Исповест некадашњег команданта аеродрома Слатина крај Приштине

[Милан Ракић]

Узалудне наде у Јељцина

 

У ексклузивном сведочанству за "Вести" пуковник Драгољуб Илић, командант аеродрома у Приштини, у наредних неколико бројева нашег листа говори о НАТО агресији на тадашњу СРЈ крајем деведесетих година, дешавањима на Космету, зашто Руси нису могли да нам дају одбрамбени ракетни ситем С-300, због чега је смењен генерал Момчило Перишић, укопаном командном центру РВ и ПВО у Стражевици који није осетио бомбе западне војне алијансе...

 

Без длаке на језику открива како су се српски кадрови на Космету, углавном староседеоци, уместо да привуку део Албанаца на српску страну, бавили богаћењем и корупцији од врха до дна српске власти, што је на крају кулминирало побуном Албанаца.

 

Као у серији "Мој рођак са села", репортере "Вести" дочекао је пуковник Драгољуб Илић, бивши командант аеродрома Приштина, у родном месту у близини Бољевца. Након што је "морао" да се пензионише, склонио се на село, у унутрашњост Србије, да проведе остатак живота, али и да у миру пребире по сећањима о томе шта се то током 1990-их година дешавало на Космету и како смо изгубили јужну српску покрајину у борби са НАТО-ом. Један од ретких сведока ових догађаја који је готово све време био у центру дешавања, одлучио је, ипак, да са читаоцима "Вести" искрено и без устручавања објасни шта је претходило отимању Космета.

 

- За команданта аеродрома Приштина постављен сам 6. марта 1991. године. На тој позицији остао сам до 2. октобра 1997. године, а после сам током 1998. године поново службовао на аеродрому, био координатор Ратног ваздухопловства и копнене војске у Приштинском корпусу. По природи положаја, као командант аеродрома Слатина, морао сам да пратим сва дешавања на Космету, због безбедности аеродрома. То је био један од најважнијих стратешких објеката на Косову - почиње разговор за "Вести" пуковник Илић.

 

Док лагано испија ракију и посматра напуштене куће у готово празном селу, Илић објашњава оно што готово сваког Србина интересује, да ли је могло да се избегне бомбардовање Србије.

 

- Ово је моја истина. Бомбардовање у оним условима није могло да се избегне. Али, да смо имали боље системе као што је противракетни систем С-300, не би кренули на нас - убеђен је Илић.

 

Тај систем, међутим, и поред интересовања и жеље Милошевићевог режима, нисмо могли да добијемо од Руса у време кад је на челу Русије био Борис Јељцин и кад је ова земља и сама била у огромним проблемима.

 

- Испричаћу вам шта ми је начелник Генералштаба Момчило Перишић рекао по повратку из Москве, где је послат средином 1998. године. Он је по наређењу Слободана Милошевића отишао у Русију да тражи систем С-300 и још нека средства за одбрану од НАТО авиона. Рекао ми је да је тамо лепо примљен, показано му је много штошта, хиљаде авиона поређаних на аеродромима. Али то је све било неупотребљиво, нису имали горива, а авиони ако не лете 30 дана морају на сервис да се провери хидраулика. Са друге стране, каже ми Перишић, шири рејон Москве чувало је пет пукова С-300. Међутим, исправних је било само два. Ремонт пука ових ракета траје 24 месеца, па и да су хтели да нам помогну, били смо пред ратом, било је касно. Чак и да су нам доставили овај систем, то је компликовано, јер колона возила је дуга 60-70 километара, то "авакси" одмах виде и Русима би САД удариле санкције - објашњава пуковник Илић.

 

Он додаје да је Србе у санкцијама одржало село, док су руски официри у то време продавали по 200 грама крви како би прехранили породице, па су Руси били немоћни да помогну.

 

- Руси су рекли Перишићу да и поред све воље они не могу ништа да ураде и да кажу Милошевићу да помоћи нема. Перишић се вратио у Србију и реферисао Милошевићу. Убрзо после тога је смењен и на његово место је постављен генерал Драгољуб Ојданић - објашњава Илић.

 

наставиће се...

 

Безбедњаци отели "опасне" рукописе

 

Пуковник Драгољуб Илић је убрзо после бомбардовања Србије пензионисан.

