Са www.svetosavlje.org

[Дража]

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracJefremKatunakijski/StaracJefremkatunakijski.htm

ПРОЛОГ

Објављивање књиге о животу најпреподобнијег оца нашег Јефрема Катунакијског, била је света дужност његове побожне пратње, верног сведока његовог живота и учења. Ми, скрушени, предлажемо као увод ово мало скромних редова, призивајући његову очинску заштиту и заступање и искајући његову светоплу љубав, коју нам је заштитнички пружао.

Овај великан доследности, као у изреци, није дао "сан очима својим нити одмора веђама својим" док није пронашао драгоцени бисер, за чије освајање је дао све. А тај бисер беше Божија благодат прочишћења, просветљења и васкрсења.

У свим тешкоћама и несрећама, што попут обруча стежу нашу немарну генерацију, за његову победу заслужни су неуморни и доследни живот, скривено проучавање и сазерцање. А шта друго рађа и одржава скривено проучавање и сазерцање, ако не упорно држање аскетског правила и типика?

Колико сам се дивио његовој несаломљивој вољи, његовој доследности у чувању предања наших светих отаца! Кад сам га једном запитао за разлог толике упорности, он ми смело одговори: "Заборављаш колико нас је Старац (мислећи на старца Јосифа исихасту, кога је сматрао својим Старцем) поукама и начином свог живота подстрекивао и уразумљивао да чувамо истрајност и доследност у одржавању правила указујући нам пут духовног узрастања и радости!". Иако му је старац био незаборавни јеромонах Никифор, у духовном раду и животу беше верни ученик Старца Јосифа исихасте код кога је неуморно служио. Због своје чудесне доследности, коју можда немарници сматрају претераном, Старац Јефрем је изазивао деловање присуства Божије благодати која га је водила ка прочишћењу и просветљењу.

***************

[Дража]

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ

Преподобни Јустин Ћелијски

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/justin.htm

Преподобни Јустин Ћелијски

ДЕО ПРВИ

ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ

* Православна Црква и Екуменизам

* Православно учење о Цркви

* Својства Цркве

    1. Јединство и јединственост Цркве

    2. Светост Цркве

    3. Саборност Цркве

    4. Апостолност Цркве

* Педесетница

* Благодат

* Свете тајне

    1. Света тајна крштења

    2. Света тајна миропомазања

    3. Света тајна Евхаристије

* Свете врлине

* Црквена јерархија

* Црквени празници

* О Богу - Судији

ДЕО ДРУГИ

ЕКУМЕНИЗАМ

* Екуменизам

* Хуманистички и Богочовечански прогрес

* Хуманистичка и Богочовечанска култура

* Хуманистичко и Богочовечанско друштво

* Хуманистичка и Богочовечанска просвета

* Човек или Богочовек

* Хуманистички екуменизам

* Излаз из свих безизлаза

[Дража]

ПОСЛАНИЦА РПЦЗ О МАСОНСТВУ

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА САБОРА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ИНОСТРАНСТВУ

СВИМ ВЕРНИМ ЧЕДИМА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ КОЈА СУ У РАСЕЈАЊУ

Комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/masonstvo.htm

"Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет" (1.Јн 4:1).

- Ако су и на једно време примењиве ове свештене речи љубљеног ученика Христовог и тајновидца Јована, онда је то више од свега ово наше време.

Наше метежно време је веома сиромашно пророцима, али је веома богато лажепророцима. Свет је осиромашио "Духом Божијим", али је врло богат "духом заблуде".

"Стара змија, која је ђаво и сатана" (Отк 20:2), посадила је у срцима људи мноштво свакојаких лажеучења, јереси и секти, којим вара слабе у вери и неискусне у познавању Царства Божијег, одвраћајући их од вере у Бога, у Цркву Христову, у бесмртност душе, у загробни живот, у будућу плату на суду Божијем.

