Божије заповести и хришћански морал

[Ненад Р.]

 

ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА? ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.

Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.

Света Русија – Михаил Нестеров

Из наше историје се можемо сетити „кромпирне побуне“ – када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.

У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.

Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.

Прва заблуда – морал је само скуп правила

 

Многи људи погрешно доживљавају хришћански морал само као некакав скуп правила. Посматрајући га тако воле да говоре да је то скуп правила, чак и леп, али потпуно неиспуњив.

Заиста, у наше време се чак старозаветне заповести „не убиј“, „не учини прељубу“, и „око за око“ за неке чине недостижним. Шта рећи о Христовим заповестима који по мишљењу свих захтевају много више: „Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме… Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други.“ (Мт. 5: 21-22; 27-28; 38-39)

Ако нецрквени човек мери те заповести својим силама таква правила ће се многима учинити потпуно недостижним.

Заблуда се састоји у томе да ти људи не виде главно – то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово испуњавање.

Неки људи мисле да су тобож јеванђелске заповести у принципу неиспуњиве. Да их је Бог дао људима не да би их они испунили, већ као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не можеш достићи. И да због свести о немогућности достизања тог идеала људи постану свесни свог ништавила и тако стекну смирење.

Међутим, слични поглед нема ништа заједничко са истином. Он изопачава сам смисао хришћанства.

Јеванђеље у преводу значи „Блага вест“, или ако ћемо сасвим по савременом језику, „сјајна новост“. Али шта може бити сјајно у вести да су људи ништавни и нису способни ни за шта сем за свест о свом ништавилу? И зар се може добрим назвати господар који издаје заповести, које се без сумње не могу испунити, а чије испуњење треба да буде услов за спасење?

Такви људи уподобљавају Бога нацистичком официру из филма „Лавиринт Тавна“, који пред испитивањем ухапшеног партизана који муца говори: ако можеш да избројиш до три а да не замуцаш пуштамо те. Ако не можеш, мучићемо те“. Партизан се труди, изговара „један“, „два“, и на „три“ замуца. Официр одмахује рукама, ето, видиш, сам си крив…

Не, истинити Бог који заповеда „својим сунцем обасјава и зле и добре“ (Мт. 5:45) и „свима даје једноставно и без карања“ (Јак. 1:5), Бог „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4) – уопште није такав.

За осликавање реалног стања ствари умесније је друго поређење – отац који је видео да је син упао у дубоку јаму. Баца му грану и даје заповест: устани, ухвати се за доњи крај гране и ја ћу те извући. Као што видимо, спасава отац. Међутим, ако син не испуни заповест која му је дата неће се спасити.

У стварности, добра вест Јеванђеља састоји се у томе да се из јаме греха, проклетства и смрти заиста може избавити. Да нема више преграде између човека и Бога, да нам је у Христу Исусу постало могуће да „будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна“ (Фил. 2:15), „јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса“ (Гал. 3:26). Да би верујући, крштени човек постао чедо Божије мора из себе да уклони једино личне грехе и страсти које их рађају. А то се и постиже чувањем заповести. А то је једнако устајању и хватању за грану. То је постало могуће за свакога. У томе се и састоји добра вест Јеванђеља.

Захваљујући ономе што је очовечени Бог урадио пре две хиљаде година на Крсту апсолутно сваки човек сада може да испуни све заповести и тиме се уподоби Ономе Који је позвао: „будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш“ (3 Мојс. 20:7). Свако може да буде Светитељ. И заповести не представљају мираж коме се можеш дивити издалека, већ конкретне инструкције за достизање истинске светости.

Ако се односимо према њима као према практичним инструкцијама, лако је видети да Христове заповести нису дате ради отежавања, већ ради олакшавања борбе са грехом, јер објашњавају како достићи потпуно испуњење заповести, које су дате у древном закону.

Остало прочитајте овде :http://istokpravoslavni.org/rs/?p=15908

 

[Deja Vu]

Илити - божје заповести нису императивне него саветодавне. Нико од нас не мора да их спроведе, то је ствар хтења а не морања што је тако сјајно. 

 

Зато мене шкакљи ово хришћанки морал. Избацио бих то морал и оставио само хришћанство које је надморално. Ни морално ни аморално, а ни неморално, него надморално. Морал је помало нагонске природе који се јавља код животиња и настао је еволуцијом, па те дакле тера на нешто. Кад га прекршиш, гризе те савест. То наравно није лоше, али је подлога за даљи развој који подразумева вољу слободну од морања. А и сам корен речи морал је мора, морање. 

[Ненад Р.]

Бог нас воли и он нам даје савете , а оставља на нама да одлучимо којим путем крећемо и да ли ће мо да га послушамо. 

Што се самог морала тиче , сваки хришћанин треба да га има јер сама вера у Бога и љубав је и морални чин.