Био је бал, и то какав!

[Danijela]

Како је једна снежна мећава оставила у наслеђе Београђанима једну „болницу на крају града" и успомену на дворски бал са лутријом

Данашњи Београђани су чудна сорта. Вечито незадовољни.

 

Када је врућина, кукају како им је топло и како ће да удари суша. Ако почне киша, још горе, подавићемо се као мишеви. Кад стигне фебруар, као овај, па је сувомразица, наравно, кука се зато што је хладно и пуно дима. Почне ли кошава да чи­сти београдске улице, онда, зна се, продуваће нас до костију. Падне ли снежићак, то је народна трагедија, саобраћај у колапсу, ципеле пропуштају, ноге се клизају...

 

Стари конак у коме је одржан овај бал, снимљен 1876. године

 

Но, ово мало фебруарског снега кад му време није, јербо, у Београду никада није време за снег, ако је веровати сви­ма, извуче из прошлости једну зани­м­љи­ву причу која се догодила, некако, баш у ово време, али, пре 150 година.

 

Цела прича почиње пар година ра­ни­је, односно, крајем маја 1861. годи­не, одлуком градске власти да се у Бео­граду сагради Варошка болница.

Наравно, градска каса је и тада, као и сада, била више празна него пуна и требало је некако намаћи потребна сре­д­ства.

 

У ту сврху је организовано неколико добротворних балова и забава, но, сакупљени новац је био далеко од оног колико је било потребно за такав подухват. Прецизније, није се сакупило чак ни за куповину плаца на коме би се подигла болница.

 

И, ко зна докле би се то развлачило и отезало да кнез Михаилу није прекипело и одлучио да целу ствар мало убрза.

Прво, својим новцем од Ђорђа Ценића, за 2.500 дуката купује плац. Потом наређује да се комплетна грађа за његов летњиковац у Смедереву пренесе у Београд, на тај плац.

 

Јулија Хуњади која удајом постаје кнегиња Јулија Обреновић

 

Но, и даље је све то недовољно. Шта сад?

 

У помоћ при­скаче кнегиња Јулија Обреновић, супруга кнеза Михаила.

 

Организоваће се велики добротворни бал са лутријом, а сав приход ће бити за градњу Варошке болнице.

Бал је заказан за 11. фебруар 1865. године у Двору, то је некадашњи Стари конак срушен након 1903. и на ње­го­вом месту је данас фонтана између Старог и Новог двора.

 

Да би се одржала лутрија, ваљало је сакупити некакв фонд награда, а ту се кнегиња Јулија показала као сјајан организатор. Окупила је око себе све ондашње виђеније даме, супруге министара, високих чиновника, трговаца, а прикључиле су се и супруге ондашњих дипломата који су били са службом у Београду.

 

Фонд награда је почео да расте неслућеном брзином, људи су слали поклоне из целе Србије, па је и ту било ша­ре­нила, а куповина срећке није била уједно и улазни­ца за бал, те су се продавале широм Србије.

 

Уосталом, да привиримо мало шта је ко приложио.

 

Кнез Михаило Обреновић

 

Сам кнез Михаило је приложио златан сат са ланцем, два златна дугмета са дијамантима и бисером као и „ен­глески фотељ најновије направе". Кнегиња Јулија је дала и више.

 

Супруга београдског мухафиза, Али Риза-паше, ондаш­њег турског управитеља вароши, наравно, није хтела да се брука и да изостаје, па је приложила персијски шал, ја­глук везен златом, везену шамију, златом везене папу­че, две бројанице од ћилибара и златом везену бошчу.

 

Наш познати путописац оног времена, Љуба Ненадо­вић, приложио је портрет руског цара Николаја I. Други наш публициста, Милан Ђ. Милићевић, даривао је право благо – књигу „Робинсон Крусо" штампану у Будиму 1810. године, а министар просвете, већ погађате – пушку са изо­лученом цеви и бајонетом.

Међу дародавцима су били сви виђенији и много оних непознатијих Београђана, и не само њих. Поклони су сти­зали из целе Србије, па је тако један сељак из околине Тополе послао „кафез за 'тице" ручне израде, а други, из околине Крагујевца аков ракије у бурету са таквом орнаментиком да је већ само оно било вредност за себе.

 

На дан-два пред одржавања бала, Србију и Београд захвата страшно сне­жно невре­ме. Београд је под невиђеним снегом, скоро сви долазе пешице, а кроз град је било немогуће проћи.

 

У једном тренутку, кнез Михаило се сети и нареди да изведу један ескадрон коњице који ће неколико пута пројахати, и на тај начин утабати снег, од двора до данашњег Позоришног трга, као и на другу страну, до данашњег Цветног трга.

И, народ поче да стиже.

 

Даме по уласку нису журиле да се поклоне пред кнезом и кнегињом, већ су се ра­стр­чале по Двору и по канцеларијама, у којима су се иначе потписивала државна акта, ва­диле из бошчи свечану тоалету и пресвлачиле.

 

Госте су дочекивали, као домаћини бала, кнез и кнегиња, а гости су били шарено дру­штво: дипломате, министри, богати трговци, али, и абаџије, кафеџије, терзије, мум­џије...

 

Бал је коначно могао да почне, отворили су га кнез и кнегиња, а потом су се ређала кола, валцери, полке, па и извлачење награда.

Како сви знамо да је судбина чудо једно, никоме није било необично што је онај пор­трет руског цара Николаја I добио баш Али Риза-паша, мухафиз београдски, да мо­же на Калемегдану, у својим одајама, сербез да се нагледа љутог противника Турске.

 

 

Видинска (данас Џорџа Вашингтона) улица и Општа државна болница снимљено двадесетих година прошлога века приликом једне од оних регулација и нивелација београдских улица

 

Предмети који нису подељени, од­но­сно, извучени на лутрији, продати су касније на лицитацији организованој по­водом тога, а сав приход је, такође, ушао у ону масу за градњу болнице.

 

Када је на крају направљена рачу­ница, то је изгледало овако: укупно је прикупљено 1.667 дуката, 30 гроша и 30 пара и тај новац је уручен Општини за изградњу Варошке болнице.

 

Трошкове бала је платила кнегиња Јулија и за то из своје торбице изва­ди­ла 189 дуката.

 

Те исте, 1865. године, је завршена болница и у присуству кнеза Михаила предата Општини. У почетку је носила назив Варошка болница, касније преи­немована у Општу државну болницу, када бригу о њој преносе са градске на државну касу. Старије генерације читалаца је памте као Очну клинику, а данас се у њој налази Српско лекарско друштво.

 

Када је подигнута, болница се налазила у некој недођији, на крају града, тамо негде на Палилули. Та недођија се данас зове Џорџа Вашингтона улица, а нама је, поред ле­пог здања ове некадашње болнице остала прича о једном балу с лутријом.

 

 

Драган Перић
Политика „Магазин“ Н° 911
15. март 2015.

 

http://www.bg-setac.com/007_uvodnik/9997.html