Једно од најштетнијих и уистину сатанских лажеучења у историји човечанства јесте управо масонство. О њему и имамо намеру да по својој архипастирској дужности беседимо православном руском свету.

Масонство је тајна међународна, светска, револуционарна организација борбе против Бога, против хришћанства, против Цркве, против националне државности, а поготово хришћанске државности.

[Дража]

КРВАВА ЛИТИЈА

19. јул 1937. године

Патријарх Варнава

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/litija.htm

"6. (19.) јула ове године навршава се 66 година чувене "београдске крваве литије", која је испровоцирана насилним увођењем конкордата са римокатоличком црквом, против кога се исповеднички борио и патријарх Српске Православне Цркве, Варнава Росић. Желимо да вам ове историјске фотографије обнове ваша молитвена сећања на блажену успомену овог великог духовног горостаса који је несебично жртвовао себе за Истину - интересе Православне Цркве, као и добробит Српског народа. Овако нешто увек може да се понови и молимо се Богу да ће СПЦ и даље пружати овакве неустрашиве сведоке православне вере. Нека је вечна памјат исповеднику Патријарху Варнави и његовом верном послушнику и састрадатељу, протођакону Макарију." - протојереј Љубо Милошевић

[Дража]

МЕЛЕТИОС (Метаксакис)

митрополит, архиепископ, папа и патријарх

Јереј Србољуб Милетић

Комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/meletios.htm

Јула месеца 1935. године у Цириху, Швајцарска, након тешке шестодневне агоније умире најконтраверзнија личност у двомиленијумској историји Православне цркве, и његово тело бива пренето у Каиро, Египат, где је сахрањено уз највише почасти. Један од несумњиво највећих реформатора у Православној цркви уопште, за собом оставља веома ровиту и узбуркану ситуацију, чије последице ће се осећати још много деценија, а највероватније и векова. Иза његовог лика и дела остаје питање колики је његов лични допринос савременим и будућим искушењима, немирима и изазовима у православној Цркви?

Мелетије Метаксакис (1871 - 1935)

[Дража]

ОДГОВОР ЉУДИМА КОЈИ СУ БЛАГОНАКЛОНИ ПРЕМА ЛАТИНСКОЈ ЦРКВИ

(О неправедном величању паписта умишљеним достојанством њихове цркве)

СВЕТИ АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PrepodobniAmvrosijeOptinski.htm

Свети Амвросије Оптински

Узалуд се неки од православних задивљују постојећом пропагандом римске цркве, умишљеном самоодрицању и делатношћу њених мисионара и усрђу латинских сестара милосрђа и неправилно приписују латинској цркви ту важност, као да тобож, након њеног отпадања од Православне Цркве, ова последња није остала иста, већ има неопходност да се сједини са њом. Након строгог истраживања ово мишљење се показује као лажно; а енергична латинска делатност не само да не изазива задивљеност, већ напротив, побуђује велико сажаљење у срцима људи који добро мисле и разумеју истину.

Православна Источна Црква, од апостолских времена па до сада чува неизмењено и неповређено од новачења, како учење Јеванђелско и Апостолско, тако и Предање Светих Отаца и одлука Васељенских Сабора, на којима су богоносни мужеви, скупљајући се из целе Васељене, саборно саставили божанствени Символ Православне Вере и, објавивши га јавно целој Васељени, на сваки начин савршеним и потпуним, запретили страшним претњама свако додавање Символу, или изостављање, или измену или промену макар једног слова у њему. Римска црква је давно отпала у јерес и новачења. Још је Василије Велики изобличавао у томе неке епископе Рима, у својој посланици Јевсевију Самосатском. „Истину они не знају, и не желе да је знају; са онима који им истину објављују, они се расправљају, а сами јерес утврђују“. (Окруж. посл. § 7).

