о држави и Цркви и онима између...

[Никола Ђоловић]

Крајности постоје на све стране. Незахвално је расуђивати видиком генерализације. Ништа се не може банализовати. У разговору са многима видим да се некада аргументи не могу некада изнедрити изван поруке Јеванђеља. Занимљиво је да када год се поведе мало дубљи дијалог о Христу настану непотребне расправе. Тако сам једним присуствовањем на фамилијарној крсној слави дошао до дебате у којој су сви присутни изнегирали не само светост онога кога славе већ и само историјско постојање личности светитеља. Тако се остварује још увек актуелно пророчантсво о томе како је Христос знак против којег ће се говорити. По мени, непријатељ Цркве није политика, ни држава, итд. већ унутрашњи непријатељ који себе идентификује као верујућег. Такав, у надмености живљења допушта себи суд над свима а своје судове не доводи у питање. Још занимљивије је како се током дијалога о улози Цркве у држави и историји, свако пројављује какав јесте у свом односу према Богу. Зато је тако очигледно када се види да тог Бога нема нигде у дијалогу док се прави верници држе за апстрактне ликове чија је вера у опит Царства Небеског чиста фикција или чак опозиција националним питањима. Многи из мог блиског окружења, ненавикнути на благодат Педесетнице, чак не желе себи да дају шансу у пројави „живеће вере“. За њих је то нешто интимно и сведено на неки будистичко-индивидуални став према свом животу а не према свом Богу. Чак и сам бивам дарован погледом других неким немоћним сажаљењем или унесрећењем зато што не разумем шта писац хоће да ми каже. Међутим, када год се поведе дијалог о синергији државе и Цркве настане колапс. Много је прогнозера који апокалиптички доживљавају крах Србије, нарочито ако се поведе дијалог о папизму. Но, како у време фашизма и комунизма, чак и да дође до краха Србије услед погрешних одлука руководиоца Цркве или државе, увек ће постојати мањина која ће одударати од колотечине, као што ће и сваки тријумф неког зла кулминирати у једној тачки тако да мора бити замењен другим системом вредности. То је увек иста порука историје. Зато не видим проблем. И Христос је могао дати Јеврејима очување националног идентитета али Он није због тога дошао у свет иако су Јевреји хтели таквог политичког вођу. Наравно, то не значи да сам против очувања националног идентитета, напротив, али ми само смета када се Црква посматра „очима државе“, или очима психозе појединца а не „унутрашњим опитом Цркве“. Зато такви квази-верници, начитани сумњивом духовном литературом, или пак можда начитани адекватном али са погрешним приступом, нигде не налазе мир, благодат, радост вере, есхатолошког Бога у историји, него све своде на пуки формализам у испуњавању Бога-питај-каква правила и почињу саму Цркву и Црквене људе да посматрају не богоцентрично већ грехоцентрично. Ако се то дешава у мом најближем окружењу, зашто да се чудим деловањима више инстанце унутар Цркве у оном негативном аспекту? Јер сам сам више био гоњен од својих неголи од безбожних. То не значи да је то иоле умањило моју присност према Литургијском Богу или да сам тиме нешто мање Србин него што сам био раније. Фактички, позиција православља је веома незахвална, њу гоне и прелешћени хришћани и искрени нехришћани. А Бога и даље нико не помиње, Он је негде маргинализован јер је „немоћан“ да ишта предузме да спаси једну нацију или промени неки канон. Такође, квази-хришћанима је непојмљиво како неки светитељ може да напише неки погрешан догматски трактат. То не значи да он није и даље светитељ али управо противници католицизма сами постају католички оријентисани када светитељима дају домен папске непогрешивости. Заборавља се да је и светитељ само човек и да ниједан светитељ није био без неке слабости – барем не док није дошао сукцесивно до мере раста Христовог. Сама историја Србије је повремено усвајала католичке утицаје, али без обзира на те промашаје, зар је Србија изгубила свој идентитет и своју догму? Није и не треба. Треба да постоји граница између одговорности и параноидности. Не разумем откуда толико саплитања о неке ситнице и у акумулирању ситница у велики богословски или политички проблем? И сва та позивања на сумњиве ауторитете као да су папски непогрешиви? Авај! Ништа не треба генерализовати. Јер је свако личност за себе. Има монаха који умеју да воде дијалог а има и оних који „проричу“ у своје име. Има владика који умеју да координирају са државом а има оних који не умеју ни са Црквом. Има свештеника који имају шта да понуде а има оних који не виде даље од себе. Има верника који живе по вољи Божијој а има оних „хришћана“ који и не знају колико ометају Промисао Божији. Има политичара који знају шта раде а да не губе свој однос са Богом а има оних који би једва чекали „Европску Србију“ као сурогат-модел за Царство Небеско. Још, можда ми само није јасно како неко може да буде имун на реч Божију!? Јер има и добрих професора који када ти се обраћају отварају срж твог бића неком благодатном ослобођеношћу, а да су омладина и други глуви да приме реч Живота настављајући са својим утопијама у расуђивању вере или сарказмом у пројави свог понашања. Толико антропоморфизама штети самој Цркви и држави јер се превиђа сам Бог и присуство Царства Небеског сада и овде. Све постаје једна сурова игра између две ватре – лажних хришћана који мисле да Богу чине услугу и искрених нехришћана који не крију своју мистификацију. А заборавља се да Бог гледа и на праве хришћане и на безбожнике који нису инфицирани мржњом. Укратко, постоји слој људи који себе прокламују као „стубове православља“ а који истовремено траже у свему, у сваком детаљу повод, црнило и нешто лоше, завереничко. Траже у свему црно изговором очувања белог а нити имају у себи бело, нити допуштају преображај белим. И толико су непостојани, да чим на једном пољу изгубе аргументе, одмах мењају тему на друго поље само да би тамо оправдали свој презир према неком „грешнику“. И тако унедоглед. Јер се свако поље показује изобличеним а они немајући покајања, измишљају нова поља која могу имати кретање у бескрај. Све ми то мирише на задах мучења у оном есхатолошком смислу. Зато се проблем не може поставити на теразијама „прво ћемо решити сва остала питања а онда богословска“ него „прво ћемо решити свој лични стадијум у вери а онда сва остала“. Отуда и има толико бестидности код „хришћана“ и историјских грешака без преседана. Јер сама логика показује да не можеш некога кориговати ако себе претходно ниси кориговао. Слично Христовом: „Што гледаш трун у оку брата свога а брвно у своме оку не видиш?“. А то није речено само аскетама (монасима) и клиру, но сваком становнику, тиме и звању сваког понаособ, ове планете Земље.