Са www.svetosavlje.org

[ЛазарД]

ЈЕРЕЈ СРБОЉУБ МИЛЕТИЋ

ДИСКУСИЈА О ЕКУМЕНИЗМУ

Већ дуже време се код нас у штампи и другим медијима води дискусија о екуменизму. Обзиром на то колико је паметних глава до сада било укључено у њу, просто је за чуђење колико ова дискусија изгледа хаотично, баш као и неко наше опште разумевање овог појма, покрета и његових основних идеја.

Дискусија о екуменизму тиче се свакако и најпре, саме Цркве. А знамо да свако од нас, као хришћанин, има дужност да чува чистоту Вере, као и да расуђује по дару који му је од Бога, јер смо дужни да љубимо Господа у истини, свим срцем, свим разумом и свом душом. (Мк. 12, 33) Јер "знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вјечни." (1. Јован. 5, 20.) Зато је "ревност за веру, али не по разуму" (Рим. 10, 2.), осуђена од апостола, који је од Бога био одређен да Јудејима и свим незнабошцима "отвара очи да се од таме обрате свјетлости и од власти сатанине Богу", (Дјел. 26, 17-18.) проповедајући свима, па чак и самоме цару Фесту "речи истине и разума." (Дјел. 26, 25.)

Имајући на уму да је наша Света Црква стуб и тврђава истине, да чува и негује у себи ризнице богатства духовног разума, за велико је чуђење да она, и поред толиких бројних школованих и учених теолога, још увек изгледа да нема свој јасан, недвосмислен, одређен и званичан став према идеји и покрету екуменизма, као и свему осталом што се уз њега провлачи кроз саму црквену штампу и остале званичне публикације, и што се у то име догађа на највишем црквеном нивоу. Дискусије и питања која су много пута постављана, достигле су већ такав ниво да се и прости и неуки питају шта се то са нама дешава?

Само, из тог разлога, сматрам да је потребно приложити још коју лепту, не би ли се на крају Бог и на нас смиловао и дао нам да познамо сваку истину, да чврсто стојимо у њој, ослобођени сваке сувишне бриге и сваког страха земаљског. Јер и Оци заповедају и подсећају да: "Постоји правило које каже: два пута у години у свакој области треба да буду канонска испитивања кроз сабрања епископа ... и да се порушено исправља!" (6. кан. VII Вас. саб.)

Стога се надамо да, ако би се проблем поставио у истини и правилно, решење би нам било много ближе. Јер, већ је било и сувише показивања прстом и називања разним именима, што наравно, ни мало не доприноси никаквом и ничијем добру.

Познато је да је сам тај покрет формиран са сасвим одређеним циљем и да се његови прегаоци труде да у том правцу усмеравају ток и начин рада ове организације.

Међутим, изгледа да је код нас пометња настала од самог почетка, јер је екуменизам представљен, ако би се тако могло рећи, у Српској цркви једноставно и лажно, као некакво хришћанско неговање добрих односа са свима, што смо ионако, као хришћани дужни и обевезни према свима без разлике.

Зашто се усуђујем да кажем да је представљен лажно? Зато што они који га тако представљају, чак и не обраћају пажњу на то како се он сам представља и шта он сам о себи каже и мисли. Уместо тога, они га представљају онако како га ваљда сами виде или каквог би они желели да га виде, а не онако како се он сам представља.

Колико је познато, циљ екуменизма је само један и врло јасно одређен:

"Јединство свих хришћана."

Може ли се дакле, закључити нешто друго, осим да је циљ - јединство, а све друго: хришћанска љубав, разни дијалози, сусрети, неговање братских и других односа - само неки од начина на које би то јединство свих тек требало постићи?

Велика се галама подигла и око тога што наши епископи одлазе код папе и покушавају да прате иницијативу у неговању "братских и хришћанских односа" са разним "вероисповестима" и њиховим "представницима". Повремено се и то приписује некаквом њиховом неговању "екуменских односа".

