Један обичан дан.

[Никола Поповић]

Седим и ћутим. Или сам тако само планирао.

Сада већ разговарам, сам са собом, покушавам да кажем себи наглас све оно што ме мучи. И успевам. Чини ми се да на моменте осетим талас олакшања, а не моменте тежину.

 

Не желим да говорим о томе како је све лоше. Није то истина, многи живе далеко горе од мене и не усуђујем се ни да будем незахвалан, али… нешто недостаје. Осећа се у ваздуху недостатак нечега што мења овај свет на боље. Да ли је то мањак вере, љубави, ентузијазма, лажне толеранције, или све заједно не знам. Знам да постоји неки простор који није попуњен и ма колико се трудили борба за своје ,,ја“ просто га не испуњава. Овде је потребна борба за опште добро.

 

Данас је 24. март, пре тачно 15. година, увече су пале прве бомбе на тадашњу Југославију и данас на овај дан, ми живимо. Јасно је, данас се неко обрадовао због новорођенчета, неко је кренуо да грца јер је изгубио неког драгог, неко је посветио пар минута свог времена да се сети шта је све било пре 15. година, неко није посветио ни тих пар минута... Наравно, сви који смо били у стању да памтимо тада, сећамо се. Није то било тако давно. Мени као клинцу је било чак и интересантно – никад већи распуст, топлог времена, слушања прича одраслих, осећања заједништва. То је вероватно оно добро што изађе на површину у време рата – људи тада умеју да своје јагњеће маске мало боље навуку док их ситуација не натера да постану вукови и растргну најстрашније оне који им прете да им нешто одузму, иако то можда није њима ни било намењено. Ја сам био код куће на селу, чекао сам тату, мало нервирао моје, уживао у лепом времену. Било је некако лепо време тада, све време је било сунчано и топло.

Мислим да могу овако до сутра, чак ће неко моћи да постави питање – добро, а где су ту страхоте рата? Али, шта сам ја па и могао да знам сакривен у свом селу са 10. година?

 

Данас је 24. март. На данашњи дан је почело бомбардовање тадашње Југославије и ја сам као дете то олако схватио. Ја сам као дете био заштићен иако су ми оба родитеља у то време били на Косову и Метохији.

Сећам се прилога из дневника. Нечије тело је горело поред пута јер је пала бомба ту. То је био, претпостављам, возач трактора са приколицом који је покушавао да спаси своје ближње тиме што ће са то мало ствари прећи границу и спасити своје ближње у мало северније делове Србије. Да, то је био домаћин. Он је само желео да спаси своју породицу од сигурне смрти, а уместо тога, лежао је на бетону, распарчаног тела које је чак и горело. Први пут сам тада видео ,,живу“ смрт. Смрт више није била она која те дочека у старачкој постељи и у коју нестанеш у мирном сну, не, ова смрт је била опасна. Она је долазила од некуда. Неко ју је контролисао.

Сећам се садили смо лук у башти. Наравно, тада смо га сви садили – е то је била радна акција! Сви смо учествовали и онда би се на моменте чуло оно пробијање звучног зида, али то није нешто нарочито људе тангирало… Међутим, у неком тренутку је дошла вест о некој девојци која је тада имала 16. година и којој су спашавали живот лекари. Бомба је пала у сред поља у коме је она нешто радила и повредила је. Не, није је само повредила, ако се не варам, била је то лева нога откинута. Остала је инвалид, а можда би и та нога била спашена да је било моста да је хитна помоћ брзо превезе до града. Наравно, мостови су били порушени, са циљем, и њу су превозили скелом низ Западну Мораву… Са 16. година остала је без ноге, са ко зна још каквим ожиљцима, борећи се за свој живот. Али она је преживела. Да, јесте. Без ноге и са траумама.

 

Сећам се и празника. Вашари у мом крају и даље имају вредност. На вашаре се ишло и долазило, то је била права богомоља сеоска, где се гостило, делило, причало… Није то тако давно било, пре 15-ак година. Била је репортажа о баченој бомби на мосту у Варварину, неки деда је покушавао да објасни како је његова унука страдала… Није му било тешко да стане пред камеру и да врло трезвено објасни шта се догодило, али није могао да издржи и изговори да је његова унука погинула, заплакао се и побегао. Сада, када погледамо по бројкама, тамо је изгинуло 10оро људи ако се не варам. За НАТО, ако сада упоредимо са Сиријом, Либијом итд.. па ове бројке су занемарљиве. Али… то је била његова унука. Млада девојка, тек стасала. Она је била јединствена. Непоновљива. Она је убијена. Тачка.

 

24. марта 1999. године је у вечерњим часовима почело бомбардовање тадашње Југославије. То је било јуче. Јуче смо се дружили и били саборни, јуче су нам браћа и сестре гинули и њихова деца и јуче смо певали и пијани чували мостове. И ми смо клинци чували неки у Чолицком крају (тако га ми зовемо) и било нам је интересантно да пркосимо, а од почетка до данашњег дана смо губитници у овој борби. Мали смо. Не, нема ово везе са величином у броју. Али нама мора да буде сваки број битан, јер још мало и нећемо имати број.

Косово је јако близу, а више није наше. Тузла такође. Остали смо без ,,браће“. Битно је да ми желимо у ту исту Европу која је сваку појединачну НАШУ жртву ставила у оквир једне просте БРОЈКЕ која ако се пореди са Блиским истоком или Африком дође занемарљива. Не, није занемарљив сваки војник, свако дете, сваки домаћин, младић, девојка који више нису са нама. Они више нису ту јер је неко изазвао њихову смрт.

 

Ово не сме да се заборави.