********************************

[Дража]

О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС

игуман манастира Григоријат на Светој Гори

Комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Kapsanis.htm

Пројава пријатељског расположења неких кругова унутар Православне Цркве према римском папи изазивала би мању забринутост код већег броја неравнодушних православних људи, ако би биле приметне некакве измене у политици Ватикана. Међутим унија се све више надвија, првенство и непогрешивост папе декларишу се по сваком поводу, а ватиканска дипломатија чини свемогуће да би помогла обједињење са православнима на основу одлука Флорентинског и Другог ватиканског концила, који су позивали православну браћу "шизматике" - да се врате у окриље "истинске" папске Цркве.

Папизам, који узима у обзир не само одлуке Седам Васељенских Сабора већ, пре свега, повезан је са одлукама четрнаест сопствених "васељенских" сабора, не може да тражи други пут за сједињење са православнима, осим њиховог "враћања". Тако, у одлукама Другог ватиканског концила. Без обзира на неке незначајне кораке Ватикана према православнима, догмати о папином првенству (примату) и непогрешивости, не ограничавају се и не утишавају, већ напротив, придаје им се већи значај у односу на одлуке Првог ватиканског концила.

****************************

[Дража]

ОБРАЋАЊЕ ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ I

СВЕШТЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ГОРЕ АТОС

Комплетан текст: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ObracanjeSvetogoracaPatrijarhu%20VartolomejuI.htm

Свештена општина

Свете Горе Атос

Кареја 8-г децембра, 1993.

Његовој најбожанскијој светости Васељенском Патријарху

Оцу нашем и Владици Господину, Г. Вартоломеју

Цариград

* * *

Свесвети Оче и Владико,

Сједињење Цркава или тачније сједињење неправославних са Једном, Светом, Католичанском Православном Црквом нашом јесте и за нас пожељно, на испуњење молитве Господње; "да сви буду једно" (Јн. 17, 21), коју увек схватамо и прихватамо по Православном тумачењу. Као што подсећа професор о. Ј. Романидис "... Христос се овде моли да Ученици Његови и ученици ученика Његових буду једно у виђењу славе Његове, још у овом земаљском животу као чланови тела Његовог, тј. Цркве..."

Стога увек када нас посећују неправославни Хришћани, према којима показујемо љубав у Христу и гостољубље, свесни смо са болом да смо раздвојени у вери и да не можемо због тога да имамо црквено општење.

Шизма, деоба између Православних и Противхалкидонаца у почетку, и Православних и Западњака касније представља заиста трагедију, на коју не треба да се привикнемо, и због које не треба да останемо мирни.

Отуда разумемо настојања која бивају у страху Божјем и сагласно Православном Предању, која имају у виду сједињење, које никако није могуће да настане прећуткивањем или минимизирањем Православних Догмата или допуштањем злославних или неправославних (догмата), зато што једно такво сједињење неће бити сједињење у Истини, па према томе нити ће бити коначно од Цркве примљено, нити ће га Бог благословити, будући да, по отачким речима "добро, није добро, ако не бива на добар начин".

Супротно, произвешће нове раздоре, нове деобе и патње и у овом самом већ сједињеном телу Православља. На овом месту, рекли бисмо да против великих промена догађаја у земљама православног присуства и пред бурним шароликим током на светској лествици, требало би Једна, Света, Католичанска "саборна" и Апостолска Православна Црква, с једне стране појачавајући везу (повезаност) помесних Цркава да се преда усрдном старању рањених удова и духовном образовању истих и с друге стране са пуном самосвешћу да објављује и проповеда палом човечанству јединствену искупитељску силу и благодат своју.

**************************

[Дража]

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracSavaPskovoPecerski/StaracSavaPskovoPecerski.htm

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

27./14. јула 1980. године у Псково-Печерском манастиру окончао је свој животни пут и монашки подвиг схиигуман Сава, познат многим православним људима. За име схиигумана Саве је везан лик верног, доброг пастира Христовог који је током многих деценија вером, љубављу, благодатним даровима служио Цркви Божјој. Он је био пример чистоте, доброте, духовне мудрости. У ревносном служењу Богу и Цркви може се упоредити с онима који су попут апостола Павла полагали душу за своју паству, бивали у порођајним мукама да би се у лику верних чада назрео лик Христов.

