Манастир Љубостиња

[ribar]

MANASTIR LJUBOSTINJA

Monahinja Evgenija

Dugo, sa voštanicom u ruci, stoji monahinja Evgenija pred ikonom Majke Bogorodice i moli se. Moli Gospoda da pomene usnulog slugu svog Lazara, da mu oprosti svako zemaljsko sagrešenje koje učini rečju, delom ili pomišlju. A baš ovde, na mestu gde manastir sada beše, njih dvoje se i upoznali. Bilo je to na dan svetog Stefana. Venčali se, decu izrodili, a onda dodje do boja. Onog krvavog Kosovskog. Njen muž, srpski knez Lazar, izgubi glavu za čast svoga naroda. I šta preosta neutešnoj kneginji, kosovskoj udovici, no da priđe Gospodu, da se moli za narod i dušu svoga Lazara. Ali ne pođe sama. Povede sa sobom i Jelenu, suprugu Uglješe Mrnjavčevića, i još sedam nesrećnih udovica. I okončaše svetovni život Milica i Jelena, i nastaviše da žive kao Evgenija, Jefimija, Irina, Hristina... Sve do sudnjeg dana i kraja ovozemaljskog života.

Zadužbina knjeginje Milice

.Kada se prođe veliki most na Moravi u Trsteniku, asfaltni put vas vodi uz ljubostinjsku reku. Posle svega četiri kilometra stižete pravo pred manastir Ljubostinju. I kao da je sam Gospod mesto za hram izabrao. Između dva brda, gde tišini prija jedino zvuk crkvenih zvona. Velika manastirska kapija i prolazak kroz nju nikog ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira na to da li dolazite kao vernik ili turista. Letopisi kažu da je manastir Ljubostinja zadužbina kneginje Milice. Izgradnja svetinje je počela pred sam Kosovski boj, a predanje kaže da je Milica, sluteći nesreću, želela da napravi manastir daleko od „očiju sveta“. Crkva je posvećena Uspenju presvete Bogorodice, a sam pogled na ovo remek delo srednjovekovne arhitekture, visoko kube, bogate rozete i ornamente oko vrata i prozora, doprineće utisku da se nalazite na mestu uzvišene lepote. Crkva je delimično oslikana i pre Kosovske bitke, a u letopisu je zapisano da je na poziv knjeginje Milice, tada već monahinje Evgenije, 1403. godine, u manastir došao i zograf Makarije iz Zrza. Svoje ime je ispisao na luku iznad vrata koja vode iz priprate u hram, a zapadnom delu priprate je oslikao porodicu kneza Lazara. Nažalosost, od nekadašnjeg živopisa je malo šta ostalo.

Imala je Ljubostinja u svojoj istoriji i lepih i ru žnih dana. Krajem 17. veka manastir je opusteo, da bi već u 18. veku ponovo zaživeo. Turci ga uporno pale, ali se iz pepela još upornije diže. U manastiru danas živi i Gospodu se moli veći broj monahinja. Osim bogosluženja, svakodnevno se mogu videti i na imanju, u vinogradu, za ručnim radom... Poznate su njihove rukotvorine kao što su, na primer, pletene korpe ili razni vezovi, a pažnju posetilaca će privući i ikonostasi pleteni od pruća.

Negovale lepu reč

Kada je Lazar Hrebljanović stradao na Kosovu polju, Srbijom je jedno vreme upravljala kneginja Milica. Upravljala i narod od Turaka štitila. A onda je upravu zemlje predala sinu Stefanu Lazareviću, a sama se uputila u Ljubostinju da primi monaški postrig. Krenula je sa njom i Jelena, kćerka gospodara Drame i žena despote Uglješe. Njihov monaški život ostaće upamćen po skromnosti, tišini i mudrim rečima. Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. Ljubostinja im je vidala neprebolne rane ovozemaljskog života. Kneginja i despotica su negovale lepu reč. Još iz njihovog vremena ovaj manastir je poznat po prepisivačkoj školi. U zlatu, na svili, Jefimija je izvezla ćivot za pokrov kneza Lazaru. Sada je ovo umetničko delo neprocenjive vrednosti izloženo u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Poznata je i njena zavesa kojom je darovala manastir Hilandar. Monahinju Jefimiju, veliku spisateljicu toga doba, opevale su i pesme savremenika. Obe monahinje su ovde i umrle. Milica, odnosno Evgenija, sahranjena je na levoj strani ulaza u crkvu, a Jefimija na desnoj. Što bi se reklo: i u radosti, kao žene vladara, i u žalosti, kao udovice, i u životu i u smrti – vazda zajedno. Legenda kaže da je Milica u trenutku smrti svoje najbolje drugarice, pesnikinje Jefimije, dala sarkofag koji je sebi namenila. Na sarkofagu je uklesan cvet ljiljana, koji simbolizuje devičanstvo, nevinost i koji se često pripisuje Bogorodici. I danas se u molitvama ljubostinjskih monahinja pominju Evgenija i Jefimija, žena od kojih život ove svetinje i započe.

Crkva za pokoj duše

Na istočnoj strani manastirske porte je podignuta i lepa crkvica svetog velikomučenika Georgija, koju podiže Dara Toholj za pokoj duše rano preminulog sina Borka. Ikonostas crkvice je od pletenog pruća, rad ljubostinjskih monahinja.

Rušen pa obnavljan

Manastirski letopis pominje i 1732. godinu i duhovnika Arsenija, koji je vodio jednu vrstu mona ške škole. Za vreme austrijsko-turskog rata ljubostinjski monasi su imali zapaženu ulogu, posebno iguman Vićentije Jovanović. Krajem 18. veka, tačnije 1788. godine, u Ljubostinju dolazi i Koča Anđelković (kapetan Koča) koji tada pozva narod na ustanak. To je dalo povod Turcima da pohvataju kaluđere, a manastir zapale...Posle par godina manastir je obnovljen.

http://www.casopisho...nja.html#ostrvo

[ribar]

[ribar]

JEFIMIJA, PRVA SRPSKA PESNIKINJA

DESPOTICA, GOSPOĐA I MAJKA

Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu Jefimiju, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

Prva srpska pesnikinja i spisateljica Jefimija rođena je oko 1350. godine pod imenom Jelena, kao kći uglednog ćesara Vojihne, u državi cara Dušana. Pošto je zbog službe njen otac boravio na dvoru, Jelena je zapamtila cara i sjaj njegove vladavine. Udajom za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, mlada Jelena postaje despotica. Sreća mlade despotice trajala je kratko, koliko i život njenog deteta. Po smrti sina, koji je živeo samo četiri godine, u bici kod Černomena, 26. septembra 1371. godine, gine joj muž, a ubrzo joj umire i otac. Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

  Monaški život despotice

  Običaji vremena u kome je živela, ali i stremljenja njene duše ophrvane neizmernim bolom, opredelila su je da krene putem monaškog života. S monaškom rizom, despotica Jelena dobija novo ime - Jefimija.

  Okrutna s jedne, sudbina Jefimiji, udovici i prognaniku, s druge strane velikodušno daruje novo utočište i velikog zaštitnika - kneza Lazara, na čijem dvoru u Kruševcu otpočinje novi život. Najvažnija Jefimijina misija otpočeće posle još jedne velike i strašne tragedije srpskog naroda: Kosovskog boja, kada Srbija ostaje bez vladara, vojske i vlastele, a Turci u svojoj najezdi počinju da haraju, ubijaju i skrnave crkve i manastire. Jefimijina mudrost i rečitost koju hvali Konstantin Filozof „va mnogih glagolanih i vešteh mudrejša sušti", bila je od neizmerne pomoći kneginji Milici, koja je kao Lazareva udovica morala da preuzme vladavinu nad Srbijom u situaciji kada su, uz Turke, i gotovo svi susedi imali svoje pretenzije i planove.

