА ДВАНАЕСТА - О УЗДРЖАЊУ И ТРПЉЕЊУ У ДЕЛАЊУ ВРЛИНА У ВРЕМЕ ПОСТА

БЕСЕДА ТРИНАЕСТА - О ХРИСТОВОМ ВАСКРСЕЊУ

БЕСЕДА ЧЕТРНАЕСТА - О ПОКАЈАЊУ И ПОЧЕТКУ УСАМЉЕНИЧКОГ ЖИВОТА

БЕСЕДА ПЕТНАЕСТА - О СТРАСНОМ, НЕВЕРНОМ И ЗЛОМ РАСПОЛОЖЕЊУ

БЕСЕДА ШЕСНАЕСТА - О ДЕЈСТВИМА ДУХА СВЕТОГА

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА - О САЗРЦАЊУ И ОТКРИВЕЊУ И О ПРОСВЕТЉЕНОЈ МОЛИТВИ

БЕСЕДА ОСАМНАЕСТА - О СМИЦАЛИЦАМА КОЈЕ ЛУКАВИ ПОДМЕЋЕ СУЈЕТНИМА И ОНИМА КОЈИ ВОЛЕ ДА ПРВЕНСТВУЈУ, ПОШТО ПАСТИР НАПУСТИ СВЕТ

БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА - О ТОМЕ ДА СЕ НЕ ТРЕБА УЗДАТИ САМО У ЉУДСКЕ РЕЧИ И ОБЕЋАЊА, НЕГО ДА СЕ ПРЕМА ДЕЛИМА ТРЕБА УВЕРАВАТИ У ИСТИНИТОСТ ЊИХОВИХ РЕЧИ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТА - О ОДРИЦАЊУ ОД СВЕТА И ОДСЕЦАЊУ ВОЉЕ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА - О СЕЋАЊУ НА СМРТ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДРУГА - О ВЕРИ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА - О ПОКАЈАЊУ И СТРАХУ БОЖИЈЕМ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА - О ЗНАЊУ ДУХОВНОМ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПЕТА - О ИЗМЕНАМА ДУШЕ И ТЕЛА КОЈЕ ПОТИЧУ ОД ВАЗДУХА, СТИХИЈА, ЈЕСТИВА И ДЕМОНА

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА - О ПОЧЕТКУ ВЕОМА КОРИСНОГ И СПАСОНОСНОГ ЖИВОТА КОЈА ДОЛИКУЈЕ ОНИМА КОЈИ ТЕК НАПУШТАЈУ СВЕТ И ОНО ШТО ЈЕ У СВЕТУ И ПРИБЕГАВАЈУ УСАМЉЕНИЧКОМ ЖИВОТУ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ СЕДМА - О ТОМЕ ДА СЕ НЕ ТРЕБА ОДНОСИТИ НЕМАРНО ПРЕМА ДЕЛАЊУ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ НИТИ ПРЕНЕБРЕГАВАТИ МАКАР ЈЕДНУ ОД ЊИХ, КАКО НЕ БИСМО БИЛИ ЗАКЉУЧАНИ ВАН ЛОЖНИЦЕ КАО ОНИ КОЈИ ИХ ПРЕНЕБРЕГАВАЈУ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ОСМА - О УМРТВЉЕЊУ КОЈЕ ДУХ И ПРЕ СМРТИ ДАЈЕ ОНИМА КОЈИ СЕ ПОДВИЗАВАЈУ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА - О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА ГОВОРИТИ ДА ЈЕ ДАНАС НЕМОГУЋЕ СВАКОМЕ КО ХОЋЕ ДА ДОСТИГНЕ КРАЈЊУ ВРЛИНУ И ДА БУДЕ РАВАН ДРЕВНИМ СВЕТИТЕЉИМА

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТА - О ПОКАЈАЊУ И ПОЧЕТКУ ПОХВАЛНОГ ЖИВОТА

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ПРВА - О ТОМЕ КАКО СВАКО ОД НАС ТРЕБА ДА МОТРИ НА СЕБЕ САМОГА И ДА ПАЖЉИВО ИСПИТУЈЕ СВОЈЕ СТАЊЕ

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ДРУГА - О ХУЛИ

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА - О ПРИОПШТЕЊУ ДУХУ СВЕТОМ

БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА - О ТОМЕ ДА ЈЕ ВЕОМА ОПАСНО ЗАКОПАВАТИ ОД БОГА ДАНИ ТАЛАНТ

ЕТИЧКА СЛОВА

СЛОВО ПРВО - УВОД

СЛОВО ДРУГО - НА ПОЧЕТКУ, ПОДСТИЦАЈ НА ПОКАЈАЊЕ

СЛОВО ТРЕЋЕ - О АПОСТОЛСКИМ РЕЧИМА: "И ЗНАМ ЧОВЕКА КОЈИ БИ УЗНЕСЕН НА ТРЕЋЕ НЕБО И ЧУ НЕИСКАЗАНЕ РЕЧИ, КОЈЕ ЧОВЕК НЕ МОЖЕ ДА ЧУЈЕ“

СЛОВО ЧЕТВРТО - О БЕСТРАСНОСТИ И БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА КОЈИ СЕ СТИЧУ ТОКОМ НАПРЕДОВАЊА У ЊОЈ, И О ТОМЕ КАКВО ЈЕ САВРШЕНСТВО ДУХОВНОГ УЗРАСТА ПО ХРИСТУ

СЛОВО ПЕТО - О ОНИМА КОЈИ МИСЛЕ ДА У СЕБИ НЕОСЕТНО ИМАЈУ ДУХА СВЕТОГА, А ДА УОПШТЕ НЕ ОСЕЋАЈУ ЊЕГОВО ДЕЈСТВО, И О ОНИМА КОЈИ ГОВОРЕ ДА НИЈЕДАН ЧОВЕК НЕ МОЖЕ ТОКОМ ОВОГА ЖИВОТА

ДА ГЛЕДА ЊЕГОВУ СЛАВУ, И ПРИМЕР СА СУПРОТНИМ ДОКАЗОМ

СЛОВО ШЕСТО - О БЕСТРАШЋУ И ВРЛИНСКОМ ЖИВОТУ

СЛОВО СЕДМО - О ОНИМА КОЈИ СЛУЖЕ БОГУ И О ТОМЕ КО СУ? КАКВИ И КОЛИКО ВЕЛИКИ

СЛОВО ОСМО - О ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ И ВЕРИ, И О ТОМЕ КАКО ЗАТРУДНЕТИ ЉУБАВЉУ БОЖИЈОМ. И О ОСИЈАЊУ И САЗРЦАЊУ СВЕТЛОСТИ И ТАЈАНСТВЕНОМ ГОВОРУ ДУХА

СЛОВО ДЕВЕТО - О ИСТИНИТОМ ЗНАЊУ

СЛОВО ДЕСЕТО - О СТРАШНОМ ДАНУ ГОСПОДЊЕМ И О БУДУЋЕМ СУДУ

СЛОВО ЈЕДАНАЕСТО - О ЖИВОТВОРНОМ УМРТВЉЕЊУ ИСУСА И БОГА КОЈЕ У САВРШЕНИМА СВАГДА БИВА ОСЕТНО

СЛОВО ДВАНАЕСТО - О РЕЧИМА АПОСТОЛСКИМ; "ИСКУПЉУЈУЋИ ВРЕМЕ, ЈЕР СУ ДАНИ ЗЛИ".

СЛОВО ТРИНАЕСТО - НА РЕЧИ АПОСТОЛА: "ПРВИ ЧОВЕК ЈЕ ОД ЗЕМЉЕ, ЗЕМЉАН, ДРУГИ ЧОВЕК ЈЕ ГОСПОД СА НЕБА“.

СЛОВО ЧЕТРНАЕСТО - О ПРАЗНИЦИМА

СЛОВО ПЕТНАЕСТО - О ТИХОВАЊУ И О ТОМЕ КОЈИМ ДЕЛАЊЕМ ТРЕБА ДА СЕ БАВИ ОНАЈ КО У ЊЕМУ СМЕЛО ИСТРАЈАВА

[oLjuba]

Изгледа да ти Дражо прође директно проверавање?

Јер све што не иде по "мејн стриму" упркос осталој "питкој води" (каноничности) треба проверити. "Ако ниси са нама онда си против нас" са запрепашћењем примеђујем да се тиме још увек прилази. А то се ради само у идеологији.

