55 ДАНА НА ГУЧЕВУ

[Danijela]

 

 

Гучевска операција спада у операцију другог периода првог светског рата Србије и Аустро-Угарске, која почиње од изласка српске војске на Саву и Дрину после победе на Церу и Јадру, завршава се почетком треће офанзиве аустро-угарске војске. Гучевска операција је у другом периоду рата најинтересантнија операција српске војске јер је осујетила другу офанзиву аустро-угарске војске и 55 дана укочила потпуно операције непријатеља. Утолико је ова операција интересантнија што су се трупе обеју страна држале веома дуго на неприродно малом међусобном удаљењу од 20 до 50 метара. Интересантност ове операције нарочито се потенцира тиме што су српске трупе држећи гребен Гучева (само коту 708) без смене јуначки издрале свих 55 дана, док је непријатељ своје трупе стално смењивао. Ова операција стајала је српску војску много жртава и изнурености трупа, али жртве су биле незнатне према ономе што се стратешки и операцијски добило.

Од коликог је значаја било Гучево за непријатеља у погледу његових офанзивних операција најбољи су доказ његови многобројни напади које је предузимао у циљу овладавања Гучевом. Током ових напада непријатељ је трпео велике губитке али је ипак нападао јер су му без Гучева операције биле укочене.

 

Гучевско бојиште је планина Гучево са својим обронцима. То је природно продужење планинског ланца Борања — Јагодња и чини са овим двема планинама природан мостобран. Најосетљивији део овог мостобрана је Гучево јер непријатељ није могао напредовати и предузимати офанзиву према Ваљеву долином Јадра док не овлада његовим гребенима.

ПРИПРЕМА НОВЕ АУСТРО-УГАРСКЕ ОФАНЗИВЕ

 

И док још грме топови на Церу, фелдцајгмајстер Оскар Поћорек припрема нову офанзиву. Он упорно инсистира да се једном новом офанзивом против Србије парирају штетне последице пораза на Церу. Да би у томе успео он посебно инсистира на уласку Бугарске у рат. Већ 21. августа добија од цара телеграм у коме се каже: „Пошто ја сматрам за потребно да се све снаге које се боре на Балкану ставе под једну команду то наређујем да фелдцајгмајстер Оскар Поћорек има самосталну врховну команду над јединицама које се боре против Србије и Црне Горе, пошто умањење његове улоге мени никако не изгледа погодно“.

 

И тако Поћорек спрема реванш. У свом говору у амфитеатру париске Сорбоне, 16. јануара 1919. године генерал Де Лакруа: „Пораз аустроугарске војске толико је понизио Хабзбуршко царство чак и у очима својих сопствених поданика да је аустро-угарски Генералштаб био принуђен припремити реванш тим пре што је ваљало зауставити инвазију на аустро-угарско земљиште и пренети рат на српско“.

 

И заиста, није било сумње да ће Аустро-Угарска, колико у интересу свог државног угледа толико и ради подизања морала код своје војске, предузети нови напад на Србију. И то сада са мање охолости, али са више озбиљности и обазривости у својим операцијама. Могло је бити само питање да ли ће тај нови напад бити упућен са запада или севера или са обе стране. И даље се избегавао поход преко Саве и Дунава долином Мораве, који је географски и стратешки оправдан и куда су ишли сви војни походи на Србију. Пре свега због тога што се Аустро-Угарска плашила покрета народа у Босни који би ишао паралелно са српском војном акцијом и претворио се у народни устанак.

КОРЕКТУРА ПЛАНА НАПАДА

 

План друге офанзиве на Србију био је нешто припремљенији него први упад у Србију. Операцијски правац деловања шесте аустро-угарске армије преко Дрине и Саве ка Ваљеву и Крагујевцу са горње Дрине се помера ка доњој Дрини. 25. августа Поћорек поново врши груписање својих снага: главнина V армије и 15. корпус на доњој Дрини од њеног ушћа до Зворника, 16. корпус у степену десно и позади око Власенице, 109. ландштурм бригапа око Сребренице, 194. ландштурм бригада и 29. дивизија северно од Саве на одсеку ушће Дрине — Шабац. Но и поред тога што је фронт био скраћен а снаге груписане, овај план је имао и недостатака.

 

Пут је водио преко тешко проходног земљишта и планина, недостатак жељезничких пруга и добрих путева. Пут Лозница — Ваљево био је у веома лошем стању. И најзад, у време почетка напада није обећавало успех што ће аустро-угарска балканска војска, а нарочито комора, добро осетити. Основна замисао Поћорека је била да фронталним нападом преко Доње Дрине овлада Мачвом и гребеном Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине, а потом надирати ка Ваљеву ради окружења главних снага српске војске у западној Србији. За свој план он има и подршку шефа дворске војне канцеларије генерала Болфраса, министра иностраних послова грофа Бертхолда и председника мађарске владе грофа Тисе. Аустро-угарској Врховној команди није остало ништа друго него да одобри Поћореков захтев за офанзиву. Поћорек се поново обраћа али му је речено да ускоро предстоји српска офанзива.

 

„Ништа не узимати у обзир, што би могло довести до новог пораза, ништа не предузимати пре добијања одобрења Аустро-Угарске врховне команде“.

Такође му је скренута пажња да и српски посланик у Атини прича да ускоро предстоји српска офанзива.

ШПИЈУНСКИ ЦЕНТАР У АТИНИ

 

После велике победе на Церу, Србија је имала тешкоћа са својим суседима. Бугарска је 12. августа објавила неутралност али је чекала погодан тренутак да ступи у акцију на страни централних сила. Турска је 2. августа потписала уговор о савезу и војној конвенцији са Немачком. Ово се ускоро проширило и на Аустро-Угарску. Турци су у току рата заједно са Бугарском слали своје чете да руше железничку пругу Скопље — Ђевђелија. Затворили су Босфор и Дарданеле и тиме спречили снабдевање Русије морем и на тај начин ометали и Србију која се великим делом снабдевала из Русије. Бугарска, која је објавила неутралност још почетком августа, прихватила је уговор о савезу са Немачком и Аустро-Угарском уз обећање да ће добити Македонију и источну Србију до Велике и Јужне Мораве. И Грчка је објавила неутралност уз дозволу да се преко Солуна превози ратни материјал у Србију и Русију.

 

У Атини је у то време радио шпијунски центар Немачке и Аустро-Угарске кога је помагао двор на челу са краљем Константином. У току рата овај центар је силама Антанте нанео велике штете. Али председник грчке владе Веницелос и велика већина грчке јавности били су наклоњени Србији и силама Антанте. Албанија је била под јаким утицајем Аустро-Угарске. У њој су такође припремане чете за упад у Србију. С тога се српска и црногорска граница мора обезбеђивати знатним снагама оперативне војске.

 

У југословенским земљама у Аустро-Угарској завладао је прави терор. Војни обвезници морали су да се боре против Србије и Русије. Настала су масовна хапшења и одвођења у концентрационе логоре. С тога Поћорек инсистира да се реванш изведе што пре. Он моли Врховну команду 1. септембра да напад отпочне 3. или 4. септембра, али му она саветује да за напад искористи тренутак кад Срби буду прелазили Дрину и Саву. Према наређењу команде балканске војске од 5. септембра, напад је имао да почне 7. септембра али су јаке кише почетак напада одложиле за 9. септембар 1914. године.

ЗАХТЕВ САВЕЗНИКА

 

Победа на Церу је прва савезничка победа у I светском рату. Она је имала одјек у целом свету. Она је афирмисала малу Србију која се већ прочула после балканских ратова. Победа је имала не само војнички него и политички значај. Било је то у тренутку када су немачке трупе продрле у Белгију, овладале Брислом и надирале према Паризу потискујући француске и енглеске трупе. Ситуација у источној Пруској била је још тежа. У бици код Тененберга Друга руска армија претрпела је катастрофалан пораз. Само у источној Галицији аустро-угарске снаге су жестоко тучене и одбачене ка Лавову кога су 3. септембра напустиле без борбе.

 

Због бојазни да аустро-угарске трупе у Галицији буду појачане делом снага које су се налазиле на српском фронту, савезници захтевају офанзиву српске војске како би се још јаче снаге аустро-угарске војске привезале на Сави и Дрини и спречиле њихов одлазак у Галицију. Са оваквим захтевом великог руског кнеза Николајевића суочио се председник српске владе Никола Пашић. Он Српској врховној команди упућује телеграм следеће садржине:

 

„Руски отправник послова саопштио ми је да врховни командант руске војске велики кнез Николајевић сматра да је према данашњим приликама хитно да српска војска ступи у офанзиву, а то се може учинити јер је велики део Аустро-Угарских трупа отправљен против Руса у Галицији према веродостојним подацима“.

 

Овај захтев није био у складу са плановима Српске врховне команде. Неопремљеност, недостатак мостовног материјала а требало је прећи Саву и Дрину. Изнад свега, недостатак артиљеријске муниције која се очекивала од савезника. Из бојазни да се нашој влади не би пребацило да је нелојалан савезник и да нас савезници не напусте и оставе својој судбини, Српска врховна команда прихвата овај захтев. У телеграму Српске врховне команде председнику Министарског савета Пашићу пише:

 

„Примљен је вечерас телеграм о жељи Врховне команде руске војске за нашу офанзиву. Без обзира на број непријатељских трупа према нама, ми би смо предузели офанзиву, кад би смо имали довољно превозних средстава за прелаз преко Саве и Дрине, које се у овом времену журно припремају и кад би смо одједанпут могли извршити преоружање извесних наших трупа са руским пушкама које пристижу у партијама. Чим се све ово доврши, предузећемо офанзиву пошто се већ увелико врше припреме“.

 

Ради овога Српска врховна команда доноси план: Прва армија да буде око Шапца спремна за акцију преко Саве. Ужичка војска да предузме офанзиву према ранијој директиви сарађујући са Црногорским одредом у Пљевљима. Друга армија да заузме и брани линију од ушћа Дрине до Лешнице. Трећа армија да заузме и брани Дрину од Лешнице до Љубовије. Задатак за Другу и Трећу армију био је:

„Држати се дефанзиве и у погодном тренутку прећи у офанзиву“.