  Poduhvati dve mudre žene

  Jefimija je Milici (koja se takođe zamonašila dobivši ime Jevgenija) pomagala u teškim i odlučujućim državnim pitanjima. Svoju mudrost, čak neustrašivost, Jefimija je pokazala u dva istorijska poduhvata. Sa kneginjom Milicom, kada dve nejake žene, pravoslavne monahinje, odlaze na dvor turskog sultana Bajazita u Ser, da stanu u odbranu mladog Stefana Lazarevića, budućeg srpskog despota, koga su njegovi suparnici oklevetali za izdaju, ne bi li se domogli prestola. Istovremeno, na inicijativu Jefimije, uspele su da od Bajazita izmole mošti velike pravoslavne svetiteljke svete Petke, i prebace ih iz Trnova u Srbiju.

  U ovom činu ogleda se velika mudrost Jefimijina, jer se sveta Petka kod srpskog naroda smatrala zaštitnicom zemlje i svih useva koje zemlja daje. Sebrima, koji su posle kosovske tragedije i stalnih ratova bežali sa zemlje, prisustvo moštiju velike svetiteljke dalo je novu nadu i ohrabrilo ih da se zemlji vrate i ožive opustela polja i vinograde. Tako je u ovoj, samo naizgled verskoj, akciji Jefimija pokazala lice mudrog diplomate, brižnog za budućnost svog naroda i zemlje.

  Svu snagu materinske ljubavi koju nije mogla da pruži svome sinu, Jefimija je darovala mladom Stefanu Lazareviću, koji ju je u svojoj povelji nazvao „despoticom, gospođom i - majkom". Poslednje dane svog zemaljskog života Jefimija je sa kneginjom Milicom (Jevgenijom) provela u manastiru Ljubostinji (zadužbini kneginje Milice) u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja čiji se muževi nisu vratili sa Kosova.

  Poetski zapisi

  U pamćenju srpskog naroda Jefimija živi kroz tri zapisa koji se danas čitaju kao poezija i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, u stvari, prinošenija ili darovi. Prvi takav dar „Tuga za mladencem Uglješom", ispisan je na dvostrukoj drvenoj ikoni koja je darovana manastiru Hilandaru. Ovim delom prekida tradiciju, unoseći lični ton u vizantijsku molitvenu književnost. Ona govori o smrti roditelja, smrti deteta, ali i o svojoj smrti i brizi o sopstvenoj duši koja se priprema za odlazak.

  Drugo vrhunsko književno ostvarenje, namenjeno Sabornoj crkvi u Hilandaru, Jefimija je izvezla na zavesi za carske dveri, „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje". Pozivajući se u ovom tekstu na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, pesnikinja „razvija lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća".

  Zahvalnica mrtvom knezu

  Najveći pesnički domet Jefimija je ostvarila u delu „Pohvala knezu Lazaru", u kome pesnikinja veliča Lazara kao novog mučenika koji je svojim stradanjem na bojnom polju ostvario dva podviga: „ostavio je propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara".

  „I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv Timur Lenka.

  U poslednjem delu svoje „Pohvale", Jefimija se zahvaljuje mrtvom knezu na njegovoj dobroti. Onoga koji ju je kao strankinju primio i „izobilno ishranjivao" moli da ponovo ishrani i utiša „buru ljute duše i tela mojega". U svoje poslednje stihove koje je izvezla na pokrovu, Jefimija je zapravo utkala sliku velikih nesreća i decenija gladi koje su snašle njen narod.

  Jefimija je umrla 1405. godine pošto je primila „veliku shimu" pod imenom Jevpraksija. Sahranjena je u Ljubostinji, manastiru u kome i danas počivaju njene mošti. Ime prve srpske pesnikinje je ostalo zabeleženo u istoriji srpske i svetske književnosti, mudre savetnice kneginje Milice, čija je diplomatska veština pomogla da se očuva srpski presto. Jefimijini pesnički zapisi spadaju u prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu. Posle nje istorija svetske književnosti zabeležiće ime Francuskinje Kristine de Pizan i ruske poetese, kneginje Jevdokije

[antipa]

IGUMANIJA VARVARA (1910-1995)

Ova vredna i veoma sposobna igumanija rođena je u selu Radovci kod Aleksinca od pobožnih roditelja Blagoja i Jelene Milenović 17/30. avgusta 1910. godine. Na krštenju dobila je ime Danica. Osnovno školovanje završila je u svom rodnom mestu. Otac Blagoje, kovač, poginuo je u Prvom svetskom ratu 1915. godine, a majka, udovica šnajderka, ostala je sama sa dvoje male dece, starijom Danicom i njenim mlađim bratom. Kao devojka od 18 godina, Danica je 1928. godine stupila u Bogomoljački pokret, kojim je rukovodio vladika žički, tada administrativno ohridsko-bitoljski, Nikolaj Velimirović. Od njega je zatražila blagoslov da pođe u manastir. Vladika je posavetuje da s tim ne žuri, već da se kod kuće uvežbava u molitvi i drugim hrišćanskim vrlinama, a kad se uveri da može podneti uski put monaškog i podviga, dobiće blagoslov za manastir. Željna monaškog života, čitavu godinu dana ova mlada devojka trudila se i vežbala u duhovnim podvizima, a onda 1930. dobija od Vladike blagoslov i dolazi kao iskušenica u Makedoniju, u manastir Roždestva Presvete Bogorodice u Kalištu . Igumanija manastira mati Kasijana i sestre tada su je primile s radošću i rasporedile na poslušanje.

U to vreme je i arhimandrit otac Rafailo došao iz Hilandara njima za duhovnika u Kalištanskom manastiru.

Na Lazarevu subotu 1934. godine, vladika Nikolaj daje blagoslov ocu Rafailu da zamonaši u malu shimu, sa ostalim sestrama, ove dve izuzetne sestre i da im dadne monaško ime Sara i Varvara. One će toliko uznapredovati da će brzo ući u istoriju monaštva kao izuzetno vredne i sposobne kako u organizaciji tako i u duhovnom životu i biće poznate igumanije u srpskom ženskom monaštvu.

Odmah 1935. godine, po blagoslovu vladike Nikolaja, otac arhimandrit Rafailo odvodi iz manastira Kališta u Žičku eparhiju 12 izabranih sestara, među kojima i mati-Varvaru. Odveo ih je prvo u manastir Vraćevšnicu pod Rudnikom, a zatim otišao da traži manastir koji mu je pokazan u viziji u koji će se za stalno nastaniti. Kada je video zapusteli manastir Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, bilo mu je jasno da je to taj manastir. Tako se oni početkom časnog posta 1935. iz Vraćevšnice u dva maha preseljavaju u svoje novo obitavalište, manastir Jovanje. U tom manastiru mati Varvara, kao i ostale sestre ulaže mnogo truda sa svojim duhovnikom Vladikom na njegovoj obnovi to jest na uređenju crkve i izgradnji novog konaka, kao i drugih građevina i ekonomije.

U manastiru Jovanju mlada monahinja Varvara imala je razna poslušanija: radila je kao baštovanka, radila je na bačiji oko belog mrsa, radila je u crkvi, za pevnicom čitala i pevala, u oltaru posluživala i bila poslušnica kod mati igumanije Irine. Po blagoslovu vladike Nikolaja, 1938. godine, odlazi u Čačak u dečje hranilište sa monahinjom Anom, gde kao jovanjske sestre savesno vode brigu i staranje o siromašnoj deci, hrane ih, uče i vaspitavaju. Peko leta one su opet u svom manastiru, pa ipak, po pričanju njihovog duhovnika oca Serafima, iako one, veli, svoju dužnost vrše savesno i na korist sirote dece, u ime Božje i na čast manastira Svetog Jovana, njihovo boravište toliko dugo van manastira u varoši mnogo smeta njihovom duhovnom napredovanju, žalila se njemu mati Varvara.

