"AMADEUS" umetničko čudo sa puno definisanih i uokvirenih tema

[Blaža Željko]

Sledeći tekst sam postavio na svom blogu uz dobre ocene i blagoslov oca Nenada Ilića. Reč je o nepravedno (i možda namerno) zapostavljenom filmu "Amadeus" poznatog Čeha Miloša Formana - koji je mnogo više od običnog filma. To je jedno veliko teološko štivo o ljudskoj prirodi (opštoj a ne nacionalnoj) i o ljudskoj drami koju samo život može da režira a u kojoj svi učestvujemo svojim rođenjem. Film dodiruje mnogo tema a najviše problem ličnosnog zastranjenja u gordost, sujetu, lakomislenost, lukavstvo, manipulaciju... Uz ovu, tu su i druge teme koje dotiču Crkvenu etiku i estetiku ali bez naglašenih i tendencioznih momenata koji bi prisilno delovali na gledaoca instruišući ga na spolja nametnuta razmišljanja. Sve je diskretno protkano finim hrišćanskim etosom koji dotiče opšta mesta ljudske (ponavljam: nadnacionalne) prirode.

 

Dakle taj tekst iz bloga je sledeći:

 

 

„AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima!

Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem.

Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri.

U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom Račanski: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha.

Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja!

Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci.

No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam.
Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo.

Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje!

Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji.

[obi-wan]

Brate, samo postavi link ka izvorniku, to je obavezno kad se prenose tekstovi i uopste sadrzaji drugih autora...

[w.a.mozart]

šta reći...

 

[Blaža Željko]

Brate, samo postavi link ka izvorniku, to je obavezno kad se prenose tekstovi i uopste sadrzaji drugih autora...

 

Hmm, razumem, ali ja sam pisao i taj blog, tj. ja sam taj "drugi autor" kako sam naveo na početku ... !? Možda sam mogao i linkom to da rešim ali sam u datom momentu smatrao da je ovako celishodnije. Čisto po osećaju...šta god to značilo.

[Blaža Željko]

šta reći...

 

Ne znam šta reći, kao da je malo izvađeno iz konteksta?!  No šta reći na ovo:

 

[w.a.mozart]

pa eto - Bog mu je, uprkos svemu, dao da oseti delić stvaranja