Шта би тек било да имамо више авиона...

[Милан Ракић]

Ових дана, на страницама "најстаријег листа на Балкану", односно у стручној јавности, па и шире, актуелна је полемика између једног новинара, повереника за информације од јавног значаја, те свакако најпознатијег војно-политичког коментатора са ових простора...

 

Наиме, у најкраћем, новинар агенције БЕТА је поставио питање Министру одбране о статусу пре неку годину ремонтованих авиона типа Л-18 (МиГ-29) (свих који су преостали након НАТО агресије), односно њиховом ангажовању у борбеној обуци пилота, сталном дежурству у одбрани суверенитета наше Републике, те о налету пилота и још по нешто...

 

Коментатор и колумниста Политике је први повукао потез...

 

Како веровати поверенику

 

Члан 415. Кривичног законика Србије регулише кривично дело одавања војне тајне. Зашто господин Шабић то игнорише?

 

Лаж је свесно изречена неистина. Наиме, тако су ме учили на факултету. Нисам очекивао да повереник за информације од јавног значаја господин Родољуб Шабић у ТВ емисији износи неистину, да манипулише, али изгледа да нам је таква јавна сцена.

 

Дакле, када сам пре три дана у емисији РТС-а „Да. Можда. Не.” упитао повереника за информације од јавног значаја господина Шабића у чему је то јавни интерес да подржи, са своје функције, захтеве агенције Бета и новинара Војкана Костића упућене Министарству одбране Србије по питању ремонта авиона „миг-29”, броја сати летења тих авиона после ремонта и броја обучених пилота на том типу ваздухоплова, господин повереник Шабић је изрекао неистину да је два пута од Министарства одбране тражио одговоре на сва та питања, између осталог и о цени коштања ремонта авиона „миг-29”, и да ништа није добио, да му из Министарства одбране ништа нису одговорили. И онда је господин повереник тријумфално из џепа сакоа извадио интервју који сам ја у децембру 2006. године направио за „Политику” са тадашњим командантом ваздухопловства и противваздушне одбране Србије генералом Драганом Катанићем. У том интервју из 2006. године генерал Катанић је рекао да имамо укупно 380 пилота и да очекује да просечан налет пилота буде у текућој години између 15 и 20 сати. И то је све од конкретних података. Просечан годишњи налет пилота означава просек налета свих пилота војне авијације: пилота транспортне авијације, пилота хеликоптера, пилота борбене надзвучне авијације, пилота ловачко-бомбардерских ескадрила. Неки од њих проводе у ваздуху више времена, рецимо пилоти хеликоптера, неки мање.

 

Повереник Шабић је у ТВ емисији тријумфално закључио да су из Министарства одбране били дужни да му дају тражене одговоре, јер ето, „на та је питања командант ваздухопловства већ претходно одговорио мени лично, па ту тајне више нема”. Да ли је повереник Шабић хтео да обмане ТВ гледаоце? Јер, питања која је 25. априла 2012. године Министарству одбране упутила агенција Бета и новинар Војкан Костић, позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, била су: колико је плаћен ремонт авиона „миг-29” 2007. и 2008. године, колико сати су ти авиони летели после ремонта, конкретно авиони „миг-29” са бројевима 18101, 18102, 18105, 18108 и 18301, колико сати су авиони „миг-29” после ремонта провели у дежурном систему ПВО, односно, у дежурној пари авиона, и колико је од момента ремонта авиона „миг-29” обучено нових пилота за летење на авионима „миг-29”, а који претходно нису летели на ваздухопловима „миг-29”.

 

Колико се та питања разликују од питања и одговора генерала Катанића у интервјуу „Политици” из децембра 2006. године? Обичан лаик, а не ваздухопловни стручњак, може на први поглед да закључи да се ради о потпуно различитим стварима, односно, питањима и одговорима.

