Жвјерују

[Deki992]

Писаћу и о митарствима другом приликом

Javi mi samo u pp taj dan da ne ulazim na forum, molim te.

[Ленка*]

Како ћу сад да идем да спавам? Мене стра`.

[Иван Ивковић]

Мене стра`.

Од чега?

[Ленка*]

Од чега?

 

Од Жељка и његовог писања о страшним стварима  

 

[Баба]

Заљубим се ја тако једном као тинејџер у једну девојку. Заљубим се до ушију. И смувамо се ми. Све је било супер док девојка није схватила да сам ја фрик.

Потом њена љубав охладни, а и ја кад сам видео како је њена љубав охладнела почнем да се ладим. Прође тако неколико месеци и  ми више нисмо били заједно.

Нисам имао неке душевне болове или тако нешто, просто само сам се оладио.

Међутим сретнем ја њу једном приликом и видим крајичком ока да она мене на неки начин и даље готиви.

 

Пошто сам тад био на тешким философијама (тачније Хегелијанству) није ми било јасно зашто би ме неко и даље волео ако ме не воли и не жели да буде са мном.

 

Елем то мене побуди да почнем размишљати о феномену љубави.

 

И кажем ја себи хајде да прво замрзим из дубине душе ту девојку.

И натерам ја себе да је замрзим.

Прво сам свашта замишљао лоше о њој, после као да сам изазво неког ђавола почеле су заиста до мене да допиру разне гласине о њој и то баш јако гадне приче. Таман, препустио сам се таласу тих трачева да ме носе и воде док је нисам замрзео из дубине душе. Толико сам је замрзео да сам кипио од беса на помен њеног имена.

И могу вам рећи уопште ми није било добро у том периоду живота.

 

Потом кажем то је то, достигао си Жељко потребну дубину мржње, толико да ми је физички било лоше колико сам је мрзео.

 

Сад хоћу да је заволим, али не као пре , не љубављу телесном као момак и девојка него хоћу да је волим из чиста мира, не зато што ми је девоја ( или није) или што је лепа ( или није) него ето тако, без икаквог разлога.

 

И натерам ја себе да прво престанем да је мрзим( ово је веома тешко ишло, мржња је гадна болест), после неког времена кад сам престао да је мрзим натерам себе да је волим. Покушавао сам да чујем о њој било шта добро, лепо , племенито да је учинила да би ми то био повод да је заволим.

 

Елем на крају и то се десило, почео сам да чујем о њој добре ствари. И мало по мало сазнам и њене добре особине ( по тумачењу чаршије ).

После неког времена ја њу заволим. Ништа немам са девојком, не виђам је уопште, не чујемо се, немамо никакав контакт али је волим. И то бестрасно, бестелесно, без помисли на секс или било шта телесно.

 

И било ми то интересантно. Баш занимљив неки експеримент.

 

МЕЂУТИМ приметим ја да се неуобичајено понашам према свим људима.

Постао сам предусретљив, добар према свима, сажаљив, емпата, значи лудница.

Заправо сконтам ја да сам кроз овај експеримент покренуо неке душевне силе и да сам отворио неке чакре и да уствари сада волим све људе.

Почнем ја да се молим Богу -  реко гари Боже, ај ти мени повећај ову љубав докле човек може то да издржи.

И тог дана ме стрефи таква љубав према свима да сам се топио од блаженства. Неописиву срећу сам осећао у срцу.

Најгоре људи су то осетили и почели су да се лепе за мене као пијавице. Било им је изузетно пријатно у мом друштву и данима ми је кућа била пуна људи, више нисам имао своју приватност.

У почетку ми то није сметало, али мало по мало почело је да ме оптерећује. Онда сам поново питао Бога да ме врати на редовно стање и кад се то десило просто сам оладио а људи су почели да се разилазе.

 

Тад сам схватио да за љубав коју светитељи имају према свету треба година вежбе и искуства па чак и тад и даље њима ( светитељима) није ни најмање лако. Јер људи су као деца, сви људи су као деца, када осете да их неко воли, они се залепе као чичак. Људи уствари имају потребу да буду вољени.

