Kritički o patristici?

[Јаков.]

Na osnovu onoga što je pominjano u temi o Šmemanu, gde su navedeni citati kako je on dosta kritički se odnosio prema SPC, upravo zbog većeg pridavanja značaja patristici...

navelo me je to na razmišljanje. 

 

Oci, oni su deo Sv.Predanja koji je jedan od neodvojivih delova naše Crkve.

Međutim...

Zar pridavnje značaja Ocima, nije upravo ono što mi pravoslavni spočitavamo rimokatolicima u vezi papske nepogrešivosti?

1. Da li su Oci bili nepogrešivi?

2. Ako nisu, čemu onda insistiranje na njihovim učenjima?

 

Cela naša Crkva leži kanonski na odlukama koje su Oci doneli na Saborima.

 

Mislim, čudno mi je to. Ako nemamo Oce, nemamo predanje, znači nemamo Crkvu.

Ako imamo Oce, imamo zakone, ali mašimo suštinu, kako na to ukazuje Šmeman.

 

Ispada da je upravo Liturgija jedini vid toga što može da nas čini Crkvom.

 

Eto jedno razmišljanje, bez namere da izazivam neku anti-crkvenu atmosferu, već da bi shvatio nešto što me zbunjuje.  

[ivona]

Na osnovu onoga što je pominjano u temi o Šmemanu, gde su navedeni citati kako je on dosta kritički se odnosio prema SPC, upravo zbog većeg pridavanja značaja patristici...

navelo me je to na razmišljanje. 

 

Oci, oni su deo Sv.Predanja koji je jedan od neodvojivih delova naše Crkve.

Međutim...

Zar pridavnje značaja Ocima, nije upravo ono što mi pravoslavni spočitavamo rimokatolicima u vezi papske nepogrešivosti?

1. Da li su Oci bili nepogrešivi?

2. Ako nisu, čemu onda insistiranje na njihovim učenjima?

 

Cela naša Crkva leži kanonski na odlukama koje su Oci doneli na Saborima.

 

Mislim, čudno mi je to. Ako nemamo Oce, nemamo predanje, znači nemamo Crkvu.

Ako imamo Oce, imamo zakone, ali mašimo suštinu, kako na to ukazuje Šmeman.

 

c

 

Eto jedno razmišljanje, bez namere da izazivam neku anti-crkvenu atmosferu, već da bi shvatio nešto što me zbunjuje.  

Uh prosto ne znam odakle bih krenula...Za pocetak sjajna je tema,uvek sam za kriticko i konstruktivno razmisljanje naglas.

''Zar pridavnje značaja Ocima, nije upravo ono što mi pravoslavni spočitavamo rimokatolicima u vezi papske nepogrešivosti?'' -Prvo ovo je dogmat o papskoj neogresivosti,ja ne znam da mi imamo i jedan dogmat o bilo kom svetom ocu i njegovom ucenju?

To pridavanje znacaja patristici nije od iste funkcije i znacaja za domostroj crkve u njenom pragmaticnom zivotu,kao sto je davajne znacaja rimokatolika ovom dogmatu.

Da li treba ovde zaista elaborirati koliko je duboko duhovno znacenje nasledja svetih oca.Nikad nisam cula niti imala prilike od bilo koga nasoj Crkvi da cujem da se sa svetim ocima stavlja tacka i da je to neki okvir i granica,neizmenjivo uputsvo za duhovni pa i svetovni zivot,ali jeste zadatak,ali jeste primer ,uvek bio i uvek ce ostati,cak i onima koji su vremenski bili blizi od nas dogadjajima posvedocenim u N.Z (Jevr. 13,7)

Sad zamisli celu istoriju,sve te epohe,trendove,faze istorijskog razvoja Crkve i celokupnog ljudskog drustva uporedo i sa medjusobnim prelamanjima i reci mi da li nam zaista ne treba grcevito,sad mozda nego ikad vise,nasledje istinske zive vere testirane u univerzalnim ciklicno ponovljivim preprekama koje se postavljaju ispred svakog coveka?Nije to pravilo,pa ga se drzis ,to je istina,toliko draga,da je neodvojiva od duha i srca i zato u svakom coveku,ne samo bogoslovima,primer,zivot i ucenje nekog Sv.Oca ponekad ima istinski presudan znacaj za nacin svetovnog zivota kao i za samo spasenje duse.Hristos je dosao i dao primer,za njim dosli su oni koji su svedocili zivotom i duhom i svojim bogoslovskim radom istinu o njemu.