Министарство одбране Србије је 27. новембра 2012. године писменим путем одговорило агенцији Бета, на личност новинара Војкана Костића, на питање о цени ремонта пет авиона типа „миг-29”: ремонт је коштао укупно 2.743.840.474,81 динара. Министарство одбране Србије одбило је да одговори на остала три питања Бете, питања која је у име Бете подржао повереник за информације од јавног значаја господин Шабић, јер би одговори на та питања угрозили елементе националне безбедности државе Србије. Одговоре на таква питања, колико имате обучених пилота за неки тип авиона, колико времена лете авиони после извршеног ремонта и колико поједини авиони проводе времена у дежурном систему ПВО не би дала нити једна војска у свету.

 

Зашто повереник Шабић у ТВ емисији износи неистину да Министарство одбране није одговорило на упит о цени коштања ремонта авиона „миг-29”? Зашто је господин Шабић управо сада опет покренуо то питање? Министарство одбране Србије је 27. јануара 2015. издало саопштење у којем се наводи зашто није одговорено на питања број 2, 3 и 4. Неки медији су то саопштење Министарства одбране пренели, неки нису. Исто то је за РТС саопштио и начелник службе за односе са јавношћу Министарства одбране пуковник Петар Бошковић.

 

Члан 415. Кривичног законика Србије регулише кривично дело одавања војне тајне, наређење које регулише дежурне авионе у систему ПВО степеновано је као државна тајна. Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја члан 9, став 3 каже да орган власти неће тражиоцу, у овом случају поверенику, омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако би се тиме озбиљно угрозила одбрана земље и национална безбедност. Члан 5 говори о законом заштићеним информацијама које претежу над интересом за јавним информацијама.

 

Зашто повереник господин Шабић све то игнорише? Зашто је у ТВ наступу манипулисао истином?

 

Извор

[Милан Ракић]

На коментар Лазанског, реагује Шабић...

 

Незнање, мајка дрскости

 

Да би иоле озбиљно могао расправљати о овој теми, г. Лазански се морао потрудити да прочита бар два релевантна закона – Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закон о тајности података

 

Постоји стара паметна изрека „Није га мајка карала што се коцкао, већ што се вадио”. На њу ме неодољиво подсетила колумна господина Мирослава Лазанског „Како веровати поверенику?”, објављена у јучерашњој „Политици”.

 

Колумна је, зна се, последица нашег заједничког учешћа у емисији „Да, можда, не” Оливере Ковачевић. Морам рећи да сам већ приликом позива у емисију био помало изненађен кад ми је речено да ће један од саговорника бити и г. Лазански. Наиме, уз дужно поштовање према његовим другим евентуалним квалитетима, за „задату” тему – „однос власти према независним институцијама”, он је објективно некомпетентан. То је уосталом и потврдио јер му је током емисије водитељка морала објашњавати и неке елементарне ствари у вези са садржином закона о којима смо разговарали.

 

И својом јучерашњом колумном он олако покушава претворити у „ваздухопловну” једну тему која је неупоредиво озбиљнија, пре свега правна, и за расправу о којој он, што је и овај пут потврдио, није спреман и компетентан.

 

То да ли нешто представља тајну и ког степена поверљивости, напросто није питање чаршијског „здраворазумског” логицирања или „укуса” господина Лазанског, нити аргумената типа „ни у једној земљи на свету”, већ одредби релевантних закона. Да би иоле озбиљно могао расправљати о овој теми, г. Лазански се морао потрудити да прочита бар два релевантна закона – Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја (ЗСПИЈЗ) и Закон о тајности података (ЗТП). Он то, нажалост, очигледно није урадио.

 

Јер да је прочитао бар онај први, ваљда ме не би питао где сам препознао јавни интерес у захтеву који је агенција Бета поднела Министарству одбране. Знао би да наш закон садржи претпоставку постојања јавног интереса, да се он, дакле, не утврђује и не доказује. Напротив, само онај ко жели да оспори остваривање права има обавезу да докаже да постоје разлози за то.