 

- Имао сам собу у хотелу Бристол у Београду. Тамо сам почео да пишем о догађајима на Космету, о томе шта се стварно дешавало. Један дан сам дошао у собу и видео да ми нема рукописа. Убрзо сам позван у команду, где ми је саветовано да пошто испуњавам један од услова за пензију, пошаљем захтев. Претпостављам да су војни безбедњаци сазнали шта пишем и узели рукопис. Поднео сам захтев и експресно пензионисан - описује "изненадно" слање у пензију Илић.

 

Обука Замбијаца немогућа мисија

 

Међу многим дужностима пуковника Илића, био је и боравак у Центру за обуку странаца (ЦОПСОС)  у Мостару, који је функционисао 1970-их година.

 

- Замбија је правила ратно ваздухопловство, па су послали будуће пилоте у СФРЈ на обуку. Ми смо им продали 30 јастребова и била је мука обучити их. Прво су Замбијци учили језик, али је то слабо ишло. Инструктор на пример није никако могао да им објасни шта значи бочни ветар, а они су све викали "фатра, фатра". На крају је морао да се затрчи на њих и удари их са стране, да би схватили шта је то. Тако је син поглавице постао официр, а остали механичари. Командант новог ваздухопловства Замбије био је овде четири године на војној академији и одмах постао мајор и шеф ваздухопловства. Чим су се вратили у Замбију организована је војна парада и један од пилота се одмах срушио на трибине и побио много гостију и народа - препричава Илић догађаје из доба ЈНА и несврстаности.

 

Полиција с Косова за 9. март

 

Међу првим обавезама које је по доласку у Приштину пуковник Драгољуб Илић имао, било је организовање превоза полицајаца са Космета у Београд, пре демонстрација 9. марта.

 

- Преузео сам дужност 6. марта. Имали смо неко славље 8. марта у Дому ЈНА у Приштини, када су ме хитно звали са аеродрома. Пребацују се полицајци за Београд пред протесте опозиције. Целу ноћ је трајало укрцавање и пребацивање из Приштине за Београд. Пет војних авиона и Јатов "боинг" ишли су неколико пута за Београд и назад, да превезу око 800 полицајаца са опремом. Тада је Косово било скоро без српске полиције - присећа се Илић.

 

ОФИЦИР СА КАРИЈЕРОМ ИСКУСНОГ ПИЛОТА - Летео 3.500 сати

 

Током каријере пуковник Драгољуб Илић је летео 3.500 сати у ратним авионима ЈНА и касније ВЈ. Провео је као пилот и на разним функцијама 18 година на аеродрому Петровац код Скопља, а онда пребачен на нишки аеродром, где је био заменик команданта. Потом је 1991. године постављен за команданта приштинског аеродрома, где је био до 2. октобра 1997. године.

 

Током јула и августа 1998. године поново је службовао на овом аеродрому, а септембра постаје координатор Ваздухопловства и Копнене војске у Приштинском корпусу. Потом постаје део тима за сарадњу са Оебсом и НАТО-ом, током верификационе мисије. Враћају га у Београд, да би се јануара 1999. године вратио у Приштину, а 14. марта постаје официр за везу и координацију у Приштинском корпусу, где дочекује рат. По почетку агресије, 5. априла, пребачен је на Топчидер на место помоћника команданта Ваздухопловног корпуса за информисање и морал. Цео рат провео је у подземном објекту Стражевица.

 

За време службовања летео је на свим авионима Ратног ваздухопловства осим МиГ-29. Управљао је америчким Ф-86 Сејбр, авионом ТВ-2 за обуку, Галебом, Јастребом, МиГ-21 и Орлом. 

 

Б. Ђокић, vesti-online.com

фото: Љ. Савић

 

 

 

[Милан Ракић]

Косово бранили димним кутијама

 

У ексклузивном сведочанству за "Вести" пуковник Драгољуб Илић, командант аеродрома у Приштини, у наредних неколико бројева нашег листа говори о НАТО агресији на тадашњу СРЈ крајем деведесетих година, дешавањима на Космету...

 

Почетак бомбардовања дочекао је пуковника Илића у Приштини.

 

- Ратна команда налазила се у хотелу Гранд, али је убрзо пребачена у поџемни објекат у руднику Кишница код Приштине. Били смо спремни за бомбардовање. Знали смо да немамо шансе, али ниједан војник, подофицир или официр није хтео да одустане. Нико није тражио пензију, прекоманду, имали смо чак и повратнике из пензије - каже Илић.