Ti Oci su doneli kanonske odluke vodjeni Sv.Duhom i svako ko je pravoslavan uzima to kao stvar vere i Crkva nije samo u kanonima nego i zivi organizam koji prolazi zbog svog konacnog i promenljivog ljudskog udela kroz razne faze i istorijske  transformacije.Dakle Crkva izlazi sad iz istorijskog institucionalnog znacenja za nas vernike,a sustinu toga dozivljavamo na Liturgiji i to je iskustvo koje nas spaja sa  nasim predanjem kao  neophodnom ogledalu,jesmo li na pravom putu koji delimo sa onima koji su dosegli visine duha i blizinu balgodeti za koju mozemo da se molimo i trudimo da zivimo.

Vidis interesantno je to kako svi razlicito percipiramo postojanje Crkve,ja nikad svetootacko predanje nisam shvatala kao zakone,lepota pravoslavlja se upravo ogleda u sirini oko prihvatanja predanja i nacina na koji ga tumacis,makar sam ga ja tako dozivela i nije me omelo da se i dlaje osecam jedinsvetno i slobodno da liturgijskim zivotom ,umstveno,o ako umem i ako mi je dato dozivljavam i prosirujem pojam Boga,bez obzira sto se uvek rado vratim patristickom nasledju.

 

''Ispada da je upravo Liturgija jedini vid toga što može da nas čini Crkvom.''Liturgija je zaista najneposrednije iskustvo Crkve,ali i liturgija kojoj sad prisustvujemo je imala svoj istorijski razvoj i u njenom formalnom nacinu sprovodjenja imali su udeo  upravo ti Oci o kojima govorimo nadahnuti Sv.Duhom,sto mozemo i sami da iskusimo u retkim,ali neprocenjvim momenitma blagodati.

Eto to je moje razmisljanje naglas.

[Иван Ивковић]

Свети Оци нису били непогрешиви за разлику од Светог Духа. Љубав је једини закон (задатак) који нам је дат, све остало су оријентири. Тако постоје поједине одредбе Васељенских сабора које нису применљиве у данашње време. На нама је било и остаје до века да у Духу будемо креативни и увек спремни да дамо одговор времену у којем се налазимо позивајући се најпре на Христове највеће заповести а затим и богонадахнуто предање. У опасности смо да промашимо суштину тек онда кад отачка учења на неки начин изведемо из контекста Христове (христолике) љубави, што је могуће ако та учења узмемо као закон који је сам себи циљ деградирајући при томе њихов значај у изграђивању богочовечанског организма који називамо Црквом.

 

Покушао сам да сажето изнесем свој став јер ми је тема занимљива. Нисам теолог па бих молио да ме исправите ако нађете неку грешку у мом излагању.

[Јаков.]

Hvala na zaista preciznom razmišljanju i odgovorima.

Vratio bih se na nešto.. Svetih Otaca nema bez Svetog Duha...? Da ili ne?

 

Sve što im je dolazilo u misao, bilo je rukovođeno Sv.Duhom. Naravno one bogoslovske stvari.

 

Mene zbunjuje i ta različitost u stavovima. Verovatno ako pratite patristiku znate za velike Oce, koji su se međusobno "čašćavali" u pismima, vrlo karakterističnim pozdravima, i nisu mogli jedno drugo da vide očima. Toliko su im stavovi bili različiti, a opet od strane Boga proslavljeni su oboje. 