 

Исто тако, само да је прочитао Закон о тајности података, морао би знати да је потпуно бесмислено његово „крунско” завршно питање у коме подсећа на одредбу члана 415. КЗ и „објашњава”, да цитирам, „орган неће тражиоцу, у овом случају поверенику, омогућити остваривање права на приступ информацијама”. Потпуно је несхватљиво, да не кажем трагикомично, да г. Лазански не разликује тражиоца информација (новинар, медији, НВО, грађанин...) од повереника који, ни у „овом случају”, ни у било ком случају, није тражилац информација већ другостепени државни орган који одлучује о жалби тражиоца. И то орган који по изричитим одредбама закона (чл. 38. ЗТП) има не само право увида у било који документ без обзира на степен поверљивости, него и право да наложи опозив тајности (чл. 25. ЗТП).

 

Да је прочитао закон, г. Лазански би морао знати да су у више одредаба Закона о тајности података утврђени формални услови за класификацију података којима се утврђује ко, под којим условима и на који начин врши класификацију, односно утврђује поверљивост и степенује је. Услови јесу формални, али су и апсолутно битни. Кад нису испуњени, класификација је незаконита. Информације о којима говоримо нису ни изблиза испуњавале те формалне законске услове, што би само по себи аутоматски требало да дисквалификује њихов „поверљив” статус. Ипак, има смисла позабавити се и материјалном страном проблема. И у том контексту занимљив је однос према таквим информацијама у досадашњој пракси, присуство тих информација у медијима и јавности уопште и слично. У том контексту сам у току емисије, што га је очито погодило, показао г. Лазанском копију његовог текста, односно интервјуа који је радио с некадашњим командантом ваздухопловства. Информације које се у интервјуу наводе, наравно, нису идентичне с онима о којима смо дискутовали, али су очигледно више него сличне.

 

А и демонстрирао сам их само примера ради. Могао сам, разуме се, навести доста сличних примера. Могао сам, на пример, кад г. Лазански већ инсистира на посебној деликатности информација по „типу авиона”, да поменем и информације о потпуној неспособности за лет због проблема с акумулаторима за паљење свих наших авиона типа МИГ 21 и МИГ 29, које је г. Лазански добио и објавио уз додатну информацију да наши „орлови” и Г-4 нису опремљени радарима, те да сходно томе нема никаквог ризика пресретања приликом евентуалног ноћног „упадања” у наш ваздушни простор.

 

Могао сам али нисам, јер је то потпуно сувишно. Тема о којој сам ја говорио је ван полемике. Да до краја поједноставим – новинска агенција тражила је неке информације од Министарства одбране. Министарство их није дало. Агенција се жалила по закону надлежном органу – поверенику. По спроведеном поступку након прибављања изјашњења, Повереник је донео одлуку која је по закону за Министарство коначна, обавезујућа и извршна (чл. 28 ЗСПИЈЗ). Одлука је донета још пре више месеци, па је и питање г. Лазанског зашто „тек сад реагујем” бесмислено, тачније, оно је само јефтина политикантска инсинуација.

 

А оно на шта сам „сад” морао реаговати било је јавно саопштење Министарства одбране у коме Министарство „објашњава” необјашњиво. „Објашњава” да неће да поступи по одлуци надлежног органа која је по закону обавезујућа. Уређене, нормалне државе функционишу по законима. Кад мисле да треба, мењају их, али док то не ураде – поштују их. Због тога сам већ рекао да без обзира на то да ли је (не)поступање Министарства одбране последица непознавања закона или свесног настојања да се резервише позиција у којој ће Министарство само да одлучује кад хоће, а кад неће да поступа по законима ове земље, оно производи штету по нормално функционисање правног поретка, углед државе и, разуме се, самог Министарства. И немам шта томе да додам.

 

Извор

[Милан Ракић]

Затим се укључује својим коментаром и новинар који је упутио питање МОРС...

 

Скривање информација

 

С обзиром на то да сам у чланку Мирослава Лазанског поменут именом и презименом, као и да се доводи у сумњу моја мотивација да се распитујем за то колико се сврсисходно троши новац пореских обвезника када је у питању војска, осећам да ми је дужност да одговорим колеги Лазанском

 

Да је Србија земља у којој су ствари постављене наопако, не треба много доказивати. Али да ћемо дочекати да се новинар (Мирослав Лазански) залаже за скривање информација а државни службеник (Родољуб Шабић) да оне буду доступне јавности, заиста је мало ко очекивао.