 

Према овом плану, Браничевски одред и трупе одбране Београда биће на Сави и Дунаву, а трупе Нових области на граничном фронту према Бугарској и Албанији. Тих дана, тачније, 25. августа, „Ратни весник“ доноси напис следеће садржине:

Сад смо на реду ми

 

„У свом коминикеу који смо јуче добили, Аустро -Угарска је назвала рат против Србије казненом експедицијом и пошто је та казнена експедиција, како рече бечки коресподенц-биро, потпуно успела, то је добила наређење да се врати натраг, да не би понела више успеха но што је Бечу потребно. Све је урађено како је наређено. Храбра Аустро-Угарска војска била је до ногу потучена и разбегла се. Беч може бити задовољан јер је све испало по њиховом програму. На нашој територији нема више ни једног аустријског солдата осим оних који су заробљени. Све остало или је погинуло или рањено, или се разбегло. Зар тиме да буде рат завршен? Ако је по ономе како је у свом коминикеу казала бечка Влада — завршен је. Аустро- -Угарска је успела, и после потпуног успеха наредила је војсци да се повуче. Али рат не зависи само од Аустро-Угарске. Кад се двоје побију прекид туче зависи малкице и од другога. У овој прилици и од нас. Аустро-Угарска је своју казнену експедицију завршила, али сад имамо реч ми — сад почиње наша казнена експедиција. Кад, на који начин и тд. ствар је наше јуначке војске“.

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

ОФАНЗИВА У СРЕМ

 

Према плану Српске врховне команде, Прва армија је у ноћи 5/6 септембра 1914. године имала да прође преко Саве и наступа правцем Рума — Сремска Митровица. Задатак Друге армије, односно Тимочке дивизије првог позива, био је да у ноћи 5/6 септембра пређе Саву, заузме Сремску Митровицу. Прва армија је после успешног форсирања Саве ушла у Срем. Она је 8. септембра избила на линију Прогар — Ашања — Витојевци потискујући непријатеља чак до Старе Пазове.

 

Командант Тимочке дивизије, генерал Кондић, примио је 5. септембра ујутро наређење за форсирање Саве. За место преласка је одређена Чеврнтија. Да би што пре стигла до одредишта. Тимочка дивизија је превалила 30 километара и све њене јединице биле су код Глушаца око поноћи. Комадант Друге армије наредио је Тимочкој дивизији да почне демонстративни прелазак Саве 6. септ. у четири часа рачунајући да су на супротној страни, у Срему, слабе непријатељске снаге, сасвим превидевши присуство 29. аустро-угарске дивизије. Тимочка дивизија није имала ни довољно материјала за постављање понтонског маста. Првих шест батаљона и једна пољска батерија пребачени су понтонима у Срем. Њима је постављен задатак да заузму Јарак и Шашинце, а затим да наступају према Сремској Митровици. Тада је почело постављање понтонског моста. Уверен да су главне српске снаге пребачене код Чеврнтије, командант 29. аустро-угарске дивизије ту и припрема противнапад. Са три топа 13. пешадијски пук Тимочке дивизије није могао да осујети намере непријатеља. Покушај делова батаљона који су прешли Саву да се преко недовршеног моста врате у Мачву није успео. Под тежином људи и опреме — поломљене су моснице, а војници су попадали у Саву. Комадант 13. пука узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др. Миливоју Петровићу и редову Јакову Налиху, који су пливајући пренели заставу преко Саве. Од српских војника који су тада прешли Саву, већина је погинула или рањена, а многи су били заробљени. Сутрадан су аустро-угарски официри терали српске тобџије да преко Саве пуцају на своју браћу. Кад су то они одбили — били су стрељани.

 

За то време, Прва српска армија под командом генерала Бојовића постизала је успехе против Седме аустро-угарске дивизије. Због тога се 29. аустро-угарска дивизија пребацује ка Голубинцима да спречи даљи продор српске војске. Продор српских снага у Срем изазвао је узбуђење у Бечу и Будимпешти, нарочито због тога што је становништво Срема видно испољавало жељу да помогне српској војсци и тако допринесе свом ослобођењу.

ОФАНЗИВА НА СРБИЈУ

 

Без обзира на недовршене припреме, Поћорек према свом плану предузима офанзиву на Србију. На фронту од Раче до Љубовије, Пета армија појачана са две дивизије, имала је задатак да пређе преко доње Дрине и Саве у Мачву, а Шеста армија између Дрињаче и Зворника и да у садејству са Петом армијом надире ка Ваљеву. Мање аустро-угарске снаге задржане су на горњој Дрини, Сави и Дунаву ради везивања црногорских и српских снага на тим деловима фронта. На подручју ових операција према Србији непријатељ је имао 215 хиљада војника, 500 топова и 400 митраљеза. Њима се супротставило 200 хиљада српских војника са 306 топова и 114 митраљеза. Поћорек је рачунао да ће приковати српске снаге на фронту на Дрини и спречити слање појачања у Срем па тако паралисати даља офанзивна дејства Прве српске армије. Пета и Шеста аустро-угарска армија нападале су територију коју су браниле Друга и Трећа српска армија. Тако је почела битка на Дрини.

 

Командант Пете армије, пешадијски генерал Франк, издао је заповест да напад почне 8. септембра. Према том наређењу, 8. корпус је имао да пређе Дрину и Саву обухватајући Парашницу у Мачви. Задатак 13. корпуса је био да пређе Дрину код Међаша са 36. дивизијом, а са 42. хонведском бригадом да изводи јаке демонстрације на простору од села Амајлије до села Главичице. Код карауле Тодоровци у Парашници отпочела је прелазак 21. ландвер дивизија, али је наишла на јак отпор две чете трећег позива Равањског одреда. Тим четама дошао је у помоћ коњички пук Моравске дивизије првог позива. Када је стигла и Тимочка дивизија другог позива потпуно је спречена могућност да 21. аустро-угарска дивизија помогне 9. дивизији.

 

ПРЕБАЦИВАЊЕ ПРЕКО ДРИНЕ

 

После артиљеријских припрема, у ноћи између 7/8 септембра, отпочело је пребацивање преко Дрине 9. аустро-угарске дивизије. Рано изјутра пребачено је шест батаљона, а нешто касније још три недалеко од ушћа Дрине. Трећи пук Моравске дивизије првог позива покушао је да одбаци непријатељске јединице. Пошто није успео, његови војници су се укопали како би спречили даљи продор аустро-угарским војницима у Мачву.

 

Због тога је 9. дивизија, прикована за обалу, очекивала да је из ове тешке ситуације извуче 21. ландвер дивизија. Код села Међаша покушала је да пређе Дрину 36. аустро-угарска дивизија, али је наишла на јак отпор левог одсека Моравске дивизије, првог позива — већина понтона била је потопљена. За кратко време, пошто су сви покушаји пребацивања осујећени, 36. дивизија је изгубила 1.600 војника. Прелазак аустро-угарске V армије преко Дрине и Саве био је спречен још првог дана. Она је у том налету изгубила 4.000 људи и све до 13. септембра неће ни покушавати прелазак Дрине и Саве него ће изводити демонстрације чекајући да се постигне успех у Срему и на фронту Шесте армије.

 

 

У рано јутро 8. септембра, командант Шесте армије Оскар Поћорек наређује прелазак преко Дрине. Задатак 15. корпуса је био: Допунска бригада 40. хонведске дивизије на левој обали Дрине да демонстрира према Лозници, 40. хонведска дивизија прелази Дрину низводно од Козлука, а 42. домобранска дивизија — код Зворника. У исто време, 16. корпус форсира Дрину код ушћа Дрињаче а самостална 109. ландштурм бригада — код Љубовије. У зони напада Шесте аустро-угарске армије налазила се Трећа српска армија којом је командовао Павле Јуришић —Штурм, бранећи непријатељу прелазак преко Дрине од Софића аде до Љубовије. Јединице Треће армије имале су следећи распоред: Дринска дивизија другог позива бринула је фронт од Софића аде до ушћа Жеравије у Дрину. Дринска дивизија првог позива од Жеравије до Боринске реке. Моравска дивизија другог позива од Боринске реке до Трешњице, одред пуковника Мишића од Борањске реке до Кошљанске Трешњице.

 

Прелазак 48. аустро-угарске дивизије почео је изјутра 8. септембра 1914. године код Зворника. Користећи густу маглу 16. корпус је прешао Дрину на ушћу Дрињаче. Ти делови аустро-угарске армије успели су да 8. септембра овладају Сакаром и Варновином, а на ушћу Дрињаче Османовим брдом и селом Гојсавицам. Ипак, 6. армији је тек предстојало савлађивање гребена Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине. Непријатељ је журио да што пре освоји ове планинске гребене да их Срби уз помоћ већих јединица не би спречили у томе.

 

На овом делу фронта аустро-угарска армија је имала 125.000 људи са 165 топова и 92 митраљеза, према 60.000 војника српске III армије са 88 топова и 43 митраљеза.

Деветог септембра командант балканске војске издаје наређење: Пета армија остаје у дефанзиви на доњој Дрини и Сави покривајући ватреним демонстрацијама српске трупе у Мачви. Шеста армија продужује наступање: 15. корпус има задатак да заузме највише тачке на Гучеву и Борањи (Кам, Црни Врх, Кулиште, Мамутовац, Биљег и Криву Јелу), 16. корпус да заузме највише тачке на Јагодњи и Соколској планини (Кошутња стопа, Шанац, Рожањ и Прослоп). У току ноћи 9/10 непријатељ продужава напад правцем Брасина — Еминове воде — Кулиште, тежећи да се дочепа гребена Гучева. Он стално пребацује свеже трупе преко понтонског моста код Зворника. Тако на фронту Трећа армија постиже надмоћност.