Kada se zaratilo 1941. i kada je zbog rata rasformiran i onemogućen rad hranilišta i obdaništa, mati Varvara se zajedno sa mati-Anom vratila u Jovanje, a zatim su, po blagoslovu svog vladike, prešle u manastir Ljubostinju. Tada je u Ljubostinji bila nastojateljica manastira igumanija Sara. Videli smo da je ona prethodno bila u Vaznesenju i u čačanskom hranilištu sirote decem koju je tu i zamenila monahinja Varvara.

U Ljubostinji za vreme rata, pogotovo posle odlaska iz Ljubostinje vladike Nikolaja u internaciju u manastir Vojlovicu kod Pančeva, i igumanija Sara i mati Varvara, kao i druge sestre, i izbegli iz Žiče monasi, imali su mnoge teške nevolje, tako teške da su uz mnoga maltretiranja od Nemaca, Gordićevih četnika i partizana, na zverski i vandalski način ubijena dva žička monaha i tri ljubostinjske sestre, dok se igumanija Sara spasla uz pomoć sestara bekstvom u Beograd. Da su savet svetog vladike Nikolaja bolje razumeli kad je govorio da će se " u manastiru za vreme rata spasti ako se budu bavili molitvom, radom i ćutanjem", bolje bi svakako i prošlo. Zato su ti nemili događaji gorka pouka mlađim monaškim generacijama.

Posle tih događaja 1943. godine, postavljena je za nastojateljicu manastira Ljubostinje monahinja Varvara, koja je proizvedena u igumaniju od mitropolita Josifa 1949. godine. Kao dobar organizator, ona je više od pola veka rukovodila sestrinstvom manastira Ljubostinje. Kao poslušnica vladike Nikolaja, dok je bio kod njih u Ljubosstinji u kućnom pritvoru za vreme Nemaca, imala je priliku da od njega čuje mnogo mudrih saveta, koji su joj mogli koristiti docnije kao nastojateljici. Uspela je da u manastiru Ljubostinji prikupi veliki broj sestara i da ga veoma dobro unapredi u ekonomskom pogledu, pogotovo posle rata, kada je radi opstanka manastira organizovala u Ljubostinji ćilimarske radionice, a takođe i pletarske, gde su se počev od ikonostasa do stolova, stolica i finih tašni izrađivali tu prekrasni predmeti i za domaću upotrebu i za izvoz u inostranstvo.

U toku 1942. godine vladika Nikolaj je u zatočenju u Vojlovici napisao i mati Varvari posvetio kao duhovni priručnik svestku, ili bolje rečeno knjigu u rukopisu, sa savetima za nju i za sestrinstvo u manastiru, koju je ukrasio inicijalima i koja se u rukopisu i danas čuva u Ljubostinji, fotokopirana u više primeraka. U Žičkoj eparhiji Ljubostinja je, zahvaljujući igumaniji Varvari, njenoj organizaciji i disciplini, jedan od veoma lepo uređenih manastira.

Poslednjih godina govorilo se da mati Varvara boluje od raka u grlu, ali se ona i tada hrabro i pdvažno borila i istrajala na svojoj dužnosti.

Umrla je 21. maja 1995. godine u 85-oj godini starosti i prestavila se u Gospodu. Opelo i sahranu obavio je njegovo preosveštenstvo episkop žički Stefan sa većim brojem sveštenstva, monaštva i naroda Žičke eparhije.

Upokoj, Gopode, dušu sluškinje tvoje, igumanije ljubostinjske monahinje Varvare.

Otac Jovan Radosavljevic

[antipa]

IGUMANIJA SARA

Pronicljiva, mudra i snalažljiva igumanija Sara, budući na raznim dužnostima u Crkvi, pokazala se kao izvanredan pedagog u radu s omladinom, a u manastiru je bila uvek stroga, ali i veoma sposobna kao organizator i duhovna majka. Zato je svuda pokazivala vidljiv uspeh,zbog čega je potrebno nešto više reći o ovoj velikoj monahinji i mudroj igumaniji.

Igumanija Sara Đuketić rođena je 13. decembra 1904. godine, od roditelja Aleksandra i Savke Đuketić, u selu Šušnjaru, srez lazarevački. Na krštenju dobila je ime Leposava. Hrišćanski lepo vaspitana u domu roditelja, a pod uticajem Bogomoljačkog pokreta, koji je predvodio vladika Nikolaj, mlada dvadesetpetogodišnja devojka Leposava umesto udaje 1929. godine odlazi sa dve svoje mlađe sestre, Stojkom i Radojkom, u ženski manastir Petkovicu kod Šapca, gde su živele ruske monahinje emigrantkinje sa svojom igumanijom Sidonijom. Tamo su ove tri rođene sestre primljene kao iskušenice. Pod rukovodstvom tih dobrih i opitnih ruskih monahinja, Leposava je brzo uznapredovala u manastirskom, duhovnom životu i pokazala se u svemu zrelom i sposobnom sestrom.

Posle dve godine, 1931. igumanija Sidonija, po blagoslovu nadležnog episkopa i patrijarha Varnave, poverava novu dužnost iskušenici Leposavi i njenoj sestri Stojki i šalje ih sa jednom starijom i iskusnijom monahinjom u Beograd na rad u ženskom, hrišćanskom pokretu. Tamo im se poverava veoma delikatna i odgovorna dužnost: vaspitavanje dece i omladine u tek osnovanim dečjim hranilištima, obdaništima, prihvatilištima i domovima. Jer, u to vreme u našoj zemlji bilo je mnogo siromašne, napuštene i nezbrinute dece, pa se tim problemom morala i crkva pozabaviti. Pored patrijarha Varnave, u tom pogledu najviše je učinio vladika Nikolaj Velimirović.

Leposava se sva svesno predala toj časnoj i odgovornoj dužnosti staranja i hrišćanskog vaspitanja naše nezbrinute omladine. Radeći u Beogradu na vaspitanju dece, ona i njena sestra Stojka radile su u isto vreme i na svom duhovnom i kulturnom uzdizanju. Pored ruskog crkvenog pojanja, koje su učile sa Ruskinjama u manastiru Petkovici, one su u Beogradu naučile lepo srpsko crkveno pojanje i završile žensku zanatsku školu, što će im docnije biti od velike koristi jer će biti u mogućnosti da nauče i sestre raznovrsnim, lepim ženskim radovima.

Kada je 1934. godine, ruska igumanija otišla iz manastira Petkovice u Makedoniju, u Skopsku eparhiju, iskušenica Leposava je napustila svoju, već svima poznatu, plemenitu dužnost u Beogradu i, na poziv vladike Nikolaja, prešla je u manastir Kalište na Ohridskom jezeru. Te iste godine na Lazarevu subotu, po blagoslovu vladike Nikolaja, arhimandrit Rafailo Holandarac zamonašio je u manastiru Kalištu nekoliko sestara, među njima i Leposavu i Danicu. Leposava Đuketić, primivši monaški čin, dobila je ime Sara, a Danica Milenović dobila je monaško ime Varvara. Obe ove tada mlade monahinje postaće nešto docnije igumanije ugladnih ženskih manastira u Srbiji, sa isto tako uglednim sestrinstvom.

