Лекција са истока

[Danijela]

 

 

У претходном периоду, неколико аутора на нашем порталу се бавило темом дефинисања прихватљиве опозиционе идеологије, пре свега оне на десном крилу политичког спектра. 

 

Овај текст има за намеру да тој расправи допринесе кроз указивање на пример из блиског комшилука: из Румуније, земље о којој, упркос близини (ни стотину километара од Београда), нажалост не знамо много. Наиме, управо у децембру 2014. године, двадесет пет година од пада комунизма, функцију председника у овој земљи је преузео Клаус Јоханис, једна изузетно занимљива и за наше политичке прилике, поучна фигура.

 

Јоханис је победио као кандидат Националне либералне партије (ПНЛ), странке конзервативно-либералне оријентације. Ова идеолошка кованица, иако у нашим условима незамислива, у остатку Европе и није тако ретка. У већини партијских система, десно идеолошко поље деле управо странке конзервативне, демохришћанске и либералне идеологије (или њихове комбинације). Ово груписање су условили многи фактори: раст социјалдемократских странака на левици; историјски отпор према претњи комунизма у двадесетом веку; уплив тачеризма и реганизма осамдесетих година, који је трајно везао либералне идеје о слободном тржишту за конзервативне идеологије. Укратко, друштвени расцепи на основу којих су се формирале идеологије у већини западноевропских (а касније, и источноевропских) држава су значајно другачији од расцепа у Србији. Код нас, идеолошко раслојавање је условљено ратом, тј. односом према етничком питању, а нешто касније и према међународној арени. Тако се код нас десница више перципира на основу односа према Косову и Русији, а мање на основу заступања одређених економских или друштвених ставова.

Ипак, и у Србији је тренутно у току једна врста „реидеологизације“ партијске понуде. Велике националне и етничке теме губе на значају, пре свега због свести о поразу прокламоване националне идеје деведсетих, као и цементирања постојећих националних граница. Међународна арена такође губи на значају са већим укључивањем у процес европских интеграција. Од избора 2014. године, све парламентарне странке су (макар декларативно) за улазак у Европску унију, те се са продубљењем процеса интеграције све мање простора оставља за идеологизацију међународног положаја Србије. Као резултат свега, политика почиње да се премешта у „нормалне“ токове, а идеолошки расцепи се полако формирају на основу питања која су у већини источноевропских земаља решена пре више од 20 година: питања политичке и економске транзиције. Управо у том процесу налази се простор за нову конзервативну/либералну политичку снагу.

 

Вратимо се часком на Јоханиса. Клаус Јоханис је етнички Немац и протестант (лутеран), професор физике. У румунској политици је постао познат када је 2000. године постао градоначелник Сибиња (Сибиу), града од неких 150 хиљада становника. Иако је био представник партије немачке мањине у граду са 1% Немаца, Јоханис је освајао четири узастопна мандата (сваки пут са огромном предношћу на изборима). За четири мандата, трансформисао је Сибињ у туристички и предузетнички центар, Европску престоницу културе за 2007. годину, град са модерном администрацијом и инфраструктуром, те са високим квалитетом живота.

 

Јоханисова кампања у Букурешту

 

Модерна десница, онаква каква је победила на председничким изборима у Румунији, постављена је на три кључне основе. Две су идеолошке, и могле би се сумирати у појмовима: тржишна економија и друштвени ред. Упркос увреженом мишљењу и предрасудама о владавини „неолиберализма“, у Србији тржишни економски модел никада није био понуђен у правом смислу. Слободно предузетништво, слободна трговина, конкуренција, минимална регулација, нижи порези и минимални уплив државе у економију – никада нису били прихваћени у нашој политици. Чак и оно што се у овом тренутку популарно назива „реформе“, представља једну врсту ескапизма – смањење плата је замишљено као замена за свеукупне тржишне реформе. Друга идеолошка основа је друштвени ред, односно правна држава која подразумева јаке и недодирљиве институције и законе који се примењују без пардона. Борба против корупције и оснаживање правосуђа су биле кључне теме  у Јоханисовој кампањи.

 

Трећа основа је квалитет личности које заступају одређену политику. Овако постављена, десница мора да понуди људе: стручне, неукаљане, тзв. „моралне вертикале“. То не захтева нужно нове политичке партије. Јоханис је, када су његове политичке амбиције превазишле родни Сибињ, постао члан веће партије (поменуте ПНЛ). Иако партија дуге традиције, ова странка је последњих година укаљана низом недоследних коалиција. Ипак, партија се брзо реформисала и заузела нови курс. Таблоиди и политички противници су покушали да Јоханису спочитају националну припадност као ману. Међутим, његов грађански патриотизам је био неупитан: као Немац и физичар, могао је по паду комунизма да напусти Румунију и гради каријеру у Немачкој. Није то учинио. Када су новинари на једној конференцији за штампу довели у питање његову националну лојалност, он је устао и отпевао румунску националну химну. Из перспективе Србије, у којој добар део грађана (без обзира на етничку припадност) не познаје заставу, грб, писмо, језик или химну сопствене државе, ово је веома значајно.

 

Свакако је питање да ли ће Јоханис успети да реализује своје идеје и свој програм са места председника републике. Међутим, овде је битна политика коју је формулисао, начин на који ју је понудио, као и чињеница да је с том политиком успео да тријумфује на изборима. Румуни, народ који често са предрасудама перципирамо као „назадан“, на изборима су изабрали Немца и протестанта који се кандидовао са либералном и грађанско-националном платформом.

 

Иначе, Јоханисов противкандидат на изборима је био Виктор Понта – актуелни премијер Румуније. Леви популиста. Често оптуживан за ауторитарне методе владања и контролу медија. Човек са подршком већинске Румунске православне цркве. Такође, власник плагираног доктората. Укратко, све оно што и просечан политичар у Србији представља. (Узгред, Понта је на изборима имао и подршку председника Владе Србије.)

 

А поразила га је једна нова идеја, нова енергија и нови човек. И то је могуће. Чак и у Румунији.

 

http://akademskikrug.rs/lekcija-sa-istoka/