Саша Гајић - Срби и Европа у делу Жарка Видовића - Између завета и метафизике

[коЖељ њацИ]

Саша Гајић - Срби и Европа у делу Жарка Видовића - Између завета и метафизике

24 јануар 2015 Саша Гајић

 

 

 

 

Однос Срба према Европи (готово једнодушно једначеној са „Западом“) у модерној епохи  пун је противуречности. То се најбоље види у сасвим различитим ставовима које су, по овом питању, имали значајни (или, бар, утицајни) поједници: од узимања Европе као узора коме се треба саобразити и део ње у потпуности постати (од Доситејевог националног простветитиљељства, кроз деловање напредњачке странке у обреновићевској Србији, или, рецимо, Скерлићевог западњаштва, па све до савремених „европејаца“ међу Србима), преко селективног културног и технолошког„позајмљивања“ ради сопственог развоја и афирмације (Вуков национал-романтизам, цела пречанска национал-грађанска српска култура), уздржаног односа ка европским достигнућима чије се форме „пуне“ традиционалним садржајима (Његош као најбољи пример), све до одбрамбеног, одбојног односа према духовној извитоперености која је патријархално-аграрној Србији стизала са Запада (проповеди Николаја Жичког и Јустина Ћелијској о Европи и „европској култури“).

Гледано културно-историјској перспективи, разлози оваквој амбивалентности су очигледни. Европа је у организационом изразу (који је, почетком 19. века, полетно тријумфовао широм света) несумњиво представљала модел за обнову српског друштва, за његову државу и културу изашлу из петовековног оријенталног ропства, који је, испрва, или крајње наивно узиман здраво за готово, или, пак, са благом резервом и селективношћу. Са уочавањем да из те и такве Европе, све чешће и интензивније, иду културни и политички токови насупрот ономе што су сматрани за темељне вредности обнове државе и културе (а што се, у периодима великих међународних сукоба, претворило у  сурове освајачке инвазије које су тежиле да сатру сваки вид српске културе и државности), а који су у сваком смислу били неупоредиво већа претња од оне везане за „болесника на Босфору“ и Оријент уопште, поступно је међу Србима дошло до колективног подвајања у ставовима према Европи (Западу). Једног, који је сматрао да му се треба безусловно приклонити и саобразити (било што се то види као исправно или тек, неминовно - да би се опстало и развијало, а избегли сукоби и страдања) до оних, у другој групи, који су, све израженије, у њој видели претећег „другог“ у односу на кога треба изградити сопствену алтернативу или се преоријентисати на друге, незападне токове.

 

 

Жарка Видовића (рођ. 1921), који свакако спада међу најзначајније и најслојевитије преставника ове друге, критичке струје погледа на однос православне Србије и Европе, читав живот као да је упућивао ка овој проблематици. Младалачки припадник револуционарне омладине, школован у западним, „европеизованим“ деловима краљевине Југославије (касније и у Шведској), прошао је кроз тешка искуства усташких и немачких логора, затим затварања и шиканирања од стране „нових власти“, да би, коначно, у зрелим годинама, скрасио као скрајнути (премда толерисани) припадник академске заједнице у другој Југославији (на крају, на Институту за књижевност и уметност). Филозоф, историчар уметности и историчар цивилизације, Видовић је у својим књигама („Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос-литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи“, „Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност") изградио веома особен приступ у покушајима „превођења“ православног духовног искуства у термине филозофије и науке 20. века, мерећи, при томе, духовним опитом њихова стварна достигнућа. Након овог „превредновања“, што као мачем тежи да расече и раздвоји све оно што види као исправно од застрањења и изнова, Видовић је смерао да на здраве духовне темеље постави најважнија питања западне мисли, те да предочене спознаје усмери на културно-историјску позорницу, односно - да вертикалом одмери и хоризонталу. Тако је Жарко Видовић, не само полемишући са посусталим марксизмом и западном метафизичком традицијом већ и са пост-идеолошким стремљењима „врлог новог света“, уз помоћ православне хришћанске интроспекције уложио значајан труд да означи бројне путоказе и раскрили погледе ка веродостојном српском идентитету нераздвојиво испреплетеног у верском и националном домену.