 

Успех аустро-угарске Шесте армије био је последица концентрисања знатно јачих снага непријатеља у зони дејства. Протекла су већ три дана тешке борбе. Трупе Шесте аустро-угарске армије биле су јако заморене а ипак су продужавале напад. Напрегнуте су последње снаге да се без прекида наступа и да се заузме главни гребен. Замисао Поћорека је била скратити фронт и што пре заузети гребен Гучева. Ка овом гребену била су у наступању већ многобројна српска појачања којима није смео дати прилику да учествују у одбрани гребена ових планина.

 

НАЈКРИТИЧНИЈЕ НА ФРОНТУ ТРЕЋЕ АРМИЈЕ

 

Према извештајима који су стизали у Српску врховну команду, најкритичнија ситуација била је на фронту Треће армије. Непријатељ је већ избио на гребене Борање и Јагодње и запретио Дринској дивизији првог позива, која се већ левим крилом повукла на гребен Гучева, и угрозио бок и позадину Треће армије. Самим тим му је отворен пут у Јадар. Развој догађаја код Треће српске армије умањује успех I српској армији чија се офанзива у Срему успешно развијала. Српска врховна команда у овако тешкој ситуацији мења свој план и као прво ставља заустављање и надирање Шесте аустро-угарске армије. У том смислу она одлучује: да Комбиновану дивизију првог позива из састава Друге армије упутити на фронт Треће армије, да одсек Видојевица, који је држала Дринска дивизија другог позива, повери Тимочкој дивизији другог позива, а Дринској дивизији другог позива да командант Треће армије одреди нови задатак, да обустави офанзиву Прве армије у Срему да би се постепено повукла ради напада на правцу који буде захтевао развој ситуације, заправо на лево крило Треће армије.

КРЕЋЕ КОМБИНОВАНА ДИВИЗИЈА

 

Према одлуци Српске врховне команде, Степа Степановић издаје заповест Комбинованој дивизији за покрет у правцу Текериша. Дакле, дивизија је имала задатак да с првим мраком крене у Текериш, а одатле у Завлаку где ће се ставити под команду Треће армије. У девет часова по подне почео је покрет првог ешалона дивизије, а за њим у току ноћи и сви остали ешалони. Ешалони су путовали целу ноћ 11/12 цео дан 12. и прикупљали су се 12. септембра увече и ноћу 13. септембра око Завлаке прешавши 46 километара.

Време је било ужасно. Стално је падала киша. Кад-кад је био пљусак, кад-кад провала облака. Путеви раскаљани.

 

Ситуација се мења из часа у час. Командант Шесте армије Оскар Поћорек за 13. септембар наређује 15. корпусу да заузме највише тачке на гучеву и Борањи, а 16. корпусу да заузме одсек Кошутња стопа — Мачков камен и да његова главна колона заузме положај Ждрела — Рожањ. Да би овладали Гучевом Поћорек шаље као појачање 15-том корпусу 42. домобранску дивизију. Приликом преласка Дрине она се сукобила са јединицама Дринске дивизије другог позива. Због преласка 42. дивизије код аде Курјачице, командант Треће српске армије Павле Јуришић по одобрењу врховне команде, обуставља даљи покрет Комбиноване дивизије ка Пецкој.

 

Доласком на Крст наредбом команданта Треће армије Комбинованој дивизији придодате су групе: Дринска дивизија другог позива, од ушћа Јадра до ушћа Жеравије и делови Дринске дивизије првог позива — од ушћа Жеравије до Смрдан бање. (Бања Ковиљача, прим. а.).

 

Ситуација на фронту Треће армије била је све тежа. Дринска дивизија првог позива изгубила је положај на левој обали Штире. Одбачена је на десну обалу. 14. септембра настављена је офанзива аустро-угарске војске. Шеста армија овладала је главним гребеном Борања — Јагодња на одсеку Црни врх — Кошутња стопа — Мачков камен.

ПРАВАЦ ГУЧЕВО

 

Тек што је Комбинована дивизија стигла на Крст, а већ покрет на Гучево. У битку изнад облака, I и II прекобројни пук кренули су у једној колони правцем Крст — кота 312 — Мале Бобије са задатком да поново заузму Кулиште и Еминове воде. Кулиште је прво напао други пук и уз подршку артиљерије избио на коту 599. Када је требало да се напад продужи, стигло је наређење команданта Треће армије да се Први прекобројни пук упути на Биљег у помоћ Дринској дивизији другог позива, а на његово место доведе Шести прекобројни пук.

Са 14. септембром завршава се и прва фаза битке на Дрини. 15-тог септембра заустављено је надирање Шесте армије на гребене Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине. Да би овладао Гучевом 17. септембра, командант Комбиноване дивизије издаје заповест за заузеће Гучева. Два батаљона Петог прекобројног пука и један батаљон Седамнаестог пука и пољска батерија образовали су десну колону за напад на Црни врх. Средњу колону образовали су Шести прекобројни пук и један батаљон Другог прекобројног пука са задатком да нападну непријатеља на Еминовој води и коти 708. Лева колона коју су сачињавали два батаљона Првог прекобројног пука нападала је на Кулиште. По јакој киши и магли и поред јаког отпора 80. непријатељске бригаде заузет је Црни врх али је он истог дана био поново у аустро-угарским рукама. Овој бригади дошао је у помоћ одред пуковника Филиповића који је био у резерви 15. корпуса.

Обострани планови и распоред снага пред почетак битке на Дрини

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

ПОКРЕТ НА ЕМИНОВЕ ВОДЕ И КОТУ 708

 

„17 септембра у 22 часа кренуо сам на коту 708 и Еминове воде“ — каже Драгољуб Узунмирковић командант Шестог прекобројног пука Комбиноване дивизије. Пред само свануће поделио сам колону на два дела. Три чете четвртог батаљона под командом капетана Радомира Савковића да се под заштитом мрака дочепају коте 708 а ја са другом четом четвртог батаљона у првом борбеном реду крећем ка Еминовој води и другим батаљоном у другом борбеном реду. Противник на Еминовој води не показује никаквог знака и моје је убеђење да је одступио. Стога се са штабом крећем пред стрељачким стројем. Та неопрезност уштедела ми је огромне губитке и омогућила да сасвим близу приђем што би ми да је непријатељ отворио благовремено ватру било немогуће. Дошавши највише на 60 до 80 корака од противничких ровова случајно застанем код једне букве и тада застане мој штаб, телефонисти и стрељачки строј позади, а непријатељ као што сам доцније од заробљеника сазнао који је имао намеру да нас живе похвата помислио да смо га опазили те отвори најбржу ватру. Непријатељ је на Еминовим водама сваког часа био све јачи. Ситуација је била критична, па још за пакост одпоче да пада јака киша па сам се носио мишљу да издам наређење да се у трку одступи на полазни положај. Срећом, у подне дошао је мајор Прибићевић са првим батаљоном, ситуација је била још критична, све до мрака када је дошао и Трећи батаљон. У зору 19. септембра капетан Савковић избио је на коту 708. Непријатељ је тога дана извршио неколико јуриша непрестано се појачавајући. И кота 708 била је у питању али сам по доласку првог батаљона послао две свеже чете и судбина коте је била решена. За све време борби на Гучеву кота 708 била је увек у нашим рукама“.

 

И док се Друга српска армија борила у Мачви са Петом аустро-угарском армијом, Трећа армија је на једном широком фронту са великим тешкоћама задржавала све јаче и јаче нападе Шесте аустро-угарске армије. Избијање Шесте аустро-угарске армије на гребене ових планина натерало је Српску врховну команду да обустави успешну офанзиву Прве српске армије у Срему и да је пребаци на лево крило Треће српске армије.

БОЈ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

 

Сматрајући фронт на Соколској планини најосетљивијим због могућности продора непријатеља ка Ваљеву, Врховна команда нареди да Прва армија која је повучена из Срема прикупи се у реону Пецке како би дејствовала гребеном Соколске планине. Јединице Прве армије избиле су на Мачков камен већ 17. септембра, а његови почетни успеси помогли су Трећој армији да поврати неколико важних положаја. Тек 19. септембра снаге Прве армије успеле су да овладају Мачковим каменом. Њихово даље наступање омела је ноћ и густа магла.

 

Команданти српских јединица сматрали су да је непријатељ потучен и да га сада треба гонити. И заиста 16. аустро-угарски корпус је био десеткован — већ дотле је изгубио 20.000 људи. Његова борбена способност је била знатно смањена. Ипак, командант 16. корпуса је прикупио остатке растурених и проређених батаљона и поново формирао обруч око Мачковог камена.

 

Изјутра читава планина Јагодња је била под густом маглом. После подне, кад се магла разишла, српске снаге прешле су у напад. На Мачковом камену и на Кошутњој стопи развила се јака сусретна борба — прса у прса. Непријатељ је успео да потисне 9. пук Дунавске дивизије другог позива уневши код неких јединица панику. У једном тренутку аустро-угарске снаге су овладале делом Мачковог камена. Захваљујући приспелој резерви и снажној подршци артиљерије, у правом покољу српска војска је повратила Мачков камен. Највиша зараван Мачковог камена (500 м2) била је потпуно покривена лешевима. Снаге Прве армије трпеле су губитке не само од непријатељске артиљерије него и од митраљеске ватре са Кошутње стопе.

 

Неспокојство међу српске војнике нарочито су уносили меци који су коришћени за тражење даљине. Прасак пребачених зрна, која су се распрскавала изнад стрељачког строја, стварао је утисак да је непријатељ дошао у позадину а тешке ране изазване овим мецима веома потресно су деловале на војнике. Како је узана коса према Кошутњој стопи спречавала успешно развијање и ефикасно дејство српске војске, то је Српска врховна команда упутила преко Крупња ка Кошутњој стопи Дунавску дивизију другог позива. На Мачковом камену остала је само Дунавска дивизија првог позива. За то време командант 16. аустро-угарског корпуса одлучио је пре него што Првој армији стигне појачање да са двадесет батаљона 22. септембра освоји Мачков камен. Напад је почео рано ујутру тако да су до свитања одбијена три јуриша непријатеља. Он је направио продор на неколико праваца.

