Who is Стана Божовић???

[Милан Ракић]

Државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, г-ђа Стана Божовић, на свом порталу, објавила је врло исцрпну биографију...

 

Рођена сам 15.јануара 1962. усред љуте зиме, у Беранама, испод хладне и високе планине Бјеласице, поред бистрог и брзог Лима. Те зиме бивало је и до минус 27 степени, а улице су биле само узани тунели између високих зидова од снега. Рођена сам у породици Вулевића, пореклом од племена Васојевића који дођоше из Старе Рашке и била сам друго дете по реду од нас три брата и две сестрице. Мој  најстарији  братић  Ненад није знао баш добро да говори кад сам се ја родила и име Стана није знао да понови, али ме је стално звао Беба: те беба плаче, те беба спава...  И дан данас ме зато сви од милоште зову Беба.

Поглед на моје родно Беране

 

Мој отац, Вукајло, инжењер и професор техничких наука, и моја мати Драгица, која је само то занимање и задржала, нису нам пружали само хлеба и игара, већ су нас подизали хранећи нас чашћу, традицијом и моралом и стално су нас подстицали да учимо, школовање је било битније од хлеба!

Његошева сен и лик Светог Саве бдили су у мојој кући над нашим детињством. Кућна слава Свети Арханђел Михаило је нешто чега се најрадије сећам, јер смо ми деца били удостојени да госте послужујемо и да будемо важни. Тада није било данашњег обиља и претеривања у храни и пићу, али је било обиља љубави, радости и смеха и било нас је толико да се некад није имало где сести. Само мој стрико је, примера ради, одхранио десеторо деце, пет кћери и пет синова. Данас је у мојој ужој породици преко три стотине нас, укључујући већ и пуно праунучади.

 У нашој кући било је свега, али никада превише, ни за разбацивање, јер је нас деце било петоро, а жеља много. Ни у самој земљи тада није било много луксуза, па смо све слатко делили на равне части и радовали се свакој играчки, колачу и  излету са родитељима. Ја сам пресрећна што сам одрасла у таквој породици, јер смо сви ми захваљујући томе нашли свој животни пут радом и трудом. И касније у животу било нам је сасвим нормално што смо почели ни од чега, без икаквих привилегија,  високог „педигреа“ или  утицаја „моћне“ породице која Вас „гура“.

Ипак, мој отац се трудио да нам пружи све што треба, а понајвише књига којих  никада није фалило. Тако смо међу првима у Беранама купили и телевизор, јер то за тату није била забава, већ наш прозор у свет. Ја сам се још истог дана похвалила у школи, али ми је мало ко веровао, па се моја другарица из одељења, Нурка, упутила код мене кући одмах после школе да провери ту чудесну кутију и остала без даха. 

Поред све љубави и пажње, ипак може се рећи да је тата Вуле  према нама био и јако строг и захтеван, а опет у школи је био омиљен професор пун разумевања и праштања. Он је то правдао чињеницом да је он нама пружао све и да многа деца немају ништа или само најосновније, а љубави и разумевања понајмање. Наш крај никада није био богат и родитељи многе деце радили су од јутра до сутра за корицу хлеба, па је многој деци школа била друга кућа, а професори други родитељи.

С друге стране, отац је био праведан и пун љубави па све нас у кући  гледао истим очима- и сестре и браћу. Чак је више нас девојчице, „женскиње“,  гурао да учимо и да се образујемо високо, јер није дао да „останемо слепе код очију“.  

Мати је са своје стране ипак била рада да поред свега постанем и добра домаћица, па ме није штедела ни „науке“ у кући и кухињи. Њој се могу захвалити и за све своје кулинарске вештине, а нарочито за прављење колача. Изузетак је само прва торта за моју веридбу, коју сам упропастила у нервози и треми, али сам је успешно заменила домаћом пршутом која је извадила ствар!

Ђаче прваче

 

1. септембра 1968. године ушла сам на врата школе „Вук Стефановић- Караџић“ као првачић са торбом тако тешком да ме ни страшни ветрови у Беранама сигурно нису могли одувати! Тог сунчаног јесењег дана корачала сам поносно према школи- сећам се мириса нове кожне торбе на леђима, мириса нових књига. Нове ципеле су биле још увек тесне, а шналице су ми затезале немирну косу са чела. Плава униформа била је крута од штирка и беспрекорно испеглана. Школа је врила као кошница, двориште је било препуно ђака, малих и великих, али није било туча, нити се које дете издвајало скупим стварима. На вратима учионице чекала ме је Милка Вулић, моја прва учитељица-широким осмехом нас је поздрављала једно по једно и сваког помазила по глави својом топлом и нежном руком. 

