Да ли ће Српска православна црква благосиљати освајачке походе НАТО?

[коЖељ њацИ]

А од браће Руса са Гласа Русије следећи текст:

 

Да ли ће Српска православна црква благосиљати освајачке походе НАТО?

 

 

Република Српска и Федерација БиХ су имале сопствене војске до 2006. године. Војска Републике Српске и војска Федерације престале су да постоје одлуком политичара ова два ентитета који су се усагласили о формирању нове (заједничке) војне формације у дејтонској БиХ.

Данас постоји заједничка војска под именом Оружане снаге БиХ (ОС БиХ) која у себи садржи, између осталог и три пука који негују традицију народа који су формирали и чине Оружане снаге: бошњачког (муслиманског), хрватског и српског. Према стандардима који су постављени пред заједничке оружане снаге као гарант њеног уважавања и прихвтања све три компоненте поставио се услов увођења верских службеника у ОС БиХ. Одлука о овоме практично је спроведена у дјело доласком православних и католичких свештеника, као и имама Исламске верске заједнице у јединице ОС. Битно је нагласити да је ово први пут од почетка Другог светског рата, односно од доласка комуниста на власт у бившој Југославији да се уводи верска служба у војску. Доласком православних свештеника у јединице ОС настављена је традиција српске војске и српског војника да има у својој јединици и православног војног свештеника. Служба војног свештеника је велики изазов и за Цркву и за ОС јер и време и услови у којима делују су специфични и захтевају специфичне и јединствене потезе и одлуке.

Један од проблема са којима су се сусрели војни свештеници, односно Српска православна црква у својој мисији и раду у ОС био је, између осталих, и тај, да се од свештеника очекује да иду и да подрже војне мисије под покровитељством NATO-a. Српска Црква до сада није имала оваквих искустава, и није доносила одлуке ове врсте. Да ли дозволити или не присуство свештеника Српске православне цркве у ратним мисијама NATO пакта? О томе се није разговарало, нити је донета одлука о томе. Проблем је још компликованији јер многи не разликују УН мисије под покровитељством Савета безбедности УН од NATO мисија. У овој разлици се крије и одговор на постављено питање.

Наравно да није проблем да српски војник оде у мисију под покровитељством УН, јер се у таквим мисијама преноси искуство, обезбеђује се мир и помаже се угроженом становништву. У таквим мисијама учешће свештеника је оправдано и има свој пуни смисао и значај. Проблем је што зе у задње две или три деценије сусрећемо са NATO ратним мисијама и многи уопште не схватају разлике између ове две крајности. NATO ратне мисије су смишљено пројектоване и вођене у циљу само одређене групе земаља - врло често или искључиво без сагласности Савета безбедности УН (као што је било и бомбардовање Србије 1999. године) односно, оне су врста савременог освајачког похода у који увлачи све своје сателите од којих се очекује да одраде одређени посао. У складу са тим, сателити траже да се у освајачки поход укључе и верске заједнице њихових држава као подршка мисији у којој су и они сами актери. Самим тим се долази у ситуацију да се верска заједница ту поставља као отворено сагласна са оним што ради NATO мисија, а у којој чак нема ни могућност евентуалног креирања такве мисије, у смислу указивања на људска и верска права итд.

У оваквим ситуацијама иде се по "дифолту", а јединице добијају из Брисела наређења шта и како треба радити. Овде се наилази на проблем, да верска заједница, било која, се ставља у улогу, сагласна је, односно благосиља оно што се ради у тим земљама под окриљем NATO-а. Долази се до дилеме да ли ће се поставити питање генерацијама иза нас: Зашто сте ви као верска заједница благосиљали неке акције и ставове NATO снага који повремено испливају на површину у не тако позитивном светлу.

Како се поставити према томе? Постоји једноставан одговор. УН мисије које су и пре постојале су нешто што није проблем, где би се православни свештеници појавили као подршка српским војницима, док у NATO мисијама верска заједница мора добро да анализира и одлучи о свом учешћу, чак и ако је држава пристала на сарадњу кроз неко "партнерство" или чланством у NATO-у где се српски војници шаљу на разна ратишта, што је такође веома проблематично. Конкретно у српском народу би се уништио вишевековни начин поимања рата и сукоба, јер Срби никада нису познавали нити познају начин агресорског, нападачког рата где се неко окупира или се доводи у статус колоније - него само познају одбрамбени рат без претензија на било чију територију.

