Nikada ne bih završio školu da sam ostao kod roditelja

[Danijela]

Ne voli kada ga sažaljevaju, kaže, nemaju zašto da se ljudi oko njega tako osećaju. Ne voli ni kada imaju predrasude o njemu, jer je rastao bez roditelja. Miloš Stojanović(19) je od četvrte godine u Domu za nezbrinutu decu "Vera Radivojević" u Beloj Crkvi. Sada, kada je odrastao, svesno kaže da ni u čemu ne bi uspeo da je ostao kod oca Boška i majke Gordane.

 

 

 

Sa roditeljima je stalnom kontaktu, ne postavlja pitanja zašto su ih ostavili. Češće se čuje s ocem, nego s majkom koja takođe živi u Beogradu. Starija braća čak i pomažu roditeljima

 

 

On je jedan od šestoro dece porodice Stojanović. Dalibor(27), Bojan(26), Danijel(23), Milan(19) i Milka(18) su takođe prošli kroz "domsko iskustvo", a danas su uspešni, porodični ljudi.

 

Braća rade u Beču, pomažu mu kad god zatreba, a sestra će ovih dana postati majka po prvi put. Savetovao je da ne žuri sa majčinstvom, ali ga najmlađa od svih, ipak, nije poslušala.

 

Njegova priča je drugačija. On želi da se obrazuje.

 

- Sigurno ću imati porodicu jednog dana, ali sada mi je to jako daleko. Ne razmišljam o tome. Želim da završim fakultet, da imam hleb u svojim rukama. To mi je najvažnije, da sam svoj - kaže Miloš odsečno i sigurno svestan da bi uspeh koji je postigao bio nemoguć da je ostao kod roditelja. 

 

Završio je turističku školu, a sada je brucoš Alfa univerziteta za ekonomiju i bankarstvo.

 

- Nekada sam hteo da budem policajac, ali to je bilo kada sam bio baš mali. Snove nameravam da ispunim, ali iz Bele Crkve ne planiram da se selim- kaže.

 

Bio je i u austrijskoj prestonici, ali mu ništa od toga ne odgovara. Previše buke, galame, trke, ljudi.

 

ZAPALJENA KUĆA, SRUŠEN DOM, OSTAVLJENA DECA

 

Svetla budućnost za Miloša nije bila izvesna. Potekao je iz brojne porodice. Živeo je vrlo skromno, a na kraju je završio u domu. Malo toga se seća, pamti staru trošnu kuću u dvorištu koja se jedne večeri zapalila. Srećom, samo je ona stradala. Taj događaj bio je ključan da deca izgube i dom u Vladimirovcima i porodicu.

 

- Pričali su mi da je otac došao pijan te večeri. Po ko zna koji put bila je neka svađa između mojih, tu se nikad nije znalo ko pij, ko plaća. Moji roditelji nisu imali normalan brak. Otac je pušio i žar je ispao, zakačio je zavesu i kuća je izgorela do temelja. Došla je policija, socijalna služba i nas su sve dodelili dedi. Tako su mi ispričali da je bilo i ja nikada nisam ništa više pitao. Bili smo kod dede dok se ne sredi kuća, a to vreme se odužilo. Tražio je posle pare za nas od države, da ima da nas izdržava, a pošto mu nisu dali sve su nas poslali u dom. Držao nas je samo zbog koristi- priča opet odsečno kao da je o nekom drugom reč i sve na osnovu kazivanja starije braće i roditelja.

 

Od 2000. sva deca su smeštena u Dom u Beloj Crkvi.

 

PREBRANAC- MOJ PRVI RUČAK

 

Kaže da se ne seća skoro ničega, ama baš ničega iz period pre doma. Zna, iz priča, da mu je majka stalno negde išla po selu, tumarala, a otac je dosta pio. O deci niko osim tetke i strine nije brinuo. One su jedino znale da se staraju o deci, ali nisu živeli zajedno. O njima Miloš danas priča sa toplim osmehom.