Monahinja Sara, posle monašenja, premeštena je u Bitolj, u dečje obdanište "Bogdaj", gde je, zajedno sa učiteljicom Nadom Hadžić, Beograđankom, radila sve do 1937. godine.

Uskoro, posle dolaska 12 sestara iz manastira Kališta u ovčarski manastir Jovanje, u Žičkoj eparhiji, sa ocem arhimandritom Rafailom, prešla je tamo i monahinja Sara. Jovanjski duhovnik arhimandrit Serafim upisuje njeno ime u Letopis jovanjskih sestara. Vladika Nikolaj, znajući njene sposobnosti, poverava joj, odmah po njenom dolasku u Ovčar, obnovu manastira Vaznesenja. Monahinja Sara je posle smrti stare monahinje Paraskeve, kao kališka a sada jovanjska sestra, primila upravu manastira Vaznesenja 1937. godine. Počela je život i obnovu manastira sa sestrama koje je sa sobom dovela, a to su njena rođena sestra Antonija (tada iskušenica Stojka), Agripina (Stana Jakovljević) - obe su u Vaznesenju zamonašene, zatim iskušenica Ranka i iskušenica Kosana, koja je kao monahinja dobila ime Kaliopa. Uskoro je mati Sara imala u tom manastiru osam dobrih sestara. Budući energična , otresita i snalažljiva, sa takvim sestrinstvom ona je brzo dovršila obnovu manastira Vaznesenja, u kojem se normalizovao skroman manastirski život. S blagoslvom vladičinim, Sara je nekoliko meseci provela u Bosni radi misionarske delatnosti u narodu.

Po dolasku iz Makedonije u Žičku eparhiju, vladika Nikolaj osnovao je u Čačku dečje hranilište i poverio ga protojereju Radomiru Krečkoviću i monahinji Sari, kao i njenoj sestri monahinji Antoniji, na staranje i rukovođenje. Tu dužnost one su obavljale do jeseni 1938. godine, kada je Vladika poverio hranilište jovanjskim sestrama monahinji Varvari Milanović i monahinji Ani Mihailović. Monahinji Sari i njenim sestrama Vladika povrava otvaranje novog ženskog manastira u Ljubostinji, a ljubostinjskog tadašnjeg igumana sinđela Platona Milojevića postavlja za starešinu manastira Rače.

Nastojeteljica Sara, primivši upravu manastira Ljubostinje, brzo je sakupila 10 do 15 sestara, čiji se broj stalno povećavao. Zahvaljujući tome bila je u mogućnosti da organizuje u manastiru život, red i bogosluženje sa punim monaškim, svetogorskim pravilom i svakodnevnom svetom Liturgijom. Sa tako zdravom i čvrstom duhovnom disciplinom i pravilom, ovo je sestrinstvo iz dana u dan u svemu napredovalo. Srećna je okolnost za njih bila i ta što je manastir Ljubostinja imao tih godina dovršen jedan od najlepših manastirskih konaka, koji je zajedno sa inženjerima porjektovao mudri i energični arhimandrit ljubostinjski Nikon Lazarević, Dalmatinac, u to vreme veoma poznat i kraljevom dvoru i celoj našoj Crkvi. Ljubostinja je tada bila jedan od najbogatijih manastira u Srbiji, a Nikon je bio dugo godina starešina i Ljubostinje i manastira Kalenića.

Početkom II svetskog rata dečje hranilište i u Čačku i u Kraljevu prestalo je da radi. Monahinja Varvara i Ana prešle su u manastir Ljubostinju. Monahinja Julijana Bajić prešla je iz kraljevačkog hranilišta takođe u manastir Ljubostinju. Neka od te dece iz hranilišta došla su u Trstenik, gde je za njih osnovan dom. Devojčice su smeštene u Ljubostinju. Po pričanju bivše bogovaćske igumanije Efrosinije, koja je i sama bila jedno od te siromašne dece u Ljubostinji, u Trsteniku je bilo oko dvadeset siromašnih dečaka, a u Ljubostinji sa sestrama 12 siromašnih devojčica, koje su sestre u manastiru negovale. Tamo je početkom rata došla i sestra Nada Adžić iz dečjeg obdaništa "Bogdaja" u Bitolju, koja je sa igumanijom Sarom i drugim sestrama mnogo doprinela u staranju oko te siromašne dece.

Na Petrovdan 1941. godine vladika žički Nikolaj konfiniran je od Nemaca i prisilno doteran iz Kraljeva u Ljubostinju sa DR Vasilijem Kostićem i njegovim sinovcem Jovanom Velimirovićem, profesorom Bitoljske Bogoslovije. Tamo se vladika nalazio do 5. decembra 1942. godine u kućnom pritvoru. Mnogo puta bio je tamo i u krizi i u brizi, i od Gordićevih četnika i od partizana i njihovih špijuna, kao što je bio Miša Brašić zvani "Džin", a najviše od Nemaca, koji su često pretresali manastir Ljubostinju i okolicu, najverovatnije prema izveštaju Miše Brašića. Četnička radio stanica, za kojom su tragali i Nemci i partizani, nije bila u Ljubostinji niti je ona dopremljena od Engleza radi veze s vladikom Nikolajem, kao je ovaj četvorostruki špijun rodom iz Belušića, izveštavao svoje poslodavce. Kad je saznao da se ta četnička radio stanica nalazi na 10 kilometara iznad Ljubostinje u selu Loboderu, Miša je, prema kazivanju njegovih prijatelja i svedoka, otišao u to selo. Dva dana po njegovom povratku Nemci su došli u Loboder, spalili ga i nekoliko ljudi uhapsili i ubili. Kako je Miša sarađivao ne samo sa Kominternom i partizanima, već i sa Nemcima i četnicima, to se sumnjalo da je on doveo Nemce u Loboder. Vladika je zbog njega više puta saslušavan i vođen iz Ljubostinje u Kruševac u zatvor.(8)

Posle Vladičinog interniranja u Banat, u manastir Vojlovicu, igumanija Sara, kao nastojateljica manastira Ljubostinje, imala je velikih teškoća, jer su je sve vojske za ponešto činile krivom. Tako biva u ratnom periodu. Dok je vladika Nikolaj bio kod njih u manastiru, sestre su se osećale više zaštićene, jer je on svojim autoritetom stajao ispred njih. A kad su vladiku, zajedno sa njegovim sinovcem Jovom i sinđelom dr Vasilijem Kostićem, nemački oficiri 5. decembra 1942. godine, sproveli džipom u manastir Vojlovicu kod Pančeva u stroži kućni zatvor, igumanija Sara sa sestrama bila je u većem ratnom strahu.

U to vreme, pored dece iz obdaništa, u Ljubostinji je bilo i dosta izbeglica. Samo iz porušene i zapaljene Žiče bilo je nekoliko monaha: monah Jakov Arsović, jeromonah Sava Maksimović od Ljubovije, čredni jeromonah i manastirski duhovnik Tadija sa svojom majkom monahinjom Darijom, jerođakon Kasijan, jerođakon Valerijan Lekić iz Mrčajevaca, iskušenik Živorad Vasić, rodom iz Ljubovije, sinđel otac Jovan Rapajić, koji je često boravio u Ljubostinji za vreme vladike Nikolaja, zatim jeromonah otac Vasilije Mišić, koji je 1942. kao duhovnik zamenio oca Tadeja, i drugi.