 Из основне школе изашла сам као одличан ђак,  перспективна рукометашица и чланица секције за ритмичку гимнастику. Паралелно сам завршила и основну музичку школу, где сам свирала клавир. 1976. године, поред  све своје љубави за спорт и музику, уписала сам средњу медицинску школу, јер сам снажно желела да постанем лекар и да спашавам људе. 

1980. завршила сам медицинску школу као једна  од неколико најбољих ђака школе и одмах се уписала на факултет Дефектологије у Београду, на смеру за логопеда.

Из студентских дана

 

Факултет сам завршила у редовном року, а становала сам у Студентском дому, као и сва деца која су долазила из обичних, не баш богатих породица. У то  време домови и мензе су били пристојни, а Београд је био велика и бучна, али сигурна престоница ондашње СФРЈ. 

Тада је више од 10.000 студената из целе Југославије, али и страних земаља боравило у Студентском граду.  „Студењак“ је био свет у малом и тамо су поникле многе велике личности из данашњег културног и научног миљеа. Нећете веровати, али и целог свог живота, где год да сам пошла у свет, наилазила сам на колеге из студентских дана! Било је то време када се учило са вољом и сновима о бескрајно великој будућности. Дружили смо се без обзира на порекло или социјални статус, а новац је имао јако малу вредност. Било је битно да сте личности добар другар – пријатељства су се стварала на сваком кораку и трајала су дуже него бракови данас!

Са будућим мужем, Рајом, на степеништу "Студењака"

 

На другој години факултета упознала сам Рају Божовића, врхунског спортисту и шампиона у кик-боксу. Упознали смо се у Беранама, а он је као васпитан, нежан и пажљив младић родом од племена Пипера освојио моје срце од првог трена. Ми смо обоје боравили у Београду и он је стрпљиво сачекао да дипломирам, па и да стекнем прву праксу у свом послу. Пратила сам га на многобројиним такмичењима у бившој Југославији  и свету.

Одмах након дипломирања, 1986. вратила сам се у родно Беране и убрзо кренула са радом.Мој први посао био је на месту логопеда  у локалном Дому здравља. Рајо и ја смо се венчали 1990. и  почели да живимо у Београду.  И мој супруг потиче из велике породице од седморо деце, али ми смо у браку добили два сина, Јакова и мало касније Андреја. Мој тата каже да сам све у животу постигла и превазишла сва очекивања породице, осим што су желели више унучади од мене. Ипак, све је опроштено, јер ни ја ни Рајо као и други млади брачни парови тих сулудих деведесетих година, нисмо имали услова да имамо више деце. Кроз свој рад и цели живот потоњи успела сам  да ту жељу надокнадим помажући безброј деце која су сва моја!

1991. наша прва беба је већ била на путу, а ја и супруг  природно смо се нашли на супротној страни од режима Слободана Милошевића. 9. марта 1991, имала сам још двадесетак дана до порођаја и зато сам остала кући да само преко телевизора пратим протесте на Тргу републике, где је био и мој муж и два рођена брата. У јеку демонстрација и  сукоба са полицијом и војском, на телевизору је нестала слика, а „Студио Б“ је био преко пута зграде у којој смо становали. Ја нисам смела напоље у том тренутку, али сам се очајна вртела по малом стану. Тада није било мобилних телефона, па нисам знала шта се десило ни мужу, ни браћи. Не знам колико касније, јер ми је време стало, браћа се вратише без мог Раја.  На вратима стана стала сам скамењена, ни да се померим да ми браћа уђу у кућу, погледом сам лутала по мрачном ходнику, а стомак ми се стегао и уста пресушила. Тек увече смо сазнали да је ухапшен, јер су Раја пустили да ми се јави телефоном. Много касније, тек после порођаја, Рајо ми је детаљно испричао како су га у држали у неком подруму  и везаног за радијатор кукавички тукли. Држали су га против свих закона два дана у притвору, иако је цели Београд био излепљен његовим плакатама за најаву меча са Енглезом Томсоном, јер је Рајо бранио титулу шампиона Европе у кик-боксу.