Жарко Видовић је неспорно био први (пре официјелних богослова и припадника црквене јерархије) који је уочио и јавно изнео горку спознају (још 1984. године) како „ниједну Цркву као Српску у својој мисији - националној мисији – у толикој мери није угрозила „општечовечанска“, „светска“ култура у тежњи да угрози идентитет човека“1, те антиципирао духовне размере претње хришћанству са постхришћанског Запада, у нашем случају сведене на закључак како је питање опстанка православне српске нације, у својој сржи, истоветно питању опстанка хришћанства изложеног савременим искушењима. Наредне три деценије потврдиле су да његова бојазан није била претеривање, већ озбиљно основан став, тим пре што се, у тешким условима са краја 20 века, спознаја о димензијама овог суочавања показала у пуном светлу не тек као последица „знатижеље за дијалогом“ између различитих концепта или, пак, некакви интелектуални изазов – већ израз голе нужности, питање борбе за духовни и физички опстанак православних народа.

 

Дефинишућа, темељна Видовићева књига која се бави животно важним односом српске духовно-историјске свести са краја другог миленијума према Европи је „Суочење православља са Европом – огледи о историјском искуству“(1997)2. Иако сачињена као збирка текстова насталих у различитим периодима (од краја шездесетих до раних деведесетих година 20. века), Видовићева књига функциониште као целина – и то не будући само да произлази из једног слојевитог, али целовито изграђеног погледа на свет – већ, пре свега, по основној теми којим се, мада из различитих углова и различитим поводима, аутор бави: судбинској вези српског православља и постхришћанског европског Запада са цивилизацијом импрегнираном технолошко-метафизичком „вољом за моћи“. Видовић, мада свестан да однос ова „два света“ у својим крајњим изразима тежи  супротстављеностима, као врсни зналац културне историје и духовних процеса нипошто не пада у замку да их представи као пуке бинарне супротности - као манихејске силе где,  политичко сврставање у односу на „другог“ ка непријатеља доводи не само до сопствене хомогенизације што тежи да наликује псеудо-заједници и ставовима кој тој „заједници“, по разумском аутоматизму, обезбеђују и морални ореол „доброте и исправности“. Не, тај пут Видовић оставља модерној Европи и њеној метафизици као истовременом извору и изразу њене кризе и застрањења.

Напротив, темељно упућен у садржину веродостојног европског/европских иденитета (кога чине, уз античку/хеленску културу, и римско право и хришћанство)3 провучену кроз  историјско искуство различитих народа сачињеног (у највећој мери) од индоевропског етничког супстрата, Видовић српски индентитет слика као изворно и узорно европски, са свим својим особеностима. Он указује, као прво, на римско/византијске правне традиције као основе Немањићке државности које и данас опстају међу Србима („Свети Сава и римско право“) где су правни субјективитет и достојанство везани - кроз породицу и верски култ (изврсне аналогије између „cives“-a и „домаћина“) - за трансценденту духовност смештену са оне стране правне организације, чиме се обуздавају апстрактне, тотализујуће и самим тим застрањујуће претензије било апсолутизације државе (цезаропапизам) било клера (папоцезаризам). Затим, као друго, он упућује на исправну рецепцију античке хеленске филозофије и културе у српском богословљу и православној култури уопште („Огледи о духовном искуству“); као и на, као треће, најважнију духовно-историјску појаву у поствизантијском периоду - на развој православних нација (идеално схаваћених као „сабраност једног народа око своје аутокефалне Цркве“)4 који, у својим посебностима, саборно заједничаре у јединој правој универзалној заједници – у Светотројичном духу благодати. Завет је лична, унутрашња синергијска веза човека и Бога која се, поступно, остварује кроз историју, кроз живот. Она се одатле шири на групе и народе („Идите и крстите све народе..“) које приступају и улазе у Цркву као духовну заједницу, а коју, потом, већ у складу са својим призвањем, даровима и самим подвигом - тежњом ка заједници и заједничким трудом - ти народи уобличавају као своју, аутокефалну. На тај начин сваки крштен народ се кроз завет конституише као потенцијално заветна нација, тј. опредељује да поступно, историјско оствари своје саучествовање у духовној заједници и духовно се развија. Историја народа се улива у историју спасења као низ групних „икономија“ које саборно конвергирају у духовном заједничарењу њених припадника као личности. Видовић је овде децидан: права и пуна људска заједница је могућа само као духовна, и свака нација, улазећи у заветну везу са Св. Тројицом, постаје причасник у тој новозаветној сабраности. Ту се нација не поистовећује са вером - већ почив на вери, и то вером која је преусмерава и судбоносно преобликује. Управо то национални одређење кога, у свом историјском развоју, задобијају аутокефалне помесне Цркве - својим саборним црквено-народним карактером треба да буде брана застрањењима било оних етнонационалне самодовољности (етнофилетизам, попупулизам и репаганизација), било оних клерикалистичких (свођења Цркве само на професионални клир, на јерархију и њене управитеље) одвојене од историје, народа и самог живота. Таква аутокефална Црква