Po odlasku Vladičinom u Vojlovicu, Gordićevi četnici ubili su jeromonaha Savu Maksimovića iako ih je otac Jakov Arsović savetovao da to nipošto ne čine. Nemci su u mukama umorili jerođakona Valerijana u kruševačkom zatvoru. Kažu da je od batina bio poludeo.(9) Sa njim je mučen i streljan Jovo Gordić, sin četničkog komandanta Nikole Gordića.(10)

Nemci su manastir Ljubostinju često pretresali zbog oružja i četničke radio stanice, za koju se prenosila lažna vest da se u manastiru nalazi dar Engleza vladici Nikolaju.

U manastir su često dolazili cetnici, a ponekad i partizani, radi hrane i drugih potreba, što je sve stvaralo strah i trepet sestrama u manastiru. U to vreme igumanija Sara okrivljavana je za sve i svašta, pa čak i za hapšenje đakona Valerijana i Jova Gordića kao i za zaostavštinu vladike Nikolaja, koju su, po pričanju igumanije Varvare, tražili četnici. U manastiru se u to vreme nalazila, krijući se, i neka Olga, četnik. Često su tada dolazili iz Beograda u Ljubostinju već poznati čika-Aleksa Trajković u to vreme i prota Sava Petrović, sudija Žičkog crkvenog suda.

U to vreme, posle odlaska vladike Nikolaja iz Ljubostinje, s mati-Sarom i njenim sestrama koje su bile u upravi manastira nisu se slagali prota Sava Petrović i neke sestre. Da li su sestre bile toliko naivne i nepromišljene da za svoje unutrašnje stvari i probleme, da bi ih rešile, traže posrednike i prijatelje među oružanim ljudima ili su tu umešali svoje prste agenti kao što je Miša Brašić, koji je ne tako retko navračao u manastir Ljubostinju i koji je preko Nemaca gledao da uništi vladiku Nikolaja, tačno se ne zna. Ono što je bilo jasno, to je da su stvorene takve intrige da su se u njihov unutrašni život umešali Gordićevi četnici. Za igumaniju Saru stvorena je opasna situacija. Čika Aleksa Trajković savetovao je Sari i njenim rođenim sestrama da se odmah, na vreme, sklone. Bivša ljubostinjska sestra , sada igumanija Mitrodora Jovanović, nastojateljica manastira Svetog Romana i manastira Naupare kazuje da joj je jednom prilikom u razgovoru episkop Vasilije žički, koji je dugo bio u Ljubostinji s vladikom Nikolajem, rekao da mu je Vladika pričao da je opomenuo igumaniju Saru da se odmah ukloni sa svojim sestrama iz manastira Ljubostinje, jer tu predstoje tri sestrinska groba. Da li je to sveti Vladika proročki predvideo, ne znamo, ali to se uskoro sve dogodilo.

Tih dana, na početku 1943. godine, jedan četnik iz odreda Bogdana Gordića ubacio je kroz prozor u manastirsku kancelariju cedulju na kojoj je pisalo:" Odmah se sklonite jer ćete biti pobijene". Ovo se odnosilo na igumaniju Saru, Antoniju, Radojku i Milku. Od nekih drugih "četnika" ove sestre dobijale su pisma sa opomenom da ne beže, jer će u svakom slučaju biti pobijene. Kad su prvom prilikom došli da uhvate i ubiju Saru, spasao ju je, vele, Jovo, sin Nikole Gordića. Drugom prilikom, uoči Bogojavljenja te 1943. godine, po svedočenju Milice Stevanović, sada stare monahinje iz manastira Bogovađe Jefimije, spasla ju je sestra Milanka, sada igumanija Irina Sarić iz manastira Kamenice, u trenutku kada je neko rekao: "Đakon je gotov, sad možemo Saru", a spasla ju je tako što ju je sakupila u crkvu pod Sveti Presto.(11)

U manastiru Ljubostinji radili su dva momka, dva stalna radnika, Radomir i Đorđe, otac sestre Olimpijade. Radomir rano ujutru na Bogojavljenje 1943. godine upregne konja u sanke i, po odluci sestara da hitno sklone igumaniju Saru iz Ljubostinje, stavi je zajedno s poslušnicom Milankom u sanke, jer je bio sneg, i maskirane senom i šarovinom (kukuruzovinom) prevezu ih do Trstenika, a odatle vozom otputuju u Beograd čika-Aleksi Trajkoviću i gospođi Mari Ostojić, gde ostanu oko dve godine.

Osim manastirskog momka Đorđa, oca sestre Olimpijade, koja se sada nalazi u Deviču, u manastir Ljubostinju često je dolazio i jedan drugi visoki Đorđe od Trstenika, koji je, onako krupan i siledžijski namrgođen, tražio od đakona Valerijana da mu preda svoje oružje. Kad mu ga ovaj nije predao, prisiljavao je sestru Kosu (sada monahiju Kaliopu) da mu ga ona nekako uzme i preda njemu. No, ona se u to nije htela mešati, jer nije ni znala da đakon ima ikakvo oružje. Taj Đorđe, vele, posle Sarinog odlaska dolazio je u Beograd da traži Saru da je ubije, preteći da treba da bude ubijeno pet ljubostinjskih sestara i Sara kako bi se zauvek sprečio njen povratak u Ljubostinju. Zato se smatra da je i on jedan od ubica ljubostinjskih sestara. U kojoj meri je Đorđe učestvovao u njihovom ubistvu, ne zna se, ali se zna da su i taj Đorđe i još neki posle ubistva tih sestara, u kojem su učestvovali, otišli iz četnike u partizane, no nisu preživeli rat, o čemu će još biti reči.

Po Sarinom odlasku iz Ljubostinje, na bogojavljenje 1943. godine, manastir je izgledao kao razgrađena bašta, po kojoj stoka i zverinje nanosi štetu. Već po Savindanu došlo je do ubistva ljubostinjskih sestara, o kojima ćemo ovde, koliko nam je poznato, govoriti. Gordićevi četnici koji su vrebali da ubiju igumaniju Saru, videći da im je izmakla iz ruku , okomili su se na njene sestre Antoniju i Radojku, kao i na njenu poslušnicu Milku. O tome svedoči više tadašnjih ljubostinjskih sestara, kao i g. Mileta Trnavac i drugi.(12) Prvo su bile na udaru rođene Sarine sestre, monahinja Antonija i iskušenica Radojka. Po pričanju stare monahinje Jefimije Stevanović, iz manastira Bogovađe, koja je tada bila u Ljubostinji kao iskušenica Milica, rodom iz Trstenika, a koja još uvke dobro pamti i sređeno kazuje događaje i godine, kao i po kazivanju igumanije Mitrodore Jovanović, to je bilo ovako:

Ono veče kada će sestre Antonina i Radojka stradati, živeći pod psihozom pretnji i straha, one su došle malo ranije u večernjim časovima u svoju sobu sa sestrom Kosom (Kaliopom), koliko da nisu same i hrabrile su se razgovorom. Sestra Milka je neopaženo nešto ranije ušla u sobu i sakrila se pod krevet. Nije jasno da li iz straha ili iz nestašluka dečjeg da uplaši Antoninu i Radojku, jer joj još nije bilo ni 20 godina, a sa sestrom najlepše je pevala u manastiru. Kad se iznenada pojavila, izazvala je strah i vrisak kod prisutnih sestara. Očigledno da nije ni slutila šta će ih uskoro snaći.