 

Аеродром Приштина био је један од главних мета НАТО бомбардовања. Зато је требало спасити технику.

 

- На Слатини су пред рат били само Mигови 21. Аеродром је био површине 150 хектара. Од прве најаве бомбардовања 1998. године, ми смо наставили припреме за рат, нисмо стајали. Та 32 Mига-21 су избачена на чистину. Знали смо кад "авакси" прелећу и снимају распоред авиона. После тога бисмо их само испомерали за по 50 метара и када би налетели НАТО авиони, они би бацали бомбе по претходно добијеним ГПС координатама и погађали у празно. Ниједан авион нису уништили. После рата су српски мигови уредно одлетели с Приштине за Батајницу и Ниш. Главна писта на Слатини је само мало оштећена - објашњава Илић шта се дешавало током агресије.

 

Док у пуковниковом родном селу поред Бољевца разгледамо предивну природу источне Србије у свим нијансама јесењих боја, покушавамо да сазнамо какви су све били планови за одбрану од НАТО агресије.

 

- Копнена војска је била убеђена да ће се бомбардовање ограничити само на Космет и југ Србије. Ми ваздухопловци смо их једва убедили да ће бомбардовати целу земљу. Од "Трајала" су наручене и делом плаћене димне кутије. План је био да копнена војска направи димну завесу на целом Космету како би збунили "томахавке". Део тих димних кутија је испоручен јер се убрзо одустало од плана - објашњава Илић.

 

Он додаје и да су неистине приче како су наше снаге уништиле аеродроме по Албанији.

 

- Постојали су планови да дејствујемо по Тузли, Тропоји, Режановцима код Куманова. Био је план да уништимо НАТО авионе, али после првог удара НАТО снага, наређење за то никад није издато. Ја сам већи део бомбардовања провео у подземном објекту Стражевица у Београду. Ту је била команда РВ и ПВО. Гађали су Стражевицу много пута. Изашао сам после рата на брдо да видим, само је опрљена земља. У питању је гранитно брдо, ми смо били 90 метара испод земље. Нисмо осетили ниједну бомбу, сем једне од по две тоне бачене на нас. Тада су се само мало затресле неонке - присећа се драматичних догађаја Илић.

 

Он додаје и да приче како су појединци у Србији наводили авионе НАТО преко неких локатора нису тачне јер је све навођено преко ГПС координата из "авакса" изнад Мађарске и Медитерана.

 

У сталној трци с временом, кад би оборили неки НАТО авион, пуковник Илић каже да је било готово немогуће доћи до оборених пилота.

 

- У БиХ је 15 хеликоптера "апач" и транспортних хеликоптера било неизменично на дежурству. Лебдели су изнад Дрине и чекали први ГПС сигнал обореног пилота. Кад је пилот невидљивог Ф-117 пао у Буђановце, хеликоптери су стигли пре него што се Дејл Зелко спустио на земљу. Са 5.000 метара осам минута треба да паднеш на земљу - додаје пуковник Илић.

 

наставиће се...

 

Погибија генерала Величковића

 

Пуковник Илић је био дежуран у команди у Стражевици, кад је јављено да је генерал Љубиша Величковић, бивши командант РВ и ПВО погинуо.

 

- Тај дан ме око шест поподне звао Љубиша и рекао да кажем генералу Спасоју Смиљанићу, тада команданту РВ и ПВО да иде "тамо" по договору. Јавио сам Смиљанићу и увече отишао да одмори. У 12.06 су ме хитно звали и телефоном јавили "погинуо Љубиша". Иначе, Величковић је оставку на место команданта РВ и ПВО дао јер није хтео да му НАТО официри седе изнад главе. Током верификационе мисије упућени су НАТО официри у Београд и смештени спрат изнад Величковићеве канцеларије. Он то није хтео да поднесе, поготово што су наши официри послати у НАТО базу у Италију и стављени 20-30 километара од Фиренце. Зато је дао оставку - објашњава пуковник Илић.

 

Б. Ђокић, vesti-online.com

фото: Љ. Савић

[Милан Ракић]

"Патриотизам" дебело наплаћен

 

У ексклузивном сведочанству за "Вести" пуковник Драгољуб Илић, командант аеродрома у Приштини, у наредних неколико бројева нашег листа говори о НАТО агресији на тадашњу СРЈ крајем деведесетих година, дешавањима на Космету...