Рајо Божовић-шампион Европе и вицешампион света у кик боксу

 

Срећом су 10.марта одмах кренули и масовни протести студената, који су међу неколико захтева под хитно тражили да се пронађе и ослободи Рајо Божовић. Да није тога, питање је шта би се десило, јер су у то време многи људи који су сметали режиму „нестајали“ без трага и гласа, да би њихова тела касније била „проналажена“ по парковима и шумама. Када данас погледам фотографије из тих дана, са њих је само неколико људи остало живо, а нико није остао без последица по здравље, породицу, каријеру...

Секретар у Секретаријату за дечију и социјалну заштиту, Управа града Београда

 

Живот је некако текао даље и ја сам почела да радим у систему градске  управе бавећи се децом и социјалним проблематиком, посао за који се нико није отимао ни тада, а ни сада.  Наш прворођени син Јаков је растао, надали смо се смирењу страсти у распаднутој Југославији и коначном миру. 

Ипак, нико није ни сањао да ће се десити оно што се десило, наступили су сурови и крвави грађански ратови који су отровали народе и отворили Пандорину кутију, тако да је чини ми се све зло и наопако излетело напоље тих година. Некадашњи драги градови које сам посећивала пратећи супруга на такмичењима- Сплит, Сарајево, Загреб-  постали су непријатељска утврђења пуна неких нових, љутитих лица са погледом мржње. Све се распадало и рушило таквом брзином, као куле од карата, као домине у непрекидном низу несреће, и нико није стизао да се одбрани од потпуног мрака који нас је ускоро окружио и изоловао од света.

 

(наставиће се...)

 

stanabozovic.rs

[Милан Ракић]

(наставак....)

 

Протести против режима Слободана Милошевића
 За време владавине Слободана Милошевића и његове сиве еминенције, наступиле су санкције, беда, празне продавнице и рафови без хране, хипер инфлација. Пропале су фабрике, болнице, школе- а несташице лекова и искључења струје били су свакодневни. Гориво се продавало на црно у пластичним флашама, бувљаци и шверц су постали нормални. Стални немири и протести, митинзи опозиције и контра-митинзи режима смењивали су се као на филму, а све је кулминирало политичким прогонима и убиствима. Криминал је цветао на сваком кораку, а разне мафије и кланови завладали су престоницом. Било је опасно и да попреко погледате неког "важног" криминалца, а да тај не извади пиштољ, или не претуче неке клинце и то се дешавало на очи батинашке Милошевићеве полиције, често усред бела дана. Зато је на „Дневнику 2“ све било у реду!
За све оно некада нормално у животу тада је  требала „дебела“ веза или брдо пара, а богати су били само режимски људи и криминалци. Ја сам  тада морала да се као и друге мајке снађем чак и за млеко за малог Јакова и то  преко другарице из студентских дана која ми је из села Јакова доносила кравље млеко, јер специјалног млека за бебе није било у апотекама!  Права је срећа што су и тадашње краве ваљда биле здравије од ових данас, па дете није добило алергију на пуномасно млеко које се бебама не сме давати тако рано! 
На послу сам свакога дана обилазила нове и нове кампове са избеглим људима из читаве бивше СФРЈ који су бежали пут Србије да спасу главу. Од 1992. до 2000. било је толико јада и несреће да те слике никада нећу моћи да избришем из сећања.  Очајни, безнадежни људи стизали су непрекидно, без игде ичега сем завежљаја у руци и са безброј јадних, несрећних малишана. Нека су дечица зурила у празно, престрављени и траумирани ратом који их је протерао из топлих домова и отерао далеко од родног места. Други нису били свесни ничега сем да су гладни, уморни и смрзнути. У прљавој одећи коју данима нису мењали, јер су спавали у тракторским приколицама под најлоном, плакали су на сав глас док су се колоне примицале Београду. Најтужнији су били они сиротани који су изгубили оца или мајку, а понеки и оба родитеља, и који су смрт најдражих гледали својим очима, па су цвилели тихо и непрекидно данима, одбијајући и храну и воду. Није нас било довољно у Дечјем секретаријату да их све примимо на груди, да их држимо чврсто, док некако не заспу промукли од плача.

