Трибина "Свештеници у Великом рату Србије"

[Милан Ракић]

У Свечаној сали Дома Војске Србије 23. децембра 2014. године, са почетком у 13 часова, биће одржана трибина „Свештеници у Великом рату Србије“, коју Медија центар „Одбрана“ организује у сарадњи са Удружењем ратних добровољаца 1912 – 1918. њихових потомака и поштовалаца.

 

У годинама Великог рата небо над Србијом било је мутно и крваво. Борећи се за живот, под заставама смрти, српски војник је опстајао захваљујући вери, духовној вези и јединству, које је спајало нацију преко граница државе. Војни свештеници делили су и добро и лоше са српским војником, пролазили кроз исту голготу и носили са додатном одговорношћу да кроз молитву, разумевање и неопходну утеху осоколе поклекле јунаке и пруже им наду да после распећа следи васкрснуће.

 

Беседници на трибини биће пуковник у пензији др Раде С. Н. Рајић; директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин и председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920. др Видоје Голубовић. Очекује се присуство Његове светости патријарха српског Иринеја.

 

МОРС

[Милан Ракић]

У Свечаној сали Дома Војске Србије данас је одржана трибина „Свештеници у Великом рату Србије“ у организацији Удружења ратних добровољаца 1912 – 1918. њихових потомака и поштовалаца и Медија центра „Одбрана“.

 

Том приликом, на трибини су говорили директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин, пуковник у пензији др Раде С. Н. Рајић и председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920. др Видоје Голубовић.

 

Преносећи благослов Његове светости патријарха српског Иринеја, епископ топлички господин Арсеније, викар патријарха, истакао је да традиција заједништва и сарадње цркве и војске датира још од 1803. године, три деценије касније уведено је и војно свештенство у Кнежевини Србији, а у Првом светском рату српско свештенство је било раме уз раме са својим народом и војском. 

 

Говорећи о улози свештенства у Великом рату, др Рајић је истакао да су свештеничка и војна професија традиционалне професије, које имају велики утицај на психолошку свест народа. Те две службе, објаснио је он, у условима рата, повезују се и обједињавају како би се сачувало оно што је наметнуто ратним приликама, међу којима тај духовни аспект помоћи војсци у јачању њених моралних војничких вредности има приоритет. 

 

Осврнувши се на разлику између историјских прилика и околности Балканских ратова и Првог светског рата, др Рајић је нагласио да је у току Великог рата, од 3.200 свештеника и монашког особља страдало, безмало половина, претрпевши, као и народ, огроман погром у том рату. Он је, такође, додао да је 192 свештеника учествовало у јединицама српске војске од 1912. до 1914. године, помажући духовним радом и делом на учвршћивању морала, припреми и продору српских пукова. 

 

Пуковник Карапанџин рекао је да војно свештенство у Српској војсци од пре 100 година представља огледало, у коме ми, још увек себе у довољној мери не видимо.

 

- Војни свештеници с искуством од 75 година нису током Великог рата имали потешкоћа са схватањем своје улоге и задатака које су им постављале војне власти. Значајно су допринели очувању традиционалних националних и верских вредности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама. Због тога је и ова тема, о којој говоримо данас, веома важан сегмент те епопеје, иначе најмање позната широј јавности, рекао је пуковник Карапанџин. Он је истакао да је најмање позната због борбе против памћења, борбе против вере која се на овим просторима одвијала током протеклог века. 

- Уважавајући поједине ставове о томе да све што је у вези са прошлошћу и у вези са религијом јесте ретроградно и нешто што је супротстављено некаквом прогресу, стално самом себи постављам питање - да ли нам требају искуства из Великог рата, па и она која обухватају верски живот у Српској војсци? Према искушењима у којима се налазимо, она су наша сушта потреба, од непроцењивог значаја за садашњост и будућност, рекао је пуковник Карапанџин.

 

Видоје Голубовић је присутнима приказивао фотографије из периода Великог рата, на којима се налазе познати и мање познати војни свештеници и команданти. Он је говорио о Архимандриту Милентију, Нићифору Дућичу, Јакову Чупићу, Проти Стевану Михалџићу, затим о српској војсци и свештенству у Бизерти, у Америци, на Корзици... Приказао је како су војници тада славили крсне славе, како изгледају пуковска гробља и нагласио да чланови Удружења сваке године обилазе гробља да би одали почаст јер „Србија памти и зато ће вечно живети“.

 

У програму су учествовали вокални солиста Алекса Зарев и квинтет Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“ који су извели композиције „Тамо далеко“ и „Ово је Србија“.

 

 

 

 

МОРС

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Макрина]

Баш је мој супруг прекуцавао текст на сличну тему,

http://teoloskiputokazi.weebly.com/104810891090108610881080108910821086-1085107210941080108610851072108310851080.html

[Милан Ракић]

У Свечаној сали Дома Војске Србије одржана је трибина „Свештеници у Великом рату Србије“ у организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца и Медија центра „Одбрана“.

