Прочитајте Међународну повељу о правима човека

[Guest]

 

преузмите и у -pdf формату SCUniversal_Declaration_of_Human_Rights.pdf

 

 

A. МЕЂУНАРОДНА ПОВЕЉА О ПРАВИМА ЧОВЕКА

 

 

1. УНИВЕРЗАЛНА ДЕКЛАРАЦИЈА О ПРАВИМА ЧОВЕКА

 

 

Усвојена и прокламована од стране Генералне скупштине резолуцијом 217А(III) од 10. децембра 1948. године

 

 

 

 

 

 

Преамбула

БУДУЋИ да су признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету,

БУДУЋИ да су непоштовање и презирање права човека имали за последицу акте, који су грубо вређали савест човечанства, и будући да је стварање света у којем ће људска бића уживати слободу говора и веровања и слободу од страха и несташице било проглашено као највиша тежња обичних људи,

БУДУЋИ да је битно да права човека буду заштићена владавином права, да човек не буде приморан да прибегне побуни против тираније и угњетавања, као последњем средству,

БУДУЋИ да је битно да се унапређује развој пријатељских односа између народа,

БУДУЋИ да су народи Уједињених нација поново потврдили у Повељи своју веру у основна права човека, у достојанство и вредност човекове особе и у равноправност мушкараца и жена и пошто су одлучили да унапређују друштвени напредак и бољи животни стандард у широј слободи,

БУДУЋИ да су се државе чланице обавезале да, у сарадњи с Уједињеним нацијама, постигну унапређење општег поштовања човекових права и основних слобода и њихово одржавање,

БУДУЋИ да је заједничко разумевање тих права и слобода од највеће важности за пуно остварење те обавезе,

ГЕНЕРАЛНА СКУПШТИНА ПРОГЛАШАВА

ОВУ ОПШТУ ПОВЕЉУ О ПРАВИМА ЧОВЕКА као заједничко мерило постизања за све народе и све државе због тога да би сваки орган друштва, имајући Повељу стално на уму, тежио да учењем и одгојем допринесе поштовању ових права и слобода и да би прогресивним националним и међународним мерама осигурали њихово опште и делотворно признавање и одржавање, како међу народима самих држава чланица, тако и међу народима оних подручја која су под њиховом ингеренцијом.

Члан 1: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и свешћу и треба да једно према другом поступају у духу братства.

Члан 2: Свакоме су доступна сва права и слободе наведени у овој Повељи без разлике, било које врсте, као што су раса, боја, спол, језик, вера, политичко или друго мишљење, народно или друштвено порекло, имовина, рођење или други правни положај. Даље, не сме се чинити било каква разлика на основу политичког, правног или међународног положаја земље или подручја којима нека особа припада, било да је ово подручје независно, под старатељством, несамоуправно, или да се налази ма под којим другим ограничењима суверености.

Члан 3: Свако има право на живот, слободу и личну сигурност.

Члан 4: Нико не сме бити држан у ропству или ропском односу; ропство и трговина робљем забрањује се у свим њиховим облицима.

Члан 5: Нико не сме бити подвргнут мучењу или окрутном, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.

Члан 6: Свако има право да се свуда пред законом признаје као правно способан.

Члан 7: Сви су пред законом једнаки и имају право, без икакве дискриминације, на једнаку заштиту закона. Сви имају право на једнаку заштиту против било какве дискриминације којом се крши ова Повеља и против сваког подстицања на такву дискриминацију.

Члан 8: Свако има право на делотворна правна средства путем надлежних националних судова због дела којима се крше основна права која су му додељена у Уставу или закону.

Члан 9: Нико не сме бити подвргнут самовољном хапшењу, затвору или изгону. 

Члан 10: Свако има право да га у пуној једнакости поштено и јавно саслуша независан и непристрасан суд ради утврђивања његових права и обавеза и било какве кривичне оптужбе против њега. 

Члан 11: Свако ко је оптужен за кривично дело има право да се сматра невиним док се на темељу закона кривица не докаже на јавном претресу на којем је имао сва јамства потребна за своју одбрану. Нико се не сме сматрати кривим за кривично дело на темељу било каквог чина или пропуста који нису представљали кривично дело у смислу националног или међународног права у време када су они били почињени. Исто тако не сме се изрицати тежа казна од оне која се могла применити када је кривично дело почињено.

Члан 12: Нико на сме бити извргнут самовољном мешању у његов приватни живот, породицу, дом или преписку, нити нападима на његову част и углед. Свако има право на заштиту закона против оваквог мешања или напада.

Члан 13: Свако има право на слободу кретања и становања унутар границе сваке државе. Свако има право да напусти било коју земљу, укључујући своју властиту и да се врати у своју земљу.