 

С обзиром на то да сам у чланку Мирослава Лазанског поменут именом и презименом, као и да се доводи у сумњу моја мотивација да се распитујем за то колико се сврсисходно троши новац пореских обвезника када је у питању војска, осећам да ми је дужност да одговорим колеги Лазанском. Због чега је између колеге новинара (интереса јавности) и државних структура стао у одбрану ових других, нека одговори сам.

 

Поштовани колега, шта вас се тиче која је моја мотивација да поставим таква питања? Ово је слободна земља и имам право да поставим питање како се троши (и) мој новац и шта добијам заузврат када је у питању безбедност мог детета. Осим ако не мислите да поседујете неко ексклузивно право да се бавите војном тематиком? Па када Војска Србије због проблема с акумулаторима остане недељама или чак и месецима без ловачког дежурства, то онда није војна тајна и јавност има право то да зна. А када у дежурству стоје ненаоружани авиони без радара, е, то неће моћи... Из начина на који су постављена та питања и лаику је јасно да су мени одговори познати. И да сам као ваздухопловни ентузијаста и човек који је и приватно јако везан за војску, кроз институције, желео да докажем да се у Србији, независно од тога која је политичка структура на власти, континуирано лоше газдује војском и да се њени потенцијали непрестано изнурују и слабе.

 

То да ли је моје питање умесно или не, не одлучују коментатори „Политике”, већ повереник за информације Родољуб Шабић. А он је одлучио да моја питања заслужују одговор. Коме се не свиђа закон који налаже такво стање ствари, нека га мења. Али док се то не деси, не би било лоше да га поштује. А нарочито би било лоше да се одлука о томе да ли државни орган мора да достави неку информацију медијима или грађанима остави самом том државном органу, јер онда ништа и никада не бисмо сазнали. Ако неко направи мост преко ливаде, који не води никуда, да ли имам право да питам колико возила дневно пређе преко њега? Нарочито ако је то био скуп мост.

 

Друго, потпуно је нетачно да је реч о информацијама које ниједна земља на свету не би учинила доступним јавности. Ево, на пример, када су питању „мигови 29”, у руском листу „Краснаја звезда” могуће је прочитати колики је лични налет пилота на том типу, колико је младих пилота те године дошло у тај и тај пук и све у том стилу. Да не помињем комшије Хрвате, који редовно извештавају о ремонту својих „мигова 21” и када је који авион ушао у јединицу после ремонта. За Хрвате се чак може рећи и да су у томе отишли тако далеко да објављују и информације које се, понекад, могу учинити детаљним и небитним чак и за стручну јавност.

 

Можда и најспорнија ваша тврдња јесте да се јавности објављује само укупни налет авијације као целине. Ако пилоти транспортне авијације (због поплава) прошле године налете око 40 сати у просеку (цифре су узете само као пример, не кажем да је тако било) а пилоти ловачке по два сата, да ли је тачно рећи да су у просеку летели по 21 сат? Да, тачно је. А да ли то значи да су пилоти ловачке авијације обучени и у тренажи за све своје борбене задатке у сложеним метео-условима и ноћу? Не. Е, баш због тога је било важно да се зна то што сам питао. Јер, ако то не знамо, на основу чега ћемо мерити ефекат чињенице да је ова сиромашна земља дала 2,7 милијарди динара на ремонт авиона? Да ли је Србија заиста толико богата да немилице троши паре на нешто што после користи само на парадама или приликом промоције потпоручника.