 

Осим НАТО агресије, пуковник Илић је био сведок догађаја на Космету током деведесетих година. Он је од 1991. до 1997. године био командант аеродрома Слатина код Приштине.

 

- Тада је албанска омладина отишла са Косова. Што преко Албаније, што другим каналима, највише у Западну Европу. Тада је око 50 процената младих напустило Космет и готово сви који су правили проблеме. Ми преузимамо власт и почиње штанцовање диплома. Тако нешто чак и Албанци нису радили у своје време. Власт на Космету преузимају Срби, људи скромних могућности, а по мишљење се иде у Београд - сведочи пуковник Илић.

 

На Косову остају Албанци средњег доба, старци, деца и жене. И већина школованог српског кадра је раније отишла, остаје само осредњи кадар који чека прилику. После "догађања народа" они је и добијају.

 

- Косово је било испражњено од Албанаца. Срби заузимају све функције. У Ђаковици је три посто Срба, а један Србин има по пет функција, где нису имали више људи, довођени су из централне Србије. Све су били кадрови СПС-а, који су се бавили углавном личним богаћењем, а не да барем део Албанаца привуку на нашу страну. Тако један Србин буде и председник општине и председник управног одбора у једном до два предузећа, члан у три-четири управна одбора, па функције у спорту и наравно народни посланик - присећа се Илић.

 

Он даје пример и једног тада политичара у успону, који је и данас у власти Србије.

 

- Био је благајник у Косову Пољу, а као одани кадар постаје председник једне општине где живи 37.000 Албанаца и 250 Рома. Сва власт је српска. Он напредује врло брзо, па чак пред бомбардовање његов малолетни син без возачке дозволе гази резервисту испред касарне 'Косовски јунаци', али не одговара за смрт војника, већ се то приписује ОВК и НАТО. Већина која се тада бавила политиком и позивала на патриотизам одлично је то уновчила и са Космета отишла пуних новчаника. С некретнинама широм Србије и Црне Горе, док је обичан народ живео у беди по избегличким камповима. Били су потпуно заштићени било каквих последица - с огорчењем се пуковник Илић сећа тог времена.

 

Ту прилику кад је Косово "очишћено" од Албанаца, власти у Србији нису знале да искористе.

 

- С дипломама из паралелних школа млади Албанци нису могли да се надају запослењу, а нису хтели ни да служе "туђу" војску. Отишли су на Запад, а остала је млада женска популација. Добијају паре из иностранства, облаче скупу одећу, минићи, скупи парфеми, не разликују се од осталих девојака. Тајно флертују са Србима, љубавне везе су масовне, али се све то као крије. Проблем настаје кад почињу да се наговештавају бракови са Србима. Делегација женске омладине одлази код Ибрахима Ругове да га упозори на опасност. Неки кажу да се договорио са Слободаном Милошевићем, мени то није никад потврђено, али већ средином деценије почиње велики повратак Албанаца на Космет - објашњава Илић.

 

Прво скромно и плашљиво, а онда се масовно враћа албанска омладина на Космет.

 

- Организатор повратка је извесни Реџепи из Ђаковице. На аеродром Приштина, где сам тада био командант, слеће и до 20 авиона током викенда, препуних Албанаца који се враћају. Део њих је међутим, већ био припремљен за будуће догађаје... - препричава пропуштену прилику Србије пуковник Илић.

 

наставиће се...

 

Резервисте доводили из Србије

 

Због великог броја функција који мали број Срба на Космету заузима, као и чињенице да су Срби у својим фирмама имали радну обавезу, 70 процената резервног састава Војске Југославије било је из остатка Србије.

 

- На Космету смо имали око 50.000 војно способног српског становништва. То је било сасвим довољно да се резервни састав одатле попуни, то међутим није био случај. Многи од њих су заузимали многобројне упражњене функције настале одласком Албанаца или су били у полицији, односно радили у фирмама. Проблем је био МУП Србије који је узео доста људства из резервног састава ВЈ. У питању су возачи, стрелци, а доста их је и добровољно одлазило у резервни састав полиције, јер су код њих плате биле добре и редовне - објашњава Илић.