Сама служба војног свештеника у српској војсци је настала кроз историју управо из разлога када непријатељ нападне територију - да свештеници одлазе са својим народом и својом војском да би им били подршка у одбрани отаџбине. Служили би Литургије, обављали обреде, помагали... То су ствари које је српском народу историја наметнула, искључиво као одбрана властитог огњишта.

Запад и NATO намећу причу неопходности да се верска заједница укључи у NATO мисије. Треба рећи да су многи захтеве испоштовали, а то није био проблем чак и неким помесним Православним црквама. Србима то никако не би требало бити од интереса јер би тиме навукли јарам верске заједнице која је подржала нешто што нема никакве везе, ни са оним што верска заједница требе да ради, а поготово не са неким интересним структурама са запада које покушавају да кроз NATO мисије остварују разну "корист". И Војска Србије и Оружане снаге БиХ ломе копља како и на који начин то уобличити. Време које долази неће постављати питање, да ли се то заиста жели, него ће ићи по наређењу. Због тога је важно да се Српска православна црква на време опредили. За сада српски свештеници у Оружаним снагама БиХ не одлазе на такве мисије, али време које је испред нас ће сигурно актуализовати ово питање.

У Оружаним снагама БиХ је већ тражено да се свештеници ангажују на одређени временски период са српским војницима који бораве у мисијама под командом NATO-а. Свештеници нису ишли јер се Црква није определила нити им је дала мандат за тако нешто. За сада је такво стање, да свештеници раде са војницима у касарнама у матичној земљи и таква им је служба благословена. Све остало што се тражи мимо тога мора бити решено у званичном ставу СПЦ.

За војске Запада ова појава је нормална од самих почетака настанка ових армија па до данас, због потпуно другачијег начина размишљања и сагледавања војне доктрине и схватања рата. За Србе су такве релације потпуно стране.

Захтеви према српским свештеницима су долазили из Министарства одбране БиХ у смислу да свештеници обиђу војску на терену. Сам одлазак и присуство свештеника, без обзира да ли је он тамо учестовао или није у одређеним активностима, представља сагласност верске заједнице за оно што NATO ради на терену. Ко је нападач, ко је жртва, ко је иницијатор, све те ствари су веома конфузне и долазак свештеника на та места је отворено сврставање на једну страну. Војници чак иду у мисију под заставом туђе земље, што још више усложњава ситуацију.

Овакве авантуре су сигурно дискутабилне из простог разлога што су саме мисије NATO проблематичне, неретко агресорске, освајачке и што се већином спроводе без одлука Савета безбедности УН или подршке широке међународне заједнице, а неретко бивају једностране. Самим оваквим акцијама NATO-а Срби би се ставили на једну страну и долазили би у конфликт са другим земљама и народима. То није начин резоновања српског војника.

Питали смо јереја мр Драгана Грујића какав је његов став о евентуалном учешћу српских православних свештеника под окриљем NATO-а мисија широм света.

Тренутно ОС БиХ по уговору "Партнерство за мир" учествују у одређеним земљама спроводећи „подршку миру“ под командом NATO-а. За сада одлука министарства одбране или било које политичке структуре није ишла у том правцу да се захтева отворено учешће православних свештеника, као ни било које друге верске заједнице у тим мисијама. То питање је остављено за неки наредни период договора државе и верских заједница, односно одлуке да ли би таква активност била продуктивна и добродошла за Републику Српску и БиХ. Питање је отворено, а верске заједнице имају свака посебно свој став и мишљење о томе колико би то било корисно или штетно. За сада свештеници Српске православне цркве нису учествовали ни у једној NATO мисији и нису давали сагласност и благослов своје верске заједнице за одлазак војних свештеника у било коју другу земљу у којој се спроводе мисије овог карактера. Сам проблем залази у начин размишљања једне верске заједнице као што је СПЦ, која историјски није имала нити се сусретала са таквим проблемом до сада. Мислим да СПЦ за сада не размишља у том правцу, да шаље своје свештенике у такве ратне мисије, односно мисије NATO пакта. То је нешто што треба решавати и на политичком нивоу, а ако се ту добије сагласност онда се треба консултовати верска заједница, да да свој став и мишљење да ли ће пратити одлуке државних институција у ангажовању својих свештеника у тим ратним подручјима.