 

Око 15 часова жестина боја на Мачковом камену достигла је врхунац. Команданту Дунавске дивизије првог позива Миливоју Анђелковићу — Кајафи постало је јасно да се положаји не могу више одржати. Због тога је наредио повлачење на линију Кулине — Милетина — Бобија. Кад је непријатељ заузео Мачков камен, нашао је на његовом врху 2000 мртвих од тога 800 српских војника. Губици Прве армије били су велики. Само Дунавска дивизија првог позива имала је од 18-23. септембра 5.772 војника и официра избачених из строја. Пети прекобројни пук остао је са 800 бораца.

 

Таква ситуација код Прве армије није имала још тежих последица због тога што ни непријатељ није имао снаге да продужи напад. На тако малом простору биле су сконцентрисане јаке аустроугарске снаге — 41 батаљон са 15 батерија.

 

По изјавама непријатељских команданата, битка на Мачковом камену је била најкрвавија битка коју су имали у рату са Србијом.

 

КРАЈЊЕ СЛАБА ОПРЕМЉЕНОСТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

 

Бранећи Гучево у другом налету аустро-угарских снага борећи се из дана у дан, топио се трећи прекобројни пук Дринске дивизије. Одбачен је као и цела Дринска дивизија на десну обалу Штире.

 

„За свега девет дана Трећи прекобројни пук имао је велики број жртава тако да је његово стање сведено доста испод половине. Поред тога, овај пук био је наоружан преправљеним маузер — кокиним пушкама које су рђаво функционисале јер им је механизам подложан квару. Тако исто пук није имао ни половину ножева за ту пушку. Фишеклије није добио већ су војници носили муницију у недрима и џеповима од шињела. Од одела пук је добио само шињеле и шајкаче. Један незнатан и мали део војника добио је чакшире и блузе, тако да је велика већина војника била у гаћама. Обуће пук није добио већ су војници били у дотрајалим опанцима“ — каже потпуковник Јосиф Костић.

ПОНОВО НА ГРЕБЕНЕ ГУЧЕВА

 

Најдинамичније било је на фронту Комбиноване дивизије. 18. и 19. септембра Први пук је избио на Кулиште а Шести прекобројни пук на Еминове воде. Ова дивизија добија сада још једну армијску заповест.

 

„Гребен Гучева не сме се напустити ни по коју цену. Он се мора држати до последњег човека“.

 

Петнаести, шеснаести, седамнаести и осамнаести септембар на Гучеву најзначајнији су дани јер је тада ударена брана другој непријатељској офанзиви. Ради побољшавања стања на фронту и избијања на греде Гучева командант Комбиноване дивизије за 23. септембар предвидео је напад на непријатеље. Први и Шести прекобројни пук су требали да нападну, а затим да протерају непријатеља са Кулишта и Еминових вода. Овај напад је требало бити пропраћен демонстративним нападима Треће армије на целом фронту. У нападу је требало да учествује и Пети пук другог позива из Дринске дивизије другог позива која се у овом тренутку тукла са непријатељем на линији Обреж — Липница — Руњани, према Ади Курјачици и на Дрини. Овај пук, под командом Милоја Јелисијевића, пребачен је армијском одлуком 21. септембра са Дрине на Гучево. Како је овај пук на Еминове воде стигао тек око 18 часова то је овај напад одложен за 24. септембар.

 

Наређени напад за 4 часа пре подне није на време отпочео јер је падала јака киша, а на Гучеву је била магла све до 8 часова пре подне.

Напад је почео око подне. Први и шести прекобројни пук и пети пук другог позива и поред великих губитака нису успели јер није било артиљериске муниције за постизање ватрене надмоћности.

ПОНЕСТАЈЕ СНАГЕ

 

На фронту III српске армије понестајало је снаге. Снага понестаје и Аустријанцима. Командант 15. корпуса обавештава команданта балканских снага Поћорека да су у досадашњим борбама претрпели велике губитке — око 12 хиљада војника. Сви су и физички били истрошени. „Због тога се на офанзиву не може рачунати, а чак и одбрана долази у питање“.

Командант балканске војске Оскар Поћорек је одговорио:

 

„Безусловно издржати“ — нагласивши при том да је код Срба још лошија ситуација и да ће успех постићи онај ко буде упорнији на свом положају.

И III српска армија прелази у одбрану и чврсто држи положаје на којима се налази док се не створе бољи услови за предузимање нове офанзиве

Приближавао се крај прве етапе битке на Дрини. Друга армија на доњој Дрини и Мачви без дана предаха сукобљавала се са V Аустро-Угарском армијом и комбинованим корпусом. Прва и Трећа армија на средњој Дрини и планинама на линији Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине. На горњој Дрини Ужичка и Црногорско-санџачка војска. Ужичка војска коју су сачињавали: Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред прешла је Дрину 11. септембра и већ 17. септембра ушла у Рогатицу.

РОВОВСКА ВОЈНА

 

И ако се период рата 1914/15 карактерише као маневарски, ипак је у њему била једна краћа фаза стабилизације фронта која је нарочито била изражена у Мачви и на положајима на Гучеву, Борањи, Јагодњи и Соколској планини.

 

Период од 26. септембра преставља рововску војну. Српске трупе су избиле на Гучево, али, како га нису могле освојити, утврдиле су се испод гребена у непосредној близини непријатељске линије.

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

НАЈБЛИЖЕ НА ЕМИНОВИМ ВОДАМА

 

Према речима Драгољуба Узунмирковића, команданта VI прекобројног пука (Тимочки), борба на Гучеву је била до тад незапамћено хрвање две војске прса у прса.

„Да би се паралисала огромна надмоћност непријатеља у артиљерији, која је при том располагала огромном количином муниције да ју је свакодневно без икаквог рачуна трошила, док је наша артиљерија, и то првих дана док се и то није изменило дејствовала тако да су војници у очају говорили — на сат кашику — сем коте 708 чији је гребен па чак и западне падине коју је чинила с једне стране коса која се од Црног врха пружала ка југоистоку, била у нашим рукама, цео гребен био је у рукама противника, а наше се трупе на саставном делу, Еминовој води, пропланку и Кулишту приљубиле као ластина гнезда уз источну падину Гучева и тако остале за све време педесетпетодневне одбране незапамћеног и дотле незамишљеног и невероватног очајничког хрвања и клања Голијата са малим Давидом врло слабим сем по срцу и осталим средствима. Колико је очајан и незгодан положај наших трупа био и то како у тактичком погледу, тако и у погледу дотура муниције, хране и осталих потреба све већих и све потребнијих уколико се прелазило у рововску војну. Наше јединице су код непријатеља виделе само линије најистакнутијих делова док је противник видео не само цео наш положај но и све комуникације са позадином те су зато потпуно имали право војници па и официри на Гучеву који су истина мало са болом не само говорили већ често и у рапортима писали — „док смо ми завезаних очију и слепи дотле нас непријатељ у трбух гледа и чита.“ Зато да би се што више смањили губици од непријатељских техничких средстава, најефикасније средство је било приближити се непријатељу толико да његова артиљерија чак и са најдрскијом и најубацнијом путањом не може да туче наше ровове а да услед вероватног скретања не туче и своје ровове. Од 19. септембра па до 26. октобра свуда где се могло приближавало се непријатељу. Сваке се ноћи грозничаво копало, а нарочито на Еминовим водама где је готово свако јутро освануо нови ров ка непријатељу док се најзад није пришло толико да се више није могло напред и на тај начин прешло у рововску војну.

 

Мада су моји потчињени мени и ја дивизији јављао да се на пуно места даљина између наших и непријатељских ровова не прелази 10 метара осећао сам из телефонског разговора да се то није веровало и ако су сви знали за трговину измећу наших и непријатељских војника. Када је по нашој реофанзиви непријатељ бачен преко Дрине први је са батаљоном дошао на Еминове воде мајор Чеда Гаћановић. Званично је утврдио да на том најближем делу ровова нема ни пуних седам метара.

КОТА 708

 

Где год се могло подићи непријатељу учинило се. На тим су местима губици од непријатељске артиљерије били готово избегнути, али је било места где се није могло никако подићи непријатељу. Нарочито се у овом одликовала кота 708 јако изражена и маркантна, као да се нудила непријатељској артиљерији. Ово узвишење на Гучеву је од камена — сига тако да би утврђивање и са најмодернијим минерским средствима трајало дуго и ишло врло тешко. Одржавање коте 708 било је важно јер је од ње зависило одржавање Еминових вода јер би непријатељ као што се показало 6. новембра тукао наше трупе залеђном ватром. Ове на коти 708 главна линија одбране поседала се са осматрачима из сваке десетине по један а остали су се повлачили у пасивне заклоне којих је било у близини стрељачког строја.

 

У овим заклонима непријатељска артиљерија ни најубацнијом путањом није могла ништа. Осматрачи пошто није било телефона били су спојени помоћу телефонске жице или канапом са трупама у пасивном заклону где су за случај појаве непријатеља имали дати знак трзањем канапа на којима је намештена клепетуша. На дати знак трупе су излетале и запоседале ровове и бомбама и бајонетима и ватром одбијали јурише.

НАДМОЋНОСТ ТЕХНИЧКИМ СРЕДСТВИМА

 

Аустријанци су у Гучевској бици употребљавали и средства изненађења. Непријатељ је располагао у изобиљу свим у то доба познатим техничким средствима за које не само наши војници него и многи официри нису знали да постоји.