„оцрквљује и одуховљује свој народ, позива га на покајање, смирује га и позива на мир међу народима, тј. међународну заједницу саграђену на миру и узајамном поштовању народа.“5

Српски завет, заснован у време Светог Саве (његовим одрицањем од овоземаљског царства зарад монашког задобијања Небеског Царства и његовог духовног блага) а запечаћен проливеном крвљу у косовском опредељењу „за Царство Небеско“, па одатле, кроз целу потоњу српску историју, један је исти и истинити Завет – евхаристијска, причасна веза са Св. Тројицом.

„У средишту Косовског, србског Завета стоји не Косовски бој као пука битка, већ самодрешка Тајна вечера, Евхаристија: Царство Божије као дар Божији Србима и србско благодарење на тај дар – србска одлука за Царство Божије.“ 6

Видовић оповргава кривотворење и свођење Косовског завета на димензије пуке етно-националне митологије и херојског епа о историјском јунаштву како би реафирмисао дух заветности као црквени, реално духовно-причасни, са свом својом есхатолошком перспективом која дубоко превазилази пуке историјске интересе, мотиве или надања.  Видовић то, упорно и доследно, чини и када се бави домаћим уметничким темама („Историјска свест у „Сеобама“ М. Црњанског“, или када говори о Његошевом „Горском Вијенцу“), али и када уочава да су Завет и заветне димензије биле основно начело не тек само српске – већ и  европске историје („Завет – изворно начело европске историје“)7 .

У чему, дакле, Видовић проналази проблематичност и спорност, где он то види узроке  супротстављености Европе и Срба/Србије? Свакако не у фундаментима веродостојне Европе (поновимо: римском праву, античкој култури те културама европских етноса и, као најважније, у њиховом заједничком хришћанском Завету), већ у томе што је српски народ у модерној епохи (уз сва лутања, слабости и опадања) у својој „главној струји“ остао углавном веран овим фундаментима, док се модерна Европа („Европа као Запад“) не само одвојила и удаљила од њих, већ их - или одбацила, или погрешно протумачила и злоупотребила. Извор и израз  тог одступања Европе од саме себе Жарко Видовић проналази у метафизици, у метафизичком мишљењу коју из духовне перспективе види као „рационални израз и системско језичку уобличеност страсти“8 што не само да се одваја од сваке могућности истинске духовне заједнице (оне која је једина стварно могућа) већ смера да, стављајући самог себе и своју мисао у центар и проглашавајући тај део, исечак  појаву, или њихов међусобни механичко-системски однос којим он тежи према другоме - за целину, за пуноћу заједнице.