Да ли је СПЦ добијала неке захтеве за учешће свештеника у мисијама NATO-а?

Било је захтјева на локалном нивоу у јединицама где су свештеници постављени. Конкретно у Оружаним снагама БиХ је било иницијативе да се свештеници који су ту постављени у одређеним јединицама ангажују на терену у земљама у којима тренутно NATO има своје операције. Ми нисмо апсолутно ни размишљали о томе, нити смо се ангажовали јер пратимо званичан став наше верске заједнице. Свештеници нису излазили из земље нити су подржавали било коју мисију. За сада је то овде у БиХ постављено мање-више, на добровољној основи, као што је и сам одлазак војника на добровољној основи. Ми немамо, за сада, закон који одређује да се јединица у потпуности са својим капацитетом и људством шаље на одређену територију и то је још препуштено избору војника који се пријављују за одређену мисију. Због тога ни сами свештеници нису довођени у ситуацију да се законски на неки начин морају одазвати одласку у мисију и то је за сада стање на терену. Видећемо у будућности колико ће и како која верска заједница одговарати таквим потребама, односно колико је то у духу онога што она мора и треба да ради. Православље као вера није никада била нити је могла да подржава било какав став свог „верника“ или било кога ко се декларише као православни хришћанин да на неки начин одлази у одређену средину, намећући неке своје ставове, начин мишљења као приоритетне у односу на тај народ који живи у одређеној земљи. Православље не може бити препознато нити се може ставити у улогу вере која заговара или благосиља дејства унутар једне мисије која је освајачког карактера. Православље није вера агресије и тортуре него љубави и праштања. Због тога могу једино прихватити и размишљати о мисијама УН одобреним од стране Савјета безбедности које изворно у својој суштини чувају и граде мир. Присуство српског војника, па и српског свештеника у таквој једној мисији подршке миру била би сасвим оправдана и прихватљива. Могу схватити свештеника који прати своју јединицу која се шаље ради очувања мира на неким зараћеним подручјима и то је нешто што и као човек и као свештеник могу да подржим. Ти војници су отишли да разваде зараћене стране, а не да буду страна која иницира сукоб или одржава сукоб ради свог интереса. Мисије које иду у правцу остваривања циљева и интереса само једне стране и које се спроводе због тога да би се поробио народ или окупирала територија су проблематичне, и поставља се питање колико се верска заједница може ставити у службу једне такве политике где је евидентно на снази „закон јачег“ и „закон џунгле“ где јачи уништава слабијег. Сама вера то не подржава јер не смије бити дискриминације. Вера мора бити та која ће људе повезивати и дати им смисао животу, а не да буде та која ће на неки начин подржати, благосиљати конфликт, подржати ратно стање - подржавати неку врсту тихе агресије. Онда се поставља питање да ли верска заједница смије себи дозволити да буде изманипулисана претварајући се у слушкињу неког система, пакта или војске која користи капацитете верске заједнице искључиво у свом интересу, а да он нема никакве везе са оним што та верска заједница пропагира и чему тежи. Вера не смије бити искориштена у сврху правдања и прикривања рата и агресије, па макар такве операције данас популарно и некритички називали - мисије.

Извор: http://serbian.ruvr.ru/2014_09_27/Da-li-ce-Srpska-pravoslavna-crkva-blagosiljati-osvajachke-pohode-NATO-7377/

[Jura]

Если  Сербская Церковь не благословляет участие сербских солдат в операциях  НАТО, то необходимо ли это участие?

Ако Српска православна црква не благосиља учешће српских војника у операцијама НАТО, потребно је да овај део?

[Милан Ракић]

Если  Сербская Церковь не благословляет участие сербских солдат в операциях  НАТО, то необходимо ли это участие?

Ако Српска православна црква не благосиља учешће српских војника у операцијама НАТО, потребно је да овај део?

 

Ако сам добро схватио, питао си да ли је неопходан благослов Цркве за учешће у НАТО операцијама...