Али, све је мање неписмених међу нашом паством, па и они најмањи знају, бар што се католика тиче, - да они уопште нису чланови екуменског покрета. Зато изгледа да ни овде проблем није постављен правилно и искрено. Захваљујући медијима, ти сусрети су веома јавни и дешавају се пред очима и ушима свих нас. А питање гласи: који је суштински и покретачки разлог њиховог дружења са инославнима - хришћанска љубав и брига за њихове душе или дипломатија? А, мислим да и најпростији могу да осете ту разлику, као што и они који нису хемичари осећају разлику између слатке и слане воде. И онај који је проба примећује њен укус и не размишљајући о самој суштини воде.

Што се наших епископа тиче, то изгледа као некакав њихов лични "екуменски" став, који по свему судећи, не изгледа да произилази из ревносне хришћанске љубави према палој или залуталој браћи, већ, како и сами понекад признају, из потребе времена и ситуације у којој се налазе (или у којој мисле да се ми сви налазимо).

Али, ми, као хришћани, дужни смо чак и пре показивања своје хришћанске љубави, да будемо најпре истинити и искрени према Богу, себи, својој пастви и свима осталим људима; дужни смо да не побркамо разлику између хришћанске љубави и - политичке дипломатије.

Уколико неко жели да каже да су оба ова разлога у питању, онда би му требало препоручити да размисли: да ли хришћанину пристоји да ова два разлога помеша толико да ни један од њих није важнији од другог? Да ли је изненада и аматерска дипломатија постала део пастирског богословља? Јер, каква би то хришћанска љубав била истог интензитета као и дипломатија - била она византијска, европска, америчка или нека друга? Подсетимо се да је ап. Павле, који је свима био све, био довођен пред цара и пред његове управитеље у ланцима и никада није дочекиван као некакав државник или дипломата, или онај који неку власт има, нити је пак приман као равноправни учесник у "братском дијалогу", сведочећи оно што је већ безброј пута поновљено, што је његовим саговорницима лако доступно и у већини случајева већ одавно познато.

Св. апостоли (Правило 45.) су под казном свргавања забранили епископима, презвитерима и ђаконима заједничку молитву са иновернима (јеретицима). Јесу ли можда Оци мислили да се ограниче искључиво на гласну молитву или пак и ону у себи? Значи ли то да је техника јавног позирања поред престола иноверних верских поглавица на туђим обредима потпуно искључена из смисла овог канона? Можемо ли замислити макар једног православног епископа како одлази у посету "сестринској Аријевској цркви" и стоји поред "брата у Христу" Арија на њиховој свечаној миси посматран од стране хиљада и милиона како аријеваца тако и својих православних, и уопште, буквално речено - пред очима и ушима целога света?!?

Треба се бојати да ни оштра и ауторитативна реаговања "са врха", попут оних: "ко је тај да нас учи" или "то су нецрквени и недобронамерни" - више уопште нити помажу, нити звуче пастирски и одговорно. Јер, како је могуће да та иста оштрица очинскога мача, у једној истој ситуацији, буде дипломатска и блага према инославнима, а тако вулгарна и оштра према православнима? Јесу ли данас православни сведени на административне поданике, а инославни уздигнути на међународне дипломатске сараднике и духовно - политичке партнере? Јесу ли Римокатолици до јуче били јерес, а данас више нису? Да ли би цењени "делегати" били довољно љубазни да нас о томе обавесте?

Не живимо више изоловани иза "гвоздене завесе" комунизма, и дијалог који се води у свету, хтели ми или не, чује се свуда и врло лако. Због тога, изгледа да је много разумније и лакше схватити предавање о екуменизму које држи неко од његових протестантских духовних отаца, него када екуменизам тумачи и представља неко ко није његов органски део, нити је од било кога у том покрету признат као његов представник и духовни отац. Још мање веродостојно звучи када неко покушава да говори о "православном екуменизму". Такав може да ужива кредибилитет колико и путник који је отео туђи авион. Човек би заиста морао да познаје своје границе. Јер, када аматер говори о екуменизму и негује некакве "екуменске односе" - по своме укусу и тумачењу, то је слично томе, као када бих се и ја трудио да се мој глас чује у спољној политици Европске Уније. Моје учествовање на међународним састанцима и конференцијама ту ништа не би помогло, јер ме је ап. Павле већ јасно упозорио: "Не упрежите се у исти јарам с невјерницима! (2. Кор. 6, 14.) Није ли то јасно и гласно упозорење да разликујемо "јарам", и да га сами себи не стављамо за врат? Јер, ми већ имамо свој јарам, своје бреме и свој Крст и не можемо се са иноверном браћом, хуманистима, атеистима, материјалистима, светским политичарима, међународним форумима и свима осталима, отимати о ауторско право, већи утицај или водећу улогу у њиховим јармовима и колима.