 

Позната је ствар колико је силно дејствовала на морал наших војника употреба од стране непријатеља ракета за осветљавање и да смо првих дана муке имали да задржимо на положају војнике који су до јуче јуришали као лавови на бајонете и међу бомбе, а бежали од ракета. Колико се муке морало уложити и какав је морал био код старешина да се код војника на Гучеву сачува морал према којима је непријатељ а нарочито на Еминовим водама употребљавао на нас дотле невиђена средства и нечувена техничка чуда као: тромблонска оружја, оружја са пнеуматским притиском, која су сасвим мукла и без пуцња, средства са ужасним праском у циљу не само наношења губитака но и стварања панике, загушљива, која су проузроковала несвест код војника, повраћање или јако сузење. Разна запаљива у толикој мери да су на Гучеву палили шуму и проузроковали прави пожар. Разне бацаче мина, димна и гасна артиљеријска зрна. Срећа је што противник како му је које средство дотурано на Гучеву одмах га употребио те су наши официри и војници постепено се навикавали на та чуда. Да је та средства прикупио па их све одједном употребио поизвесно је да не би било силе која би војнике задржала на положају.“

БОРБА ТЕШКА А НЕМА МУНИЦИЈЕ

 

Србија није имала пара ни да изврши мобилизацију. После интервенција и великих мољакања одобрени су кредити. Русија је послала у Србију нешто брзометних пушака, а затим храну, одела, обућу и други ратни материјал. И велике силе Антанте оскудевале су у ратном материјалу. Французи су јемчили за српске поруџбине у Француској Шнајдеровој фабрици да се иста узме у рад.

 

Нарочито се осећала несташица артиљеријске муниције. Она је углавном истрошена у балканским ратовима. Једино предузеће које је производило ратни материјал био је Војно-технички завод у Крагујевцу. Двеста шрапнела дневно колико је могао да изради било је веома мало. И оно руских топова што је Србија имала — била је упућена на муницију из Русије.

 

Обећања су се споро испуњавала. Брдски топови били су у многоме искварени у два балканска рата. Обраћања Француза постала су празно слово на папиру. Поруџбине брдских батерија нису стизале. Начелник Српске врховне команде је изјавио председнику српске владе да се војска не сме упуштати у борбу због недостатка муниције — коју нема ни за једну борбу.

 

Штедела се артиљеријска муниција али понестајало је и пушчане муниције. Криза муниције била је страховита и она је из дана у дан била све већа. Криза је дошла дотле да је командант Комбиноване дивизије издао наређење да се ни један артиљеријски метак не сме испалити док командант одсека то не одобри. У оваквој ситуацији прибегавало се свим могућим средствима. Пре свега у гађању морало се бити веома тачним.

 

Колико су се Аустријанци плашили тачности гађања српске артиљерије говори и то да су обећавали 1.000 круна у злату за сваки заробљени српски топ.

У дневнику 42. аустро-угарске дивизије за 23. септембар пише: „Ватра непријатељска све ређа. Интересантно је истаћи смело непријатељско осматрање. Њихови осматрачи излазе између обе стране стрељачких стројева. Један је убијен на дрвету на 400 корака пред нашим стрељачким стројем. Изгледа да је то искуство из балканских ратова што смо ми и сами сад искусили да је могуће артиљеријско дејство ако артиљеријски положаји буду пронађени и ако се осмотри дејство своје артиљерије. Ко је дрскији у истраживању непријатељских артиљеријских положаја, ко не зазире од губитака ради осматрања дејства своје ватре његово је артиљеријско дејство несумњиво у најкраћем времену у надмоћности чак и ако је он слабији у артиљерији. На овим основама мора почивати мирнодопска обука. Богу хвала, још једанпут је непријатељска артиљерија разрушила мост на Батру. Интересантно је да је непријатељ на изналажење одстојања употребио 25 зрна. Већ 26-тим зрном погођен је мост. После овога прекинуо је гађање. Или непријатељ има одличне осматраче или има шпијуна на нашој страни које ми не можемо пронаћи поред свих напора.“

 

САМО ДОБРИ СТРЕЛЦИ ПУЦАЈУ

 

Команданти српских батаљона морали су правдати утрошак муниције које је било све мање. Петог октобра командант V прекобројног пука Николајевић издаје заповест:

„Скреће се пажња на огроман утрошак муниције. Те стога наређујем да се свом енергијом стане на пут бесциљном расипању муниције“.

 

Па ипак, неким војницима је дозвољено да троше муницију. „Предузети мере да се гађање добрим војницима не прекине и тиме да се непријатељу стави на знање да ми нисмо клонули“. — стоји у заповести команданта V прекобројног пука.

 

Поред недостатка муниције потешкоће је представљао и њен дотур. Непријатељ је држао гребен Гучева тако да је саобраћај у ближој позадини био скоро немогућ дању услед његове ватре. Комора је морала да се креће јаругама и ноћу. Кретање коморе било је скопчано са великим губицима.

СИМУЛИРАЊЕ РАФАЛА ЧЕГРТАЉКАМА

 

Да би се накнадио недостатак пушчане муниције употребљаване су чегртаљке. Ови пуцњи вештачких митраљеза изазивали су доста јако дејство и нервозу код непријатеља. Прављене су од дрвених облица али са тако савршеном имитацијом пуцња правих митраљеза да их ни најизвежбаније уво није могло разликовати када се комбинују са пуцњевима из пушака и правих митраљеза. Чегртаљке су употребљаване у блиској борби са циљем да обману непријатеља у процени броја митраљеза, и да непријатељску ватру развуку по лажним митраљеским гнездима. Тако су браниоци Гучева успевали да, и ако са недостатком муниције, парирају надмоћнијем непријатељу.

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

СИГНАЛИЗАЦИЈА

 

Обавештавање је ишло сигналима помоћу уговорених знакова. Ноћу је већ било тешко. Ракета није било. Ишло је то док мајор Милан Прибићевић са Еминових вода није пронашао једно савршено средство које је трупама у првој борбеној линији омогућило да брже од телефона и са великом тачшноћу јављају све оно што је потребно. Али ово средство је имало и један недостатак.

 

Обавештавања су се могла давати од нижих старешина ка вишим тј. са борбених линија ка позадини. Из позадине би обавештење видео и непријатељ. Сандуци за пешадијску муницију којих је било доста на положају имали су унутра један потпуно затворен сандук од лима на којем се крупним словима писало шта се жели јавити. Например „Непријатељ напада“, „Непријатељ ускаче у ров“, „Нестало муниције“. У тај сандук стављала се свећа, а затим се сандук углави на велику мотку и ноћу када је било потребно да се нешто јави запалила би се свећа и мотка подигла високо изнад рова окренута према позадини. У позадини са најмање 200 — 300 метара могло се лепо читати. Ово средство употребљавано је нарочито на Еминовим водама за агитацију код непријатељских војника словенске народности, а и за погрду Аустријанаца и Мађара.

 

Појава ових сандука првих дана није имала никаквог дејства, али је касније код непријатеља ово изазивало велику нервозу. Отварали би ватру на ове сандуке. Ови лимени сандуци и чегртаљке били су поуздано средство за очување коморе и резерве. Аустријанци су обмањивани и натеривани да концентришу ватру на супротну страну тамо где нема резерве.

ЗА ДВА ХЛЕБА — ЦИПЕЛЕ

 

Док су аустроугарске трупе имале свега сем резервног снабдевања храном на другој страни Дрине имали су топове великог домета, дотле је са храном натезано јер им је ћудљива и хировита Дрина то онемогућавала. Нарочито после великих киша када је Дрина надолазила а и од наше артиљерије која је често рушила мостове. Зато се на Еминовим водама тамо где је било најближе развила једна чудна трговина.

 

„За два хлеба којег су наши војници увек и доста имали, куповали су од Аустријанца пар ципела које су непријатељски војници имали у изобиљу. Прво је из наших ровова бачен један хлеб па је затим непријатељ бацио обе ципеле, а затим је бачен и други хлеб. На овај начин сви браниоци Еминових вода су се снабдели новим ципелама. Између ровова на Еминовим водама налазило се и поштанско сандуче за размену писама. На тај начин се с једне и друге стране вршила пропаганда. Доносиоци писама изгледа не пуцају један на другог. Један куриозан споразум“.

ГУСЛАРИ ПОДИЖУ МОРАЛ

 

У земуницама покривеним лишћем и грањем скоро два месеца под кишом и снегом без одеће издржала је Комбинована дивизија. Гуслари су јој давали певајући јуначке песме снагу да издржи. У првом батаљону VI прекобројног пука био је наш познати народни гуслар Перун Перуновић који је имао врло леп и јак тенор. Често за време најјаче пушчане паљбе Перун би запевао и борба се мало по мало стишавала док сасвим не би престала. И тада се Перун пењао на грудобран и певао а кад би завршио са певањем сишао би у ров, а затим би он први опалио из пушке и борба би опет отпочела. Перун је певао патриотске песме и позивао наше народе да се дигну против туђина. И тако је то све ишло док једног дана није од стране непријатеља отворена јака ватра и Перун тешко рањен пао у ров.

 

Даноноћно водиле су се борбе на целом фронту. На Еминовим водама борбе су биле углавном ноћу. У току 25/26 септембра извршен је јуриш на Еминове воде. Грудобрани су били прекривени аустро-угарским војницима. Главно оружје за одбијање напада био је бајонет. И наредна два дана понављали су се напади непријатеља.

 

У току 1. и 2. октобра непријатељ је вршио напад на Кулиште и Еминове воде. Овај напад стајао је 29. аустро-угарски пук преко 800 војника. Јуриши су се смењивали.

У дневнику 42. аустро-угарске дивизије пише: „Интересантан је непријатељски покушај да наше војнике заведу на издајство, око четири часа пред напад певао је непријатељски стрељачки строј — Лепа наша домовино. На овако примамљиве узвике одговарали су наши војници Јер се друго шта није могло очекивати јаком ватром и одагнали су непријатељу вољу за оваквом фриволном игром“.

МРТВИ СЕ НЕ САХРАЊУЈУ

 

Није било времена ни могућности за сахрањивање мртвих. Они су у току неких борби служили углавном као грудобран. У релацијама Треће армије пише:

„На Еминовим водама непријатељ је преко парламентара молио да покопа лешеве пошто су ови били у распадању. Командант дивизије је одобрио да 50 непријатељских војника без оружја изврше закопавање. До четири сата по подне сахрањена су 2 официра и 70 војника. Остало је још 150. Лешеви су били на све стране у распадању. Поред дизентерије отицања ногу, појавио се и тифус.