 

Ово питање се тренутно тиче Армије БиХ, пошто је део њених војника већ био и сада је у склопу операција НАТО савеза у Авганистану... Конкретно, пошто је неколико и мојих класића било тамо, у питању су посаде транспортних хеликоптера. Дакле у конкретном случају, не ради се о неким ратним задацима, фронтовима, рововима и сл... Просто превожење материјала... Оно што је чињеница то јесте ратна зона... Иначе, тамо већ у склопу америчког контигента, постоји и православни војни свештеник, тако да и није било потребе да Армија БиХ, која је попмогла ову акцију са две посаде хеликоптера, пошаље свог православног попу... Па ни у перспективи...

[Jura]

Да. Не точный перевод.  :.mislise.

Если Сербская Православная Церковь против, зачем быть с НАТО?

Да. Није тачан превод. 

Ако Српске православне цркве против, због чега је са НАТО?

[Милан Ракић]

Није СПЦ са НАТО, него је војска у "Партнерству за мир"... Наша и Армија БиХ које се ова тема и тиче... А део Армије БиХ чине и припадници српског народа

[Jakov Edeski]

мене занима да ли је Српска Црква благословила деспота Стефана кад је пошао да с Османлијама дочека крсташе код Никопоља. или кад је ономад с краљем Марком и Константином Драгашом кренуо на Ровине. и да ли је смедеревски митрополит причестио Србе које је деспот Ђурађ послао под Цариград оне најнесрећније од свих година.

 

to koga Crkva blagosilja,to se ona najmanje pita, jer vremena se menjaju,a pritisci ne....i ne vidim toliku tragediju 1453...palo jos jedno carstvo...

[Zayron]

U USA su grčki i ostali pravoslavni sveštenici normalno uključeni u vojnu kapelaniju,

duhovnu službu američke vojske, isto tako i u NATO, vi to do sad još niste znali za to?

I kod nas su češki pravoslavni sveštenici vojni kapelani pri NATO jer je Češka u NATO.

ovdje možete vidjet jednog takvog kapelana koji blagoslivlja motocikle na motocrossu:

 

 

STTV: Vojenský kaplan požehnal motorkám

 

 

2012 Military Chaplaincy Report to the Greek Orthodox Archdiocese of America

 

http://oca.org/directories/military-chaplains

http://oca.org/news/headline-news/orthodox-us-armed-forces-chaplaincy-celebrates-70th-anniversary

 

 

Father Matthew Streett, Greek Orthodox Chaplain for the U.S. Air Force

[Zayron]

Зајроне, познато је то нама. међутим, овде је колега Јаков Едески устврдио да су благослови дати под присилом па ме занима шта остали православни телолози мисле о томе.

 

To se morate onda obratit na kanonski nadležnog mitropolita praškog za Češku i Slovačku pravoslavnu Crkvu, on o tom odlučuje. Armija objavi konkurs da treba vojne kapelane a na njega se onda javljaju crkve same dobrovoljno koje to hoće a koje su ispunile formalne uslove za to, 10.000 potpisa tj. članova u drugom registračnom kolu najmanje i još neke. To je na dobrovoljnoj bazi, nijednu crkvu niíko ne tjera da se tamo prijavljuje i šalje svoje klirike, ko pošalje pošalje, ko ne pošalje nikom ništa. Niko nije to obavezan ali kad se već prijave onda moraju poštovati Ustav ČR/SR i armijska pravila, vojne zakone. Tamo svi ti klirici odlaze sa blagoslovom i pristankom svojih biskupa i episkopa, niko nejde na svoju ruku, naravno. Muslimani zatim još nisu ispunili formalne zakonske uslove za svoje vojne kapelane u češkoj armiji. Sad tamo služe katolički, husitski, evangelički, pravoslavni i adventistički vojni kapelani koliko sam ja o tom informisan. U Češkoj armiji je koliko znam 20 vojnih kapelana, 13 od njih je katoličkih.

Češka

http://zpravy.idnes.cz/armada-chce-zdvojnasobit-pocet-vojenskych-kaplanu-fwi-/zpr_nato.aspx?c=A090429_162714_zpr_nato_inc

Slovačka:

http://www.pravoslavnacirkev.info/aktuality/zpravodajstvi/597-mgr-jerej-vladimir-varga-novym-reditelem-uradu-ekumenicke-pastoracni-sluzby-ozbrojenych-sil-a-ozbrojenych-sboru-slovenske-republiky

[Zayron]

можда прашког митрополита нико није терао, али деспот Стефан је, како Јаков сматра, српске владике притиснуо ко змија жабу. иначе би они на српску војску бацили анатему а не благослов.

