Дан сећања на страдале у НАТО агресији

[Милан Ракић]

Низом комеморативних скупова широм Србије данас је, поводом 15.годишњице почетка ваздушних напада Северноатлантске алијансе, обележен 24. март - Дан сећања на жртве бомбардовања.

 

Министар одбране у техничкој влади Небојша Родић положио је у Врању венац крај Спомен-обележја погинулим војницима, полицајцима и грађанима Врања и околине од 1991. до 2003. године.

 

Министар је предводио делегацију Министарства одбране и Војске Србије, коју су чинили командант Копнене војске генерал-потпуковник Александар Живковић и командант 4. бригаде бригадни генерал Зоран Лубура, а венце су положили и представници Пчињског округа, града Врања, Министарства унутрашњих послова, борачких удружења, као и породица страдалих. 

 

Обраћајући се окупљенима, министар Родић је истакао да споменик симболизује силу која се појављује са неба, али и сунце, као симбол вечности, са уклесаним именима 95 погинулих грађана наше домовине. 

 

- Данас је почетак дугог Дана сећања који ће трајати 78 свитања и 78 залазака сунца, и током кога ћемо сваког сата и сваког дана евоцирати успомене на страдале у агресији на нашу земљу 1999. године. Овај дуги Дан сећања је прилика да не остану без заборава ни један од око 3.500 убијених наших суграђана, односно дан да се сетимо сваког од 12.500 рањених и повређених. Посебан осећај бола изазива сваки од невино страдалих 90 малишана и 1.031 страдалих припадника војске и полиције – истакао је министар Родић наглашавајући да је то био чин грубог нарушавања међународног права.

 

Према његовим речима, на данашњи дан широм наше земље обележава се тужна и не хвале вредна годишњица, од како је не само својом кривицом и несналажењем у савременим геополитичким збивањима, наша отаџбина била увучена у сукоб. 

 

- Век, који је на несрећу, век великих страдања српског народа, као такав се и завршио – још једним страдањем, разарањем и патњом, али и на срећу, не само са надом већ и са решеношћу да се више никада ништа слично не понови. Управо стога смо данас заједно овде да покажемо да памтимо, да се сећамо, да поштујемо жртве и да овим и оваквим чином потврдимо да смо свесни тренутка и околности, као и времена у коме живимо, али и да смо разумели, иако не можемо да прихватимо чињеницу да је све баш тако и у таквом обиму морало да се догоди – нагласио је министар Родић поручујући да никада више не треба да буде рата због циљева који се могу постићи преговорима и политичким дијалогом. 

 

Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, положио је венац крај Спомен-обележја ''Херојима 37. моторизоване бригаде'' у касарни ''Стефан Немања'' у Рашки. У саставу делегације били су и заменик команданта Копнене војске генерал-мајор Милосав Симовић и командант 2. бригаде Копнене војске бригадни генерал Маринко Павловић. Венце су положили и чланови породица и пријатељи погинулих, делегације локалних власти, МУП-а, удружења и организација.

 

Генерал Диковић је рекао да је на данашњи дан, пре 15 година, отпочела агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију, када је најмоћнији савез у досадашњој историји напао једну земљу без савезника, земљу поносних и слободољубивих људи.

 

- У то време страдања, веза војске и народа показала је своју чврстину и нераскидивост. Војска је храбро бранила свој народ, а народ се са својом Војском сродио. У тим тешким данима, било је много примера витешких и јуначких дела. Чинили су их и појединци и читаве јединице. Међу најбољим јединицама наше војске била је 37. моторизована бригада, одавде, из Рашке, Краљева, Врњачке бање и Александровца. Њени војници и старешине својим војничким врлинама, пожртвованошћу и спремношћу учинили су је херојском јединицом, рекао је начелник Генералштаба.

 

Он је породицама погинулих припадника Војске Србије поручио да је њихова бол највећа и да је „тешко наћи речи утехе“.

 

- Сви јунаци пали у одбрани отаџбине подвижници су правде и бранитељи истинских вредности. Њихова жртва је света, рекао је генерал Диковић и додао да никада не треба заборавити жртве НАТО агресије 1999. године „чијим се сенима данас клањамо“.

 

Чланови делегације Војске Србије, и остали присутни, обишли су касније Спомен собу у касарни „Стефан Немања“. Из редова 37. моторизоване бригаде животе је положило 60 хероја. За своје резултате и пожртвованост, бригада је одликована Орденом Народног хероја.

 

Постројавњем јединица Прве бригаде, Речне флотиле и 240. самосталног ракетног дивизиона ПВО из гарнизона Нови Сад и полагањем цвећа на Спомен обележје припадницима тадашњег 240. самоходног ракетног пука ПВО погинулим у бомбардовању током 1999. године, припадници новосадског гарнизона у касарни „Југовићево“ обележили су петнаесту годишњицу НАТО агресије на СРЈ. 