 

Патријарашки благослов Његове Светости пренео је Епископ топлички Арсеније, викар Патријарха Иринеја, казавши да традиција заједништва и сарадње Цркве и војске датира још од 1803. године, док је три деценије касније уведено је и војно свештенство у Кнежевини Србији. У Првом светском рату српско свештенство је било раме уз раме са својим народом и војском. „То су два плућна крила, две гране које израстају из једног националног бића“, додао је Епископ топлички Арсеније.

 

На овој трибини су говорили директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин, пуковник у пензији др Раде С. Н. Рајић и председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920. др Видоје Голубовић.

Пуковник др Раде Рајић, познат по томе што је једини докторирао на Части, из тог угла је и изнео своје излагање: о војничкој части, заклетви у име Краља, Отаџбине и са вером у Бога, о заклињању пред заставом која није смела пасти у руке непријатеља и у највећим губицима морала је бар једна застава бити у рукама српског пука...  Истакао је да су свештеничка и војна професија традиционалне професије, које у великој мери утичу на психолошку свест народа. Њима је један идела заједнички: отаџбински идеал.  Ове две службе, објаснио је пуковник др Рајић, у условима рата, повезују се и обједињавају како би се сачувало оно што је наметнуто ратним приликама, и ту је кључни духовни аспект помоћи војсци у јачању њених моралних војничких вредности.

Осврнувши се на разлику између историјских прилика и околности Балканских ратова и Првог светског рата, др Рајић је нагласио да је током Великог рата од 3.200 свештеника и монашког особља страдала, безмало, половина, претрпевши, као и народ, огроман погром у том рату. 192 свештеника је учествовало у јединицама српске војске од 1912. до 1914. године, помажући духовним радом и делом на учвршћивању морала, припреми и продору српских пукова.

 

Нема веће жртве од оне када неко положи живот за ближњега

 

Пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра Одбрана, својим је излагањем одговорио на питање: Шта ће војник у Цркви? Шта ће свештеник у Војсци?“ Заслужан умногоме за увођење војног свештенства и његово делање у Војсци Србије, пуковник Карапанџин разјашњава улогу хришћанског православног војника, његову личност:

„Данас када војник улази у храм, старини крене суза, јер он зна шта је хришћански, православни војник. Зна он да је војник мирски монах, заветован да у борби против зла жртвује оно што му је најсветије, сопствени живот. О каквом злу је реч? О оном злу које у борби против добра хоће да завлада светом...

Православни војник, испуњавајући војнички завет на који га је у Српској војсци пре 100 година заклињао војни свештеник, испуњава јеванђелску реченицу која каже: ''Нема веће жртве од оне када неко положи живот за ближњега''. Испуњавајући је, православни  војник спречава освајача да загосподари животима ближњих, јер узевши ближње у физичко ропство, он их може бацити и у духовно ропство,“ део је из излагања пуковника Карапанџина.

Војно свештенство у Српској војсци од пре 100 година представља огледало, у коме ми, још увек себе у довољној мери не видимо, казује нам пуковник Стевица С. Карапанџин и подсећа нас на стање у Великом рату: „Краљевина Србија је у Великом рату мобилисала 15% од укупног броја становништва, од тога 30% мушкараца, а од тога 83% у старосној доби између 18 и 55 година.Таквим напорима није била  изложена ни једна друга држава у рату.

Због тога нећемо погрешити ни у једном случају ако кажемо: свештеници у Великом рату, с једне, или војни свештеници у Великом рату, с друге стране. Сви свештеници су били у функцији одбране. Укупно је током Великог рата погинуло 580 свештеника Српске Православне Цркве, а знамо да је погинуло 28% становништва и 50% мушке популације.

 

Током мобилизације у септембру 1915. године када је Војска бројала 420.000, имала је 92 војна свештеника.

 

Српска влада је у време напада на Србију 1915. године издала наредбу свим свештеницима да остану на својим парохијама и ту сачекају долазак непријатеља. Неки свештеници су напустили Србију заједно са војском и владом. Око 500 свештеника је било интернирано.

Током прве реорганизације Војске на Крфу у фебруару 1916. број војних свештеника је сведен на 42, док је у марту исте године он утврђен на 106. У марту 1916. године многи војни свештеници су због мера штедње изгубили тај статус и преведени у санитетско особље. Укупно је током Великог рата кроз Српску војску прошло 239 војних свештеника.

 

С обзиром на чињеницу да су војни свештеници у организацији Српске војске били присутни од тренутка када је први пут Законом војеним регулисано постојање верске службе у војсци, а то је било 31. октобра 1839. године, за време Милошеве владавине, војни свештеници са искуством од 75 година нису током Великог рата имали тешкоћа са схватањем своје улоге и задатака које су им постављале војне власти. Значајно су допринели очувању традиционалних националних и верских вредности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама.