Хуманитарна помоћ избегличком кампу
Било је веома мало лепих и топлих догађаја у том чемеру који сам гледала и гутала сваког дана. Ипак, једном приликом када сам посећивала камп за избеглице из Хрватске у Плануму, у Раковици, успела сам да понесем слаткише за 105 малишана који су тамо у групном смештају проводили детињство. Није било ни место нити је била прилика да се то некако сними, али волела бих када би сва деца Србије данас некако могла да виде каква је то радост и весеље било! То би од данашњих генерација направило много боље и праведније људе- та мучена деца су  слаткише поделила у трену, уживала, скакутала и певушила као да нису у питању кесице бонбона, крем-бананице, наполитанке- већ као да су прелетели у неки  други много лепши свет. Тај дан ми је био једина светла тачка у многим годинама патње и није ми било ништа теже него да беспомоћно гледам туђу муку. Један шврћан, од две или три године, не знам тачно, јер је био много ситан и мршав, сав умазан од чоколаде- дошао је да ми пружи неколико коцкица које су му се топиле у рукама и сви су повикали на њега да ме не би умазао, а он упоран право мени у крило! Стегла сам га у загрљај, мирисала његову косицу и пустила га да ме храни чоколадом. Када смо тек увече из Раковице кренули назад у град, груди су почеле да ми се стежу, у грлу горчина. Стигла сам кући сломљена, ћутећи поставила и поспремила вечеру, ставила мог Јакова да спава и  легла у кревет. Тек тада сам почела да се тресем, да  плачем и руцам и нисам могла да се зауставим сатима. На столу у кухињи остала су ми писма и књиге које су из захвалности поклонили ти малишани и њихови родитељи. А ја сем тих неколико тренутака среће, нисам могла ништа више да им пружим.

Подела слаткиша деци у избегличком кампу
 И на крају тог пакла људске пропасти и трагедије, уместо неког барем привременог мира, дошло је и НАТО бомбардовање 1999. Мислила сам  да ништа горе од оног што смо већ препатили не може да нас снађе, кад оно још црње од црњег. 24. марта добила сам одмах нова ратно- радна задужења у Секретаријатима за заштиту животне средине и за здравље становништва. У канцеларију је стигао и допис из Команде да се упозоравају сва задужена лица да не напуштају Београд под претњом Војног суда.  Није ми у том тренутку ни падало напамет чему је то наређење, али неколико дана касније сви смо читали у новинама како су многе „патриоте“ побегле из Београда, понајвише пут Црне Горе. Ја нисам разумела ни подржавала тај режим ни његове слугане и улизице, јер су нам сву ту несрећу натоварили својом  „памећу“, али ни у једном моменту не бих напустила Србију у таквом тренутку као што је било зло пролеће 1999. И да није било тог за мене увредљивог дописа, никада не бих себично спаковала кофере и отишла код својих у Црну Гору, јер бих тамо отишла као Стана Божовић, а вратила бих се и без имена и без презимена.

Обилазак дечијег одељења бомбардоване болнице Драгиша Мишовић
Поново су кренуле колоне нових избеглица, али овога пута бомбе су падале на све стране, и по онима који су пристизали и по онима који су тек заборавили хук рата, шћућурени у камповима који су им постали домови. Многи из Словеније, Босне и Хрватске били су смештани на Косову, па су такве породице сада поново преживљавале исте ноћне море.
Са људима из Команде даноноћно сам радила на сачекивању и прихвату избеглих породица са Косова, на железничкој станици и у приградским насељима где су ницали пунктови за прихват. Готово да нема ни једне породице, било да су избегле или су биле угрожене у Београду, а да нисам лично била у посети. Обилазили смо и угрожене и контаминиране локације, јер и то је било моје задужење. Бомбардована су забавишта, школе, болнице, фабрике, а успут и „колатерално“ и куће и насеља. слика оног крша од бомби и болница дечје оељење
Али све док сам жива и док постојим, никада нећу избрисати ниједан минут из оног дана када је погинула мала Милица Ракић из Батајнице. Рекли су ми да ујутро обиђем њене родитеље. Рекли су ми да су дете разнели шрапнели, док је седело на ноши у купатилу и да су родитељи занемели од бола. Узела сам јакну и торбу и пошла. Мој Јаков је остао да се игра на поду и погледао ме је са осмехом док сам затварала врата стана. Док смо се пробијали кроз град у хаосу, размишљала сам шта да кажем тим скрханим људима, тражила сам неке речи утехе, а знала сам да такве речи не постоје. Не могу им рећи ни „добар дан“ јер дан није био ни најмање добар, нити да их упитам како су, јер знам како би мени било, ни да им било шта кажем, сем да плачем са њима. Сада, након свега тога знам да не постоји ништа црње ни тужније него видети дечији ковчег и у њему малог, убијеног анђела који изгледа као да само спава.
Некако је дошао и крај бомбардовања,  па када су на јесен почели протести, сви смо очекивали да осване то ново сутра, да се све заборави и да почнемо из почетка, само да је мира и живота, уместо ратова и смрти. 
5. октобра 2000. лажно сунце засјало је варљивим сјајем великих обећања. И као после сваког рата и несреће, мало је требало да будеш срећан поново: нема бомби, нема злослутног режима, све ће опет бити добро. У тој силној жељи да нам буде боље, навукли смо розе наочаре и пропустили да видимо многе ситне знакове упозорења на том новом путу. Као и сви други људи, и ја сам почела да радим поново, да планирам живот и размишљам о будућности. Тако сам на јесен 2000. уписала магистарске студије, а 2002. родила сам свог другог сина Андреја.