 

-Из подсвести и даље допиру звуци сирена, брујања авиона и експлозије. Нека они не буду препрека опроштају, али никада и никако не смемо да заборавимо неправду и страдања доживљене током 78 дана бомбардовања - рекао је командант Прве бригаде бригадни генерал Стојан Батинић. 

 

Молитвени помен жртвама НАТО агресије одржали су капетан Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник Прве бригаде и хор Светосавске цркве у Новом Саду. Цвеће и венце на спомен обележје у име новосадског гарнизона положили су команданти Прве бригаде и Речне флотиле, бригадни генерал Стојан Батинић и пуковник Андрија Андрић, у име града Новог Сада Милош Вућевић и Синиша Севић, градоначелник и председник Скупштине, делегације резервих војних старешина, Удружења ваздухопловаца Војводине и породице, и родбина настрадалих. 

 

У касарни „Радован Медић“, у батајничком насељу 13. мај, данас је свечано откривена биста заставника Радована Медића, једне од првих жртви НАТО бомбардовања, који је на данашњи дан изгубио живот на сомборском аеродрому. 

 

Говорећи о погинулом припаднику 224. центра за електронска дејства, командант те јединице пуковник Бранислав Љушић истакао је да је Медић био храбар и одлучан човек који је успешно извршавао све задатке и да је постхумно одликован Орденом заслуга у областима одбране и безбедности трећег степена. 

 

– Радован је дао оно највредније што има, свој живот, за одбрану отаџбине и уписао се у књигу вечности, као многобројни војници, витезови и хероји с којима је стао у строј. Био је и остао војник, али пре свега човек, а то је најсјајније од свих круна и важније од свих столица – истакао је пуковник Љушић и додао да ће светли лик хероја те јединице остати у сећању и свим будућим делима. 

 

Бисту су открили Медићева супруга Смиљана и начелник Управе за обавештајно-извиђачке послове, бригадни генерал Илија Тодоров, после чега су је свештеници Српске православне цркве освештали а делегације положиле венце и цвеће. 

 

Скупу у касарни "Радован Медић" присуствовали су и заменик команданта Здружене оперативне команде бригадни генерал Славољуб Јанићијевић, заменик начелника Војногеографског инститита пуковник Зоран Срдић, представници градске општине Земун, Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Србије и породице и пријатеља погинулог припадника 224. центра за електронска дејства.

 

МОРС

 

 

[Милан Ракић]

Информација 

 

Дан сећања на страдале у НАТО агресији – 24. март 2014. године 

 

 

 

Ове године обележавамо петнаест година од НАТО агресије на Републику Србију.

 

Након неуспешних преговора у Рамбујеу, 24. марта 1999. године, нешто пре 20.00 

часова, отпочео је напад на нашу земљу. Бомбардовање, по обиму и бруталности, 

незабележено у досадашњој историји ратовања. Војска, као носилац одбрамбених 

активности, ефикасно се супротставила дејству из ваздушног простора, уз једновремено 

гушење побуне на Косову и Метохији. 

 

НАТО је у првој фази агресије ангажовао 460 авиона, од којих 330 борбених и 20 

ратних бродова, са циљем да, крстарећим ракетама и авио-бомбама велике разорне моћи, 

дејствујући првенствено по изабраним објектима и масовним ударима из ваздуха, за три до 

пет дана онеспособи наше војне потенцијале и да, истовремено, подржавајући масовну 

оружану побуну Албанаца, копненим снагама овлада простором Косова и Метохије. 

 

Не рачунајући у довољној мери на способност, моралну чврстину и одлучност Војске 

и народа у целини, нападач постављени циљ није остварио. Умешним командовањем, 

применом мера оперативног и тактичког маскирања и осмишљеним, правовременим, 

складним и прикривеним маневрима, сви расположиви одбрамбени ресурси, ангажовани су 

крајње рационално и ефикасно. 

 

Уз пропагандну кампању, изузетног интензитета, настављено је груписање снага у 

Македонији и Албанији и почињу припреме за копнену агресију. Дејствима из ваздуха у 

другој фази, знатно је повећан степен разорности. НАТО почиње да користи муницију са 

осиромашеним уранијумом, као и касетне и графитне бомбе. Све чешће је вршено дејство по 

циљевима који се никако не могу сврстати у војне. Мета су постали избеглички конвоји, 

густо насељени делови градова, амбасаде, енергетски и телекомуникациони системи, 

мостови, фабрике, возови и аутобуси, чак и институције изразито хуманитарног карактера – 

болнице, школе, обданишта и културно-историјски споменици. Поштовање свих конвенција 

међународног хуманитарног права је у потпуности изостало. Снага оружја надјачала је снагу 