И то је најјача човекова потреба.

И не само човекова него свих живих бића.

То сам касније видео и код животиња а претпостављам да и биљке воле да буду вољене.

 

Сад замислите колико је неизмерна Божија љубав.

[Плутон]

Од тад могу да намиришем смрт, и ово уопште није пријатно искуство, јер кад је намиришем на неком човеку тај умире.

 

Ако се икад сретнемо, без мирисања! 

[Драшко]

winter куд прочитах ове постове, нарочито о паклу.......таман сам био колко толко закрпљен

[Баба]

Митарства

 

У животу сваки човек носи крст спрам својих могућности.

Нико не носи већи или мањи крст него што може понети.

Тај крст који носимо то је склоп нашег карактера + околности које су нам дате.

Више пута сам покушао да променим околности и окружење јер ми је крст био напоран.

Међутим ништа се није променило.

Мењао сам адресе становања и окружење, комплетно друштво неколико пута али увек бих на крају завршавао окружен истим психолошким профилима људи око себе.

 

Размишљао сам дуго зашто се то дешава.

Зашто ме увек исти "духови" окружују?

 

 

Ипак схватио сам да се временом нешто мења. Прво су ти духови били у кући у којој живим, затим сам променио кућу онда су они били на послу на коме радим, затим сам напустио тај посао и на крају су се ти духови нашли у мом комшилику. Невероватно је колико су истоветни били карактери тих фурија од људи који су ме малтретирали и оптерећивали.

Ти духови су имали два својства један је био крајње агресиван а други крајње опадачки настројен. Овај агресиван ми је пакостио својом агресивношћу а онај опадачки својим трачевима. Људи су се мењали али услови живота су остајали исти. Један шаблон се понављао из године у годину. Сасвим је било све једно где живим и ко ми је у окружењу, јер ова искушења нису престајала.

 

Али као што рекох временом сам приметио неке промене, наиме духови су се полако удаљавали од мене и почели су да се појављују неки нови карактери у мом окружењу.

 

Само благодаћу човек надилази митарства.

Митарства су ово вечито понављање једног те истог шаблона искушења. Нема ту трикова нити икаквог начина да се победи овај шаблон искушења. Можеш бити најинтелигентнији човек на свету али ништа ту памет не помаже. Можеш побећи с краја на крај света опет ћеш се наћи у истој ситуацији.

 

Но ако човек остаје упоран у црквеном животу и смиравању, значи да скупља благодат као капитал и да се при том смирава и прихвата оно што му Бог шаље као нешто што је корисно за њега, као нека врста школовања, онда искушења постају сношљивија а временом и престају.

 

Овај шаблон митарства полако бледи и човек излази из ропства греха и смрти и ђавола.

Значи само смирење и благодат, ништа друго не помаже да човек изађе из ове мреже, из те клопке у коју нас убацују духови.

 

Хороскоп?

Хороскоп постоји. То је 12 шаблона са неким подшаблонима по којима духови поднебесја поробљују људске душе на земљи, намећући им одређене карактере и слабости преко којих их контролишу и држе у ропству.

 

Хороскоп су митарства.

Митарства су наше грешно стање без смирења које се циклично понавља.

 

Христос је ослободилац!

 

Његова благодат, његова сила блага сила енергија коју узимамо кроз крштење, причешће, пост, молитву и исповест, кроз цркву, кроз љубав коју нам даје, та његова сила постепено дреши ове мреже и ослобађа нас од ропства тим царинама и од тих злих цариника.

 

Гледао сам човека и причао са њим који је огрезао у клептоманији.

Причао сам са њим искрено и до краја. Он је плакао говорећи како не може да се ослободи овог цикличног митарства. Причао ми је како се уплео у ту мрежу и како је мрежа сваким даном све јача. Привођен је неколико пута у полицију, плаћао је неке казне, нешто мало је и одлежао у затвору. Више пута је добио батина због лоповлука. Али све је џаба.

Свестан је да је то ван његових сила и могућности.

 

Што каже један светитељ стање грешности је као левак на почетку широко а онда уско, а кад прођеш кроз левак и паднеш тешко је вратити се назад корз тај исти уски пролаз јер је он с оне стране невероватно узак и тесан.