Истина је веза човека са вечношћу, а људска умишљеност га чини привременим и пролазним. Као што каже Св. Василије Велики: "Чега је почетак лажан, све остало је презрено!" Док неистина сама ствара забуне, недоумице, препирке и распре, истина има то својство да је јасна, лако разумљива и пријемчива чак и неуким и простим. Истина је храна и лепота души благородној. Она је увек потврђена животом светих људи: "По плодовима ћете их познати" - каже Господ. (Мт. 7, 20.) "Еда ли се бере са трња грожђе или са чичка смокве?" (Мт. 7, 16) - а питање је да ли и шта уопште одређени човек жели? Јер, истина није наметљива. Она је извор дубине мудрости који даје јасну и чисту, бистру и лаку, питку воду од које се неће ожеднети.

Након толико седница, форума, сусрета, разговора, конференција, путовања и труда, конгреса, резолуција, чланака, скупова и предавања, након толико речи казаних и сведочанстава понуђених, колико је људи кроз екуменизам познало истину? - Апостол је и то предвидео: "Човека јеретика по првоме и другом савјетовању клони се!" (Тит. 3, 10.) Знају ли можда неки међу нама данас, нешто више од овога?

Сматрамо да им је због грехова наших, Бог ипак допустио да нас својим грубим делима и речима остављају у неизвесности. Зато, хвала им! Јер, нас стално опомињу на будност, да не изгубимо Пут наш, Истину и Живот вечни, да припазимо да нам се светиљке не угасе сасвим...

Јереј Србољуб Милетић

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Diskusija.htm

[Дража]

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ

Житије Светог Алексеја Мечова

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ZitijeSvetogAleksejaMecova/ZitijeSvetogAleksejaMecova.htm

Свети Алексеј Мечов

"... Зашто долазите код нас кад имате оца Алексеја", говорио би многобројним московским посетиоцима Оптиног манастира последњи велики оптински старац преподобни Нектарије (1852-1928). Још један од последњих великих стараца истог манастира, преподобни Антоније (1855-1922), био је у посебној духовној вези (уз помоћ "бежичног телефона", како су се шалила духовна деца) са оцем Алексејем, иако је овај други живео и подвизавао се у потпуно другачијим условима од оптинских монаха. Од детињства окружен људима, московски свештеник отац Алексеј Мечов (1859-1923) никада није имао времена ни могућности да се осами у својој келији. Родио се и живео у бурној Москви крајем 19. и почетком 20. века, у самом центру града, у цркви св. Николаја је провео цео свој земаљски живот служећи ближњима, као свештеник, својом љубављу. За њега никада није постојало ништа прече од ближњег: примао је по цео дан, с кратким паузама да попије чај у својој собици у кући крај храма, исповедао и молио се, слушао и узимао на себе туђе грехе. Дешавало се да прекине богослужење непосредно пре изношења Часних Дарова и изађе из олтара да би некога, ко је дошао издалека и коме је то преко потребно, исповедио, а онда и причестио... У књизи о животу московског баћушке Алексеја која је у Вашим рукама свако ће наћи одговоре на многа питања која га интересују. Како треба служити ближњем? Шта је љубав? Како живети у браку? Она садржи много занимљивих података о животу Цркве у оно тешко време после октобарске револуције, као и конкретних решења разних често постављаних питања (и код нас, и данас) везаних за црквену праксу (причешћивање, исповедање, служење литургије и сл.). Молитвама праведника Твога оца Алексеја, Господе, научи нас да волимо Тебе и ближњег свог, јер ће нас по љубави Твојој познати. Амин "

[Биљана Вићентић...]

