Хуманост без граница

[Милан Ракић]

Са почетком Великог рата и хуманитарном катастрофом у Србији, рађали су се нови јунаци рата који нису носили оружје у руци, које је водила идеја хуманизма и самарићанства. Глас хуманиста надјачао је ратничке трубе, њихов морал надвисио је подвиге војсковођа, краљева, политичара.

 

Савезнички апел за помоћ Србији

 

Србија, исцрпљена у претходна два балканска рата, да би одбранила своју слободу чинила је натчовечанске напоре уз жртве и страдања. Недостајало је лекара и медицинских радника, хране, одеће, обуће, санитетског материјала, лекова, болничке опреме и била је неопходна помоћ у збрињавању рањеника, ратних инвалида, али и ратне сирочади... 

 

Спонтани одговор напредног дела човечанства и на западу и на истоку, ван актуелне политике њихових земаља, био је садржан у општем консензусу – Србији би хитно требало пружити помоћ.

 

Русија, Велика Британија, САД, Француска, Грчка, Канада, Холандија, Данска, Аустралија и многе друге пријатељске земље, одазвале су се на очајничке молбе српске владе, која је била немоћна пред хуманитарном катастрофом која је наступала.

 

Руска санитетска мисија у Нишу

 

Од краја 1914. из иностранства је почела да стиже велика помоћ у медицинском особљу, лековима, храни, новцу... На стотине лекара, медицинских сестара и хуманитарних радника из земаља савезника и других пријатељских држава похрлило је у Србију из чисто хуманих побуда.

 

До тада у историји, таква и у том обиму, хуманитарна помоћ никуда није била послата.

 

Дошавши у Србију, земљу већ увелико разорену, којом су харале епидемије колере, пегавог и трбушног тифуса, односећи велики број жртава и увећавајући ионако велика ратна страдања (само у епидемији пегавца, у пролеће 1915. умрло је око 300.000 људи), хуманитарни радници – странци, остајали су са народом, пролазећи кроз најтежа искушења. Делили су са њим и добро и зло, подносили највеће патње и жртвовали своје животе.

 

Санитетска возила, помоћ Србији из Америке

 

С друге стране, чланови мисија и остали хуманитарни радници, иако им то није био задатак, писали су чланке за водеће листове својих земаља, писма, па и књиге посвећене свом боравку у Србији. Обавештавали су свет о судбоносним данима за српски народ, али и за њих саме и на тај начин усталасали јавно мњење својих земаља не би ли помоћ Србији пристигла на време и у што већем обиму.

 

Већина савезничких медицинских мисија упућених у Србију, нашла се у Нишу, граду који је био привремена српска престоница. Одавде су медицинске мисије по потреби одлазиле у готово све крајеве Србије, како је то ситуација налагала.

 

Западна Србија и Шумадија, Ваљево и главни град Београд били су најтеже погођени ратним операцијама; ту се налазило огњиште епидемија, пегавца посебно, које су унели заробљени Аустријанци. У овим деловима Србије највећи број савезничких медицинских мисија остваривао је свој хуманитарни задатак. Наравно, није заобиђена ни јужна Србија (данашња Македонија), где су се у Скопљу и другим градовима нашле јединице Српског потпорног фонда, Америчког црвеног крста и многе друге.

 

Шкотска војна болница у Крагујевцу

 

Све савезничке медицинске мисије су међусобно координирале свој рад, а болничко особље у најкритичнијим ситуацијама често се консултовало и узајамно помагало. Иницијатор те узајамне сарадње био је лорд Ралф Пеџет, који је био именован за комесара свих савезничких мисија у Србији и чија је предузимљивост нарочито дошла до изражаја оснивањем у Нишу – Међународног одбора за увођење санитарних мера за сузбијање заразе.