 

Kod rimokatolika mi je prilično lakše u verskom smislu.. Ono što se kaže teološki, zakon je za SVE. Dok se ne donese drugačiji zaključak. 

 

Opet ima toliko kod nas tih "proročanstava" koja su samo od strane jednog Oca ili svetitelja viđeni. I onda svi uzmu to kao dogmu.. 

Na poslednjoj propovedi, otac je pričao o Svetom Damaskinu (nadam se da sam se dobro setio) i kraju Sveta. Tu priču sam u prilično istom obliku mogao čuti bezbroj puta od strane protestanata, i da nisam saznao da je o tome govorio Sveti Damaskin, mislio bih da je ta priča isključivo protestantska. 

Znate ono o čoveku u kome će biti duh satane, i koji će vladati Svetom. Kako će opet se pojaviti Enoh i Ilija, koji će upozoravati narod na tog uništitelja, i kako će on da ih ubije. 

Ili priča o mitarstvima, koja je isključivo iz izvora jedne osobe, pa se posle proširila i dosta njih je uzima kao dogmu. 

 

Razumete o čemu pričam..  

Naravno da su neke stvari za nas Sveta Tajna.. Zato se tako i zovu, Mi suštinu ne možemo znati, već samo zagrebati po površini, ali kao što sam rekao u prvoj poruci za Liturgiju kao jedan od vidova toga za šta se trebamo uhvatiti i slediti, i što nas čini Crkvom, tako i sad kažem za Gospoda. 

On je Sigurnost i On je Istina. 

Ljubav. 

Hristos i Liturgija. Da.

 

Sveti Oci... ? Da, ali ne za svakoga. Liturgija i Hristos za svakoga. 

[Иван Ивковић]

Svetih Otaca nema bez Svetog Duha...? Da ili ne?

"Један је свет, један је Господ..." Светост се пројављује кроз заједницу, према томе... дабоме да светости нема без Бога. Не само светости, нема ничега. 

 

zakon je za SVE.

Али који закон? Како је горе наведено испада да је човек створен наменски како би испуњавао закон а не да му је закон дат док не ојача у вери и љубави које у једном моменту саме почињу да бивају "закон" тако да сваки други закон (=правило) престаје да важи. Људи су створени са различитом телесном и душевном грађом па иста правила не могу бити једнако примењена на сваког.

 

Пример 1) Сложићеш се да као верни људи треба да постимо. То је нешто опште. Оно што није опште јесте начин поста који никако не може бити универзалан јер имаш људе који не могу физички однети пост по прописаном правилу због болести, старости, напорног посла којим се издржавају. Правило духовног поста је такође задато као опште али опет имаш људе који су по природи мање или више неодлучни... Зато имамо духовнике који су ту да свакоме "препишу прави рецепт" по ком ће дати оптималне резултате и непрестано узрастати...

 

Пример 2) Замисли два спортиста који се припремају за неко такмичење. Један може бити склон гојазности а другоме недостаје снага. Обојица трче али програм физичке припреме и исхране може драстично да им се разликује...

 

Немој погрешно да ме схватиш, далеко од тога да се апсолутно залажем за снисхођење, само у разумним границама.

 

Znate ono o čoveku u kome će biti duh satane...

Прича од другоразредног значаја...

Ili priča o mitarstvima...

Трећеразредног значаја...

 

Sveti Oci...? Da, ali ne za svakoga. Liturgija i Hristos za svakoga.

Христос, Литургија и свети Оци. Поуке неких Отаца су корисне за сваког па се стога нарочито препоручују почетницима (св. Јован Кронштатски, св. Владика Николај, св. Теофан Затворник, ава Доротеј...) док се поуке неких других препоручују за напредније у вери и подвигу јер би неискусним почетници имали од њих више штете него користи (св. Јован Лествичник, св. Исак Сирин...).

Оваквим уважавањем светоотачких поука у контексту литургијског живота опитно се ствара здрава синтеза подвижништва (аскезе) и богословља, наравно, не преко ноћи... То је процес који траје читавог живота.