 

Јуче при обиласку десног пододсека на месту где овај пук долази у везу са шестим прекобројним пуком видео сам у изворишном делу десног крака Кривог потока непријатељске лешеве па сам наредио да се вода пре употребе кува. Јуче ме је трупни лекар известио да је у болници од упућених војника из амбуланте констатован тифус. Поред кувања воде наредио сам и прање руку, а болеснике пребацујемо у Лозницу у школу која је сада тифусна болница“ — каже у свом извештају командант V прекобројног пука.

 

„Непотребна смрт“ (Гучево) — цртеж: Борднман Робинсон

 

Своје рањенике непријатељ је пребацивао у Бању Ковиљачу где је било превијалиште у кући др Јашића. Одатле су транспорти за рањенике одвожени у Бијељину.

„... Данас је доведен један српски поднаредник.

По његовом причању мора да је стање у Србији, односно у српској војсци безуспешно, а морал бедан. Редовну исхрану трупе немају по читаве недеље, а дуван, кафу и вино у опште не добијају. Хлеб такође ретко. Одећа и обућа је врло хрђава. Ако је половина истина од овога било би стање у српској војсци хрђаво, али српски војници изгледа имају тако много патриотизма да се не би могло њиховим исказима ни у пола веровати. Они опасно лажу, то је утврђено“.

 

ДРИНА НАДОЛАЗИ

 

7. октобра је на Гучеву била велика хладноћа. У ноћи између 9. и 10. киша је лила а од 3 часа почео је да пада снег. Ровови су напуњени водом а многи земљани радови били су срушени. После обилних киша Дрина је почела да надолази.

 

Командант 3. армије, генерал Павле Јуришић— Штурм

 

На инсистирање команданта III српске армије Павла Јуришића, делови Ужичке војске и Љубовијског одреда бацали су у реку балване и греде који су ношени бујицом порушили све мостове на Дрини и покидали телефонске жице. Командант балканских снага аустро-угарске војске претворио је команду 13. корпуса за небудност и обезбеђење мостова што су дозволили да Срби искористе насталу ситуацију.

 

Због надолажења Дрине и на инсистирање команданта 13. корпуса Поћорек дозвољава 42. дивизији да ако би наступила опасност повуче се на леву обалу Дрине, с тим да део снага задржи ради одбране реке а остало пребаци на Гучево. Наредио је да се предузму све мере и да се мостови и телефонске жице поправе.

Поред Дрине почео је нагло да надолази и Јадар. 11. октобра Јадар је био виши за 1,2 метара.

 

Понтонски мост на Дрини ударцем друге воденице коју је донела Дрина је потпуно разрушен. Вода је однела 18 понтона. Уплашени аустро-угарски војници почели су се пребацивати на леву обалу Дрине. Одсечене резерве морале су одступити газећи воду до гуше преко Жеравије и старе Дрине. На неким местима морали су пливати. Дрина је беснила. Неки војници да би могли пливати морали су бацати ранце. Многи су се подавили.

 

НЕМА ПОПУНЕ ЉУДСТВА И МУНИЦИЈЕ

У рововској војни губици су били такви да су се пукови постепено топили и смањивали. Бројно стање српских јединица почело је нагло да опада.

 

„Стање 6. прекобројног пука на Еминовим водама било је тако да сам био принуђен да команданту тога пука издам наређење: саопштите вашој трупи да сам потпуно свестан терета који тај пук подноси овако јуначки и са самопожртвовањем. На држање позиције Гучева цела наша војска гледа са дивљењем и највећим интересовањем. Предузео сам енергичне мере да нам дођу појачања која ће омогућити повремене одморе мојим јунацима 6. прекобројног пука“ — каже у свом телеграму VI пуку командант Комбиноване дивизије Михаило Рашић.

 

Снег, киша, недостатак артиљеријске и пушчане муниције, и најзад, положај наших јединица допринели су одлуци да се учини још један покушај ради овладавања Гучевом.

Због тешке ситуације и поред сазнања да нема појачања у штабу комбиноване дивизије на Крсту, Јуришић доноси одлуку и саопштава командантима пукова:

 

„Да би се олакшала садашња ситуација армије а нарочито Комбиноване дивизије и да би се армији олакшао покрет унапред извршиће се напад у циљу заузимања линије; Кулиште, Кота 474 — кота 464. Остали делови фронта демонстративно ће деловати. Али и поред тога општа офанзива је изостала јер није било муниције.“

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

МИНСКА ВОЈНА

 

За Гучево су везане две војне: рововска и минска. Велика близина наших и непријатељских ровова, даноноћне борбе, све је то учинило да су се изналазиле разне могућности како би се непријатељ избацио са гребена Гучева.

 

Кад је на захтев команданта комбиноване дивизије Павле Јуришић одобрио овај напад, почело се са израдом минских галерија. У комбиновану дивизију упућени су људи који ће овај посао обавити. Били су то војни обвезници из Велеса и Кочана. И док су се јуриши смењивали, на Еминовим водама се даноноћно копало. Копало се прво у дубину али се није могло ићи дубље од 4,5 метра услед компактних стена на које се наишло (од тврдог гранита). Затим се копало према непријатељу.

 

Кад се дошло до испод и иза непријатељских ровова, копање је престало а на Гучево су донете мине. Чекало се само на дан и сат њиховог потпаљивања. Израђене су две галерије: на десном крилу и центру Еминових вода.

 

Груписање снага извршено је у ноћи 27/28 октобра да не би непријатељ приметио и имао могућности да својом артиљеријском ватром туче српске нападне групе. Као и увек, непријатељ је и сада тукао коту 708. Главни напад је имао бити на линији фронта: Кулиште — кота 484 закључно, а споредни: кота 322 — Црни врх.

 

Посада коте 708 имала је да помаже споредни напад, а посада Еминових вода је у повољном моменту да потпали мине и ускочи у непријатељске ровове. У 2 часа по подне извршена је припрема јуриша. Ватра је у почетку била спора. Вршене су коректуре а онда је била све јача и јача, а у последња три минута ураганска.

НАПАДНИ ФРОНТ ЈЕ ГОРЕО

 

Огромни стубови земље и камена дизали су се на целој линији фронта. Концентрација ватре извршена је тако да тако нешто нисам могао видети у току рата. И то сва три — каже Михаило Рашић.

 

За ово време код непријатеља је била гробна тишина. Изгледа да је за време ове артиљеријске ватре сва пешадија из ровова склоњена у пасивне заклоне и саобраћајнице. Кренуло се на јуриш. У том тренутку настала је ужасна ватра из непријатељских пасивних заклона. Испред непријатељских ровова биле су жице и средства за запречавање. Све то је морало да се руши и сече. Ускаче се у јаме које су направиле мине. На целом фронту јуриш. Аустријанци се из пасивних заклона пребацују у предње ровове. Сад је бајонет главно оружје. Наш центар се померио свега за 5 метара. Непријатељ га грчевито брани. Њихова артиљерија појачава дејство док наша дејствује све ређе и ређе. Све што је предвиђено утрошено је.

 

И најзад српски топови су умукли. И поред свих покушаја, Еминове воде се нису могле заузети. Напад се више није могао продужити иако је успех био врло близу. Наређено је повлачење на полазне положаје у поноћ са највећом тајношћу. Да се пре повлачења изнесу сви рањеници, покупи оружје и скину шињели са погинулих. Овај напад није успео пре свега јер није било тајности па су непријатељски војници за време наше страховите топовске канонаде били у својим пасивним заклонима. Када су наше трупе кренуле у јуриш, тада су прорадила сва непријатељска оружја. Наиме, тих дана су заробљени неки војници Другог прекобројног пука. Друго, трупе су више десетина дана биле у рововима без смене и нису могле донети оно што могу свеже трупе. Овај напад стајао је Комбиновану дивизију 1.454 мртвих и рањених војника.

 

Колико је дејство имало потпаљивањем мина у исказима заробљеника стоји; „Наш потпоручник Сејкеји побегао је јер је вели фалио памећу“. Напад 28. октобра није успео а такође ни напад непријатеља од 20. октобра иако је за кратко време овладао деловима наших положаја на Еминовим водама.

 

У рововској војни губици су били такви да су се пукови постепено смањивали и топили тако да је се време последње њихове исцрпљености могло математички израчунати. Непријатељ је гађао нарочито коту 708 јер је знао да по њеном паду наше трупе морају напустити Гучево. Аустријанци су своје гађање изводили систематски, да је поред губитака српским трупама и душевни одмор био одузет. Бацане су разне бомбе. Оружје из којег се није видео ни чуо пуцањ већ само експлозија у моменту пада. Осветљавао је терен светлећим ракетама, бацао запаљиве кугле и производио пожар у шумама у којима је било пуно опалог лишћа. На ово све дошло је сазнање о немању артиљеријске муниције, које се није могло сакрити ни од једног војника јер је оно за сваког војника било очигледно. Физичка и душевна исцрпљеност јасно се оцртавала на лицу сваког појединца а то је био најбољи знак да су браниоци Гучева дали све што су могли дати и да се њиховој упорној снази ближи крај.

 

А на Гучеву непрестано киша а затим снег. Одећа није стизала. Муниција ниоткуда. Положај у односу на непријатеља тежак. Једино кота 708 била је изнад непријатеља. И она је тако незгодно стајала да је била гнездо за прикупљање артиљеријских метака. Дејство аустријске артиљерије било је неиздржљиво. Губици су били из дана у дан све већи. Ровови мада направљени са највећом озбиљношћу били су потпуно сравњени. Прасак артиљеријских зрна од 24 ст. доводио је до тога да су се свеће у земуницама гасиле кад зрно падне и на сто метара даље. Детонација и дим црни представљали су скорашњу смрт која је редом узимала своје жртве. Учестале молбе са коте 708 да наше батерије парирају непријатељској артиљерији биле су безуспешне. Било је ужасно гледати како непријатељска артиљерија разноси месо наших ратника и ужас слушати запомагање телефоном а помоћ се није могла дати.