 

Подсетићу да је последњег дана 2014. године министар одбране Братислав Гашић посетио дежурну ловачку јединицу на аеродрому Батајница, једину те врсте у систему ПВО. Док је давао изјаву, иза леђа министра стајала су, као што је то и ред, два ловачка авиона. Али то нису били авиони МИГ 29, наши најбољи ловци, него авиони МИГ 21. Од којих је један у ЈНА дошао још 1983. године и којем је већ једном продужен животни век (Л-17, 17409), док је други био НЛ-16, двоседа верзија ловца МИГ 21, која због другог седишта нема радар у носу већ тег, и који је у дежурству стајао ненаоружан. Ко не верује и ко није био тог дана у Батајници, нека погледа на сајту Министарства одбране – слике и видео-записи вероватно још стоје у архиви. Ако ми неко каже да је добро да држава издвоји неколико милијарди за ремонт „мигова 29” да би у дежурству стајао МИГ 21, ја сам спреман да одустанем од свог захтева. Али нека ми само објасни како ће тај НЛ-16 без радара да неког пресретне у ваздушном простору Србије и како ће да дејствује по том циљу у случају потребе? Као и у Првом светском рату, мораће да непријатеља открије визуелно а да по њему пуца из личног наоружања пилота из кабине. И онда се колега Лазански чуди због чега се ја интересујем зашто не лети 18101.

 

Узгред, могао би колега Лазански да објасни одакле му информација ко је у име Новинске агенције Бета Министарству одбране слао питања о ремонту „мигова 29” и која су конкретно то питања била. Не бих рекао да је ту информацију добио од Родољуба Шабића. С обзиром на то да су у ту преписку увид имали још само Министарство одбране и ја, а ја му ништа нисам доставио, занима ме да ли колега Лазански има увид у све захтеве које новинари шаљу Управи за односе са јавношћу или је та привилегија резервисана само за моју маленкост.

 

Извор

[Милан Ракић]

На горње, данас се наново оглашава Лазански...

 

Године каријере, ниједан запамћен случај

 

Ознака тајности са докумената које је од Министарства одбране тражила агенција Бета није скинута и колумнисти Шабићу дозвољена је licentia poetica, али поверенику Шабићу није

 

Господин повереник за информације Родољуб Шабић има нарав идеалног новинарског колумнисте: нервира га свако противљење његовом мишљењу, али је истовремено и страховито конструктиван, има идеју за сваки проблем и проблем за сваку идеју. Можда су му и овлашћења управо таква, али у сваком случају његов је дијапазон огроман, он је заокружен лик, човек који је написао четрдесетак књига, зависно од дефиниције по којој ћемо прибројати или одбити зборнике, хрестоматије, антологије, приређена сабрана дела или посебне бројеве часописа, од правних тема до броја сати дежурних авиона у систему ПВО. Господина Шабића напросто није лако уловити ни за реп ни за главу, а то је увек била одлика просечних новинских колумниста. Он је офанзиван играч, али не и соло дриблер, увек мало у преступу.Истина, у ТВ наступу противник мора напрегнути пажњу да граматички спозна све тореадорске позе његове јуриспруденције. Односно млаћење празне сламе. Јер, извор правне логике повереника Шабића је проста Бахчисарајска фонтана.

 

Ја само поштујем закон, каже повереник Шабић. Неподношљива лакоћа постојања у легалистичком проређеном амбијенту која омогућава поверенику Шабићу транслацију с једне на другу обалу, без одбацивања баласта и с елеганцијом спортског балона.

 

Елем, да се позабавимо ми овде правним и војно-ваздухопловним аспектима наше полемике, која је започела на телевизији. Агенција Бета и новинар Војкан Костић затражили су од Министарства одбране одговоре на већ позната четири питања. Како одговоре нису добили, то је онда повереник Шабић затражио – наредио Министарству одбране да одговоре достави агенцији Бета, на личност новинара Костића.

 

Министарство одбране дало је одговор на питање о цени ремонта авиона МИГ29. На остала три питања Министарство одбране није дало одговор. Повереник Шабић тврди да је било дужно да одговори и на та три питања. Управо на сајту повереника Шабића, у делу који описује његова овлашћења, дословно пише да „ако орган власти ускрати приступ одређеним информацијама, тај је орган власти обавезан да докаже да би одавањем тих информација јавности могла бити озбиљно угрожена национална безбедност”. На то се управо и позвало Министарство одбране, када је одбило да Бети пружи одговоре на три питања, објашњавајући то угрожавањем елемената националне безбедности Србије. Што значи да орган власти има могућност одбијања давања одређених информација, и да се одређене информације не добијају по аутоматизму, чак и ако то наложи повереник Шабић.