[Дража]

СВЕШТЕНОИСПОВЕДНИК ДОСИТЕЈ ЗАГРЕБАЧКИ

ЖИТИЈЕ, СТРАДАЊЕ, СЛОВА И ПОСЛАНИЦЕ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvestenoispovednikDositejZagrebacki/SvestenoispovednikDositejZagrebacki.htm

СВЕШТЕНОИСПОВЕДНИК ДОСИТЕЈ ЗАГРЕБАЧКИ

"... Прослављање Православља јесте прослављање светости, убедљивости, божанствености и истинитости вере наше. Истина је да су и све остале вере, које су се појавиле и до хришћанства као и после њега, увек проповедане као истините. Учитељи, проповедници свију вера, у сва времена, учили су да баш они говоре истину, а својим вернима обећавали су спасење. Ако је било, или ако има разлике међу учитељима, проповедницима вера, онда је она само у томе, шта ко од њих подразумева под појмом, под именом спасење. У овоме и јесте основна разлика међу верама. Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот - долазимо до спасења?... Православна Црква увек је била "стара црква" и чуварица "старе вере". Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама - Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања - да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин... "

[Из књиге...]

[Дража]

ПОУКЕ

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiDorotejPouke/SvetiDorotejPouke.htm

"...Благо Вама ако проникнете у поуке светог авве Доротеја... Толико уважавам ову књигу да и сада не престајем да је ишчитавам ради назидања мога и браће моје... Ова књига ће бити најбоља поука за тебе саму и за васпитавање кћери. Читај књигу, и проучавај је. Знај да ће више од свих твојих савета речима, живот твој бити најјача поука за кћер... Књига дела преподобног авве Доротеја помаже посматрању себе, а такође пружа ненадмашно руковођење за васпитавање младих људи... "

[Из писама Светог Игњатија Брјанчанинова]

[Дража]

ТЕОЛОГУМЕНИ У САВРЕМЕНОМ БОГОСЛОВЉУ

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/TeologumeniDanilSisojev.htm

А слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти

..."Навешћемо речи В. Лоског које је изрекао поводом сличног покушаја протојереја С. Булгакова да заштити своју софиологију: "Прот. С. Булгаков жели да претвори богословске спорове, поделе ("јереси"), смутњу - у нормалне појаве у црквеном животу, у неопходну форму без које је немогуће достизање Истине. Он бива изобличен пре свега од стране Апостола Павла, на кога жели да се ослони... Апостол Павле никако не признаје спорове у Цркви за нормалну па чак ни обавезну појаву, "не хвали" због подела, признаје их за "најгоре", тешко верује гласинама и теши се мишљу о промислитељској вољи, која само зло приморава да служи добру и допушта спорове, да би се у искушењу узвисили најискуснији. Другачијег тумачења наведеног текста - у смислу "неопходности" јереси за нормалан живот Цркве - не може бити. У противном случају дошли бисмо до тога да у истом смислу тумачимо Господње речи: "Тешко свијету од саблазни јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан" (Мт. 18:7), то јест, приписивати Богу порекло зла, саблазни и хаоса у свету.

Бурна и дугачка "богословска разматрања" (на пример, христолошки спорови на које указује о. С. Булгаков) сами по себи никако нису нормална и пожељна појава у црквеном животу... Саборна вероисповедања, којима су се обично завршавали спорови, увек су представљала крајњу меру. Она ни у ком степену не оправдавају оне, који принуђавају Цркву на толико одлучну меру, изазивајући спорове и смутњу, постајући узрок саблазни ("скандалион" - грчк.). Хероизам који у рату покажу заштитници отаџбине не чине да рат сам по себи буде позитивна и неопходна појава...

