Годишњица страдања резервиста ЈНА на Kоранском мосту у Kарловцу (21.09.1991.)

[Милан Ракић]

Двадесетпрвог септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде Републике Хрватске у Карловцу, испред моста на ријеци Корани, зауставили су два војна камиона у којима су се, из касарне “Мекушје” у касарну “Логориште”, превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. Одмах по предаји, једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвежена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели “крвави пир” над њима: тринаесторица су ликвидирана, неколико клањем у лежећем положају, а већина хитцима из аутоматског оружја у стојећем положају; а од четворице преживјелих, тројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста, док се четврти у току ноћи, такође са тешким повредама, искобељао испод мртвих сабораца.

 

За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу, у мају 1992. године, подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника “посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац”, због кривичног дјела против човјечности и међународног права – протуправним убијањем и рањавањем непријатеља.

 

Жупанијски суд у Карловцу је три пута (1993., 2002., и 2007. године) оптуженог ослобађао оптужбе “због поступања у нужној одбрани”, док га је Врховни суд Хрватске (ВСХ), у другом степену, након спроведеног главног претреса, у мају 2009., први пут прогласио кривим и осудио на казну затвора  на 8 година, коју је исти суд, у трећем степену, у новембру 2009., преиначио  на 7 година, а које је потом Уставни суд Хрватске, у децембру 2010., укинуо због процедуралних разлога. 

 

На поновљеном суђењу ВСХ је Храстова, 7. септембра 2012., осудио на 4 године затвора, иако је за ово дјело запријећена минимална казна од 10 година. Суд је примијенио одредбе о законском ублажавању казне узевши му као значајну олакшавајућу околност  протек времена од скоро 22 године од учина дјела, што је утицало на оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље, те да је психијатријским вјештачењем утврђено да је у вријеме почињења дјела  био битно смањено урачунљив. Против ове пресуде, која је достављена странкама тек крајем јула ове године, обе странке су изјавиле жалбе, о којима још није одлучено.

 

Од “признања” да је сам ликвидирао 13-торицу припадника ЈНА, Храстов је напредовао у служби и добијао признања: 1995. године поводом Дана државности “за јуначки чин у рату” одликовао га је тадашњи Врховни комадант оружаних снага и предсједник РХ Фрањо Туђман “Редом Николе Шубића Зринског”; 1996. године Карловачка жупанија, на чијем подручју се и десио овај злочин, додијелила му је “посебно признање као једном од шесторице заслужних грађана”, а носилац је и многих других високих државних одличја.

 

Иако смо навикли од хрватских судова да у суђењима за ратне злочине користе двоструке стандарде – једне далеко строже када суде Србима, а друге далеко блаже када суде припадницима сопствених оружаних снага, ова најновија пресуда Храстову је срамотна за хрватско правосуђе и понижавајућа за жртве и њихове породице. Суђења се, заправо, више баве проналажењима олакшавајућих околности за оптужене припаднике сопствених оружаних снага него посљедицама њихових (не)ђела.

 

Изречена казна могла би се протумачити и као награда опт. Храстову за преузимање одговорности за инкриминисани догађај, пошто “признаје” да  је све припаднике ЈНА сам ликвидирао, додуше, у “нужној одбрани”. Наиме, иако изведени докази, како персонални (искази четворице свједока који су преживјели масакр на Коранском мосту) тако и материјални (налаз вјештака балистичара и трагови са лица мјеста) указују да је у ликвидацији резервног састава ЈНА учествовало најмање три лица и да је пуцано из најмање два различита оружја, ВСХ, и у првом и у поновљеном суђењу, једноставно занемарује ове чињенице, што доводи у сумњу и правилност утврђеног чињеничног стања.

 

А ни надлежно тужилаштво се још не оглашава (а нема назнака ни да ускоро хоће) по питању проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог једног од првих ратних злочина у рату од 1991. до 1995. над припадницима ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то вријеме формално правно још увијек била и Хрватска.

 

Опт. Храстов је поновљено суђење пратио са слободе,  на којој се налази и након објављивања најновије пресуде. Иначе, Храстов је до сада провео у затвору 26 мјесеци, а остатак би требао одслужити по правоснажности пресуде.

 

 Иако посљедња пресуда опт. Храстову још није правоснажна, овај процес је већ сада у региону (а вјероватно и шире) апсолутни рекордер по дужини активног трајања једног кривичног судског процеса за ратне злочине .

 

Пред Општинским судом у Карловцу воде се и парнични поступци по тужбама преживјелих и породица ликвидираних припадника ЈНА против државе Хрватске за накнаду штете, који, такође, чекају правоснажност посљедње кривичне пресуде.

 

И ово маратонско, у већем дјелу и фарсично, суђење показује да хрватска држава, иако је у међувремену постала чланица ЕУ,  још није спремна да се суочи са тамнијом страном своје недавне прошлости, а то не доприноси ни утврђивању истине ни помирењу, а понајмање правди за жртве.

 

Саво Штрбац, Веритас

[Милан Ракић]

Жртве:
-убијени: Јован Сипић, Божо Kозлина, Небојша Поповић, Милић Савић, Миленко Лукач, Никола Бабић, Слободан Миловановић, Светозар Гојковић, Милош Срдић, Зоран Kомадина, Миле Бабић, Васо  Бижић и Миле Пеурача

-рањени: Душко Мркић, Светозар Шарац, Небојша Јаснић и Бранко Мађарац

[Срђан Шијакињић]

Бог да им прости душу...