"Међутим, неко може да каже: мени је довољно да пазим на себе а не на другог" - Свештеномученик Василије Кинешемски

[Stanoje Stankovic]

„На сваком од нас у извесној мери лежи дуг апостолског служења... Ми смо призвани од Господа не само на лично спасење, већ и да помогнемо спасењу наше браће. То је дуг хришћанске љубави. ‘Не могу да верујем’, говори Свети Јован Златоуст, ‘да ће се спасити онај ко не брине о спасењу ближњег’. Ове речи васељенског учитеља волео је да наводи Свети Тихон Задонски и додавао од себе: ‘Нико не може више да љуби Христа од човека који иште спасење ближњег’. Ту исту мисао нешто детаљније објашњава Свети Димитрије Ростовски: ‘Хришћанин је по Божијој заповести дужан да љуби ближњег као себе самог. Ако љуби као себе, онда је дужан да му жели и спасење исто као и себи. Човек који се не брине о спасењу ближњег, не љуби га као себе самога и нема истинску љубав према Богу. Међутим, неко може да каже: мени је довољно да пазим на себе а не на другог, да пазим на сопствено спасење а не да бринем о спасењу других. Таквоме одговара Свети Златоуст, говорећи: ако и све у себи исправи а на корист ближњега се не труди, неће ући у Царство. Дакле, врлинском хришћанину није довољно за спасење само сопствено исправљање, ако другима не доноси корист и не исправља их. А ако неко каже: ја нисам учитељ, нисам свештеник, нисам духодник, нисам пастир душа; не треба никога ја да учим – таквоме одговара Свети Теофилакт: ‘не говори: нисам пастир и нисам наставник, не треба да учим друге: лажеш, јер за поучавање свих нису довољни само учитељи; јер Бог жели да свако саветује и поучава другог (види 1 Сол. 5:11). Али и у Старом Завету, Свети Давид, будући цар, зар није бринуо о користи ближњих? Научићу, говори, безаконике путевима Твојим и безбожни ће се обратити Теби (Пс. 50:15)... Колико смо више ми, који смо добили нову благодат, дужни да то чинимо!’“