 

No, istina, fakt druga vremena, drugi običaji, tada nikom ni u Crkvi nije baš

padalo na pamet radit nešto protiv vladara, oni znali kako s njima zaonačit.

Oni to tada umjeli, kakvi bi to vladari billi kad bi im svaki klirik rozkazovao?

[Zayron]

Evo kako su prolazili neposlušni klirici v Království Českém:

Volim miris tvoje kože: Zikmund Lucemburský ft. mistr Jan Hus

V Království Srbském to mnogo drugačije u takvim stvarima nije bilo.

Sa vladarima je tada mogla bit zabava do odredjene granice samo, preko nje už ne.

 

 

Ovo bude neki moderni kurs istorije?

[Zayron]

шта мислиш Зајроне, колико је златника искеширао Бајазит деспоту Стефану за помоћ на Ровинама и код Никопоља. можда је и Српска Црква добила свој део за благослов.

 

Inače se ta djeca danas iz istorije nauče samo to što su vidjela u mjuziklima.

Kolumbus, Galileo te znamo, Jan Hus, ne tog ne znamo, još nije bio taj mjuzikl.

Ne znam šta bi s tim dukatima al mogao bi se mjuzikl napisat na tu temu, baš dobra ideja.

Danas je sv. Vaclav pa evo njegov dukat koji se tradicionalno razi, štancuje ovdje svake godine.

Svatováclavský desetidukát

 

Još o tome imate i ovdje neka muzička videa i slike:

https://www.pouke.org/forum/topic/8906-западна-хришћанска-литургијска-музика-и-тради/?p=1175970

https://www.pouke.org/forum/topic/9851-dečiji-i-omladinski-pevači-horovi-orkestri-instrumentalisti-grupe-i-solisti/?p=1175979

https://www.pouke.org/forum/topic/34869-barokna-muzika/?p=1175990

http://gloria.tv/album/RLjwZ5GG88H/media/cgBcAJEQXad

 

Svatý Václav na koni

 

 

 

 

Relikvie Svatého Václava - Pražská mincovna a.s.

 

 

 

 

Příchod věrozvěstů Konstantina a Metoděje - 1150. výročí

[Zayron]

Evo jednog USA vojnog kapelana Emil J. Kapauna češkog porijekla, koji je posthumno odlikovan

medaljom časti a biće valjda i kanonizovan za sveca, taj beatifikacijski crkveni postupak je u toku.

The Miracle of Father Kapaun: Priest, Soldier and Korean War Hero

http://www.kna.cz/aktuality/strhujici-knizka-emil-kapaun-vojensky-kaplan-a-hrdina-korejske-valky.html

http://www.frkapaun.org/

 

A ovo je par linkova o tom kako ta vojna kapelanija izgleda u Češkoj danas,

sada u duhovnoj službi češke Armije radi 29 vojnih kapelena iz 8 hrišćanskih crkvi.

http://www.rozhlas.cz/nabozenstvi/krestanskytydenik/_zprava/1219026

http://www.kaplani.army.cz/index.php?id=6

http://www.armadninoviny.cz/vojenskehy-kaplan-vojakum-nepomaha-pouze-pri-umirani-1.html

http://www.armyforum.cz/vojensti-kaplani-v-acr-a-prezentace-armady-na-verejnosti-t122.html

 

Tribute to Chaplain Emil J. Kapaun

Medal of Honor, Korean War, U.S. Army, high definition,

MOH, Emil J. Kapaun, US Army Tribute Video,

Korean War Chaplain, Tribute Video, CH (CAPT) Emil J. Kapaun

[Zayron]

Зајроне, да ти упростим ствар, у уводном тексту постављена је једна етичка (ако хоћеш и теолошка) дилема - да ли Српска Црква може благосиљати српске војнике кад крену у неки неправедан рат против своје православне и остале хришћанске браће? ја сам навео пар примера из наше историје који то илуструју на адекватан начин.