Када би богословски спорови и разматрања били норма догматског живота, једини пут ка познању Истине, онда никада не би било Отаца и Православље не би постојало... постојала би мишљења, лутања у тами, мноштво комисија, које анализирају и разматрају поједине ставове, огромна литература, припрема материјала за "будући Сабор" - и напуштено стадо верних, остављено "ветровима учења", које не зна за ким ићи, како веровати, у очекивању саборског "образложеног суда", који на крају, по речима о. С. Булгакова, може још да се "покаже као разбојнички". На оно стадо верних, ради којих се пролила драгоцена Крв Христова, ради којих је на Педесетницу сишао Дух Свети, ради којих постоји Црква, о. С. Булгаков заборавља. Заборавља и на то да је у Цркви људима предана сама Божанска Истина, а заједно са њом и одговорност за чистоту њеног примања од стране свих чланова Тела Христовог, сваког по својој мери. Свест о тој одговорности и ревност за Цркву не побуђују на оклевање и разматрање, већ пре свега на одлучно противљење ономе што може нанети духовну штету вернима. Реч - не представља равнодушно треперење ваздуха, већ истинску духовну силу, посебно реч учења у Цркви. Овде не може бити места квијетизму, већ непрестаном бдењу црквене власти и неодложном предузимању ових или оних мера за поучење и заштиту пастве. Богословски спорови, који се при томе воде представљају жалосну неопходност, рат у коме се уздижу "постојани", штитећи заједничко наслеђе Цркве."

[Дража]

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/PismaSvetiIgnjatijeBrjancaninov/PismaSvetiIgnjatijeBrjancaninov.htm

"...Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу... Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!... Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења... Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења... Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак... А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати..."

[Из 203 писма...]

[Дража]

О ДУШИ

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/DusaMaksimIspovednik/DusaMaksimIspovednik.htm

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

ПРЕДГОВОР

У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе. Велика се прашина дигла око тога. Полемисало се, као у стара времена, како на највишим нивоима (црквене пуноће), међу епископима и свештенством, тако и у обичном народу, по трговима, улицама, пијацама. Свак је у свом мишљењу и веровању упорствовао. Свак је износио доказе и аргументе, како је знао и умео. И, нико никога није успео да убеди у супротно. Стварала се деоба у народу. И продубљивала.

У жељи да допринесемо превазилажењу тог нездравог, и за многе душе пагубног стања, одлучили смо да позовемо у помоћ једног од најпознатијих теолога Свете Цркве Православне, Преподобног Максима Исповедника, који је несумњив и непоречан ауторитет по питањима вере. Стога овде предлажемо читаоцу кратко дело тог Светог Оца: О ДУШИ (трактат), у преводу са грчког оригинала, уверени да ће његова реч затворити уста "измишљачима нове вере". Ово дело, као и многа друга из пера овог великог Исповедника Цркве Православне написано је пре више од хиљаду и триста година, али ништа није изгубило од јасноће и своје богословске дубине.

Поред овог кратког дела, Преподобни Максим се бавио питањем душе и у два своја писма. Тако у шестом писму Епископу кизичком Јовану (PG 91, 424), он поново и свестрано истражује питање бестелесности душе, док у седмом писму презвитеру Јовану (PG 91, 433), Преподобни истражује питање стања душе после смрти и доказује да душа и после смрти задржава своју разумну енергију и не лишава се ниједне своје природне силе, што такође, непобитно сведочи о бесмртности душе, као што је и овде, у овом трактату, показано и доказано.

Епископ + АРТЕМИЈЕ

[Дража]

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН ТРОЈИЦКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NemaHriscanstvaBezCrkve/NemaHriscanstvaBezCrkve.htm

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН ТРОЈИЦКИ

У годинама пред револуцију у Русији архиеп. Иларион (Тројицки) се препознаје као изузетан и „талантљиви богослов“, како је у своје време за њега рекао митрополит Антоније Храповицки. Он је редак богослов, академик, који је остао иза „челичне завесе“, а да није престао да ствара у искуству богате руске богословске мисли, која се развила на порицању „теорије оправдања“, и тако најгласније објавио борбу у искорењивању утицаја латинизма на православно богословље. Нажалост, његово богословско стваралаштво мало је познато на српском језику, јер скоро да ништа није од њега преведено, а опет та тематика много, чак сурогатно, оптерећује савремену српску богословску мисао. Радујемо се овом подухвату да се по први пут на српском језику објављује његов познати чланак „Нема хришћанства без Цркве“. Он је писан као одговор либералној руској интелигенцији почетка 20 в., из које посебно издвајамо „толстовштину“, као и рану екуменистичку мисао која је покренута 1895 Џоном Мотом. Молитвено се надамо да ће у скоријој будућности сва сабрана дела овог дивног Свештеномученика бити доступна на српском језику.

