Задужбина за поколења

[Danijela]

 

Прича о судбини једног човека и његовог завештања је отпочела у данима када се рађала модерна српска држава и траје до данас, скопчана са судбином српског народа. На нама je да испишемо наредно поглавље.

 

На падинама Русенице, недалеко од царског града Призрена, на стрмој литици изнад Коришке реке, у пустињи планине коју је пет векова испуњавао пој молитве, данас тишину нарушава само хук бистре планинске воде и звуци звериња који се понекад проломе кроз ноћ. Гомилу истесаног камења, само још понегде сложену у ониске остатке зидова, више не посећују ни Албанци из оближњег села Кабаши. Осамедесеих су умели да наврате, да у напуштеној грађевини затворе козе или однесу још неко заостало парче метала, од некадашње капије или прозора можда. Последњи пут су дошли у јуну 1999. године. Са собом су донели динамит, опасали њиме тек обновљене зграде, и у експлозији дима и камења покушали заувек да испод шута и заборава покопају остатке историје која им није била по вољи.

 

Три стотине километара даље на север, шетајући Теразијама, мало ко подигне поглед изнад излога у приземљу лепотице на ћошку Српских владара и Трга Николе Пашића. Ретки који то учине на фасади Игуманове палате видеће издужена слова која говоре: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца“. Ко је био овај човек чудна имена и каква је његова веза са гомилом камења и шута негде у беспућу Метохије?

 

Негде дубоко испод хумке начињене динамитом и мржњом леже кости Симе Андрејевића, трговца из Призрена, добротвора, просветитеља, националног радника, човека који је желео да га сахране баш ту, у кршу брда са којих је потекао, без другог споменика до мермене плоче да од кише и снега штити његове земне остатке.

 

Родио се у Призрену, у години када је Карађође подигао барјак слободе. Иако мезимац, четврто дете у старој и угледној призренској трговачкој породици, детињство није памтио по лепом. Отац Андра је свим срцем током устанка радио за српску ствар. Велики иметак и трговачке везе користио је да устаницима добави оружје. Као најдаргоценију помоћ Карађорђу, са којим је био у контакту преко кума Чолак Анте Симоновића, послао је два сина, Крага и Петра. Турци су за ово сазнали и заворили га. Успео је да се докопа слободе тек када је призренском везиру исплатио мито који је појео сав његов дуго стицани иметак. Малтретиран, осакаћен, није имао снаге да крене из почетка. Андра је пет година копнео и потом умро, а мало за њим, од туге, и његова жена Јана.

 

Сима је послат у духовни центар призренског краја, манастир Светог Марка, где се школовао под будним оком старијег брата Апостола, у монаштву Аксентија. Монах Аксентије је касније постао игуман манастира, па је тако Сима уз име зарадио и оно Игуманов, „игуманов мали“. Након што је научио нешто историје, рачуна и да чита и пише, Сима одлази у Призрен, да се бави породичним занатом, трговином. Трговао је Сима бурмутом, пијавицама, пропадао и опет се дизао, стигао до Битоља, Цариграда и Одесе, живео у Кијеву и Београду па се вратио у Призрен, стекао непребројне златне дукате, али срећу није пронашао. Након само осам година брака, после једног од финансијских ломова, преминила му је жена Султанија а потом и кћи Мага. Сими Андрејевићу је остао само син Манојло, али судба је хтела да смрт и њега прерано узме.

 

Зла коб судбине није од Симе Андрекевића начинила човека пуног једа, незаинтерсованог за свет. Иако је остао сам, породицу је пронашао у читавом српском народу, посебно у сирочићима и својим потлаченим сродницима у Метохији. Сећао се сада већ пребогати трговац Сима Андрејевић беде и несреће Срба из Метохије. Слао је златне дукате црквама и манастирима по Старој Србији, да нахране сироте и болесне, помагао просветне установе и сваког младог Србина кога су вукли књига и знање. Године 1872. решио је да за живота себи подигне споменик већи него било који његов савременик.

 

Тешко је данас и замислити колико је труда, дуката и поклона турским службеницима требало да дозволе да се у Призрену отвори Богословија св. Кирила и Методија, у којој данас тиња једна од последњих искри православља и српства у Метохији. Призренска Богословија је постала духовна колевка СПЦ, у којој су предавали готово сви потоњи српски патријарси, почев од Варнаве, Гаврила, Павла и садашњег патријарха Иринеја.