Старији син Јаков и новорођени син Андреј

Чинило се да ствари иду набоље. 2004. сам и магистрирала и одмах започела рад на изузетно битној и корисној студији о Реформи државне управе, на бази свог дугогодишњег искуства у раду са људима. Студија је анализирала стање у Државној управи Србије и јавном сектору и носила је конкретна решења за мотивацију и другачији начин рада државних службеника. Пројекат је подржала и Краљевина Норвешка, а тадашњи министар туризма предложио ме је за место помоћника. На том месту, коминистра, остала сам све до 2006.
 Године 2007. нова  власт ме је у општој отимачини за високе функције оставила без посла на превару. Пошто нисам била политички подобна нити по укусу још једног погрешног режима, а нисам имала никакву протекцију личне или рођачке врсте, ја сам била једна од  људи на мети за уклањање. Замка је ишла тако да сам подстицана да се пријавим на конкурс Владе РС, 2006. за попуну места положаја помоћника министра, где је Комисија  донела решење да сам најстручнија и најискуснија од свих 35 кандидата и да испуњавам апсолутно све услове, па и више од тога. Председник Комисије, Горан Петковић, тада државни секретар у Министарству туризма и професор Економског факултета, посебно ме је похвалио и подржао, да бих касније била потпуно шокирана решењем да не добијем то место и да је решење потписао управо Горан Петковић лично! Срела сам га након неког времена на Београдском Сајму, и тада сам му сасула у лице колико је пао као човек јер су ме отпустили док сам се борила за живот свог детета и како је бедно продао своју професорску част, али он је мало хајао за моје речи, гледао ме је тупо,  јер образ му је већ добро пожутео и поприлично одебљао.
Да несрећа не долази никада сама, уверила сам се када се на мене обрушио и други кобни ударац у исто то време, када ми се млађи син нагло разболео, а дијагнозу болести ни читав тим лекара у Тиршовој није могао да постави. Ето, у таквој ситуацији су „демократске“ власти мене оставиле без хлеба и без наде.
У тренуцима највећег очаја и безизлазности, месецима без дијагнозе и лека, када су се сви опростили од мог детета,  мени је помогла докторка Амира Пецо. Сама се по својој савести заинтересовала за ретку и опасну болест мог сина, коме су се полако гасиле све животне функције и који је на мојим рукама копнио из дана у дан. Она је била упорна и посвећена да ми помогне и успела је да открије узрок у реткој бактерији која се јавља једном на два милиона људи. Она је за мене идеал лекара каквог треба одликовати и поставити за углед целом друштву: упорна, савесна, пожртвована и племенита жена која не одустаје ни од једног детета. Она се за живот бори и са самом сенком смрти, којој храбро гледа у очи и пркоси сваког дана у славу живота! 
Професор доктор Амира је велики стручњак и велики човек и ја сам јој вечно захвална на њеној љубави за људе- на њеном великом, топлом срцу у коме је нашла место и за мог Андреја и мене. 
Годину дана сам била искључена из живота, посла и свега, сем труда да Андреју вратим здравље.Од тог времена сам се много променила, изгубила сам сву наивност и традиционално усађено веровање да добри људи не могу да доживе лоше ствари. Али захваљујући докторки Амири поново сам и вратила веру у људе и снагу да живим након чудесног и невероватног излечења мог сина.
 Устала сам из пепела свог очајања и вратила се у ринг са обе руке високо подигнуте! Решила сам да више никада не примим такве ниске ударце: ни ја, ни моја породица, ни моја Србија. Решила сам да се борим у редовима Српске Напредне Странке, која се управо тада стварала као једина нова и позитивна снага. Одлучила да мењам сурову и бездушну Србију какву су направиле бивше власти. Од згаженог и пониженог државног службеника, трпељива Беба је постала права Чучук- Стана.