[Протојереј Љубо Милошевић]

САДРЖАЈ:

ПОСТЕПЕНО ГУБЉЕЊЕ ВЕРЕ У ЦРКВУ

ЗАМЕНА ЦРКВЕ ХРИШЋАНСТВОМ

ЦРКВА КАО ИЗОБРАЖЕЊЕ ЈЕДИНСТВА ЛИЦА У ТРОЈИЦИ

ДУХОВНЕ СИЛЕ ЗА ЈЕДИНСТВО

ДУХ СВЕТИ ВОДИ ЈЕДИНСТВУ

ХРИШЋАНИ - НОВА ТВАР

ОСТВАРЕЊЕ ЈЕДИНСТВА У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ

БИТИ ХРИШЋАНИН ЗНАЧИ ПРИПАДАТИ ЦРКВИ

ХРИШЋАНСТВО ЈЕ НЕОДВОЈИВО ОД ЦРКВЕ

СВЕТО ПИСМО ЈЕ НЕСХВАТЉИВО ВАН ГРАНИЦА ЦРКВЕ

ВАН ЦРКВЕ ГУБИ СЕ ВЕРА У ХРИСТОВО БОЖАНСТВО

ТРАГЕДИЈА НЕЦРКВЕНОГ ХРИШЋАНСТВА

ДУХ СВЕТИ ДО ДАНАС ДИШЕ У ЦРКВИ

ЗАКЉУЧАК

[Дража]

ПОСТАЊЕ, СТВАРАЊЕ И РАНИ ЧОВЕК

ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ

Православно Хришћанско становиште

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/SerafimRouzTumacenjePostanja.htm

Изгнање из Раја

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН - ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

Прича која је у позадини ове књиге

Ова књига, која је постхумно сабрана и објављена, представља једно од најважнијих достигнућа у животу великог светоотачког философа, оца Серафима Роуза. То је исцрпна збирка целокупног релевантног материјала, почев од рукописа па до транскрипција предавања забележених на тракама, која је на тему Постања и Стварања отац Серафим Роуз одржао током девет година, до свог упокојења 1982. године. Као такву, сви који проучавају светоотачку философију могу је користити као сажет преглед, на који ће се често позивати. Међутим, ова књига је много више од приручника. У позадини постхумно сакупљених елемената ове књиге налази се једна прича: она је смештена унутар целокупне приче о животу и раду оца Серафима Роуза, који се увек бавио крајњим значењем почетка и краја свих ствари. Наш циљ је да на овом месту испричамо ту причу.

[Дража]

СТАРАЦ СИЛУАН

AРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan.htm

Преподобни и богоносни Отац Силуан

"... Сећај се две помисли и бој их се. Једна ти говори: "Ти си свет човек", а друга: "Нећеш се спасти". И једна и друга долазе од ђавола и нису истините. Ти мисли овако: "Ја сам велики грешник, али је Господ милостив и воли људе и Он ће ми опростити грехе". Веруј тако и Господ ће ти опростити. Немој се надати на своје подвиге, чак и ако се много подвизаваш. Један подвижник ми је говорио: "Сигурно ћу се спасти пошто сваког дана вршим толико метанија". Међутим, када је дошла смрт, растргао је кошуљу коју је имао на себи. Према томе, Бог нас не милује због наших подвига, већ једино по Својој благости. Господ хоће да је душа смирена, незлобива и да свима са љубављу опрашта. Тада ће и Господ опростити са радошћу. Господ све воли и ми треба да Га подражавамо, и да све волимо. Ако смо немоћни, молимо се Господу и Он нас неће одбити, него ће нам помоћи Својом благодаћу... Наша борба је непрестана. Ако си укорио брата, или га осудио, или увредио, изгубио си свој мир. Ако си се погордио или узнео над братом, изгубио си благодат. Ако је блудна мисао наишла и ниси је одмах одбацио, душа ти је изгубила љубав Божију и смелост у молитви. Ако волиш власт или новац, никад нећеш познати љубав Божију. Ако си извршио своју вољу, побеђен си непријатељем, и униније ће ти доћи у душу. Ако си брата свог омрзао, отпао си од Бога и дух je тобом овладао. Ако брату учиниш добро, обрешћеш мир савести. Ако се одрекнеш своје воље, отераћеш непријатеље и задобићеш мир душе. Ако брату опрашташ увреде и волиш непријатеље, добићеш опроштај грехова и Господ ће ти дати да познаш љубав Духа Светог..."