 

ценим твоју добру намеру да допринесеш разрешењу овог моралног чвора, али не капираш најбоље суштину проблема.

 

Pošto je Crkva danas svugdje po svijetu većinom odijeljena od države to onda znači da može ali ni ne mora blagosiljati nikakve vojnike, niko ju na to ne prinudjava ili može tamo gdje hoće a tamo gdje to smatra da nije u redu nešto, onda ne mora. Ja sam dugo razmišljao o tome i ustanovio sam da vojnike kao osobe Crkva može a i trebala bi blagosiljati bez obzira na cilj rata jer ga ona nije ni odredila ili definisala već država. A ta ima pravo i može odrediti da je potrebno i u interesu države ratovat i protiv pravoslavaca tj. da pravoslavci ratuju protiv pravoslavaca kao u Balkanskim ratovima, Bugari protiv Srba na primjer ili danas Rusi protiv Ukrajinaca ili isto tako katolici protiv katolika kao u napoleonskim ratovima ili 1ww u ratu taj sukob Austrougarske i Italije što je bio a sa vrlo brojnim žrtvama, južni Tirol, doline Pijave, Vittorio, Veneto i sl. To su bili ratovi nacionalni, politički a ne vjerski uključujući i 2ww. Vojnike je potrebno blagoslivljati kao osobe u životnoj opasnosti koje možda i čeka dosta vjerovatna smrt ali oružje ne bi trebao blagosiljati niko i nikada a nikakvo, ni hladno, ni vatreno a ni nuklearno. Praksa koja je nekad postojala u tom smislu je nejevandjeljska, i dan danas se tu i tamo pojavljuje a treba je pod hitno iskorijeniti kao liturgijsku devijaciju, istorijski relikt, prežitak i praksu koja je bila i tada još u to svoje vrijeme s gledišta hrišćanske orthopraxie neispravna a kamo li danas i strogo to zabraniti, s hrišćanstvom i Jevandjeljem to zaista nema uopšte baš ništa zajedničko.

[Zayron]

браво! Црква не благосиља ратне циљеве, него своју децу, која су у тај рат послата можда из невоље или нужде. замисли какав је очај носио у души деспот Стефан кад је секао хришћанске витезове за рачун оних који су му погубили оца.

 

Pa Crkva ih i ne blagosilja te vojnike zato što joj se svidja ratovanje već zato što je svaki vojnik izložen riziku i griješenja, ogrješenja duše i svoje i bližnjih osoba, drugih vojnika kojima recimo zapovijeda i sopstvene smrti, može na primjer umjesto neprijateljskih vojnika počet ubijati nenaoružane i bezbrane civile ili sam ili na tudji nagovor ili zapovijed što je uvijek grijeh a to smrtni. I ako takav vojnik koji se takvih danas se tome kaže ratnih zločina dopustio dakle ubijao ljude koji mu nisu bili nikakvom opasnosti, bili nenaoružani ili nisu uopšte bili vojnici već civili i to žene, djeca i starci, starice ili muškarci ali nenaoružani, zarobljeni a bezbrani vojnici, ako takav vojnik pogine onda umire u smrtnom grijehu, ukoliko ga nije stigao priznat pred Bogom, ispovijedit i pokajat se za njega a učinio ga je svojom voljom ili čak sa zadovoljstvom nekakvim. Osim toga jedna takva evidentno djavlom posjednuta osoba, oficir ili vojnik kojem se u ratu prokazala, projavila njegova ta zločinačka karakterna crta, ako je na visokom oficirskom postu može uvesti u grijeh mnogo drugih vojnika koji se teško onda mogu oduprijeti neposluhom protiv grješnim naredjenjima takve vrste. Dakle u svakom ratu je vrlo česta prisutnost djavla tj. njegovog zločinjenja i Crkva radi toga treba blagoslivljati vojnike kako bi ih molitvama i pokorničkim djelima te najviše liturgijom, Svetim Tajnama sačuvala od grijeha, djavla i propasti duševne a i tjelesne. Naravno da bi najbolje bez sumnje bilo kad nikakvih ratova ne bi ni bilo ali se to do sada nažalost uvijek pokazalo utopijom i samo ostalo u domeni pobožnih i lijepih želja.