 

Човек мора да истањи душу своју да буде као паучина да би могао да уђе у рај.

 

Док год не победимо себе ми смо на митарствима. Док год не победимо своју гордост и не смиримо се до низине мрава и још ниже.

И шта су онда митарства?

Митарства то смо уствари ми. То је наш его, наш карактер, наша гордост и наши демони који нам у тој целој мрежи помажу да будемо све гори и гори.

Ко се не бори постаје гори!

 

 

Сви људи на планети имају неко своје митарство, неко своје искушење које се циклично понавља.

Неки људи кроз тај циклизам а уз помоћ Христове благодати постају светитељи и праведници или просто спасавају се, а већина кроз тај циклизам пропада јер не прихвата помоћ од Бога.

Погледајте старе људе. Они су огрезли у неким својим цикличним митарствима, већ им се и по лицу види ко је где запео и на који начин је поробљен.

 

Зато нема слободе мимо и без Христа!

Ко каже да је има, тај је роб на неком митарству.

 

Онда чему страх од митарства по смрти?

 

Тај страх је потпуно бесмислен, јер ми смо на митарствима већ сад у животу.

А у чему вас затекнем у томе ћу вам судити.

 

Није циљ да ми победимо митартва по смрти, него да их превазиђемо у животу. Овде и сад се решавају те царине. Истреси све то из "џепова" што шверцујеш, смири се и пролазиш.

[Баба]

Страх

 

Једино страх од Бога је конструктиван страх сви остали страхови су штетни.

Страх по Богу је почетак мудрости.

Гледао сам људе који као у холивудским клишеима из страха направе себи невероватне проблеме.

Као они јадници у хорор филмовима који се највише боје па први пострадају.

Треба се плашити страха.

Страх може да паралише човека и да потом човек пропадне. Многи неофити заглаве на овом страху и онда никакво напредовање у духовном животу не могу да постигну.

 

Плашљиви људи морају да ставе нешто друго изнад страха, изнад тог свог ирационалног плашења од живота и од свега.

Морају да ставе Бога изнад страха, тек тад ће победити страх.

 

Мени је то лако јер стављам интерес изнад страха па пошто видим да ми страх није користан онда га тако превазилазим, али многи људи у данашње време су веома поплашени и тешко им је да схвате да им страх није на корист а и ако схвате опет се плаше.

 

Зато морају да се уплаше Бога, више него својих страхова.

То је као пеницилин, смрћу смрт разруши.

 

Страхом Божијим побеђујте своје људске страхове.

 

Јер шта је било шта на свету спрам Бога и његове величине и силе?

 

Данас су Хришћани додатно уплашени јер нема заједнице. Некада је заједница била ослонац, а сад је нема. Хришћанин сам иде кроз живот а то је тешко.

Бог је далеко, негде на небесима, а на земљи "нема човека", нема на кога да се ослониш.

Зато је добро утешити човека, сваког човека, и храброг и плашљивог. Не наметати се, али много је боље дати човеку утешну и лепу реч него галамити на јадног човека који већ свакако страда и мучи се у овом животу.

 

"Небој се стадо мало"

[Ненад Р.]

Жељко , царе , страх је као и ватра , добар слуга јер у нормалним околностима нас штити да не урадимо неке ненормалне ствари , а лош господар јер ако га има превише , онемогућава да здраво расудимо дату ситуацију и паралише нам живот.

[Тања1]

@Жељко

Хвала ти на поруку „Митарства“, поједноставио, то ми је данас доста помогло да боље разумем овакве неке ствари...само настави,

сви ћемо наћи нешто.

[Adelaida]

[Adelaida]

Шта ти је женско чељаде.

 

  

[Ленка*]

@"Жељко', кидаш. 

 

Их, ко јој каже

 

[Juanito]

Мени је Жељко врло симпатичан лик. Уживање га је читати као писца. Међутим, ако је ово стварно оно у шта ви верујете, онда ми је јако драго што више нисам у тој причи. Осмогодишњак у паклу, јер није имао благодати... Лудило.