 

Б. Ђокић, vesti-online.com

фото: Љ. Савић

[Милан Ракић]

Српске грешке ојачале ОВК

 

На Косову су почетком деведесетих година терористичке групе, од којих је касније настала ОВК, биле малобројне. Међутим, због неколико разлога, као што је подршка са стране, али и добрим делом због српских грешака, тај број се увећава, објашњава пуковник Илић, који је као командант аеродрома Слатина, због важности објекта, морао да прати целокупну ситуацију на Космету у страху од терористичких напада.

 

- Било је почетком деведесетих година 20 до 50 албанских терориста на Космету. То су у ствари били разбојници, кокошари, без неке озбиљне организације. Онда је 1993. група Хашима Тачија убила два полицајца код Глоговца. Ту ноћ је обављен само увиђај, али смо сутрадан и следећих неколико дана почели претресе по кућама у Глоговцу и Србици, по целој Дреници настаје репресија над цивилима. Можда је албанским терористима то и био циљ, провокација да изазову српску репресију. Према нашим обавештајним подацима, после тога је број терориста ОВК порастао на око 200 - објашњава пуковник Илић како је настајала ова терористичка група.

 

Непотребна репресија

 

Он додаје да је, нажалост, често коришћена репресија уместо да се преговара са виђенијим Албанцима.

 

- Када је нападнута кућа Адема Јашарија, осим што је убијен он и још неколико терориста, страдало је доста цивила. После тога је ОВК порастао на око 2.000 људи. За све то време ствара се паралелан свет на Космету - додаје Илић.

 

Наиме, док Срби држе сву власт, Албанци су избачени и препуштени себи, па се баве шверцом, трговином дрогом, куповином наоружања и све време раде за "своју ствар".

 

- Људи на власти дуго нису ни знали шта Албанци раде, оптерећени расподелом моћи. Тек 1995-96. године увиђају да се у редовима Албанаца нешто догађа. Тада је већ било касно. То Срби са Космета никоме нису смели да признају или известе врх државе. Почиње велика обмана на релацији Приштина-Београд. Српске власти тамо тврде како се на Космету ништа не догађа, да је све под контролом и да сигурно неће доћи до сукоба - открива Илић.

 

"Љет марк"

 

Он објашњава како су Албанци све могли да купе и потплате. Тако описује пример јефтине корупције кроз изреку коју су Албанци често говорили "Дај Боже да нам се никад не врати наша власт, јер је код наших све било скупље. Код вас се сваки посао завршава за пар стотина марака".

 

- Богатији Албанци повезују се са функционерима и виђенијим Србима, наводно не мешајући се у политику. Праве велике фирме, компаније за аутотранспорт, које ће кад дође време ставити на располагање ОВК. Полиција је функционисала само дању, а ноћу су Албанци обављали дотур оружја, шверц. Ако и наиђу на полицију, то се решавало парама, па је познат албански надимак за полицајце на Космету "љет марк", односно десет марака - објашњава наш саговорник како смо због корупције, слабе контроле и бахатости полако испуштали Космет из наших руку.

 

Од додаје пример како су на пункту од на пример села Коморане на путу Приштина-Пећ, у смени дању дежурала два полицајца.

 

- Прође за смену 500 возила, па ако за свако десето узму по десет марака, то је 500 немачких марака за дан. И тако је било сваки дан - описује пуковник Илић шта се дешавало на Космету, описујући како су корупција и неспособност срозали српску власт на Космету, која настанком ОВК и подршком Запада овим терористима више није била способна да се избори да овај део државе остане у Србији.

 

крај

 

Сви примили мито

 

- Препричаћу вам једну анегдоту из тог времена. Решили смо да урадимо проверу пунктова од Приштине до Ђенерал Јанковића на граници са Македонијом. Послали смо провереног Албанца. Била је претпоставка да ће од 13 пунктова на седам примити мито, на три сигурно неће и на три можда. Када се наш Албанац вратио, чуђењу није било краја, мито су примили на свим пунктовима - завршава Илић.

 

Лојални Албанци убијени

 

Колико се Србија слабо сналазила са догађајима на Космету и није знала да привуче Албанце на своју страну, показује и овај случај.

- На Телевизији Нови Сад сваке недеље је била емисија о оданим Албанцима. Међутим, проблем је био што после приказивања емисије већина њих није живела дуже од пет дана. Зашто је то тако урађено и даље не знам... - огорчен, присећа се тих дешавања Илић.

 

Б. Ђокић, vesti-online.com

фото: Љ. Савић