Kad su se uveče sestre sakupile u manastirsku kapelu na akatist, sestra Milka ostala je, ipak, skrivena u sobi pod krevetom. U tom trenutku upali su u kapelu Gordićevi iz Bogdanja riljački četnici i odveli monahiju Antoninu i njenu sestru Radojku, kao i još jednu sestru, misleći da je to sestra Milka. To veče bio je u Ljubostinji prota Dušan iz Veluća. Prve dve sestre četnici su svezali i poveli preko potoka, po velikom snegu, uz reku. Za njima su išli gotovo kilometar monahinja Jefimija iz Stragara, otac Tadej, manastirski duhovnik, i monah dr Jakov Arsović. Otac Tadej zapitao ih je:" Zašto vodite ovu treću sestru Olimpijadu?" Tada oni rekoše toj sestri: "Zar ti nisi Milka?" kad im je odgovorila da je ona Olimpijada, a ne Milka, oni su je odmah vratili sa pretnjom, stavljajući prst na usta da nikome u manastiru ništa ne govori. Tad se i otac Jakov sa sestrom Olimpijadom vrati u manastir.

Otac Tadej i mati Jefimija još malo pođu sa njima, ali i njih ubede četnici da se vrate, obećavajući da će ih odmah pustiti, samo da ih nešto saslušaju. Čim su se oni vratili, četnici su ih odmah obe usmrtili. Prvo su ih noževima (kamama) izboli, zatim su sestru Antoniju udarili kundakom u glavu tako snažno, da je odmah mrtva pala u sneg. Radojku je u mraku okrznuo jedan metak preko lica, a drugi joj je prošao kroz lakat, te je i ona pala onesvešćena, budući kao i Antonina izbodena.

Misleći da su obe mrtve, četnici su ih ostvili u snegu na putu i produžili dalje prema Riljcu. Kad se sestra Radojka osvestila i videla da joj je sestra mrtva, pošla je sama u manastir teturajući se onako izbodena i ranjena. Tako se nekako dovukla do prvih kuća pored puta.(13) Jedan seljak natovari je na sanke i doveze odmah u manastir, a zatim u Trstenik, gde joj sestra Nada Adžić iz dečjeg obdaništa ukaže prvu pomoć, a onda je odvezu u Kruševac u bolnicu.

Mileta Trnavac veli da su četnici prvo izboli i zaklali sestru Antoniju, pa posle neki dan uveče odveli sa akatista sestru Radojku i, posle 200 do 300 metara, kad su se vratili u manastir duhovnici Roman (14), odnosno Tadej, Jakov i stragarska monahinja Jefimija, četnici su izboli noževima sestru Radojku i ostavili je onesvešćenu u snegu. Kad je došla k sebi, pokušala je da pođe u manastir, ali nije bila u mogućnosti iscrpljena od uboda noževima, pa su je u toku noći, negde pred zoru, otac Tadej i dve sestre, koji su krenuli iz manastira putem prema Riljcu, sreli na oko 500 metara od manastira svu krvavu i izbodenu, kako se tetura i pokušava da ide prema manastiru, ali ne može, jer nema moći. Odmah su je, vele sestre, preneli do Trstenika, a zatim u Kruševac u bolnicu. Tamo je, u bolnici, ležala dugo i prezdravela. Doktor Erić ukazao joj je pomoć i, kad je prezdravela i malo se oporavila, rekla je da zan ko je kriv za sve to što je od njih učinjeno i da će ih prokazati. Erić je, izgleda, to sve znao i delimično bio u to uključen, jer je poznavao ljubostinjske sestre. bojeći se, verovatno, revanša, neko je kažu, izdao naređenje da se Radojka iz bolnice ne sme pustiti živa. I kad joj je doktor Erić dao jednu injekciju, njoj naglo pozli i posle dva dana ili dva sata umre, pa se sumnjalo da ju je usmrtio injekcijom dr. Erić. No, ipak, pre toga duhovnik otac Tadej (15) dođe u bolnicu i, kako mu nije bilo dozvoljeno da uđe na glavni ulaz, on uđe u bolnicu preko Bagdale i odmah zamonaši sestru Radojku davši joj monaško ime Evgenija. Tako je mučenički završila svoj život i druga Sarina sestra kao monahinja.

Jadnim Srbima, koji su tada ma kakvoj partiji, stranci ili pokretu pripadali, činilo se da tada u ratnoj situaciji sve mogu oružjem koje su nosili i da im je slobodno da sve čine pa i ovakve zločine kao što je ubijanje i klanje ovih nedužnih ljubostinjskih sestara. Malo im je što su nerazumno, bez rasuđivanja, ubili dve rođene Sarine sestre, pa su kroz neki dan došli i za treću žrtvu. Ta treća žrtva bila je manastirska iskušenica Milka, mlada devojka od nepunih 20 godina, koja je sa sestrom Kosanom (Kaliopom) najlepše u crkvi pevala. Sestra Milka rođena je u Strmovu kod Lazarevca i bila je komšinica i služavka kod Sarine majke u Strmovu. Videći da je poštena, otresita i vredna, igumanija Sara povede je početkom II svetskog rata, po njenoj želji za iskušenicu u manastir Ljubostinju. Kako je bila veoma sposobna, poverljiva i odana manastiru i igumaniji kao svojoj duhovnoj majci, igumanija Sara poveri joj odgovorno ekonomske dužnosti kao i ključeve od svega u manastiru.

Ono veče kad se sestra Milka zbog Gordićevih četnika sakrila pod krevet i kad joj je sestra Kosa rakla da su to veče četnici iz kapele odveli Sarine sestre Antoninu i Radojku, ona se zaprepastila i još više uplašila. Nekoliko dana po sahrani monahinje Antonine, sestra Milka dobila je poziv da ide u Trstenik na neko saslušanje. To ju je mnogo uznemirilo i zastrašilo, jer je tada znala šta to znači, ali je morala poći. No, i pored toga sestre su pokušale da je negde sklone, pa je s njom pošla i monahinja Angelina. Manastirski momak Đorđe upregne konja u sanke i pođu u Trstenik da bi je sklonili. Međutim, nisu ni primetili da su riljački četnici već opkolili manastir i držali ga na oku. Kad su bili ispred prve manastirske ćelije (propusta), trojica naoružanih ljudi izašli su pred njih, zaustavili ih i zapitali kuda idu i kako se zovu. Kad je sestra Milka kazala svoje ime, oni su odgovorili:"Tebe i tražimo, ti nam trebaš". Preplašena, sestra Milka zakukala je:"Joj, Đorđe, ne daj me!" Ali to joj nije ništa vredelo, Đorđe joj nije mogao pomoći. M. Trnavac veli da su je poveli sa sobom stazicom preko Bogdanske šume, pored kapele Svete Petke, i spustili se na Moravu. Naterali su je da prvo otpeva pesmu: "Oj, Moravo, primaš li me?" Zatim su je silovali, a onda nožem izboli i zaklali i bacili u Moravu.

Stara monahinja Jefimija iz manastira Bogovađe (16), sećajući se života u Ljubostinji, taj događaj objašnjava sa više pojedinosti. Po njenom svedočenju, kad su ih trojica naoružanih Gordićevih ljudi iz Riljca sreli kod mosta ispred manastira uzviknuvši "Stoj!", sestra Milka je od straha povikala: "Joj, Đorđe, ne daj me!" Međutim, oni su je opomenuli da ćuti. Kad su je ispitali i saznali da se zove Milka , rekli su da nju traže i odmah je poveli ispod ćuprije putanjom u šumu. Prošlo je dva dana, a oni u manastiru ništa nisu saznali za Milku. Tada otac Kasijan, koji će docnije do smrti živeti u Studeničkoj isposnici, pođe sa Đorđem tim putem na konjima da traže sestru Milku. Kad su došli do mesta koje se zove Bogaz, konji nisu hteli da pređu preko tog bogaza. Po vidnim znacima da su se tu dželati sestre Milke s njim zadržavali, po zaustavljanju konja i da frkćući nisu hteli da pređu to mesto, kao i mogućim, nečasnim hvalisanjem tih zlikovaca, pročulo se i otkrilo da su na tom mestu ovu manastirsku sestru oni mučili i silovali, a zatim je odveli i do velike ćuprije (mosta) ispred Trstenika. Tu kraj Morave mučili su je ponovo i nagonili da peva: "Oj, Moravo, primaš li me?" Videći kome je pala u ruke i šta je čeka, sestra Milka počela ih je moliti:"Braćo, molim vas, nemojte me ubiti i baciti u Moravu". No, njena molba nije imala odziva u njihovim kamenim i zločinačkim dušama i savesti, jer su je odmah izboli noževima i zaklali, pa s mosta bacili mrtvu u Moravu.