[Дража]

МИЛАНСКИ ЕДИКТ 313. ГОДИНЕ

Др. Радомир Поповић

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/MilanskiEdikt.htm

Хришћанима, али и свима осталима, без изузетка, даје се и потврђује слобода избора и следовања вере... из овог документа се види како је велики значај и важност пред римским државним законима имала уопште вера и религија као таква.

Оригинални документ који су цареви Константин Велики (+ 337) и Ликиније (+ 324) издали у фебруару 313. године у Милану (Медиоланум), до данас није сачуван. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски (+ око 340) у своме делу Црквена историја, доноси неколико докумената које је превео са латинског језика а којима се регулише однос Државе и хришћанске Цркве. Оно што данас имамо као Милански едикт код Јевсевија Кесаријског и Ликтанција је уствари Ликинијев рескрипт који је он обнародовао 13. јуна 313. године на Истоку, у Никомидији. У том рескрипту он се позива на претходни договор двојице царева који се догодио на Западу, у Милану.

Из садржаја текста Миланског едикта види се, пре свега да је и пре 313. године на државном нивоу разматрана могућност да Хришћанство буде, пред римским државним законима признато за слободну и дозвољену веру. Чак су у том погледу били и издати одређени законски прописи. Међутим, назире се чињеница да сви релевантни државни фактори нису били сагласни са тиме да Хришћанство добије статус слободне и признате вере. И после доношења тих закона било је много случајева „да су неки између њих (хришћана) били прогнани и спречавани да исповедају своју веру". С друге стране, из овог истог документа се види како је велики значај и важност пред римским државним законима имала вера и религија уопште као таква. Хришћанима, али и свима осталима, без изузетка, даје се и потврђује слобода избора и следовања вере, јер је то, између осталог корисно и за саму државу: „... на тај начин нам Божанство (Бог) и небеска моћ могу помоћи, нама и свима онима који су под нашом влашћу".

Што се пак тиче самих хришћана, законодавци у Милану својом одлуком истовремено увиђају да су хришћани до тада били неправедно прогоњени и материјално оштећени само зато што су исповедали, по државним прописима, недозвољену веру. Зато законодавац сада настоји да те грешке исправи. По Миланском едикту, хришћани су, не само постали равноправни као и сви други верујући људи, већ се према њима сада исправљају раније учињене неправде. Наиме, конфисковану и одузету имовину, материјална добра у поседу хришћана и њихових заједница, по овом закону треба сада безусловно вратити. Пре свега овде се имају у виду, "њихова места, на којима су се они (хришћани) имали обичај да се раније окупљају (на молитву)". Реч је о богослужбеним местима, храмовима, односно црквама и другим објектима и местима која су имала функцију храма или цркве, а која су била одузета, продата, поклоњена или пак на неки други начин отуђена. Сада се захтева од тренутних власника таквих места и имовине хришћана уопште, да бесплатно и без икакве надокнаде, ту имовину и поседе врате хришћанима. Тренутним пак власницима ће сама државна власт преко месних судова (магистрата) надокнадити штету. Даље се јасно помиње хришћанска заједница као корпорација, односно уређена асоцијација, тело или сабор хришћана. Реч је дакле о постојању Цркве као организоване институције и заједнице, која сем богослужбених места цркава, поседује у свом власништву у имовинско-правном погледу, и друга материјална добра и некретнине а која су им, по раније важећим законима одузета, односно без икакве надокнаде конфискована. Законодавац на крају инсистира да овај закон буде до краја испоштован и у дело спроведен, јер је, како се даље каже, од општег интереса: „... да би наше наређење било што је брже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир."

ТЕКСТ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА ГЛАСИ:

„Разматрајући већ одавно да не треба одбацивати слободу вере, већ да треба свакоме препустити да се, по моћи свога разума и воље, посвети божанским стварима према склоности свакога. Обратили смо се и хришћанима да и они чувају своју веру и побожност. Али, пошто су очигледно многа и различита мишљења била додата том рескрипту, којим се тим истим хришћанима давала горе наведена могућност, догодило се да су неки од њих (хришћана) били убрзо после тога лишени права на заштиту.