разума. Било је то време страдања и бола. Сетимо се разарања и рана наше престонице и 

Ниша на пијачни дан, засутог касетним бомбама. Не заборавимо Приштину, Косовску 

Митровицу и караулу ''Кошаре''. Сведоци смо страдања Алексинца, Ћуприје и Новог Сада на 

Ђурђевдан. Заувек остају забележена имена погинулих при рушењу мостова Варварина и 

Грделичке клисуре. „Сретан Васкрс“ писало је на бомбама. Погинуло је око две и по хиљаде 

цивила, цинично названих „колатералном штетом“, а међу њима, уистину и непоречиво 

невиних, деведесеторо деце. У одбрани слободе и независности отаџбине, животе је 

положило преко хиљаду припадника Војске. 

 

Рат је завршен потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову, који је наша 

држава у потпуности испоштовала. 

 

Из подсвести, и даље, допиру звуци сирена, брујање авиона и експлозије. Нека они не 

буду препрека опроштају. Савремена историја добија другачији ток, али из ње, свакако, не 

можемо истргнути имена оних којих нема и материјалне доказе свега што нам се десило. 

Никада и никако не би требало да заборавимо неправду и страдања, доживљена током 78 

страшних дана пролећа 1999. године. 

 

Србијом ничу нове грађевине. Земља се обнавља, рађа се нови живот. Неимари 

Андрићевског духа зидају нове мостове. 

 

Чувајмо успомену на наше погинуле и сећајмо се како оних који своје животе 

положише бранећи отаџбину, тако и свих невино страдалих током НАТО агресије на Србију. 

 

Својом жртвом су себе уградили у њену будућност и у њен живот. 

 

МОРС

 

[Милан Ракић]

 

 

 

МОРС

[Милан Ракић]

 

 

 

МОРС

[Милан Ракић]

 

 

 

МОРС

[Данче*]

Film je posvećen majoru - pilotu Zoranu Radosavljeviću koji je poginuo 26.03.1999. godine u vazdušnoj borbi sa avionima NATO pakta u blizini Bijeljine (Republika Srpska).
Прилог са Википедије:
"Зоран Радосављевић (Приштина, 26. фебруар 1965 — Доња Трнова, 26. март 1999) био је мајор и пилот Ратног ваздухопловства Војске Југославије.
Рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској народној армији, и да је, због потребе службе, често мењао место становања, и Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак" у Београду. Школовао се у Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито" у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње је у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 југословенског ратног ваздухопловства. Постхумно, на аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу. 1996. године уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну 1998. године. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име. Није имао деце и није био ожењен.
У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999. Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови" која је била смештена на војном аеродрому „Батајница"

Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:
— Сине мој немој да летиш.
— Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци.

Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборили су вишеструко јачи агресори у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Сахрањен је три дана касније на гробљу у Београду."

 

[Милан Ракић]

 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/25377-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D1%80%D0%B2-%D0%B8-%D0%BF%D0%B2%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%83%D0%BB%D0%B5-%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%B0%D0%B3%D1%80/#entry824912

[Данче*]

https://www.pouke.org/forum/topic/25377-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D1%80%D0%B2-%D0%B8-%D0%BF%D0%B2%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%83%D0%BB%D0%B5-%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%B0%D0%B3%D1%80/#entry824912

 

Вечнаја памјат!

[Srdjan Kotur]

Slava im!

[Ђуро Станивук]

Слава им!

[Банатски деран]

Нека им је вечна слава и хвала! Да се никад више не понови...

[Милан Ракић]

Концерт Уметничког ансамбла „Станислав Бинички“ поводом Дана сећања

 

У Свечаној сали Дома Војске Србије синоћ је одржан концерт Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“ поводом 24. марта – Дана сећања на жртве Нато бомбардовања 1999. године.

 

 

Концерту су присуствовали министар одбране Небојша Родић, државни секретар Зоран Ђорђевић, помоћници министра одбране и чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије.

 

 

Програм је почео мелодијом „Тамна је ноћ“, а настављен Бетовеновом „Ероиком“ и композицијама „Ово је Србија“ и „Востани Сербие“. Симфонијским оркестром Уметничког ансамбла „Станислав Бинички“ дириговао је мајор мр Игор Митровић.

 

 

На концерту су наступили вокални солиста Алекса Васић, глумци Марија Бергам и Ђорђе Марковић и десет студената глуме Факултета драмских уметности у сарадњи са професорком Дијаном Маројевић Диклић, који су казивали стихове песама „Моја отаџбина“, „Ми знамо судбу“ и „Тражим помиловање“.

 

 

Музичке нумере пратили су стихови српске родољубиве, мисаоне и љубавне поезије, као и видео илустрације рата и отпора, са порукама мира и лепшег живота.

 

 

МОРС