„Метафизика и њена теологија је учинила и чини своје:она затвара пут као оној повесној свести која се подудара са правном свешћу.“9

Срж метафизике Видовић проналази у гордости која се огледа у универзалистичким, псеудо-духовним претензијама који се испољавају кроз тежње да се „усрећи“ цео свет. Овом суштински магијском прегнућу да се, центрирањем на самог себе, вољом продре и обухвати свет и претвори у однос заједничарења, али кроз однос апсолутизације моћи и униформности што ништи све што се томе опире, претходи читав низ заблуда, читав списак  замена теза: мишљење се сматра битијем10 а појмови мерилом стварности (појмовне апстракције сматрају се универзалним средством преобликовања, инструментима уподобљавања стварности себи); анти-заједница (она која је окренула леђа транцедентности и истинском духовном зајеничарењу), организована и хомогенизована да се одупре унутрашњој кризи (а криза је упрво означитељ одсуства заједнице)11 и претећем спољном „другом“ - проглашава себе самом том заједницом која свој историјски поход види као дијалектички развој духа који непрестално напредује..

“Свет у кризи је увек тоталитаран... он своју „заједницу“ конституише искључиво као анти заједницу, избегавајући суочење са својом огреховљеношћу као извором своје кризе тако што кривицу тражи у Другом, који се разликује: њему су стално потребни кривци да би одржао свест о сопственој (анти)заједници...“12

Следећи ову перспективу, хуманизам је израстао у човекоцентричну идеологију, овосветске хијерархије су се хомогенизовале и самооправдавале, држава је апсолутизована, а свет, проведен кроз серију уништавајућих сукоба, бивао све унификованији јер је, са сваким миром, ураниловка била све већа... Насупрот томе, Видовић доказује како „држава није заједница, него правна установа, она је само средство у рукама људи... а не нешто сушто (постојеће „биће“) као неки ентитет“13;

као и да

„истина битија не може бити мишљењем ни сагледана, ни утврђена, ни представљена... Јер она је поимање, које све појединачно сврстава и тако све појединачно негира: појмом врсте. А истина битија је управо у показивању и показивости појединачног, тј. у телесној, просторно издвојеној појединачности постојања.“ 14

Посебни квалитет Видовићева мисао (следећи Достојевског и Јустина Ћелијског) досеже у проницању првог историјског „метафизичког“ застрањења услед кога је, поступно, следом историјских догађаја, западни део Европе искочио из свог здравог темеља: у  „сакралној метафизици“ папизма у служби оправдања центрирања клерикалне хијерархије као пуке огранизације око јуридичке пуномоћи папе која је сматрана за „духовни апсолут“ само по себи, а из кога, правном транслацијом, произлазе сви црквено-обредни „сакраменти“

(„За сва три министеријума клерик прима овашћења од папе посредно (ако је нижи клерик) или  непосредно (ако је виши по чину). То овлашћење је – сакрамент заређења, ординација. По овлаштењу папе клерик има моћ да води душу верника. По овлаштењу папе из клерика говори сам Бог. По овлашћењу папе, клерик преноси овлаштења звана сакраменти“15).

Постепено, одупирући се овој првобитној папској метафизици, њеној организацији и начинима деловања која је гушила све сфере живота, европски Запад је, опонашајући противника, такође „метафизицирао“ своју веру (реформација), државу (апсолутна, суверена држава), људску мисао (идеологије), право, културу, нацију, расу...

Видовићева писања о односу Срба према тој и таквој Европи пружају још и бројне друге, једнако значајне увиде. Ипак, његова усмеравања на заветне димензије православне нације у духовној сфери, те на коришћење достигнућа класичне културе (како је Видовић зове) медитерско-евроазијске цивилизације као противтеже застрањујућим утицајима „метафизициране“ Европе најзначајнији су; они су, мада у различитој сразмери, лек за искушења „религијског национализма“, виђеног као негативну последицу покушаја националних „препорода“ православних народа у 19. веку  по западним моделима, као што су и путоказ да се избегне тражење узора било у претходној, империјално-византијској фази духовне историје православља, која је неумито прошла, и која би се свела на историцистичко или конзервативно огледање уназад, али и на њену делом позападњачену, руску „империјалну“ копију, што, такође, сада већ припада историји.