И сада духовна чада старца Саве настављају да размењују сведочанства о његовом благодатном животу, о духовним даровима које су задобили од општења са баћушком, о снази његових молитви и после смрти. Та сведочења су и сабрана у овој књизи која ће се временом, надамо се, све више допуњавати.

Служење оца Саве Цркви Христовој и својим духовним чадима се може кратко окарактерисати литургијским возгласом: "Горе имајмо срца". Сав његов живот, од почетка до краја, био је тежња ка горњем свету. Отац Сава је враћао пламен у охладнела срца, јачао онемоћале руке, усађивао дух вере у Бога, буквално је "подизао" пале. "Од срца до срца" тако би се могло назвати специфично његово подвижничко делање. Из живог извора, свог чистог, преданог Богу срца, баћушка је црпео снагу за своје велике напоре. Увек бодар, пун животне радости, благ, спреман је био да се одазове на сваку несрећу и да са љубављу приђе палим грешницима.

Људе је тешко преварити, они посебним чулом препознају праве пастире и срцем стреме ка онима који су свим срцем усмерени ка Богу. Оца Саву су волели због Христове љубави која је живела у њему, због самопожртвованог служења ближњем. Он је био непресушни извор добра. Многи памте његов испитивачки поглед који буквално прозире у човека, право у његово срце. Тај поглед је немо сведочио свакоме: благодатни старац зна твоје тајне немоћи, али те из своје безграничне љубави штеди и хоће да те излечи поуком и саветом.

Лик схиигумана Саве, тог чудесног старца, духовног оца кога нам је Господ послао, и дан-данас остаје у благодарном сећању његових духовних чада.

**********************************

[Дража]

СТРАДАЊЕ ЦРКВЕ - ИЗНУТРА

ПРОТОЈЕРЕЈ ДУШАН КОЛУНЏИЋ

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/StradanjeCrkveIznutra.htm

Кад сам био ученик Богословије, средином прошлог века, најомиљенији предмет већине ученика била је апологетика. Првенствено, што нам је била неопходна, да бисмо се могли носити са атеистичким окружењем. У време агресивног марксизма и његовог политичког партнера комунизма, сва средства за борбу против религије била су дозвољена. У земљама источног блока, поготово где су живели православни, Држава је вршила праву тортуру над Црквом и њеним верницима. Српска православна црква у Југославији била је под највећим притиском, јер није имала никакву спољну подршку или заштиту. Римокатолици, као део моћне империје Ватикана, имали су заштиту готово свих западних држава, а муслимани скоро свих тзв. несврстаних земаља, са којима је Југославија, преко председника Тита, имала и те како добре односе. Једина православна земља, која није била под комунизмом, била је Грчка, али нас она није могла заштити и због тога што грчки народ није прихватио комунистичку револуцију, коју је потпомагао режим у Југославији. Света Русија је била пред највећим искушењем и у њој је била и најжешћа антиверска пропаганда. Солжењицин, на пример, сведочи да је од двадесет цркава у Русији била отворена само једна. Формирани су институти и факултети за обуку агитатора, бораца против вере у Бога.