 

Иначе, поверенику Шабићу није ускраћен приступ информацијама, ускраћен је агенцији Бета. Тачно да у овом случају повереник Шабић није тражилац информације, он као другостепени државни орган одлучује о жалби тражиоца, у овом случају Бете, и налаже Министарству одбране да те информације пружи Бети. Не тражи Бета, већ у њено име захтева Шабић. Трагикомично, није шија, него врат.Повереник Шабић даље каже да он има право да наложи опозив тајности неког документа. Питам повереника Шабића када је и где затражио скидање тајности са докумената које Министарство одбране није доставило Бети? Степен тајности одређених докумената не утврђује повереник Шабић, већ Савет за националну безбедност, па тиме Шабић не може ни као повереник скидати степен тајности неког документа. Он то може наложити. Када је у овом случају повереник Шабић то затражио?

 

Говорећи о условима под којима се врши класификација, односно утврђује поверљивост и степеновање одређених докумената и информација, повереник Шабић спомиње одредбе закона о тајности података и формалним условима да би неки подаци били степеновани као поверљиви. И каже да је, када ти услови нису испуњени, класификација незаконита. Повереник Шабић тврди да „информације које је тражила Бета нису ни изблиза испуњавале те формалне законске услове, што би само по себи аутоматски требало да дисквалификује њихов поверљиви статус”.

 

Невероватно, повереник Шабић признаје да те информације имају службени статус поверљивости, али мисли да нису испуниле формалне законске услове за такав статус, па би он то мало да промени. А да то не промени онај који је и ставио степен поверљивости. Онако, испод жита. Правни Жика Обретковић. Хумористичка димензија легалистичке поенте. Повереник Родољуб Шабић као advocatus diaboli. Његов епистоларни habeas corpus.

 

Инсубординација државе Србије и Родољуба Шабића? Пут према политичким звездама? Толике године каријере, ниједног запамћеног случаја.

 

И онда, усред ТВ емисијеу којој се код неких присутних осетио утицај снажног зрачења оргона повереника Шабића, повереник Шабић хајдучки извлачи интервју с командантом ваздухопловства и ПВО генералом Драганом Катанићем, тврдећи да је у том интервјуу „Политици” генерал одговориона оно што је Бета тражила од Министарства одбране. А у том интервјуу ни речи о питањима које је Бета упутила Министарству одбране. Зрачење оргона у тој ТВ емисији било је такво да мени није омогућен потпуни одговор на неистине повереника Шабића. Но, у покушају полемике око техничко-технолошких питања у нашем ваздухопловству, повереник Шабић сада признаје да питања у том фамозном интервјуу нису била идентична са оним питањима која је тражила Бета, него су „очигледно више него слична”. По чему су слична?

 

Поверенику Шабићу је као колумнисти дозвољена licentia poetica, али адвокату и поверенику Шабићу није. Ја као новинар могу да напишем да авиони МИГ29 нису имали акумулаторе, да немају гуме, али то није и службени податак. Војска то може да демантује, али и не мора.То је моје истраживање, а не службени податак добијен од надлежног органа. И то није контекст таквих информација у медијима и то је битна разлика. Може неки војни лист у свету да саопшти колико нових пилота долази у неку јединицу, али само наивни новинари могу да помисле да је то и реалан број. Број се увек фризира, већи или мањи, у зависности од околности. Хоћете већи или мањи војни буџет.Ко то не схвата, може му се поставити питање одакле ветар дува? Када сам својевремено на америчкој крстарици „Белкнап” упитао официре да ли на броду имају и нуклеарно оружје, јер је крстарица била у Дубровнику, рекли су ми да они ништа не потврђују,али и не демантују.

 

Што се мене тиче, полемика је завршена, надам се да нисам био превише злочест, јер господин повереник има проблем на са мном, већ с Министарством одбране. Односно члан, тај и тај, може, или не може, фију, питања у кош. Ко је следећи?

