Симо ка’ Симо!

[Danijela]

 

Сима, признајући црногорско јунаштво, тврдио је жестоко да у сваком српском крају има доста Срба који у јунаштву нимало не уступају Црногорцима, него су им потпуно равни.

 

Песник коме су српски студенти у Будиму 1838. године ставили ловоров венац на главу као највећем српском песнику, Сима Милутиновић – Сарајлија, рођен је 3. октобра 1791. у Сарајеву у трговачкој породици. Немирно време на прелазу два века у коме је рођен условило је стално сељакање његове породице. Школовао се у Земуну и Сегедину одакле прелази у устаничку Србију и постаје писар Правитељствујушчег совјета. Био је и професор Велике школе. Услед велике офанзиве Османске империје на Карађорђеву Србију 1813. године Сарајлија се придружио голаћима Зеке–буљубаше.

Након пропасти устанка његово путашествије се наставља по Бечу, Видину и Бесарабији. На путовањима је обогатио знања о народној поезији и упоређивао је са српском. Своју поезију изградио је на основама лирске и епске поезије. Као песник изванредних фрагмената, Сима Милутиновић не прихвата ниједан утврђени калуп. У часопису „Уметност и старина“ излази текст великог Гетеа о песнику Сарајлији. Писца „Сербианке“, „Неколике пјеснице, старе, нове, преведене и сочињене“ пут 1827. године је одвео на Цетиње где је постао лични секретар владара Црне Горе, Петра I Петровића, На том послу је провео три године. Владика Петар га је поставио за учитеља Рада Томовог, потоњег владике Петра II Петровића Његоша.

О Симином животу на Цетињу забележене су бројне анегдоте и приче. Многе од њих остале су нам сачуване захваљујући Љубомиру Ненадовићу и његовом делу „О Црногорцима“.       

Једном, разговарајући о јунаштву, учитељ и ученик из кратке шале пређу у жестоку свађу. Раде је стално говорио да у целом српском народу нико ни налик није црногорским јунацима. Сима, признајући црногорско јунаштво, тврдио је жестоко да у сваком српском крају има доста Срба који у јунаштву нимало не уступају Црногорцима, него су им потпуно равни; а за пример споменуо је војевање у Србији и њене јунаке. Око тога подигла се међ’ њима оштра препирка, у којој је дошло до опорих речи. 

Напослетку Сима у јарости повиче:

„Ево, ја сам може бити најгори од свију Срба што су изван Црне Горе рођени, и смијем изаћи на мегдан твојему најбољем Црногорцу. Ма знао и погинути, али нећу му се уклонити ни препасти од њега. Ово ко не вјерује, може опитати кад му је гођ драго, и с каквијем гођ хоће оружјем! Ја сам вазда готов!“  

Такве речи изговорити у Црној Гори много значи. Сима их изговори, лупи љутито вратима, и остави свога ученика самог у соби. После неколико минута, он зове Симу. Кад Сима уђе, Раде закључа врата од собе и, показујући два пиштоља на столу, јетко и оштро рече му:

„Ја не хоћу да идем и да теби зовем најбољег Црногорца на мегдан, но ево ти мене! Избери један од та два пуна пиштоља, а ја ћу узети други; па овђе, на ови час, по црногорски, да скрешемо дим у дим, па што ком бог да и срећа јуначка! Да познаш ти што је и дијете црногорско!“  

Сима, кад виде озбиљу и гнев свога младог ученика, нађе се у великом чуду. Такав позив од сваког другог заиста би примио, ма знао да ће и погинути, али од својега ученика не може. Жива свађа наново се почне. 

Сима каже:

„Нећу с тобом мегдан да дијелим, а са сваким другим Црногорцем хоћу.“

 Раде му жестоко одговори:

„Кад не смијеш са мном, како би смио са другим Црногорцем?!“

Кад Раде никако није хтео од двобоја одустати, Сима се још већма разгневи, стане уз дувар, раздраи прси и одсечно повиче:

„Ја нејмам руке коју би дигао на једнога Његуша; а ти удри! Ево ме!“

„А мислиш ли да не хоћу?“ повиче Раде, зграби пиштољ, управи у прси Симине и скреше. Пиштољ плане и пукне, но тако слабо да зрно насред собе падне.

„Узми други! Тај си у страху пунио, па прах мимо цијев просуо!“ рекне Сима, непрестано на белези стојећи. Ученик, још у већој јарости, дохвати други пиштољ са стола и скреше, но и то зрно падне насред собе, далеко од Симе.

„Зар се тако пуне пушке за мегдан? Дај овамо да ја напуним, па онда удри!“ повиче Сима и маши се руком за пиштољ. Онда Раде остави своје претварање, загрли и пољуби свога учитеља, па му каже да је он навалице тако пушке напунио, само да види и да се увери хоће ли заиста Сима смети дочекати да се на њега пуца. Призна му потпуно јунаштво и после му је чешће говорио: „Божа ти вјера, јеси што и рођени Црногорац!“

http://akademskikrug.rs/simo-ka-simo/