„Витезови“ поново лете – 6. април 1999.

[Милан Ракић]

Као и њихови преци који су током кратког и крвавог Априлског рата, 68 година пре њих испунили свој завет отаџбини храбро се супростављајући, у зору 6. априла 1941. бројнијој и надмоћнијој ваздушној сили Немачке и њених савезника, тако су поступила и два пилота ВЈ пре 15 година, 6. априла 1999. Ово је њихова прича, епизода о храбрости и оданости отаџбини у муци и невољи, онда када је било потребно полетети  са малим изгледима да ће се са лета живи вратити. 

 

МиГ-29 РВ и ПВО ВЈ

 

мајор Абдул Емети

 

У раним јутарњим часовима 6. априла 1999. у 3.37 сати из Оперативног центра корпуса ПВО наређено је полетање једног авиона Л-18 (МиГ-29) из приправности бр.1 са аеродрома Батајница. У авиону се налазио мајор Абдул Емети који полеће у 3.41 сати са неосветљене ПСС бр.2. Одмах по полетању радарски екран нашег ловца био је пун циљева од којих је велики број био лажан. Мајор Емети достигао је висину од 1500 метара и брзином од 850 км/ч, траверзом Борча чекао упутства официра за навођење (ОЗН) са којим није могао да успостави везу. Слободном претрагом Емети уочава у маси одраза, један циљ на радару и успева да га стави у захват. Секунда или две делиле су нашег пилота од лансирања ракете када је циљ испао из захвата.  Емети је наставио са стрмим успоном како би опет извршио захват циља када је и сам упао у захват непријатељског радара. Одмах је извршио превртање авиона и маневар у супротну страну од непријатеља и успео да испадне из захвата. Настави је курсом према југу где би требало да се налази његов првобитни циљ када се јавио ОЗН и преусмерио га супротно од правца кретања, на север. Тамо није било скоро никаквих циљева вредних пажње па је Емети упућен на слетање на полазни аеродром. Лет је трајао 17 минута.

 

мајор Боро Зораја

 

Друго полетање авиона типа Л-18 тога дана из приправности бр.1 по наређењу 31.ОЦС извео је пилот мајор Боро Зораја са аеродрома. Поникве негде око 23 сата. Задатак је био пресретање на 6000 метара у зони Крушевца са  слетањем на аеродром Ниш. По доласку у рејон Крушевца, Зораја се јавио ОЗН и чекао даља упутства. Већ у следећем тренутку СПО уређај је забљештао, светлосним и звучним сигналима обавештавајући пилота да је захваћен радаром непријатељског авиона. Зораја је почео енергично да маневрише са сталним повећањем висине и на неких 8000 метара успео да испадне из захвата. Како није могао да успостави везу са ОЗН почео је слободним ловом да сам тражи непријатеља. Убрзо је на висини од 6000 метара уочио је 3 циља, извршио захват најближег и пребацио радар из осматрачког режима у нишански. Циљ је био удаљен 35 км и долазио је у сусрет нашем авиону. На удаљености од 30 км од циља Зораја поново добија сигнал СПО уређаја о озрачености, поново изводи маневар сада са снижавањем висине и на 4000 метара успева да испадне из захвата. Упорни Боро Зораја поново је успео да пронађе својим радаром раније циљеве на 40 км који су се удаљавали од њега у правцу југа. Јурећи неких 3 минута брзином од 1000 км/ч за њима приближавао се граници Македоније и Бугарске. Мајор Зораја одустао је од потере тек када није успео да поново оствари захват и када су се циљеви раздвојили на три стране. Окренуо је авион према северу и пошао на слетање. Како ПСС на аеродрому Ниш није била осветљена наређено му је слетање на аеродром Лађевце које је и извео у 23.51 сати. Његов лет трајао је 40 минута и то је био најдужи лет током агресије.

 

капетан I класе Драгослав Миленковић

 

Још једно полетање храброг „Витеза“ на ловцу МиГ-29 из састава 127.ловачке авијацијске ескадриле, пре кобног лета команданта Павловића 4 .маја десио се у четвртак, 8. априла 1999. године. Тога дана, по наређењу 31.ОЦС, капетан прве класе Драган Миленковић добија приправност бр.1 у 8.47 сати на аеродрому Лађевци. Сигнал за полетање добија у 9.46 сати а полетање је због техничких неисправности остварио тек у 9.55 саати. На задатак пресретања у зону Косова полеће на авиону Л-18 (МиГ-29) за који зна да има неисправну курсну навигацију. Авион је наоружан са 2 полуактивно радарски вођене ракете Р-27 и 4 ИЦ самонавођене ракете Р-73. По полетању добија упутства ОЗН да иде у реон Нови Пазар-Тутин на 5000 метара и ту да осматра. Одмах по доласку у зону очекивања Миленковић тек што је укључуо свој радар и почео да осматра уочава на небу беле кондезационе трагове а убрзо и сигнализацију СПО уређаја да је на нишану противничког радара и да њихове ракете већ лете према њему. Миленковић енергично маневрише са смањењем висине великом брзином, трпећи оптерећење веће од 9Г успева да након два минута избегне ракете. По његовим речима још толико времена му је требало и да изађе из захвата радара НАТО ловаца. Смањивши висину лета на 500 метара, стабилисао је авион и окреће према западу, када добија захват са земље, од стране радара неког нашег ПВО система, који је на срећу трајао веома кратко. Одлази на слетање и на више радио канала не успева да никога да добије. Тек по доласку у близину Краљева и у домет ручне радио станице која се налазила на аеродорму Лађевци успоставља контакт и успева да слети са минималном количином горива. Данас је Драган Миленковић један је од ретких (можда и једини) пилота тадашње 127.лае који су летели за време агресије који је још увек у активној војној служби.

 

Авиони.нет