Мисао Жарка Видовића, изразито строга и склона дефиницијама и дефинисању, бавећи се онтолошким питањима понекад уме да буде и редукционистичка, да изостави, превиди или грубо поједностави; у духовно-историјској проблематици тога је знатно мање и зато су му и превиди ређи и спореднији. Зато и огледи о историјском искуству Срба и Европе, гледани односу на данашњи тренутак, имају и извесних недостатака, али не од оних суштински битних, већ, пре свега, оних везаних за актуелне токове, за  процесе и кризне димензије које се одвијају у тој и таквој Европи и, одатле, преливају на Србију. Са друге стране, и Видовићево виђење српског народа као заветног, у околностима савременог масовног конвертитства, опортунизма или тек дуготрајне апатије, незнања и духовне летаргије, морало би да се барем узима условно (или сматрано за идеал-типски образац), ако не и да се делом ревидира, баш у односу на неспорну заветну вертикалу као темељну одредницу српске нације.

У чему се огледа уочена „блага неактуелност“ Видовићевог збиља важног истраживања? Његова критика западне метафизике, наиме, одлично кореспондира са развојем великих мисаоних система на Западу све до половине 20. века, па и нешто дуже. Духовни токови постхришћанског Запада и њена „воља за моћ“, суочена са неуспесима преобликовања света по мисаоно-апстрактим калупима филозофско-идеолошких наратива и сама је одустала од тог пута; пост-модернизам/пост-структурализам деконструишу те наративе и инсистирају на појединачном и вишезначном. Сви би они одреда, клонећи се наравно хришћанских квалификација и духовног созерцања узрока западне кризе, потписали Видовићеву критику филозофског есенцијализма и метафизике, али би, при томе, свој поглед радије окренули искључиво њеним последицама него духовним узроцима. Но, исти ти постмодернисти/постструктуралисти, у исти мах заговарају  одржавање садашњег кризног стања света, поигравају се са његовим крхотинима, па  чак и, свесно или несвесно, „онтологизују“ поједничаност обездуховљене, кризне егзистенције и метафизицирају његов језик, његову подсвест и слично, док метафизичко-магијски импулси ка стварању универзалистичке псеудо-заједнице бивају преусмерени са апстрактних „великих наратива“ да користе друга средства, друге паралелене вољно-историјске токове: технолошко-информационе, медијске (која делују кроз слике и симболе на појединачну свест, и подстичу буђење страсти), фармаколошко-генетичке (биотехнологија) и оне директно или прикривено окултне...

У том смислу, Видовићеви кључни увиди представљају важан водич за  предисторију садашње Европе на „Западу свог постојања“, нужни да би се схватили његови још комплекснији и софиситиранији данашњи токови и правци кризног развоја. Али, за њихово дубинско виђење поимање потребан је неки други Видовић. Он је, за своје време и прилике, учинио више него довољно.

 

 

1 Предговор Арсенијевић Матеј, Завет – пут срвбског богословља, предговор за Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997

2 Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997

3 О овим историјским основама европског идентитета слажу се мање више сви његови истраживачи, види нпр. Доменак Жан Мари, Европа  - културни изазов, Библиотека 20.век, Београд, 1991. или Кожмињски Маћеј (ур.), Европска цивилизација; Службени гласник, Београд, 2009   ; проблематично је што га практично  пренебрагавају творци савремених европских савеза и кутлурних експериметна.

 

4 Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 100

5 Исто, стр. 100

6  Арсенијевић Матеј, „Завет – пут србског богословља“, предговор за Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр.11.

 

7 Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр.181-203

8 Видовић Жарко, Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд, 1989, стр. 30

9 Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 47

10 Погрешно третирајући сентенцу предсократовца Парменида“ Исто је мислити и бити“

11 Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 125.

12 Арсенијевић Матеј, „Завет – пут србског богословља“, предговор за Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 6.

 

13 Видовић Жарко, Суочење православља са Европом –огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 21.

14 Исто, стр. 118-119.

15 Исто, стр. 80.

 

Часопис „Зенит“ бр. 14.