Нама, ученицима богословије, поред друге литературе која се бавила односом науке и религије, биле су веома интересантне књиге извесног Мељникова, који је описивао стварне или измишљене диспуте о вери у Совјетској Русији. На почетку његове књиге: "Има ли душе и је ли она бесмртна", он прича како је у једно повеће село дошао млад "диспутант", право са Института за борбу против религије. Док се народ окупљао у сали, један старији борац против религије га упита: Која је тема твога данашњег предавања? Млади и кочоперни диспутант одговори да је наслов теме кратак и гласи: Нема Бога! И ту му још на брзину објасни, како ће он тим неуким сељацима лако и научно објаснити, да Бог не постоји и да је свака религија лажна. Старији колега покуша да га добронамерно посаветује, да избегава ту тему. "Немој говорити народу да нема Бога. Немаш га можда ти, али и то није сигурно, јер зашто би се борио против нечега што не постоји. Сви ови људи знају и верују да Бог постоји, јер су га примили у себе са мајчиним млеком. Бог је у њима. Него, ако хоћеш заиста да им докажеш да нема Бога, удари на Цркву, на свештенике и владике. Оцрни свештенство, да су лопови, пијанице, блудници, хомосексуалци и шта ти још падне на памет. Народ види свештенике и може посумњати у њихову честитост, може се саблазнити о њих, па ће одступити од Цркве, а кад не буду у Цркви, лако ће их бити одвојити и од Бога". Није млади диспутант послушао старијег, искуснијег колегу. Почео је високоучено свој наступ у доказивању да нема Бога, али га је сеоски "псаломшчик", појац Карп Колупајев до ногу потукао и осрамотио, доказавши да у човеку постоји душа, да је она бесмртна, што је набоље сведочанство о постојању Бога.

Док су владали безбожни марксизам и богоборни комунизам било је потребно да се у богословијама изучава и апологетика, да би се чак и научно одбранила вера у Бога, па и само постојање Бога. Ту је професор Др Лазар Милин био ненадмашан. И речју и пером борио се против атеиста, а с друге стране, Црква није дозвољавала да било каква мрља падне на Њу као установу и Њено свештенство. То је очувало веру у народу, па и поред свих прогона, исмевања и забрана ширења вере, поготово међу децом и омладином. А онда, кад је пао последњи бастион комунизма, а то је нажалост било у Србији, кад је престало отворено нападање на веру и оспоравање њених истина, наука апологетика је изгубила своје место у школовању будућих свештеника. Мислило се, наиме, да нема више богоборства, Црква је слободна у свом исповедању вере, народ се слободно изјашњава о својој припадности Цркви, уводи се веронаука у школе, Богословски факултет је поново у Београдском универзитету, високи државни функционери одлазе у цркву на Свету литургију, неки се и причешћују. Једном речју, слобода Цркве је настала у свим њеним активностима.

Међутим, као што је Миланским едиктом цара Константина Великог 313. године прекраћено мучеништво за веру хришћана, Црква је постала слободна у свом деловању, хришћанство касније постаје и државна вера, али се тада појавише невоље унутар саме Цркве. Цркву потресају разне јереси и расколи, званична Црква прогони своје чланове, па и највише јерархе (на пр. Светог Атанасија Великог, Јована Златоуста, Јована Дамаскина). Слично се, на жалост, догађа и данас. Кад је Црква стекла могућност несметаног деловања, да надокнади своје полавековно одстрањивање из јавног живота, када се Срби на попису изјашњавају као православни, на све стране граде нови храмови, када Црква има прилику да уђе у све поре друштвеног живота, појављују се слабости у самој организацији Цркве. Епархије почињу да се третирају као самосталне Цркве, занемарујући тиме да аутокефалија припада помесној Цркви у целини, чине се дисциплинске и структурне разлике од епархије до епархије, одевање и свештеника постаје различито, уносе се измене чак и у начину служења Свете литругије... Претерана и непотребна нервоза избила је у време болести блаженопочившег Патријарха Павла, која је кулминирала чак и жељом појединаца за његовим повлачењем са трона, а затим калкулације о избору новог патријарха, где су се неки епископи јавно кандидовали. Све би то, можда, прошло и незапажено, да се у то нису умешали и политичари са својим страначким опредељењима и тежњама, па онда и разни медији, од штампаних до електронских, а нарочито многи интернет сајтови и блогови, где се не зна ко брани а ко напада Цркву и њене институције, јер се већина учесника скрива под лажним именима, псеудо-именима.

