Страх од Богопознања

[LukaZ]

Кант рече "Разум без ума јесте нешто, али ум без разума је ништа". Ја сам виђао такве људе ван-црквене који својим поштењем, увиђавношћу, обхођењем, љубазношћу,.. могу бити пример хришћанских врлина, али који су сваким помињањем нечег из наше православне духовности што је будило најтананија побожна осећања Христове свељубави (нека дирљива мисао светог оца или пој) брзо бежали од тога и постављали неку непремостиву границу. (као да осећају неки бол, или неку другу димензију која им ствара непријатна размишљања у која не желе да улазе)

 

Готово сам могао тврдити да је та граница толико чврста да ће са њом истрајати до краја овоземаљског живота, да нисам једном чуо причу еп.Тихона Шевкунова о величанственим делима милости божије http://youtu.be/FoBNmp1-YLw?t=5m5s

 

Дакле зашто је од таквих "дар побожности" скривен или је њихов дар у добрим делима?

[Zero]

Možda je u pitanju strah koji nastaje usled nevoljnosti da se zagazi u tu dubinu, sve da se ne izgubi taj dar koji imaju, dar Boga u njima bez njihove svesti, a sve (opet, možda) zbog nedovoljnog poznavanja Istine. Što reče sveti vladika Nikolaj Velimirović: "Ako tražiš Istinu sa ljubavlju i radi ljubavi, Ona će ti otkriti svetlost Svog lica onoliko koliko možeš da izdržiš, a da ne sagoriš." Mi u stvari ne znamo, ali možda Bog, sa druge strane, njima otkriva koliko mogu izdržati, spašava ih, a da ne sagore...

PS: lepo bi bilo podeliti tu priču na srpskom, ako imaš prevod