 

Извор

[Милан Ракић]

Дакле циркус са стањем нашег војног ваздухопловства, нарочито са ПВО димензијом, односно њеним сегментом-ловачком авијацијом се наставља... Већ не смем ни да избројим коју годину у континуитету... "Бојим" се да ћу кренути и у школу...

[Милан Ракић]

Шабић одговара Лазанском: Против залуђивања јавности

 

Поводом текста „Године каријере, ниједан запамћен случај”, од 2. фебруара

 

У јучерашњој „Политици” г. Лазански je објавио да је, што се њега тиче, наша полемика завршена. Иако је, зна се, противно елементарним правилима полемике да је завршава онај ко је започне, ја се потпуно слажем с тим. Сходно томе, мој текст није никакав наставак полемике, већ просто последица моје обавезе да спречим да јучерашњи галиматијас некомпетентних „правних” тумачења г. Лазанског и инсинуација и увреда на мој рачун „гарниран импресивном” фотографијом г. Лазанског, „после лета на ’миг-у’” као и „важном” информацијом о „посети америчкој крстарици”, допринесе даљем залуђивању јавности.

С тим у вези, осврнућу се на три питања.

 

Прво, има ли повереник за информације право да одлучи да се јавности ставе на располагање информације које су формално означене као поверљиве? Неспорно. Наравно, не по „укусу” г. Лазанског већ „само” по закону (чл. 26 и 28. ЗСПИЈЗ и чл. 25 ЗТП).

 

Друго, да ли је повереник наложио декласификацију? Кад је предмет поступка пред повереником поверљив документ или информација, а он након спроведеног поступка по жалби и утврђених чињеница одлучи да се учини доступним јавности, та одлука повереника је основ за декласификацију. Повереник не доноси никакву посебну одлуку о декласификацији нити је он врши. Декласификацију врши, дужан је да то учини, орган коме је повереник наложио да информацију учини доступном. (чл. 25 Закона о тајности података). Ово до сада, укључујући и Министарство одбране, никад није било спорно. Само илустрације ради, поменућу одлуку повереника из 2012. у поступку у коме је предмет интересовања јавности био извештај о ревизији финансијског пословања Министарства одбране. Министарство је ускратило тражиоцу овај документ позивајући се на „поверљивост”. По спроведеном поступку по жалби повереник је наложио да се документ учини доступним тражиоцу. Не у целости, јер је наложио и да се низ одређених информација заштити те и да и даље остану недоступне за јавност. Министарство је након тога спровело одговарајућу декласификацију, дало тражени документ (уз поменуте резерве) тражиоцу и о томе обавестило повереника. Министар који је тада сматрао да треба доследно поштовати закон био је Александар Вучић.

 

И треће, да ли су информације које су биле предмет интересовања Бете од стране Министарства одбране или Војске Србије, икада учињене доступним јавности?

 

Поводом чињенице да је он сам својевремено објавио и много деликатније информације (о неспособности за лет комплетне наше гарнитуре апарата „миг-21” и „миг-29”), г. Лазански „објашњава” да те информације није добио од Министарства, већ да су резултат његовог „истраживања”. Хајде да, за ову прилику, прихватимо „објашњење”, иако је мало вероватно да би му га и рођена мајка прихватила. И да претпоставимо да и нпр. информације, ко је конкретно у име Бете био подносилац захтева није добио у Министарству него су оне резултат некаквог „истраживања”.

 

А као одговор на питање да ли су информације какве је тражила Бета, од стране Министарства одбране или Војске Србије до сада чињене доступним јавности, довољан је цитат (и на интернету доступне) само једне изјаве некадашњег заменика команданта ваздухопловства: „’Миг-29’ (регистарског броја 18105) је ремонтован и распоређен у 204. авијацијску базу 25. маја 2008. године. Авион је тада добио дозволу за 10 година употребе и 700 часова налета, од тада је летео 75 часова у 145 летова. Колега Р. Р. је био изузетан пилот имао је више од 900 часова налета у каријери, од тога 300 на ’миг-у’, само у овој години више од 20 сати што је сасвим довољан број сати.”