Обраћање на изборној конвенцији странке
У изборној кампањи СНС-а учествовала сам у преко 300 активности, спавала сам у ауту и радила као суманута, сва у страху да опет не победе погрешни људи, који би и нашој деци, као што су и нама, могли узети младост и шансу за нормалан живот. У мају 2012. након мукотрпне и прљаве борбе са жутим режимом  на изборима, постала сам народни посланик. Већ октобра исте године, сходно свом искуству и знању добила сам дужност државног секретара у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике и многе друге обавезе и функције.

Народни посланик у Парламенту Републике Србије
Прстом судбине, већ првих дана на том радном месту, сусрела сам истог оног Горана Петковића који ме је без милости згазио за пар сребрњака. Сусрели смо се у лифту, ја поново јака и поносна на свој рад и заслужено место, а  он погнуте главе, сав смушен и понизан, не од стида за своја недела, већ од зависти и беса што су „његови“ пали. Не рече ми ни опрости Стано, морао сам, нисам имао избора...али избор увек постоји!
И тако, уместо кратког предаха, нормализације живота и породице, после убитачног темпа рада на изборима, све се убрзало још десет пута. 
Као новоизабрано државно руководство, затекли смо само празне касе, проблеме који су се гомилали 20 година, а последњих 12 достигли кулминацију хаоса, неморала, нечувеног и отвореног лоповлука сваке врсте. Ништа није остало нетакнуто- а најгори је губитак сваког морала и људскости у друштву!
Без обзира на све што сам доживела,  нисам у политици из освете- трудим се да помогнем где год могу и заборављам све оно лоше, а не могу само да заборавим како су мени људи помагали. Живим, радим и борим се пре свега са  жељом да осванем у земљи хуманих људи, у земљи правде и закона. Хоћу да променим ону хладну, арогантну Србију која нам је украла 20 година живота, а некима на жалост заувек узела посао, здравље, будућност, па и сами живот. 
Зато сам вам отшкринула врата мог детињства и младости, показала свој животни пут,  да схватите да нема малих или великих људи унапред одређених судбином. Свако гради животни пут својим делима и искључиво човечношћу и правичношћу може да постане велики човек. Можда ће некима оваква биографија бити необична, отворена и директна, али то је она Стана Божовић коју не можете упознати преко телевизије и новина.