На другој страни, извори "блиски Патријаршији", "високи представници Цркве", па чак и "чланови САСинода", који по правилу остају анонимни, сарађују са насртљивим новинарима и износе у медије дискрециону политику Цркве и откривају разне "пикантерије" у организацији Цркве, не размишљајући да то читају и гледају и они који су верници, одани Цркви, који Цркву гледају као Божју установу, а не само као обичну административну институцију.

У готово свим медијима најављивана седница САСинода, која ће расправљати о епископу Артемију, окупљање монаштва и верника испред Патријаршије, а потом спектакуларно и саблазно освајање Манастира Грачанице, дали су атеистима и непријатељима Цркве исувише много материјала за блаћење Цркве и њене јерархије. И не само њима, већ и свима онима који настоје да Српском народу одузму или дискредитују све његове националне, духовне, културне, војне и људске вредности. Кажу да је већ све омаловажено, јер само тако можемо ући у Европу, као самлевени и безвредни. Остала је још само Српска православна црква, као једина вредност, снага, спона међу Србима у Србији (са Косовом и Војводином), у бившим југословенским републикама и дијаспори широм земаљске кугле. Само је Српска православна црква присутна свуда где год живи и најмања скупина Српског народа. И зато је циљ међународног фактора и послушних политичара, уз свесрду помоћ медија и невладиних организација, да што је могуће више ослабе утицај Цркве у народу и њену значајну улогу у очувања једнинства и истинских вредности у Српском народу.

Овде долазимо до оног савета младом диспутанту у Совјетском Савезу. И савремени богоборци и непријатељи Цркве су схватили да је немогуће борити се против Бога и доказивати да Га нема, јер и  Псалмопевац Давид каже, да само безумник може рећи нема Бога, али да сваки напад на Цркву као организацију и њену јерархију, може да саблазни многе вернике, а неверницима пружи оправдање за њихово неверије. У ово време потпуне медијске слободе, када је новинарима одобрено да пишу шта и о коме хоће, а "добронамерни браниоци" на разним сајтовима сами кроје црквену политику и дају мишљења о појединим црквеним великодостојницима, црквени посленици, а пре свега они који руководе црквеном организацијом, морали би да припазе на своје изјаве, као и јавне поступке, јер све то може бити уперено на Цркву као институцију и да има несагледиве последице по јеванђелску црквену мисију у народу.

[ЛазарД]

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: "По плодовима ћете их познати", тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо ''не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту'', као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су - смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: ''Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским''. (Мт. 10,3).

Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: "Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити." Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ - голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:''Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота'' (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apokalipsa/O-Jeresima.htm

[Дража]

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ

Коментари и напомене професора В. Н. Иљина

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/BogosluzenjeStrasnaSedmica/BogosluzenjeStrasnaSedmica.htm

"...Треба јасно читати и певати у цркви, а онај ко се моли треба пажљиво да слуша - и читаво море хришћанске науке се улива у душу - обасјава ум спознавањем догмата, оживљава срце светом поезијом, надахњује и покреће вољу за светим примерима. То није протестантска црквена беда, која се сналази са неколико старозаветних псалама, својим сузним стиховима и аматерском проповеђу сваког пастора - "што имамо то и нудимо"; и то није римокатоличко богомолно приповедање уз брујање оргуља. То је светла, жива проповед која изазива поштовање и молитва устима целе Васељенске Цркве, глас богонадахнутих Светих Отаца, збор исто толико ауторитетних као Јеванђелисти и Апостоли, и који су вође црквене молитве... "

[Из писма Равноапостолног Николаја Јапанског,

од 11. октобра 1904. године...]