Када смо ја, Константин Август, и ја Ликиније Август, срећно стигли у Милано, и када смо узели у разматрање све што је благополучно за напредак и тицало се друштва, међу осталим стварима које су нам изгледале да могу бити корисне за све у сваком погледу, ми смо одлучили, изнад свега и на првом месту, да издамо правила која осигуравају поштовање и уважавање Божанства. Одлучили смо, другим речима, да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би они желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви они који су под нашом влашћу добар и миран живот водити. Тако дакле, здравим и правилним расуђивањем, одлучили смо да не треба апсолутно никоме одбијати право (слободу) да следује и изабере побожност и веру хришћана, и да сваком буде дата могућност (слобода) да промишљено приступа оној вери, коју он сам сматра да му је корисна, тако да би Божанство могло да нам испуни у свему своју заштиту и доброчинство. Ово нам беше по вољи (одговарало нам је) да издамо овај рескрипт, да тако напишемо да би после потпуног укидања постојећих прописа у нашим претходним писмима посланим Твојој Оданости поводом хришћана, били укинути и они који би изгледали сасвим неправични и страни нашој благости, и да сада слободно и једноставно, свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност, да је држе без икаквог узнемиравања. Ево шта смо одлучили да објавимо у потпуности твојој брижности, да би ти знао да смо ми дали слободну могућност и без препрека мало пре поменутим хришћанима да практикују њихову веру. Пошто твоја оданост види да ми нудимо (хришћанима) ову слободу без икаквих ограничења, такође види да и другима, који исто желе, слободна је могућност да следе њихова убеђења и њихову веру, што очигледно одговара миру нашег времена: према томе, свако има могућност да изабере и практикује веру коју хоће. То је од нас потекло, јер немамо намеру да икоме ограничимо (умањимо) нити култ нити побожност. И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају, а поводом којих је у једном раније посланом писму Твојој Оданости било установљено једно друго правило које је одговарало претходном времену да, или да су их (поменута места) купили, било од нас, било од неког другог, нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде. А сваки нехат или двосмислица нека остану по страни. И ако су неки добили та места сада, нека их врате, што је брже могуће поменутим хришћанима. Тако ако су поседници таква њихова места купили или их поклоном добили у садашњости и жале се нашој доброти због нечега, нека се обрате суду месног магистрата, како би им нашом племенитошћу била дата надокнада. Сва добра морају бити враћена хришћанској заједници (телу хришћана) твојим старањем без икаквог закашњења и у потпуности.

И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и (свакој) заједници (сабору). Горе наведене одредбе морају бити јавно поштоване, тако да они који их спроведу не добију накнаду, као што смо мало пре рекли, а они могу да се надају накнади за себе према врлини наше доброте. У свему томе, ти мораш посветити горе поменутом телу хришћана највећу могућу ревност, да би наше наређење било што је брже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир.

Овом одредбом, како је напред речено, сигурно ће Божанско старање за нас, које смо ми већ у многим стварима искусили, остати чврсто за сва времена. И да би речи нашег изложеног закона и наше доброте могле бити стављене на знање свима, упутно је да оно што смо ми написали буде објављено твојим наређењем и да дате до знања свима, тако да се о овај закон наше доброте нико не може огрешити."

------------------------------------------------

Напомена: Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, с руског превео владика Гаврило. Београд 171. књ. 10, глава 5, страна 252-256.

Васељенски Сабори, Одабрани документи, допуњено издање,

Хришћанска мисао, Србиње, Београд, Ваљево, 1997. Стр. 179 – 183

[Дража]

КРШТЕЊСКО БОГОСЛОВЉЕ

Професор АНДРЕАС Теодору

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/KrstenjskoBogoslovljeTeodoru.htm

"... Треба бити веома опрезан и према теорији крштењског богословља која се недавно појавила. Очигледно је да та теорија потиче из протестантске еклисиологије. Тенденција ка ширењу граница историјске Цркве усмерена је на то да се у Њој прикрију и они хришћани који су се од Ње одвојили. Ако се тако нешто догоди, то ће бити велика претња за Православље, које верује да је оно једина истинита Христова Црква на земљи. Постоји опасност и због још једног веома важног разлога. Ако допустимо да је канонска основа за јединство само "крштење у име Свете Тројице" и да се сви, који макар по спољашњој форми томе одговарају, налазе у границама Цркве, онда се аутоматски разарају конфесионалне баријере, које раздвајају "цркве". Међуконфесионално општење у светим Тајнама (intercommunion) је нешто што се већ догађа, и такво "уједињење цркава", без обзира на сва противљења, онда постаје реалност..."

[Из текста...]