Државни секретар у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике
Свима вама који ме свакодневно контактирате, отварате ми душу и верујете да могу помоћи, желела сам да покажем да сам исто као и ви имала и успоне и падове у животу, трпела ударце и одрицала се многих снова. 
 Ипак, мени је Српска Напредна странка на челу са храбрим Александром Вучићем пружила поверење и јаку позицију са које могу да решавам проблеме и да ствари мењам на боље. 
Зато ја себе не сматрам политичарком, већ војником који је на фронту живота. Ја морам и могу да се изборим да сваког дана померам ту линију фронта према победи правде и стварању  једнаких могућности за све људе. 
У политици нисам због привилегија, користи или сујете, као што је то било за време претходних  власти. Ја сам уз свог супруга могла да живим живот једне принцезе, далеко одавде и да никада не осетим горчину живота у овој намученој Србији. 
Ипак, уместо лагодности и лепшег живота негде у свету, моја породица је свим срцем остала верна Србији и остали смо овде да се боримо за боље сутра.  
Уласком у политику, изабрала сам да и даље помажем  људима и да исправљам све „криве Дрине“ на  том путу. У мом садашњем ресору су највеће неправде и највећи јад: права деце, жена, инвалида, насиље у породици и тешка социјална питања . Кад год ме спопадне умор или осећање безизлазности, сећање на неправду коју сам доживела и сећање на лични бол ме терају  напред. Само онај који је осетио бич неправде на својим леђима стварно зна како је тешко људима у невољи, а несреће је исувише много за овако малу земљу! 
Временски рок у којем се Србија мора излечити је изузетно кратак, као фитиљ једне одавно темпиране бомбе, коју ни народ ни СНС нису желели, а ипак откуцава у нашим рукама и прети уништењем.
Неко јако зао је темпирао ту паклену направу и план за уништење, али се преварио у прорачуну и потценио и Србију и њену верну децу. 
Српска Напредна странка се појавила управо у тренутку када више нико није био озбиљно спреман да засуче рукаве и уђе у сав овај хаос и очај који нам је остављен у држави. Стање које смо затекли много је горе од свега што смо очекивали и  слутили, а још увек има још много тога да се раскринка. И ништа лепо ни позитивно не очекујемо у аманет од бивших власти, али управо зато смо и отпочели ову борбу, да се спасимо док још можемо.
Због тога је потребна огромна подршка свих незадовољних људи да се Србија покрене и посла је толико да ни Херкулес не би могао сам  да очисти све њихове прљаве стаје! Очекујемо да још много људи у Србији узме активно учешће и кроз СНС, али и појединачно сви савесни грађани ове државе.
Српска Напредна Странка поред тога заиста даје једнаке шансе за оба пола, једино мерило је рад, успесност и пожртвовање. Ја сматрам да све искрене жене у политици оплемењују Србију. Жене имају природни инстинкт мајке заштитинице која је одана, строга али праведна, и која се бори као лавица за свој пород до задње искре живота и снаге.
Ако сте и ви доживели неправду и ако хоћете да брзо мењамо ствари, придружите се. У СНС-у увек има места за срчане борце, за све храбре људе, било мушкарце или  жене, а ја посебно позивам жене да се активирају! 
Када бисте још и лично познавали моје колеге из СНС-а не бисте веровали шта су и они доживели и преживели, јер нису пристајали да учествују у сатирању Србије: прогон, уцене, притиске,отказе, претње, физичке нападе и клевете свих врста. 
Овај сајт је зато покренут да бих остварила директан контакт са свим људима који то желе. Нећу дозволити да управо кривци за зло које нас је снашло вама сервирају масне лажи и прљаве неистине, како би умањили своју кривицу и извукли се пред мачем правде.  
Сајт има за циљ да стално преносим шта се то дешава у држави, да упознате све наше активности и да вам пружи прилику да се директно укључите. Многи ме питају када стижем да спавам, али сада није време за спавање, јер сви они људи који су се решили да мењају свет око себе, немају времена за одмор.  
Зато се и Ви пробудите, прикључите се и не оклевајте много- жалите се, тражите, предлажите- само немојте стајати са стране као пуки посматрачи своје судбине. Слободно и отворено ме питајте шта год желите и овде ћете добити све одговоре из прве руке! Разговарајмо!

РАДНА БИОГРАФИЈА
 
Образовање
-1976./1980.- Средња медицинска школа, општи смер 
-1981./1985.- Дефектолошки факултет универзитета у Београду, дипл. дефектолог, логопед, 7. степен 
-2000./ 2004. - Факултет интернационалног менаџмента, магистар наука 
-Од 2011. - рад на докторским студијама, тема – “Управљање људским ресурсима"

Радно искуство:
- Медицински центар Беране, логопед у Дому здравља
 -Саветник директора „ГБР интернационал доо“ Београд
-Директор интернационалне компаније “Беникс интернационал” Београд
-Секретар у Секретаријату за дечију и социјалну заштиту, Управа града Београда 
-Коминистар у Министарству за рад, борачка и социјална питања (Прелазна Влада, Др Зоран Ђинђић)
-Помоћник министра у Министарству трговине, туризма и услуга 
(Влада Републике Србије, Др Војислав Коштуница)
- Народни посланик СНС-а у  НС РС (мај 2012.-октобар 2012.)
- Државни секретар у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике Владе републике Србије (октобар 2012.- )