 

Још је поменутим Законом војеним из 1839. било прописано да за непоштовање свештеника, немарност и изостајање са службе и сличне пропусте следују строге дисциплинске мере. Официр би био затворен уколико би на молитву дошао пијан, а ако би се то поновило још два пута, био би лишен чина. Војник би за исти преступ био кажњен блажом мером, а трећи пут ишибан. Најстроже је било забрањено псовање Бога и хула на светињу.“

 

О војном свештенствудругих вероисповести у Војсци Краљевине Србије пуковник Стевица С. Карапанџин казује: “У војсци Краљевине Србије, поред православних војних свештеника, било је и војних имама и војних рабина. Њима је био прописан посебан поступак заклињања које је вршено одвојено. Римокатоличких капелана није било, јер ни тих верника у тадашњој војсци није било.

 

Војни хоџа Мехмед Хашимић служио је у 6. пешадијском пуку II позива (Шабачки, тзв. шестаци) и у Мухамеданском батаљону у Дринској дивизији II позива. Он је своју службу продужио и у Краљевини Југославији. Абдул Бака је био други војни имам и у грађи се помиње као војни имам при Команди места Солун. Војни рабин је био Шалом Русо.

Занимљиво је да се први римокатолички капелани у Српској војсци појављују 1915. gодине, и то на иницијативу Митрополита Димитрија. За чије потребе? За потребе аустро-угарских заробљеника. Касније по том моделу, на Солунском фронту за потребе добољовољаца римокатолика Српска војска, с обзиром на одбијање Ватикана да сарађује, ''позајмљује'' капелане од француске војске. У августу 1918. године Српска врховна команда покреће иницијативу да се званично уведу и римокатолички капелани. Томе је претходио долазак једне велике групе доборовољаца из Аустралије од којих је већина била римокатоличке вере и који су себе сматрали Југословенима.“

Изнећемо још неке занимљивости које су на овој трибини саопштене:

„Све команде закључно са командама пукова имале су војног свештеника. Поред пуковских свештеника, који су редовно у борби били у првим редовима (да нагласим, нису носили оружје), знатан број је био у болницама и превијалиштима, уз рањене и оне на самрти. У  то време није се никако могло десити да војни лекар не дозволи војном свештенику да умирућег не исповеди и причести који то жели.“

 

О самом значају и потреби овакве трибине о Свештенству у Великом рату, пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра Одбрана, завршава своје излагање за наук потомцима:

 

„...Чињеница је да би смо били физички уништени, да није било брилиантног официрског кора, храбрих и трпељивих војника, велике народне жртве, и наравно, за данашње прилике незамисливог националног јединства духа. Томе је војно свештенство дало непроцењив допринос. На крају, уважавајући поједине ставове о томе да све што је у вези са прошлошћу и у вези са религијом, јесте ретроградно и нешто што је супротстављено некаквом прогресу, стално самом себи постављам питање:

 

Да ли нам требају искуства из Великог рата, па и она која обухватају верски живот у Српској војсци?

 

По искушењима у којима се налазимо, она су наша сушта потреба, од непроцењивог значаја за садашњост и будућност.“

 

Видоје Голубовић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920,  приказивао је  фотографије из периода Великог рата, на којима се налазе познати и мање познати војни свештеници и команданти. Говорио је  о архимандриту Милентију, Нићифору Дућичу, Јакову Чупићу, проти Стевану Михалџићу о којем се мало зна а који је присуствовао 1919. године мировним преговорима о Барањи. Израдио је мапу, карту, на којој је прецизно било обележено демографско становништво, посебно црвеном бојом српско становништво, што је био материјални доказ о присутности Срба у Барањи; ово је био један од аргумената у преговорима за Барању, који је користио председник српске Владе Никола Пашић.  Затим су присутни имали прилику да сазнају о српској војсци и свештенству у Бизерти, у Америци, на Корзици... као и о богослужбеним објектима начињеним од сандука за муницију и прућа.  Приказао је како су војници тада славили крсне славе, како изгледају пуковска гробља и нагласио да чланови Удружења сваке године обилазе гробља да би одали почаст јер „Србија памти и зато ће вечно живети“.

 

У програму су учествовали вокални солиста Алекса Зарев и квинтет Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“; чули смо композиције „Тамо далеко“ и „Ово је Србија“.

Током наредних година, закључно са 2018, Медија центар Одбрана ће у оквиру совје издавачке делатности штампати књиге српских војсковођа које нису никад објављене, као и записе неправедно запостављеног генерала Живка Павловића чија је књига „Битка на Јадру“ даривана Епископу топличком Арсенију, старешини Вазнесенске цркве која је била војни храм у краљевини СХС, главном војном свештенику Слађану Влајићу, као и учесницима ове трибине.

 

Зорица Зец, СПЦ