Члан 14: Свако има право да тражи и ужива уточиште у другим земљама пред прогонима. На то се правно не може позивати у случају прогона који су заиста изазвани неполитичким злочинима или делима противним циљевима и начелима Уједињених нација.

Члан 15: Свако има право на држављанство. Нико не сме самовољно бити лишен свог држављанства нити му се сме одрећи право да промени своје држављанство.

Члан 16: Пунолетни мушкарци и жене без икаквих ограничења у погледу расе, држављанства или вере, имају право да склопе брак и да оснују обитељ. Они су равноправни приликом склапања брака, за време његовог трајања и приликом развода. Брак се склапа само уз слободан и потпун пристанак оних који намеравају ступити у брак. Породица је природна и основна друштвена јединица и има право на заштиту друштва и државе.

Члан 17: Свако има право да сам поседује имовину, а исто тако да је поседује у заједници с другима. Нико не сме самовољно бити лишен своје имовине.

Члан 18: Свако има право на слободу мисли, савести и вере; то право укључује слободу да промени своју веру или веровање и слободу да се, било појединачно или у заједници с другима, јавно или приватно, испољава вера или веровање учењем, вршењем, обредима и одржавањем. 

Члан 19: Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право укључује слободу мишљења без туђег мишљења, а исто тако и тражење, примање и саопштавање обавештења и идеја било којим средствима и без обзира на границе. 

Члан 20: Свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања. Нико не може бити приморан да припада неком удружењу.

Члан 21: Свако има право да учествује у управи своје земље, непосредно или преко слободно изабраних представника. Свако има право на једнак приступ јавним службама у својој земљи. Воља народа треба да буде основа владавине власти; та воља треба да се изражава у повременим и истинским изборима, који треба да се проводе општим и једнаким правом гласа, тајним гласањем или одговарајућим поступцима слободног гласања.

Члан 22: Свако, као члан друштва, има право на социјално осигурање и право да остварује економска, социјална и културна права неопходна за своје достојанство и за развој своје личности путем државне помоћи и међународне сарадње, а у складу с организацијом и средствима сваке државе. 

Члан 23: Свако има право на рад, на слободан избор запослења, на правичне и повољне услове рада и на заштиту од незапослености. Свако, без разлике, има право на једнаку плаћу за једнаки рад. Свако ко ради има право на правичну и повољну наплату која њему и његовој породици осигурава човеку достојан опстанак и која се, по потреби, допуњује другим средствима социјалне заштите. Свако има право да ради заштите својих интереса образује синдикате и да ступа у њих.

Члан 24: Свако има право на одмор и доколицу укључујући разумно ограничење радних сати и периодичне плаћене празнике. 

Члан 25: Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и добробити њега самога и његове обитељи, укључујући храну, одећу, стан и лечничку негу и потребне социјалне услуге, као и право на осигурање за случај незапослености, болести, неспособности, удовиштва, старости или другог помањкања средстава за живот у приликама које су изван његове моћи. Мајка и дете имају право на нарочиту бригу и помоћ. Сва деца, било да су рођена у браку или изван њега, треба да уживају исту социјалну заштиту.

Члан 26: Свако има право на образовање. Образовање треба да буде бесплатно, бар у основним и нижим степенима. Основно образовање треба да буде обавезно. Техничко и стручно образовање треба да буде општенито приступачно, а и више образовање треба, такође, да буде свима приступачно на темељу способности. Образовање треба да буде усмерено на пуни развитак људске личности и на учвршћивање поштовања човекових права и основних слобода. Оно треба да унапређује разумевање, сношљивост и пријатељство међу свим народима, расним и верским скупинама, и треба да унапређује делатност Уједињених нација на одржавању мира. Родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју дјецу.

Члан 27: Свако има право да слободно учествује у културном животу заједнице, да ужива у уметности и да учествује у научном напретку и у његовим користима. Свако има право на заштиту моралних и материјалних интереса који му као аутору припадају од ма којег научног, књижевног или уметничког дела.

Члан 28: Свако има право на друштвени и међународни поредак у којем права и слободе изложене у овој Повељи могу бити потпуно остварене. 

Члан 29: Свако има обавезе према заједници из које је једино могуће слободно и пуно развијање његове личности. У вршењу својих права и слобода свако треба да буде подвргнут само оним ограничењима која су одређена законом искључиво у циљу осигурања дужног признања и поштовања права и слобода других и у циљу задовољења правичних захтева морала, јавног поретка и општег благостања у демократском друштву. Та права и слободе ни у којем случају се не могу примењивати противно циљевима и начелима Уједињених нација.

Члан 30: Ништа се у овој Повељи не може тумачити као право ма које државе, групе или особе да учествује у било којој делатности или да врши било какву делатност усмерену на уништавање било којих овде изложених права и слобода.