 

У извештајима 13. аустроугарског корпуса својим дивизијама пише:

ПОВЕРЕНИК ИЗ НИША ЈАВЉА

 

„Српска врховна команда наредила је свим оперативним трупама да до 31. ом. све предузме за једну једновремену офанзиву на свим фронтовима која треба да буде 2-4 новембра. Сав упола погодни људски материјал скупљен је да се повећа бројно стање, које може износити 300.000 али по квалитету једва половини одговара, 1.300 ђака из Ђачке чете у Скопљу морају да до краја о. м. буду у Ваљеву где ће их наименовати за официре. Изгледа да је становништво београдско позвано да напусти варош до 31. о. м. Србија жели по свему судећи да учини крај несносном стању јединим последњим напором“ — из дневника 42. аустроугарске дивизије: „Говори се о извештајима да је наређено повлачење северно од Ваљева, да ће непријатељ покушати да да отпор на Колубари, а затим ће пасти решење на простору Аранђеловац - Рудник“.

 

Сељанка гаси жеђ рањеника на Гучеву 1914.

 

 

АУСТРО-УГАРСКА ТРЕЋА ОФАНЗИВА

 

Избацивањем Ужичке санџачке војске из југоисточне Босне Поћорек је обезбедио своју позадину. Он сада предузима своју трећу офанзиву на Србију. За њен почетак предвидео је 6. новембар. Много се журио са офанзивом. За њега постојала је бојазан да се Срби приберу и добију дуго очекивани ратни материјал од својих савезника. Плашио се и вести да су Руси на Дунаву спремили 35.000 војника као помоћ Србији а да из Грчке стиже у Битољ преко 20.000 добровољаца. Биле су то, нажалост, за Србију само његове инсинуације.

Ипак, Поћорек настоји да на Дрини своје напоре крунише успехом. Главни задатак одредио је 13. и 15. корпусу. Пета армија је имала да напада у Мачви са севера, а са југа 16. корпус, који пошто пређе Дрину код Љубовије, има задатак да преко Пецке угрози леви бок и позадину главних српских снага.

 

Генерал Франк, командант V аустроугарске армије у Мачви, против Друге српске армије непрестано је појачавао дејство своје артиљерије. Српске батерије су ћутале. Степа Степановић, командант П српске армије, упућује захтев Војводи Путнику да се због недостатка муниције и услед тешке ситуације повуче на утврђене церске положаје.

Трупе друге армије нису више биле у могућности да трпе стално бомбардовање у равницама Мачве. У депеши Српској врховној команди, износећи тешку ситуацију и недостатак артиљеријске муниције и немогућност да више гледа како непријатељска артиљерија затрпава ровове његових војника, Степа тражи да се смени. Војвода Путник на ово телефоном одговара:

 

„Зар за то што немамо довољно муниције да пустимо Швабу да нас тера да му тимаримо коње и да нас срамоти“ (употребљен погрднији израз).

Степа и даље инсистира на повлачењу, нашто Путник одговара:

 

„Кураж пријатељу, кураж“.

 

Погођен на најосетљивије место, Степа одговара: „Кураж ми никад није недостајала, али ми недостају средства за борбу“.

 

Пета аустро-угарска армија притискивала је све јаче и јаче од 24. октобра. Друга српска армија, се ипак почела повлачити на церске положаје. Сада је главни задатак за Поћорека био овладавање Гучевом, пре свега котом 708.

 

ПАД ГУЧЕВА

 

За офанзиву Поћорека знало се у Српској врховној команди. На коти 708 падало је сваког дана по више стотина непријатељских пројектила разног калибра. Смењивали су се јуриши непријатељске пешадије који су одбијани бомбама, бајонетима, и отискивањем стена. Пети пук другог позива (дрински) се полако топио стога 5. новембра командант Комбиноване дивизије издаје следећу заповест:

 

„Пети пук другог позива дејствовао је у саставу Комбиноване дивизије од 23. септембра до данас по мом предлогу, учињеном зато што је тај пук претрпео велике губитке, био у борбама дан и ноћ издржао велико напрезање, па је настала потреба да се врати у своју дивизију ради малог одмора. Праштајући се са овим пуком у име пукова Комбиноване дивизије као командант дивизије изјављујем му захвалност на жртвама које је оставио на пропланку, Еминовим водама и коти 708, на јунаштву и самопрегору које ће остати као класичан пример из овог великог рата у коме је српска војска надмашила и саму себе“.

 

Шестог новембра нешто после 2 часа по поноћи Аустријанци су почели тући коту 708 ватром из свих оружја. Ова кота гнездо за сакупљање аустријских пројектила, имала је много мана. Веза са позадином била је рђава. Није било путева. Са исхраном и дотуром муниције ишло је врло тешко. Положај је могао бити тучен унакрсном ватром како са ближих тако и са удаљених положаја. На коти 708 сакупљали су се непријатељски пројектили из Шепка са леве обале Дрине и са главице. Ову коту бранило је 1.273 пешака и 3 митраљеза што је с обзиром на важност ове коте било веома мало. Још од 30. октобра а после неуспелог напада на Еминове воде непријатељ је почео размештати артиљеријска оружја разног калибра од Хочкинсовог 55 до 24 ст. Мезера према коти 70 и свакодневно изналазити елементе за сва та оружја. Тукао је наше пасивне заклоне за резерву са тачношћу да је у толикој мери рушио ровове да се једва стизало ноћу да се поправе.

 

Припрему за овај напад непријатељ је предузео још раније. Она је била сваког дана а веома интензивна 3. 4. и 5. новембра. О свему овоме извештаван је командант артиљерије и тражено је да наша артиљерија неутралише дејство непријатељске артиљерије. Но није било довољно муниције. Она се чувала за одсудни моменат. Тај моменат био је у ноћи 6. новембра. 5. новембра пре подне непријатељ је тукао коту 708 из тешких хаубица и брдских топова. Ова канонада трајала је до подне а затим је пред вече настављена, а потом с времена на време до два часа по поноћи. Бацала су се само искључиво разорна зрна а тек по неки шрапнел. Кота је била у пламену. Две разорне гранате потукле су у рову на левом крилу цео вод са водником. Дрвеће је било пред рововима високо 30 метара а дебло до један метар изваљивано је из корена или пресецано и бацано преко ровова, тако да се није могло ни изаћи ни ући у њих. Пројектили су бацани таком тачношћу да су 5-6 једну за другом падали у исти ров на 1-2 метра растојања рушили га и затрпавали све оне који су се ту задесили. Пројектили су кидали и разносили тако да су поједини делови тела руке, ноге, глава, летели у вис, враћали се и падали по осталим рововима и саобраћајницама распростирући ужас и страх међу остале војнике. Ноћ је овај ужас још више увећавала. Они који су имали срећу да остану живи у тим рововима повлачили су се у паралелну саобраћајницу где су очекивали непријатеља. Око 4 часа два наша митраљеза била су уништена. Ова непријатељска канонада трајала је до пред ујутро када су били порушени сви ровови готово на целој дужини на левом крилу и центру коте. Порушене су све саобраћајнице и пасивни заклони. У првом борбеном реду од војника остало је врло мало за дочек непријатељске пешадије која се већ приближавала нашим порушеним рововима. Непријатељска пешадијска колона која је надирала на центар коте прва је упала у ровове. Одмах је изведена резерва и непријатељ је одбачен али баш у том тренутку командант пука добија извештај са левог крила да је непријатељ јаком снагом пробио ово крило. Овим пробојем он је успео да посаду коте 708 одвоји од Еминових вода и да спречи повлачење ка Еминовим водама. Непријатељ је надирао с јаким снагама на центар, а на левом крилу продро је у пасивне заклоне резерве у позадину коте и запретио опкољавањем и заробљавањем целе посаде. И заиста је мали део успео да избегне опкољавање одступајући ка десном крилу. И сам командант пука једва се извукао.

 

„По подне 6. новембра добијо сам наређење“ — каже командант V пука другог позива — „да остатак пука повучем на плећ. На коти 708 остало је осам официра и 525 војника. Укупно је избачено из строја 793 официра и војника“.

 

Шестог новембра командант V пука шаље извештај команданту Комбиноване дивизије: „Као што сам пре подне имао част јавити команди мој пук од 10 чета што је са две чете четвртог пука другог позива бранио и држао коту 708 јучерашњом и ноћашњом канонадом сатревен је и пропао. Ја данас имам формирано људство у три чете које укупно броје 250 пушака па и ти војници по целом свом држању и по оном што су преживели и дали сад нису способни низашта. Они су депримирани толико да се на њих не може рачунати ни један моменат. Молим команданта да према оваквом стању додели улогу пуку одговарајућу његовој способности. Ови јунаци могли су дати отпора ма каквом пешадиском нападу...“

 

Српски утврђени положај на Гучеву 1914.

 

ПАДАЈУ ЕМИНОВЕ ВОДЕ

 

Положаје које је бранио VI прекобројни пук непријатељ је почео да напада од 5 часова ујутру. Прво је потпалио једну мину према десном крилу Еминових вода а после 10 минута још две према центру. Напад Аустријанаца почео је дизањем српских предњих положаја у ваздух.

 

Мински рат се настављао. Уза све то почела је и јака артиљеријска ватра у позадини бранилаца Еминових вода. Затим је уследио јуриш војника у плавим униформама. Настала је борба прса у прса. Севали су бајонети. VI прекобројни пук (Тимочки) се грчевито бранио. Војници су се хватали у коштац. Многи су тако и остали да леже на Еминовим водама. Али сада почињу тек праве тешкоће. Пала је кота 708. Према Еминовим водама као бујица крећу се непријатељски војници. Следује напад у бок десног крила VI прекобројног пука. У подне непријатељ почиње тући са коте 708 десно крило потпуно у леђа пешадијском ватром а затим и артиљеријском. Због тога се десно крило повило уназад. Запречено му је опкољавањем. Ситуација је била све критичнија. Непријатељ јуриша с фронта, с бока, с леђа. И поред тога, положај је држан до часа. И последња резерва од 80 људи била је употребљена. Једина нада је била у српску артиљерију да ће она зауставити ову непријатељску бујицу. Непријатељ је са коте 708 спустао нове и нове трупе и појачавао напад. Један непријатељски батаљон појавио је се из јаруге сасвим у позадини VI прекобројног пука. Овим је опкољавање Еминових вода било завршено. Ништа се више није могло предузети. На левом крилу Еминових вода између V и VI прекобројног пука била је једна јаруга. То је била једина могућност за извлачење. Поједини делови овога пука извлачили су се уз помоћ бајонета и бомби. Одступање је извршено у нереду, на нову одбрамбену линију: Кулиште — Рибарско брдо — Главица.