 

Сима Андрејевић је умро је сам, без наследника. Своје богатсво и целокупни иметак је оставио за издржавање Призренске Богословије и школовање ђака из Старе Србије. Наложио је да се његово тело положи крај манстира Светог Марка, у сенци високог звоника у облику куле, који је подигао 1861. године. Звона за њега је купио у Русији и уз пуно муке допремио на литицу изнад Коришке реке. Била су то прва звонана која су зачула у призренском крају од доласка Турака.

 

Међу имовином коју је оставио цркви, поред дуката и винограда, налазо се и плац на Теразијама. Београдски митрополит, као управник фонда задужбине, дао је да се од новца у фонду 1938. године, по пројекту браће Петра и Бранка Крстића, ту подигне петоспратница у духу модернизма, која је имала да служи за издржавање Богословије. На врху зграде постављена је 3.70 метара висока скулптура „Сима Игуманов са синовима“, вајара Лојзе Долнара, која је представљала Симу Андрејевића, његовог прерано преминулог сина Манојла, двојицу ђака и једно сироче.

 

 

Скулптура „Сима Игуманов са синовима“

 

Звук Симиних звона најавио је буђење Метохије. Из Призренске Богословије потекла је река учитеља и богослова који су речи просвећење носили у све заостале српске крајеве. Мало је познато да је из Богословије до данас изашло више учитеља него свештеника. Њени ђаци су стизали у све крајеве Српства, да подстакну буђење и напредак.

 

Над гробом Симе Андрејевића стално је лебдео пој молитве калуђера. Небо и земља нигде нису били ближи него ту, у монашкој пустињи Метохије. Манастир Светог Марка једни је у призренском крају остао неразрушен након доласка Турака. Подигнут је у 15. веку, недалеко од испоснице Светог Петра Коришког. Турски извори бележе да је имао конаке, воћњаке, ливаде и изворе. У њему је сачуван Призренски рукопис Душановог законика, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу па се чува у Народном музеју у Београду. Као врело православља манастир је живео до 1915. године и бугарске окупације. Братсво је тада растерано а манастирске зграде разрушене. Покушали су монаси да се врате али је убрзо дошао нови рат. Манастир је разорен, конаци спаљени и опљачкани, а монаси поубијани од стране Албанаца из суседног села Кабаш. Албанци су у новембру 1915. у манастиру затекли јединицу српске војске са 60 војника и неколико официра, која се повлачила према Албанији. На „бесу“ су им одузели оружје, уз обећање да ће их мирно испратити, а затим су погазили реч и све их поубијали. Сведоци покоља, страицу Митра и манастирског зидара Костау Ђурђевића, Кабашани су усмртили последње. Бацили су их са манастирске литице у корито Коришке реке. Убили су и среског начелника који се ту био склонио са ћерком и сином, док су деца једина остала поштеђена.

 

Манaстир је после рата обновљен али нова искушења за српски народ у Метохији донела су страдање и манастиру чија је судбина скопчана са судбином метохијских Срба. Дошао је нови рат. Албанци Кабашани ишчупали су из звоника Симина звона и бацили их низ стену у реку. У шибље је тада зарасла и пећина изнад мастарира у којој се подвизао Свети Петар Коришки, српски светитељ из 13. века, чије мошти данас леже у манастиру Црна Река. Остаци манастира Светог Марка тонули су у заборав, полако освајани од стране шуме. У сенци звоника који се још држао, неоштећена је стајала плоча под којом је почивао Сима Андрејевић.

 

Мир је многима донео немир. Ново време за многе је било невреме. Године су пролазиле. Гроб Симе Андрејевића су о годишњици његове смрти походили ђаци и учитељи Богословије, да очитају молитву над костима добротовора. На удару нове власти 1950. године се нашла скулптура на Игумановој палати. Сметала им је, изгледа, пуно, па су Симу и сирочиће на комаде исекли швајс апаратима и скинули са палате. Године 1959. задужбине су укинуте као правна лица па је палата национализована, одузета од СПЦ, станови подељени а остатак претворен у пословни простор.

 

Симина скулптура је лежала распарчана и бачена у подруму патријаршијског двора, гроб зарастао у шибље и заборављен а Богословија је једва опстајала без свог основног извора прихода. Новца за стипендије сиромашних српских ђака није било. Над српство су се поново надвили црни облаци.