Додатне активности:
Кроз целокупно досадашње радно ангажовање, које је већим делом укључивало руковођење у организацији послова, бавила сам се и стручним усавршавањем. Разним видовима учествовања на семинарима, стручним скуповима и саветовањима унапређивала сам вештине руковођења али и стручно знање. 
Радила сам и као организатор и као предавач, а кроз континуирано проучавање прописа и праћење стручне литературе од значаја, оспособила сам се за успешно обављањме послова из свог делокруга рада.
-Члан Координационог тима Скупштине града Београда 1998. године за „Малолетничку деликвенцију, алкохолизам и наркоманију“.
-Вођа тима „Иновације у рехабилитацији аутистичне деце“, Торонто, Канада 1998. године
-Специјална захвалница за посебан допринос од Центра за децу ометену у развоју, Светозара Марковића, Београд. (1999. година)
-За време НАТО бомбардовања (24. Март 1999. године), налазила сам се на челу Секретаријата за дечију и социјалну заштиту, где сам за посебно ангажовање у раду добила одликовање Команде Града Београда.
- За време ратних околности одлуком Извршног одбора водила сам Секретаријат за здравство и Секретаријат за заштиту животне средине. 
-Била сам члан оперативног координационог одбора (ОКО) при кабинету потпредседника Владе радне групе управљања пројектима (РГУП) – пројекат „Реформа државне управе“. (2005. године)
-Рад на пројекту, предавач, „Едукација запослених у туризму Србије“, Влада Републике Србије 2006. и 2007. година.
-За сектор туризма предавања сам обављала на Златибору, Копаонику, Палићу и на Универзитету Сингидунум, тема: „Стандарди у туризму Србије”.
-Члан сам управног одбора Хореса (струковног удружења хотелијера).
-Организатор и предавач саветовања „Мисија и визија туристичке инспекције у Србији“ (2006. Златибор и 2007. Копаоник)
-Уручен „Бели анђео“, 2007. Године- најпрестижнија награда у туризму за постигнуте резултате испред туристичке инспекције Србије (од стране министра туризма).
-У периоду од 2008.-2012. радила на програму унапређења социјалне заштите у Србији, са тимом истакнутих стручњака у овој области у земљи и у поменутом периоду била организатор и учесник стручних трибина из ове области, са преко 50 трибина на територији целе Републике.

НАПОМЕНА
На јавном конкурсу за попуњавање положаја за помоћника министра 2006. пред конкурсном комисијом Високог службеничког савета, са највишом могућом оценом и резултатима испунила сам прописане мере за избор, те сам од стране Службе за управљање кадровима Владе Републике Србије, предложена за дато место. До реализације није дошло зато што нисам била политички подобна и заслугом професора Горана Петковића остала сам не само без новог радног места, већ сам уклоњена и са постојећег.

Тренутна задужења и функције (неплаћене активности)

-Председник Савета Владе републике Србије за безбедност и здравље на раду
-Председник Савета Владе републике Србије за родну равноправност
-Подпредседник политичког савета при Министартству одбране за спровођење резолуције УН 1325 – Жене, мир и безбедност
-Члан координационог тела при Министарству унутрашњих послова за спровођење резолуције УН 1325 – Жене, мир и безбедност
-Члан радне групе за израду Националне стратегије за развој спорта за период 2014.-2018. године и акционог плана за њену примену
-Члан Олимпијског комитета Србије „Комисија за жене“, унапређење и афирмација жена у спорту
-Потпредседник Савета Владе за инклузију Рома
-Директорка националног пројекта програма за имплементацију националне стратегије за побољшање положаја жена и унапређивања родне равноправности

ПОЛИТИЧКО АНГАЖОВАЊЕ
-Један од оснивача Српске Напредне Странке
-Члан Извршног и Главног одбора СНС
-Председница Националног Савета СНС-а за бригу о деци, популацији и социјална питања

Личне вештине и преференције

МАТЕРЊИ ЈЕЗИК:    Српски

ДРУГИ ЈЕЗИЦИ:     Енглески     Б1     Б1     Б1     Б1     Б1 
                                      Немачки     А2     А2     А2     А2     А2

Возачка дозвола  - Б категорија     
Компјутерска оспособљеност- МС Офис и Интернет 
Љубитељ животиња
Аматерски фотограф

http://www.stanabozovic.rs/index.php/biografija

[Милан Ракић]

чик, нек` неко напише боље...

[Juanito]

чик, нек` неко напише боље...

 

Чуј... Вучић није ништа написао, а већ је боље.