Stražar koji je tada čuvao most, ispričao je docnije ljubostinjskoj monahinji Jefimiji (Jevdokiji) šta je te noći sve čuo i video na tom mostu. Zatim joj je rekao da je tom prilikom, kad je sestra Milka bačena s mosta u Moravu, video belog goluba kako je uzletio iz Morave u nebo lepršajući krilima. Da li je to bila pravedna duša ove svete mučenice ljubostinjske?

Saznalo se da je to gnusno delo učinio neki Miso sa još dva druga iz Bogdanja (17). Ali Bog, koji sve vidi i sve zna, nije ostavio nekažnjenog ni tog ubicu. Docnije, posle II svetskog rata, njegov će se sin utopiti na istom mestu u Moravi, gde je on ubio i mrtvu utopio ljubostinjsku sestru Milku.

Posle nekoliko dana telo ove ljubostinjske sestre, mučenice, Morava je izbacila kod vodenice "vitlače" u Bogdanju. Pronašao ga je vodeničar te vodenice i poznao. Uzeo joj je iz džepa ključeve, koje je uvek nosila sa sobom, i vratio ih u manastir, jer je sestra Milka bila ekonom i na njenom su poverenju, kao što već rekosmo, bile sve sobe i namirnice u manastiru. Vodeničar se nije usudio da je sahrani da ne bi odgovarao i prošao kao ona, već je leš, ili bolje rečeno njeno sveto telo, otisnuo u vodu i nabujala Morava odnela ga je. Pošto njeno telo više nikad nije nađeno, to ona nema svoga groba.

Episkop Nikolaj, tek što se malo duševno smirio u manastiru Vojlovici, gde su ga Nemci pritvorili, saznao je za žrtve u sestrinstvu manastira Ljubostinja. Zato je napisao u jednoj debljoj svesci posvećenoj materi Sari čitavu knjigu sa divnim savetima, poukama i izuzetnim sadržajnim primerima iz monaškog života svetih monaha (Otaca) i svetih monahinja (Matera). Sva je knjiga ukrašena nacrtanim prekrasnim inicijalima, pobožnim slikama, rozetama i šarama. Napisan je i spisak Ljubostinjskih živih i upokojenih sestara za vreme igumanije Sare. Zatim je pažljivo nacrtao i prekrasan spomenik u vidu raskošnog crkvenog potala, na kojem je ispod luka napisano: "Proslavi, Gospodi, proslavivših tja". Zatim, ispod ucrtanog krsta: "Novomučenice: Monahinju Antoninu, sestru Milku, sestru Radojku (monahinju Evgeniju). Vo Ljubostinje 1943. Zaklana Hrista radi od slugu sataninih 1943. , pred manastirom o Svetom Savi (1943) " U početku knjige na jednoj margini piše: "Na dar svom duhovnom čadu monahinji Sari, episkop žički Nikolaj u o Vojlovici 1943." Sara se tada nalazila, kad je primila ovu knjigu u rukopisu, u Beogradu sa sestrom Milankom (Irinom) kod pobožne gospođe Mare Ostojić 1943. godine.

Pričalo se da su ti Gordićevi riljački četnici, što su ubili ljubostinjske sestre, odmah otišli u partizane i da nisu, sem krupnog i grubog, visokog Đorđa, živi dočekali završetak rata.

Jedan od razloga za ovakvu tragediju ljubostinjskih sestara je i taj što se u manastiru nije dovoljno držala "Dedina" zapovest; što se nije stražarilo nad jezikom. A Sveti Vladika žički lepo je u Žiči, a svakako i u Ljubostinji, početkom rata rekao: "Sad dolazi ratno vreme, i ko bude umeo da sačuva jezik svoj, moći će i glavu da sačuva, a ko ne bude umeo da sačuva jezik svoj, neće moći ni glavu sačuvati. "

Posle Sarinog prisilnog bekstva iz Ljubostinje i posle smrti njenih sestara, ostale sestre morale su da biraju drugu igumaniju. Jedne su bile za Varvaru, a druge za monahinju Marinu; izabrana je monahinja Varvara. Tako je tada najbolje odgovaralo. U manastiru se tada nalazio i prota Sava Petrović, sudija Crkvenog žičkog suda u Kraljevu, Vladika Vasilije, kao i još neki episkopi, ljutili su se na njega , kao i na neke sestre, jer se Sava mnogo mešao u unutrašnji život sestara u Ljubostinji, pa se, pored drugih, i njemu pripisuje krivica za tragične događaje u tom ženskom manastiru u toku rata. Uzimamo kao rđav primer mešanja sa strane u život manastira to što je ovaj prota u to vreme kaznio jednu sestru tog manastira da nedelju dana nikud ne izlazi iz svoje kelije (sobe), da bude odlučena od sestrinstva i sestrinske trpeze - bez hrane i opštenja sa sestrama, kao i bez molitvenog opštenja sa njima. To je izazvalo uznemirenje u manastiru kod sestara, pogotovo kod dotične sestre, koja se tako razbolela, da su u manastiru mislili da će umreti ili duševno oboleti.

Posle rata, 1946. godine, episkop šabačko-valjevski Simeon primio je igumaniju Saru u svoju eparhiju i poverio joj manastir Ćelije kod Valjeva. Primivši upravu manastira Ćelija, igumanija Sara dovela je sa sobom u Ćelije svoju poslušnicu i saradnicu Milanku Sarić, kao i još šest ljubostinjskih sestara. Milanka je uskoro u Ćelijama postala monahinja Irina. Tako je manastir Ćelije posle oko 15 godina ponovo postao ženski manastir, ali iguman Serafim iz Ćelija premešten je u manastir Petkovicu. Umro je i sahranjen u manastiru Kaoni.

U to posleratno vreme dolazi u Ćelije i arhimandrit dr Justin Popović, profesor Univerziteta u Beogradu, duhovni gorostas i veliki um bogoslovlja Srpske pravoslavne crkve, negde u maju 1948. godine. Pre toga boravio je u Beogradu kod čika-Alekse Trajkovića, kod g-đe Mare Ostojić, kod svog zemljaka i školskog druga prof. Velimira Arsića, kao i u Deviču i još nekim manastirima. U Ćelije dolazi, kako je i sam docnije govorio: "Iz poštovanja prema vladici Nikolaju". Zatim, zbog reda i manastirske discipline koju je uspostavila u Ćelijama igumanija Sara, gde je imao i najpogodnije uslove za svoj obiman književni rad. No, iako su ga komunističke vlasti pratile gotovo u stopu, on je mirno radio na pisanju dela "Svetosavlje", "Filosofske urvine", "Crkva i ekumenizam", "Dogmatika" (III tom) itd., prevodeći u isto vreme mnoga bogoslužbena dela, "Trebnik" i "Žitija svetih". Često bi govorio tada da može da zahvali komunistima, koji su mu, držeći ga u manastiru kao u kućnom pritvoru, i neslućeno omogućili da prevodi tolike evharistijske, bogoslužbene činove i knjige. Dakle, zahvaljujući Bogu i sestrinstvu, otac Justin obavio je u Ćelijama do svoje smrti ogroman posao i stvorio Srpskoj Crkvi veliki duhovni kapital. Bio je velika duhovna podrška sestrinstvu u manastiru, narodu toga kraja, omladini i svim prijateljima i svetootačkim svojim savetima. Blagodareći njegovom prisustvu, Ćelije su, iako mali i siromašan manastir, postale odmah poznate u zemlji i van naše zemlje. Zato su mnogi njegovi poštovaoci i prijatelji i u zemlji i iz celog sveta, pomažući njega, materijalno ustvari pomagali manastir Ćelije, pogotovo onda kada mu je odmagala domaća vlast. To je omogućilo da je taj siromašan manastirčić postajao sve poznatiji i bogatiji, dok se nije pretvorio gotovo u divno sređenu i uređenu lavru kakav je danas. Zbog svega toga, u svoje vreme, igumanija Sara i njeno sestrinstvo znale su visoko ceniti i poštovati ovog jedinstvenog, savremenog srpskog visokoobrazovanog bogoslova i u isto vreme asketu kao svog najmilijeg duhovnog oca.