[Из поука Светог Старца Силуана...]

[Дража]

ВРЕМЕ И ЗНАЦИ ДРУГОГ ДОЛАСКА ХРИСТОВОГ

Св. Јустин Ћелијски

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apokalipsa/Vreme-I-Znaci.htm

Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. У тај необични дан престаће да постоји време. Тада ће се збити чудна реч Светог Откривења: "Времена неће бити више".[1] На неки тајанствени начин време ће утонути у вечност. Али, док нам је у Светом Писму јасно откривено шта ће се све догодити у последњи дан, није нам откривен сам тренутак у који ће наступити гај дан. То је остало сакривено у неиспитаним дубинама Божанског ћутања, и сачињава недокучиву тајну Божију. Она jе сакривена и од Анђела и од људи, и живи у неприступачној оветлости Божјег свезнања. На непосредно питање светих Апостола о томе, Спаситељ је одговорио: О дану томе и часу нико незна, ни Анђели небески, до Отац мој сам.[2] Ову им тајну није казао ни онда када им је у времену између Свог Васкрсења и Вазнесења откривао тајне Богочовечанског домостроја спасења, и говорио им о Царству Божјем:[3] А када су Га питали: Господе, хоћеш ли сада успоставити царство Израиљево? Он им је одговорио: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти.[4] Ни великом Апостолу народа, коме је ,,по откривењу казана тајна" Еванђеља Христовог, и то казана самим Господом Исусом,[5] није откривена тајна о томе кога ће тренутка наступити последњи дан, дан другог доласка Христовог. Он пише Солунским хришћанима: За час и времена, браћо, није потребно да вам се пише, јер сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи.[6]

[Дража]

БЕЗ ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА

ЈУРИ МАКСИМОВ

Линк на комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/BezHristaNemaSpasenja.htm

"Исус Христос... је камен

који ви зидари одбацисте,

а који постаде глава од угла:

и нема ни у једноме другоме спасења."

Дела Апостолска 4:11

Нажалост, до данас се срећу људи који, називајући себе православним хришћанима, озбиљно сматрају да је могуће спасење, то јест улазак у Царство Небеско, за нехришћане. По њиховом мишљењу, и они који не верују у Христа, ако чине добра дела, такође могу да се спасу.

Слични ставови нису нови, они су били познати и раније. Оповргавању те заблуде још у претпрошлом веку свети Игњатије (Брјанчанинов) je посветио своје писмо, из којег ћемо навести само неколико реченица, иако је оно достојно читања у целини:

"Достојан је горког ридања призор: хришћани, који не знају у чему се састоји хришћанство! Питање које сте ви поставили, сада се често поставља: "Зашто се не могу спасити, пишете ви, незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те предобре људе било би противно милости Божијој!... Сматрати себе спасеним, а припаднике других веровања погинулима - то је и безумно, и крајње гордо!"

[Дража]

Архимандрит НИКОЛАЈ, игуман манастира Црна Река

РЕЧ ВЕРНОМ НАРОДУ

(Беседа у mp3 формату, 30 MB)

Светосавље.орг библиотека - Савремени изазови и искушења

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ArhimandritNikolajIgumanCrneReke.mp3

[Guest ага пије млеко]

Архимандрит НИКОЛАЈ, игуман манастира Црна Река

РЕЧ ВЕРНОМ НАРОДУ

(Беседа у mp3 формату, 30 MB)

Светосавље.орг библиотека - Савремени изазови и искушења

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ArhimandritNikolajIgumanCrneReke.mp3

Сада већ ех-игуману Црне Рјеке....

[Дража]

Архимандрит НИКОЛАЈ, игуман манастира Црна Река

РЕЧ ВЕРНОМ НАРОДУ

(Беседа у mp3 формату, 30 MB)

Светосавље.орг библиотека - Савремени изазови и искушења

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ArhimandritNikolajIgumanCrneReke.mp3

Сада већ ех-игуману Црне Рјеке...

На жалост више није црноречки игуман, али био је када је беседа снимана. Господе помилуј.