 

Црква и звоник Светог Марка Коришког (испод дрвета гроб Симе Игуманова), 1992, снимак Драгана Јовановића

 

 

Почетком последње деценије 20. века се јавила нада. Лажна нада, данас је јасно. Након доношења одговарајућег закона, општина Стари Град је вратила задужбину 1991. ономе коме је и завештана. Са станарима је договорено да плаћају симболичну станарину, а Богословија се од тада издржава од закупнине 1200 квадрата пословног простора. Покренута је и иницијатива за поновно подизање скулптуре на палати. Моћна Беобанка је 1992. преузела на себе да финансира обнову скулптуре. Академик Светомир Арсић Басара је успео да реконструише изглед уз коришћење оригналних гипасних калупа који су лежали сачувани у Богословији. Коначно, 1995. године обновљен је и монашки живот у манастиру Светог Марка у који је стигао први калуђер. Током следеће три године подигнути је и освештан нови конак. Звона су се поново зачула над Коришком реком.

 

Само да би убрзо поново утихнула. Беобанка је банкротирала а да никад није одвојила новац за обнову кипа. Потом је дошао нови рат. Док је река преосталих Срба 1999. са нарамцима одлазила из Метохије испратила их је експлозија која се проломила са Русенице и пламен који је гутао векове историје и културе. Чак су и професори и ђаци Богословије били приморани на бег пут Ниша, после 128 година непрекодног рада.

 

Рушевине цркве Св. Петра Коришког подигнуте крај његове испоснице

 

У Душановом Призрену скоро да више и није било Срба. Камење и шут прекрили су Симин гроб. Још једном је тишина загосоподарила стеном изнад Коришке реке. Изгледало је да је то крај и да ће се историја Срба од тада заувек писати ван Метохије док сви трагови њиховог пристуства тамо полако нестају. Ипак…

 

После 12 година прогонства Богословија се вратила у Призрен. Уписани су нови ђаци. Владика поново столује у Душановом граду. Можда је ток историје занавек промењен, можда се српски више никад неће жаморити улицама Призрена, али упорни и храбри људи се труде да се традиција не прекине и историја не избрише.

 

За то време Игуманова палата и даље је без круне. Можда је, заиста, у овим тешким временима подизање скулптуре „Симе Игуманова и синова“ бесмислен трошак, поред толико сиромашних, болесних, гладних. Ипак, Србија и данас има своје богаташе. И они су људи, ма како да су до новца дошли. Муче их људске бриге и ломови судбине. Нису ни сви богаташи чија имена избледелим словима данас пишу на многим јавним здањима у Београду и другим градовима Србије у своје време сматрани поштеним ни омиљеним. Па ипак, велики део свог иметка остављали су „на ползу народа“. Можда би скулптура Симе Игуманова уздигнута високо у центру Београда и сећање на његову судбину могли инспирисати неког од данашњих богаташа да, кад већ није у животу, учини нешто за свој народ у смрти. Можда. Нада је мала. Као што је скоро и нема да ће поново српска нога ступити на хумку од камења под којом лежи Сима Андрејевић Игуманов Призренац. Но, иако мала, нада постоји, као што и данас постоје заборављени Срби који живе на земљи коју многи спремно називају „срцем Србије“. Зато, завршићу овај текст речима Симе Игуманова, првог међу виђенијим Србима са Метохије, написаним својој браћи у тада слободној Србији 1881. године. Можда ове речи данас одјекну у срцу неког Србина у овом парчету (још увек) слободне Србије.

 

Слободном Шумадинцу помене ли се само о несрећама које се догађају сваки дан с нама у долинама вардарско-дримско-лимским, он, на жалост, нерадо слуша – рекао би као да га нешто вређа; а о догађајима у долинама амурским, нилским, макенцијским, мароанским, мисисипским, и т.д. врло радо сваки дан пише, чита и слуша, када му ко прича – тако да ма кави били у другом свијету ма и ако ће бити мали и незнатни, сви се листови српски шта ће пре који написати и час пре јавности предати; док напротив толики догађаји с покољима и паљевинама у више поменутим српским земљама, с којим границе српске краљевине непосредну тијсну везу имају, па баш до сада нико о њима и једне речи не омрчи и хатар своје замље и нас – своје браће по вјери, крви и интересу.

 

http://akademskikrug.rs/zaduzbina-za-pokolenja-222/