 

A onda je usledio prolazak kroz kapiju doma. Miloš se seća da se skupio na klupi kod vrbe kad su njih šestoro ušli u domsko dvorište. Stariji su odmah prišli da se prave "baje", a Stojanovići su bili u čudu.

 

A dom je za njega bio raj. Prvi put je video tobogan, ljuljaške, penjalice, dečiji park. Krenuo je, kaže, sve ispočetka.

 

- Sećam se prvog obroka. Stigli smo na ručak. Imali smo prebranac.

 

Ničega mu nije nedostajalo, pa čak ni pažnje. Vaspitačice Slađana Haskić i Zorana Milošević bile su uvek uz njega, pune razumevanja, topline i želje da ga bodre. Imao je sve što je potrebno jednom detetu, u okolnostima koje su ga zadesile, bio je uvek sa "malima", uz sestru dok nije stasao.

 

Roditelji i baba i deda su ih obilazili. U početku često, kasnije sve ređe. Susreti su bili uvek nespretni, svi su krivili jedni druge. Za njih je realnost bila takva da su morali da budu odvojeni od svog doma.

 

Miloš je trenutno sam, ali je imao devojke. Leto provodi u druženju sa vršnjacima i u domu i van njega, izlazi, obilazi jezera

 

 

SVAKO GLEDA SVOJA POSLA

 

U školi nije imao problema. Ni sa učenjem, deca i nastavnici su ga podržavali, ali je u srednjoj školi morao da se suoči sa vršnjačkim "bubama".

 

- Pošto sam iz doma, samo su hteli da me začikavaju da se bijem. A ja nisam takav. Trebalo je vremena da sve dođe na svoje, danas sam svestan da nikada ništa ne bi bilo ni od mene ni od braće i sestre da smo ostali u Vladimircima. Kada sam odrastao sve sam normalno prihvatio- kaže i priznaje da je ipak trebalo odrasti, stasati. 

 

Sa roditeljima "nema ništa". Ne oseća ništa, nego radi reda se ponekad čuje sa ocem i majkom. Kada su ostavili šestoro svoje dece, kasnije su zasnovali nove porodice.

 

- Zagrlim majku, poljubim, a ništa ne osećam. To je više onako radi reda, a i ne viđamo se često. Nekada pozove, pa se čujemo dva, tri puta mesečno. Pita kako sam i to je to. Nemam ja ništa s njom. Tetke i strine posećujem, noćim kod njih, obilazimo se. Čuvam i tetkinu decu. Dođem im kao dadilja- osmehuje se.

 

Program "Generacija budućnosti" za decu bez roditeljskog staranja 

 

Miloš je, kao i njegova najmlađa sestra, jedan od polaznika programa "Generacija budućnosti". To je projekat socijalne inkluzije namenjen deci bez roditeljskog staranja, koji sprovodi kompanija Dale Carnegie Training Srbija, pod pokroviteljstvom Narodne Skupštine Republike Srbije uz podršku "Vojvođanske banke".

Osnovni cilj programa je motivacija i edukacija mladih bez roditeljskog staranja kako bi unapredili i stekli veštine, poboljšali svoje samopouzdanje i što bezbolnije zakoračili u svet odraslih. Projekat se sprovodi u 17 gradova širom Srbije, pri Centrima za usvojenje i porodični smeštaj, a sastoji se iz ciklusa od pet treninga, koje drže stručnjaci i putem kojih mladi bez roditeljskog staranja dobijaju podstrek za dalje usavršavanje i napredovanje.

Do sada, preko 250 mladih uspešno je prošlo kroz ciklus od pet treninga. Između ostalog polaznici uče kako da se izbore sa stresom i brigama, kako da pronađu odgovarajući posao i odaberu karijeru.

 

 

http://zena.blic.rs/Porodica/25045/Ispovest-sticenika-Milosa-Stojanovica-Nikada-ne-bih-zavrsio-skolu-da-sam-ostao-kod-roditelja