ПАД ОСТАЛИХ ПОЛОЖАЈА

 

После пада Еминових вода почело је повлачење са осталих положаја. Најдуже је држано Кулиште. Након жестоке ватре из топовских цеви разног калибра непријатељска пешадија напала је десно крило Првог прекобројног пука (Моравски). Јуриши непријатеља били су безуспешни. Трпео је велике губитке. Ипак, јуриши су се смењивали. Један је био веома жесток. Војници у плавим униформама напали су пијани. Кулиште се држало целог дана.

 

Кад је пала кота 708 и Еминове воде, било је јасно да Први прекобројни пук мора почети са напуштањем Кулишта. У току ноћи 6. и 7. први прекобројни пук се повукао у потпуном реду.

ПАД ЛОЗНИЦЕ

 

Падом Гучева јединице комбиноване дивизије су се повукле на десну обалу реке Штире. И последњи браниоци напустили су Лозницу. Становништво је то учинило знатно раније. Рањеници и оболели од тифуса такође. Лозница, која је за време ових борби надлетана аеропланима бомбардована артиљеријом разног калибра била је пуста.

Успех аустро-угарске VI армије на фронту Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине охрабрује V армију генерала Франка да појача своје нападе. До 8. новембра ова армија у борбама против II српске армије у Мачви није имала већих успеха. VI аустро-угарска армија, после пада Гучева, наступала је преко десне обале реке Штире и заузела јако брањени положај Костајник. Командант Дринске дивизије првог позива пуковник Никола Стевановић каже:

 

„Налет непријатеља био је страшан и дрзак. Његови су војници ускакали у сам венац грудобрана и том приликом се хрвали и гушали са нашим војницима“.

 

И поред бројне и материјалне надмоћности аустро-угарске балканске војске, оно што су њени команданти предвидели да остваре својом трећом офанзивом остало је без успеха. Замисао Поћорека била је да се српска војска јаким нападима са крила стегне и опколи а потом уништи. У томе су их спречиле све три српске армије. Друга армија је спречила обухват десног крила; Прва армија на планинама обухват левог крила, а Трећа армија пробој у центар. Опкољавање није успело али су аустро-угарске снаге биле у наступању. Сада је најтеже било на фронту Прве армије. 16. аустро-угарски корпус тукао се са дивизијама ове армије. Из боја у бој, а сваки жесток и крвав, на Кулини, Ждрелу, Велешу и Рожају, одакле се Прва армија морала повлачити. Она се није могла одупрети снажној непријатељској артиљерији. У ситуацији када је њена артиљерија услед недостатка муниције из дана у дан престала да постоји.

 

У оваквој ситуацији Српска врховна команда 9. новембра у 20 часова доноси одлуку и наређује:

 

„Трећа армија се има повући на линију река Тамнава — Црниљево — Велутак — Кик обезбеђујући правац Осечина — Ваљево. Друга армија на линију: Суво село — Парлог — Велики Бошњак — река Тамнава, обезбеђујући правац Коцељево — Ваљево и Бањани — Уб — Лазаревац. Прва армија: Кик — Јаловик — Брезик — Баре, на комуникативној линији Ставе — Ваљево“.

 

После ове одлуке било је јасно да је битка на Дрини изгубљена. Повлачењем се губило земљиште али се чувала војска.

 

Борба код Лознице: Цртеж аустријског сликара

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

СТАНОВНИШТВО БЕЖИ

 

Заплашен ранијим зверствима Аустро-Маџара са војском се повлачи и народ. Те године новембар је био веома кишовит и хладан. Ван пута се није могло кретати. Пут Ваљево — Лозница посут шодером. На њему блато и рупе. Одступа војска према Ваљеву, са њима и народ. Измешали се једни са другима. Колона воловских кола. На њима жене, деца и старци и оно најнеопходније што се могло понети. Много болести, колона се споро креће. Она успорава и кретање војне коморе. Војници измешани са избеглицама. Борећи се стварају време за извлачење и коморе и народа.

 

О заједничком извлачењу војске и народа живи сведоци кажу: „1914. године имао сам 15 година. Била је то родна година. Када су Аустријанци септембра 1914. године прелазили Дрину чула се лупњава приликом прављења мостова. Мој отац, мајка и ми деца брзо смо напустили кућу остављајући све сем крава. Бежали смо до Корените, села на путу Лозница — Ваљево. Ту смо били све време борби на Гучеву. И остали грађани Ковиљаче и околине бежали су даље од Лознице. И кад је пало Гучево наставили смо са бежањем. Воловска кола кретала су се споро. Пут блатњав. Спавали смо где смо се затекли. На храну нисам мислио иако сам био гладан. Запамтио сам добро јаук и плач жена и деце. По стотину српских војника извлачили су топове на једецима — конопцима из блата. И све тако до Мионице“ (Милорад Трифуновић из Бање Ковиљаче).

 

 

Један од многобројних збегова у позадини фронта 1914.

 

„Кад су Аустријанци прешли Дрину, грађани Лознице бежали су у села што даље од Лознице и Гучева. И општина се преселила у село Брезјак. У Лозници наша војска, рањеници. Из Шепка са леве обале Дрине Аустријанци често бомбардују Лозницу. Кад је пало Гучево ставили смо у таљиге оно најнеопходније и прикључили се избеглицама. Снег, киша, хладноћа. Пут раскаљан. Међу избеглицама много болесних. Дизентерија, тифус. Дете у снегу, поред њега запаљена свећа“ (Павле Аврамовић из Лознице).

„Ишли смо према Ваљеву. Колима и пешице. На путу много болесних. У Ваљеву смо ушли у воз. А он препун. Пуно избеглица и на крововима вагона. За даме са шеширима убацивани су нови вагони. Неправда“ (Раца Поповић из Лознице).

 

Пут Ваљево — Лозница био је закрчен и отежавао је повлачење.

 

„Врховној команди 29. 10. 1914. године. Селидба народа чини огромне тешкоће операцијама. Ако се и даље продужи биће врло опасно по операције а штетно је и по сам народ. Молим за дејство да се сеоба становништва одмах заустави и помоћу полицијских власти приморају да остану на својим домовима и са свих комуникација што пре уклоне“ (Павле Јуришић, командант Треће армије).

 

А за колоном српске војске и народа журила је аустро-угарска војска. И она исцрпљена. Неспособна да гони српске трупе. У својој књизи „Узроци нашег пораза“ Алфред Краус бележи:

 

„Пут Лозница — Ваљево био је тежак, чак и за товарна грла, безброј угинулих коња лежало је на овом путу. Недостајало је хране и муниције, зато што није било могућности за дотур“.

И тако све до Колубаре. А она се разлила. 15. новембра пало је Ваљево. На десној обали реке Колубаре, српска војска је била природно заштићена.

 

У двоипомесечним борбама српска војска на Дрини везала је пет аустро-угарских корпуса наневши им велике губитке. За то време, Руси су у Галицији потукли главне аустро-угарске снаге. Немачка је морала да им прискочи у помоћ шаљући два корпуса са западног фронта на руски фронт. Било је то пред битку на Марни у којој су Немци потучени.

У тешким тренуцима за савезнике 1914. године помоћ Срба и Црногораца била је далеко већа од оног што су и сами савезници могли очекивати, а битке на Гучеву, Мачковом камену и Мачви су знатно допринеле победи српске војске на Колубари.

 

Путујући Србијом 1915. године, новинар — „Њујорк магазина“, Џон Рид посетио је Лозницу и Гучево. У својој књизи „Рат у Србији 1915. године“ је записао:

 

„На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило на десетак метара. Овде — онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ подовао и динамитом бацио у ваздух. Терен између ровова био је прекривен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: Из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још вириле крпе меса, кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме...

Ходали смо по мртвима. Тако много их је било, по некад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутар и по којима је врило од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље, коју је делимично спрала киша — а многи нису у опште били сахрањени. Гомиле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета.

МЕЂУ ЊИМА СУ БИЛИ И СРБИ...

 

Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани — 10.000 њих. Одавде смо могли да видимо шездесет километара у круг — зелене планине Босне преко сребрене Дрине, мала бела села и равне путеве, површине њива, зелене и жуте од младог жита и смеђе од орања, и куле и светле куће аустријског Зворника како светлуцају међу дрвећем на завијутку реке; на југ, у дугој линији, као у покрету толико су изгледали живи, дизали су се и ломили удаљени висови Гучева, дуж којих је вијугао, докле је око допирало, двоструки ред ровова и злокобни простор међу њима...“

 

http://www.rastko.rs/rastko-drina/istorija/bginic-gucevo/index.html#%D0%91%D0%98%D0%A2%D0%9A%D0%90_%D0%9D%D0%90_%D0%93%D0%A3%D0%A7%D0%95%D0%92%D0%A3

[Danijela]

 

Колона 4. пеш. пука „Стефана Немање“ под заставом и командом команданта пука Душана Пурића заузима положаје на Гучеву. Гучево, септембар 1914, аутор Риста Марјановић

 

 

 

Командант и штаб Дринске дивизије 1. позива на Гучеву, септембра 1914.

 

 

 

Артиљерија излази на Гучево

 

 

 

Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка

 

 

 

Последњи опроштај од браће

 

 

Извор и још фотографија овде:

http://www.pogledi.rs/bitka-na-drini-1914/