да ли је човек као камелеон, те се претвара у све што додирне искуством?

[Никола Ђоловић]

Људи имају снажну моћ „саживљавања“ са стварима, околностима и другим људима не само из неке пуке сентименталности, но и због дара намењене свише да тај осет буде свезан благодаћу Духа Светога. Намењени смо не за себе но за „прошивеност“ Христовим везом. Ми смо увек у повезаности са неким или нечим, вољно или невољно, потврдно или одрично. Без такве врсте повезаности са тим даром, ми започињемо своје духовно причешћивање са свиме ониме што не садржи у себи Бога. Јер, само благодат садржи и изражава Бога. Данас је то за већину посао или љубав у лику другог пола. Тако, све оно што није Бог а учествује у нашим животима, не чини нас миро-носиоцима већ неуро-растројенима. Бојим се да другачије не може ни бити без те димензије. Али, у томе не видим смак света због „греха“, но само чињенично стање које нам показује како се рефлектује живот без Бога. Али, у суштини смо врло крхки, јер желећи да се ослонимо на своје снаге како би постигли тражени учинак макар и у добродетељним стварима, набасамо на пад и губитак енергије јер не можемо да постигнемо онолико колико је више него што ми можемо да дамо. У таквим ситуацијама се најбоље примећује докле нас води та моћ „саживљавања“ према свему у шта смо положили снаге да без Бога обликујемо.

[Милан Меденица :)]

убеђен сам да се човек рађа као личност која се остварује контактом са другом личношћу, али је искуство и време потребно да би се остварила и опустила од страха дељења сопства, који је проузрокован негативним сећањима на слободу изражавања.

на неки начин емпатија се развија и продубљује са слободом отелотворења и саживљава искуства других и мање или више тежински утиче на свој и туђе животе.

мени се барем то тако чини.

[Никола Ђоловић]

Медо, где си? Немам са ким да развијам теме...

[Милан Меденица :)]

Медо, где си? Немам са ким да развијам теме...

вратих се, сад можемо да се допуњујемо  :bicycle_2:

[Никола Ђоловић]

Тема која би имала најближег додира је ова https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4987.0.html

[Никола Ђоловић]

Кога год дотакнемо искуством он/она постаје део нашег искуства.

Са ким год разменимо реч, његова/њена реч постаје део нашег опита.

Шта год прочитамо, одмах то постаје и део нашег бића.

Нама се дешава све оно што се другима дешава, ако то пак не бива истим делима, наш ум нам предочава то искуство другог као наше сопствено.

Аналогно томе, код једног светитеља сам нашао, у складу са темом, питање које га је дуго мучило: Како би Адам знао шта је добро а шта зло да није погрешио? Односно, како би знао да је зло - зло, идентификовао га као зло а да сам у злу не стоји?

Тако што би умом имао спознају шта је то зло али би личношћу и даље стајао у благодати Божијој. Зато када је Адам погрешио, читамо чудну, готово контрадикторну изјаву Бога: "Постаде као један од Нас (Свете Тројице)". Јер Бог исто тако зна шта је зло али није потребно да сагреши да би знао шта је зло.

Слично томе, и ми живимо од утисака...али није сваки утисак живот у Христу...само Литургијско искуство својим утиском из нас истискује непотребне утиске и дарује егзистенцијалне...можда смо зато као камелеони јер који год утисак нас додирне ми се саображавамо том тренутном искуству док не променимо боју, тиме и искуство, а тиме и утисак...

Још неко мишљење?...