 

Извор

[Милан Ракић]

Лазански одговара Шабићу: Ако прође, прође

 

Одговор коментатора „Политике” господину Шабићу

 

Мислио сам да је мој претходни одговор уваженом поверенику господину Родољубу Шабићу крај наше пријатељске полемике на овим страницама, али ме је он својим новим наставком „саге о миговима” вратио у свет филма „Маратонци трче почасни круг”.

 

Господин Шабић је прво сасвим нестручно покушао да упореди моје објављивање података да авиони типа „орао” и „г-4” немају радар, па зато и не могу да врше улогу пресретача у ваздушном простору, с подацима које је агенцији Бета одбило да пружи Министарство одбране. То да авиони „орао” и „г-4” немају радар јесте јавни податак у свим домаћим и страним публикацијама о тим авионима, податак стар 40, односно, 33 године.Какве везе има тај, пре 40 година објављени податак, са временом које авиони „миг-29” сада проводе у борбеном дежурству, и колико је пилота обучено за летење на тим авионима?

 

Фамозни интервју, на који се позвао повереник Шабић, јесте из 2006. године и у њему нема ни речи о подацима које је тражила Бета. Класичан адвокатски штос, ако прође, прође.

Репортажа М. Лазанског са крстарице „Белкнап” из загребачког „Данаса” од 20. 6. 1989. 

 

И коначно да би доказао како су подаци које је тражила Бета „нормални”, повереник Шабић цитира изјаву заменика команданта авијације из 2008. после пада „миг-29” са бројем 18105, у којој се каже: „да је тај авион ремонтован и да је распоређен у 204. авио-базу 25.5.2008. године, да је авион добио дозволу за 10 година употребе и 700 сати налета и да је од тада летео 75 часова у 145 летова, те да је колега Р.Р. био изузетан пилот, имао је више од 900 сати налета у каријери, од тога 300 на ’мигу’, само у овој години више од 20 сати, што је сасвим довољан број.”

 

Господине Шабићу, пилот Р.Р је имао тај и тај број летова, он је погинуо, што сте, наравно, вешто избегли да кажете. Од тог тренутка број његових летова није више штићени податак, авион се срушио и нема га више у евиденцији, па и подаци о том конкретном авиону нису више тајна. Осим тога, све ово што је изјавио заменик команданта авијације после те несреће нема везе са бројем сати у борбеном дежурству авиона „миг-29” у систему противваздушне одбране. То напросто квалитетно нису исти подаци. Вадите мртве да би у полемици доказали нешто што се не може доказати. Маратонци...

 

Господине Шабићу, ви сада спомињете случај и вашу одлуку из 2012. године, када је Министарство одбране одбило да тражиоцу пружи информацију о извештају о ревизији финансијског пословања Министарства одбране, јер се Министарство одбране позвало на „поверљивост” извештаја. Ви кажете да је по спроведеном поступку по жалби, повереник наложио да се документ учини доступним тражиоцу. Али не у целости, јер је повереник наложио да се низ одређених информација заштити и остану недоступне за јавност. По вама, је онда Министарство одбране извршило декласификацију одређених информација, али неких није. Што би значило да тек када је Министарство одбране одбило на старту да тражиоцу пружи све информације, онда сте направили „дил” са Министарством. Нешто може, а нешто не може. Зашто нисте и сада поступили тако? Министарство одбране је одговорило Бети на питања о цени ремонту авиона, на остала питања је одбило да одговори.

 

Господине Шабићу, као што агенција Бета има изворе на аеродрому Батајница и ја имам колегијалне изворе у агенцији Бета. А што се тиче америчке крстарице „Белкнап” и атомског оружја на њој, прилажем моју репортажу из загребачког „Данаса”,број 383, од 20.6.1989. године, страница 56. и 57. под насловом „Атомска тајна ’Белкнапа’”.

 

Било ми је задовољство господине Шабићу...

 

Извор