 

Његови чланови, између осталих, били су и шефови савезничких медицинских мисија у Србији. Ричард Стронг, професор са Харварда из САД, изабран је за медицинског директора овога тела. Захваљујући заједничким мерама предохране и поступцима у спречавању и заустављању епидемије пегавца и других зараза, које је прописао овај одбор, а које су спроводиле све медицинске мисије уз велику вештину импровизације и оригиналност сопствених идеја, епидемија у Србији била је побеђена у јуну 1915. године.

 

Када је у јесен 1915, са севера започела највећа до тада аустро-немачка офанзива против Србије, убрзо је по други пут пао Београд, српска престоница. Српска војска је непрекидно потискивана. Када су у рат ушли преко ноћи Бугари и упали у Србију са истока, пут српској војци према југу и Грчкој, био је пресечен. Са зебњом се очекивао пад градова у плодној Шумадији, од животног значаја – Ваљева, Крагујевца, Младеновца...

 

Санитетски воз

 

Нешто јужније, у Врњачкој Бањи, Краљеву и Крушевцу владало је потпуно расуло. Друмови су били закрчени воловским колима препуним рањеника, деце, жена, стараца и избеглица, који су се полако клацкали ка југу, Косову и Црној Гори, преплавивши села и градове. Србија се налазила на ивици пропасти.

 

У оваквим околностима, савезничке медицинске мисије имале су две могућности. Да остану у земљи са рањеницима и болеснима због којих су и дошли у Србију, или да се прикључе егзодусу војске и народа. Део британских мисија предвођен леди Пеџет, др Елси Инглис и другима, остао је у Србији сачекавши окупацију, а затим и репатријацију у своју земљу.

 

Руске, француске, део америчких и британских мисија, а исто тако и многобројни појединци и добровољци, прешли су преко Проклетија пут Албаније да би се у Скадру опростили са српском војском, а доцније су евакуисани у Италију.

 

Њихова храброст, истрајност, дисциплинованост, домишљатост, одговорност у раду, скромност, а пре свега њихова хуманост, човекољубље и жртвовање – особине су вредне дивљења. Њихови поступци такође.

 

Војна болница у Крушевцу

 

Ти прегаоци човекољубља били су углавном синови и кћери богаташа или аристократа на истоку или западу, свеједно. Данас је незамисливо разумети такву посвећеност хуманости, без политичких мотива и оријентисаности, без материјалних побуда.

 

Објашњење њихових мотива можда је најбоље дао Лудвик Хиршфелд описујући свој боравак у Ваљеву: "Није у томе било раскоши швајцарске клинике, али је у нама треперила нека снажна нота братства. Ни за тренутак нисмо зажалили добровољно напуштене швајцарске палате."

 

Страхоте рата у Србији

 

Почели су да притичу рањеници, у великим транспортима који су најчешће стизали увече и ноћу; једном чак осам стотина истовремено.

Најпре су их спуштали на сено у великим магацинима, сироте људе, неке на умору, друге већ мртве, сабијене на гомиле, јадно, као стоку.

Затим су их распоређивали у разне болнице и амбуланте; болесне одвојено, рањене према врсти повреда, колико је то било могуће.

Три санитетска воза непрестано су развозила оне који су уопште били у стању да се транспортују...

 

(Аријус ван Тинховен, Страхоте рата у Србији. Дневник ратног хирурга 1915)

 

Болнице жена Шкотске

 

У лето 1915. године, у Србији су радиле четири пољске болнице жена Шкотске (Крагујевац, Ваљево, Лазаревац и Младеновац), две велике јединице Српског потпорног фонда – у Крагујевцу и Скопљу, Болница "Бери" у Врњачкој Бањи, болница британског Црвеног крста (капетан др Бенет) у Врњачкој Бањи, још једна у Скопљу (др Хауард Грин Бари) и велика Британска војна болница за инфективне болести у Београду под командом вицеадмирала Троубриџа, која је углавном служила за лечење савезничких војних лица.

У њима је радило више од 600 жена добровољаца – лекарки, медицинских сестара, неговатељица и болничарки

 

 

Вукашин Антић, Жарко Вуковић, Александар Недок, Бранислав Поповић, Српски војни санитет 1914-1915, РТС