[Дража]

ПУТОКАЗ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО (КАТИХИЗИС)

Свети ИНОКЕНТИЈЕ Московски, Апостол Америке и Сибира

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiInokentijeMoskovskiKatihizis/SvetiInokentijeMoskovskiKatihizis.htm

Свети ИНОКЕНТИЈЕ Московски

"... Људи нису створени зато да би живели само овде земљи, попут животиња које после своје смрти ишчезавају, већ су створени са једним циљем - да би живели са Богом и у Богу, и то не сто или хиљаду година, него вечно. Али са Богом могу да живе само хришћани, то јест они који на прави начин верују у Исуса Христа. Сваки човек тежи ка напретку и срећи. Ово стремљење усадио нам је Сам Творац, те стога оно не представља грех. Али треба знати да овде, у овом пролазном животу, потпуна срећа не може да се пронађе, јер се она налази само у Богу, и нико је никада неће пронаћи без Бога или изван Бога. Ништа на овоме свету, осим Бога, не може да испуни наше срце, нити да сасвим задовољи нашу жудњу. Ватра се не може угасити сувим грањем и уљем, него само водом. Управо тако ни жудња људског срца не може да се задовољи добрима овога света, јер нашу жеђ може да угаси једино благодат Божија. Само Онај Који представља највише Благо и извор живота, може до краја да утоли жеђ наше душе и да нам пружи најузвишенију радост. Што се тиче материјалних добара, она не могу у потпуности да нас задовоље. Познато је да нам се свака ствар коју желимо свиђа само док је не поседујемо; а када је добијемо, брзо нам досади. Или, само оно што још немамо, делује нам добро и привлачи нас; а све што имамо, макар било и најбоље, или нам није довољно, или нас не привлачи. Одличан пример за ово пружа цар Соломон, који је, као што је познато, био толико богат, да је целокупно покућство у његовом дворцу било од чистог злата. Био је толико мудар, да су цареви и знаменити људи из далеких земаља долазили да га слушају. Био је толико славан, да су непријатељи дрхтали при самом спомињању његовог имена. Он је лако могао да задовољи било који свој прохтев, и чинило се да нема ствари на свету коју није имао, или није могао да добије. Уз све то, Соломон до краја живота није могао да у потпуности удовољи своме срцу, и жудње су га мучиле више но обичног човека. На крају, пошто је пробао све на свету, у својој књизи рекао је: Све је на свету таштина и мука духу!... "

[Из Увода...]

[Дража]

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ

АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvetaGoraMolitva/SvetaGoraMolitva.htm

"... Исповедам у светлу извесности да је један дан боравка на Светој Гори вреднији од једногодишњег проучавања књига. Истински проживљена ноћ на Атосу вреднија је од факултетске дипломе. Неколико часова разговора са опитним отшелником омогућава нам да захватимо прегршт исцељујућих плодова који су значајнији од свих оних бесмислица које уносимо у себе живећи у свету. Неодступно тврдим да је Света Гора Атонска новозаветни сасуд православља. Тамо је мало речи, али много опита. Света Гора је међа између света и ствари изнад света. "Бивајући на граници између света и онога што се налази изнад света, Атос је отаџбина врлине", како са правом вели свети Григорије Палама. Света Гора је зелени пашњак православне васељене. Сваки подвижник представља тихи протест посветовњачењу наше вере, па је стога њен многомоћни бранич. На Атосу постоји динамичка могућност истинског покајања и опитовања православља у свој његовој пуноти: зато и пружа много Цркви и свим световњацима. Сваки подвижник је један Јона који се наизглед отискује у Тарсис, односно пустињу, али којег велика риба, то јест благодат Божија, одводи у големи град Ниневију, то ће рећи у свет, где проповеда покајање или повратак ка Богу... "

[Из књиге...]

[мирођија]

... Исповедам у светлу извесности да је један дан боравка на Светој Гори вреднији од једногодишњег проучавања књига. Истински проживљена ноћ на Атосу вреднија је од факултетске дипломе. Неколико часова разговора са опитним отшелником омогућава нам да захватимо прегршт исцељујућих плодова који су значајнији од свих оних бесмислица које уносимо у себе живећи у свету.

        Јасније и гласније од свих  објашњења.