Igumanija Sara odmah je po svom dolasku u Ćelije, prema svojoj urođenoj sposobnosti, otpočela sa obnavljanjem manastira i mnogo je za svoje vreme uspela. Obnovila je postojeće konake za sestrinstvo i podigla nov konak ne mestu starog s kapelom, gde je bila osnovna škola u kojoj se učio u svoje vreme vladika Nikolaj. Sakupila je oko 40 sestara, tako da je u manastiru sve napredovalo kao u medotočnoj košnici. U to vreme posle rata, baba-Katu, majku vladike Nikolaja, po njegovoj želji iz Amerike, zamonašio je iguman preobraženjski iz Ovčara otac Vasilijan, i od tada o njoj kao i o celoj njihovoj kući vodila je brigu stara monahinja Marina iz Ljubostinje. Zatim je došla poznata monahinja Julijana Bajić, takođe iz Ljubostinje, i monahinja Paraskeva Milošević iz manastira Jovanja. Posle dve-tri godine Sarine sestre iz Ćelija primaju i vode brigu, kao o svom metohu, o vladičinoj kući u Leliću, o njegovoj majci i snaji Pelagiji, Jovinoj majci (18), koj je, po ugledu na svekrvu Katu, takođe primila monaški čin.

Za sav trud koji je mati Sara činila manastiru u crkvi, vladika Simeon proizveo ju je u čin igumanije 1950. godine, a posle dve godine odlikovao ju je i naprsnim krstom.

Negde 1953. ili 1954. , dakle, posle 12 godine, otac arhimandrit Justin došao je sa igumanijom Sarom i sestrama u Kruševac, gde su iz groba izvadili kosti Sarine sestre Radojke (Evgenije), preneli ih u manastir Ljubostinju i sahranili kraj groba njene sestre monahinje Antonine. Neki misle da su kosti monahinje Evgenije tada sahranjene u Ćelijama.

Tako harmoničan život i rad sestrinstva ovog primernog ženskog manastira i njihovog duhovnika oca Justina bio je sve do negde 1957. i 1958. godine, kada je, zbog različitog načina shvatanja monaške discipline i rada u manastiru, došlo do razmimoilaženja između igumanije Sare i oca Justina. Tada je, po sporazumu sa nadležnim arhijerejem Jovanom Velimirovićem, igumanija Sara, 28. marta 1958. godine, dobila kanonski otpust za Braničevsku eparhiju i stavljena je za nastojateljicu novog ženskog manastira u Koporinu. Sa igumanijom Sarom prešla je iz Ćelija u Koporin i jedna polovina sestara. Ostatak sestara nastavio je dalje, uz pomoć oca Justina, sa radom i obnovom manastira Ćelije.

Ovo razrojavanje bilo je svakako po Božjem promislu i blagostanju, jer su do njihovog dolaska u manastir Koporin i crkva i konaci bili toliko oronuli i prepukli da, poduprti, nisu mogli biti ni za upotrebu ni za bogosluženje. Tako je ovo sestrinstvo sa igumanijom Sarom došlo u ovu svetu obitelj u poslednji čas radi njenog opstanka. Ova umna i energična igumanija odmah je odlučila da i ovaj, četvrti joj, novoosnovani ženski manastir obnovi. Obnova je tekla sređeno, brzo i sa puno volje i elana. Crkva je tako dobro obnovljena i podzidana sa restauratorskim izvedenim radovima i ikonostasom, da je osigurana od propadanja za dugi niz godina. Podignut je veoma lep nov konak sa dva sprata i suterenom, kao i druge pomoćne zgrade. Igumanija Sara je obnovila i unapredila ekonomiju i raznovrsnu žensku radinost u manastiru. To je isto učinila i u drugim manastirima u kojima je prethodno bila. Osnovala je četiri ženska manastira i u njih primila i odgajila više od stotinu sestara- svoje duhovne dece. Nekoliko monahinja iz njenog angeoskog duhovnog jata postale su i igumanije raznih ženskih manastira.

Igumanija Sara shvatila je monaški život svetootački strogim i odgovornim, a otuda i svetim. Zato je uvek bila i prema sebi i prema sestrama veoma stroga. Ali nikada ta strogost nije isključivala njenu ljubav i rasudljivo razumevanje svojih sestara. Pred kraj svog života primila je veliku shimu. Upokojila se u Gospodu u manastiru Koporinu 27. aprila 1964. godine, gde su je sestre sahranile i ožalile kao svoju duhovnu majku (19).

Мајко Саро велика трудбенице Христова моли Господа за нас грешне и недостојне

[antipa]

MONAHINJA HRISTINA ( 1931 - )

Monahinja Hristina Obradović rođena je 20. decembra 1931. godine u Popovom Polju, u Hercegovini. Na Svetom Krštenju dobila je ime Velika. Odrasla je vaspitana u čestitoj i pobožnoj hercegovačkoj porodici, ona se ugladala na svog starijeg brata Milorada, koji je došao u manastir Žiču u jesen 1939. godine, a zamonašio se u Ovčaru, u manastiru Svetoj Trojici 1945. godine, sa monaškim imenom Hristifor, pa se odlučila i ona te došla u manastir da posveti svoj život Bogu.

Došavši prvo u Svetu Trojicu da poseti brata, Velika uz bratovljevu pomoć dolazi u manastir Jovanje 1944. godine. Tu, u Jovanju, ona kao iskušenica ostaje do 1947. godine, kao primerna sestra na svom poslušanju. Tada prelazi iz Jovanja u sestrinstvo manastira Ljubostinje i uključuje se u život i poslušanije toga manastira. Kao ekonomka vozi kola i obavlja mnoge manastirske poslove i dužnosti. Zamonašena je u Ljubostinji 1951. godine i dobila je monaško ime Hristina.

Posle smrti igumanije Varvare 21. maja 1995. godine, sestre manastira Ljubostinje izabrale su iz svog sestrinstva sebi novu igumaniju - monahinju Hristinu. Ova se mudra monahinja svojim monaškim životom, radom i smirenjem uistinu i pokazala dostojnom za tu odgovornu dužnost. Jer ona pored starešinske dužnosti i dalje radi gotovo iste poslove koje je i pre radila, obavljajući kolima razne nabavke za potrebe manastira. Tako nova igumanija mati Hristina vlastitim primerom služi sestrama u manastiru svojim radom, smirenjem i požrtvovanom ljubavlju.

[antipa]

Loading...